RASTKO PETROVIĆ – DAN ŠESTI
Čovečanstvo će nestati. Na svetu neće više biti nijednog čoveka. Zemlja će se vrteti pusta i trula kroz prostore.
Dan šesti
*
Rastko Petrović je čovek koji slobodom ništa nije stekao i koji se u slobodu nije vratio čak i kada iz nje nije ni odlazio. Razlog tome leži u činjenici da je on pojam slobode svodio na lično (lične izbore) i umetničko (lični izraz) a živeo je u vremenu velikih istorijskih događaja gde se vojevalo za narodne i državne slobode i velike ciljeve. Rastkova ideja borbe je bila nešto drugo. To je bila želja da bude ono što zaista jeste.
Roman Rastka Petrovića Dan šesti imao je svoju čudnu i turbulentnu istoriju (kao i njegov život) i o tome se manje više dosta toga zna (gde treba da se zna i ko treba da zna, dakle da ne pominjemo Dedinca i Kona, Ristića i kompaniju). Tumačenja ovog dela su razna i uglavnom pogrešna. Kao, uostalom, tumačenje bilo kojeg dela vrednog pažnje. Rastko Petrović spada u grupu velikih umetnika i književnika koji su u svom vremenu bili neshvaćeni a u kasnijim periodima bivali su potcenjeni. Od svoga naroda bio je odbačen, ali nije bio ni prvi, niti jedini. To može biti samo dokaz veličine.
Rastko Petrović je u svom romanu demontirao jednu narodnu epopeju na mnoštvo ličnih sudbina i crtica (ovde se više misli na epopeju kao veliko i istorijsko vreme nego kao književnu formu i delo). Sveo je ep o bogovima jedne istorije na lirski iskaz o ljudima jednog vremena. On je državnu ideju rasklopio do nivoa ideje porodice, porodicu je sveo na čoveka a čoveka je opisao kroz patnju. On ne vidi rat oko sebe, on samo vidi patnju pojedinca. On ne veruje da ljudska patnja može poroditi velike i istorijske događaje ali zna da istorija nije ništa drugo do zbir najčešće nevidljivih i bezimenih individualnih patnji i stradanja.
Ne, nije on na rat gledao „drugim očima“ (kako neki govore o ovoj knjizi) već je sve to video „pravim očima“, onako kako umetnik jedino i može da ga vidi. Bio je deo bezimene mase a želeo je da delovima te mase dadne lik i ime. Bez obzira što je za Rastka moderan umetnik u stvari seks a seks je za njega pol a pol je za njega ono za čim on traga – pisac se nije bavio isključivo seksom mada je ovo roman o polovima. Ovo je roman autorovog traganja za polom (seksom). Uz opasku da je Rastko u tom traganju bio hrabriji kao umetnik nego kao čovek.
Nije Rastko Petrović rat opisao „drugim rečima“ (različitim od većina svojih savremenika) već je on o ratu govorio gladnog jezika, praznih creva i punih jaja. Glad je epopeja. I studen je epopeja. I vaši su epopeja. I mrtvi konji su epopeja. I živi kosturi od ljudi su epopeja. I: golgota! Za njega Albanska golgota nije epopeja već zversko pozorište u životu u prirodi. Ostalo je samo epilog neminovnog – ostalo je slava. Rastko ne beži od te opšte i narodne slave, ne omalovažava je, jednostavno, on govori o sebi a ne o narodu. A, valjda je i on deo tog naroda?! Narod je sam o sebi progovorio kada nije imao snage i hrabrosti da štampa ovu knjigu u vreme opšte nacionalne euforije i da vrati velikog pisca u zemlju odakle je potekao i gde je želeo da umre kad je euforija minula a komunizam stigao.
Knjiga je za Petrovića važnija od današnjice (znači: i umetnost), pogotovo je važnija od stvarnosti koju je kreirao rat (koji ne zavisi od čoveka a malo i od ljudi, to jest, naroda). Ljudi samo započnu rat ali posle više ne mogu da ga kontrolišu. Mogu samo da pate i prežive. Albanska golgota koja je usledila uz malo sreće donela je težak, uglasti san, gotski, s tornjevima, stalaktitima i himerama što se sneva na grudima umornog snevača kojega ujutro čekaju planine pune snega i ljutih Arnauta.
Rastko Petrović u svom romanu prirodu i ljude posmatra očima slikara a događaje sluša ušima muzičara – pa sve to zapisuje u književnost kao pesnik. On je gledao očima čoveka: u čoveka koji pati. Drugi su gledali i videli: narod u sudbonosnom činu. Razlika je između ličnog i opšteg ali se na kraju sve svede na istorijsko jer vreme nema vremena za čoveka već samo za istoriju. Da bi se čuo i glas čoveka postoji književnost i pisci poput Rastka Petrovića.
On na događaje o kojima govori gleda: odozdo! Seoba Srbalja (bilo koja, pa i ona preko Albanije) gleda se: odozgo! Njegovi vidici su suženi jer mu je šira slika već unapred bila poznata. Jer, on je čovek koji je u središtu ogromne žene i on je muškarac koji svet posmatra očima te iste žene. On svet opisuje čulima žene. On na muškarce, ratnike, decu, sve gleda osećajem ženskoga.
A, u Danu šestom žena je zaklana, silovana, žena je kurva, žena je delija-devojka, žena pati u porođajnim mukama. Muškarci ih siluju, decu im prave. Kada to ne čine muškarci su strahovito lepi.. lepši od žena. I žena i krava na novi život donose na svet isto. To veli Rastko kroz govor svojih junaka. On prezire žensku potrebu da se služi muškome. On želi da lično i sam bude slobodna žena. On vidi samo lepotu muškoga. Međutim, i muško i žensko rađa žena u suzama i bolu. Tu, dakle, nema razlike. I sve ima ženski oblik: ljudi, planine, patnja, sneg, oluja... Zbog toga Rastko pati: on bi da i muški, ti lepi Apoloni, mogu da budu ravnopravni sa ženama: da mogu da rode, da mogu ženski da trpe.
Skoro niko od Petrovićevih junaka ne voli život. Kao kod Dostojevskog. Kod njega retko ko voli da živi i priličan broj njih razmišlja o tome kako da se samo-usmrti. Možda i zato što je u životu, po njemu, sve žensko: sav rat, u takvom slučaju, sve što se zbiva, truljenje, prolivanje krvi, sva ova muka i vapijanje, nije ništa drugo do ciklus ženstvenosti u prirodi... Ovo nije rat ljudi, nije takmičenje ljudi, već ciklus ženstvenosti...
Žena Rastka Petrovića je, dakle, ogoljena mnoštvom detalja, onih koje uočava samo ljubitelj kurvi ili homoseksualac. Fascinacija kurvanjskim detaljima dovodi do povraćanja. Kod njega ne postoji pol (muški, ženski) kod njega egzistira seks (muški, ženski): razmišljala je kako joj noge počinju drugačije nego kod njega, i kako svršavaju drugačije. Trudeći se da ga sustigne i da uravna korak sa njim, mislila je na to. Biti drugog seksa. Šta znači biti drugoga seksa glavna je Rastkova dilema i centralna tema ove knjige za one koji će znati da je pročitaju na pravi način. Koga bude interesovao samo sadržaj, samo radnja ove knjige, tome će se knjiga neće ni dopasti.
Homoseksualizam Rastka Petrovića u njegovom književnom izrazu dokaz je da ta priča ne mora biti ogavna i ogoljena kako se danas o tome govori i piše. Ona ne mora biti ni javna, ona se može svesti na lično, na lepo, na umetničko. Kada opisuje mušku lepotu Rastkova poetičnost rečenice zna da bude suptilnija od poetičnosti izraza Miloša Crnjanskog. On je, dakle, svoje dileme uzdigao na nivo umetnosti, kao i mnogi veliki umetnici pre njega. On svoje patnje pretvara u liriku a svoje dileme u vrhunski stilski oblikovane rečenice. (Dočim, Miloš Crnjanski se nije baš najpoetičnije izražavao o pederluku Rastka Petrovića optužujući ga da mu je predlagao nepristojne radnje koje je Crnjanski odbio preteći).
Nije sve u ovoj knjizi lišeno nacionalnog i epopejskog ali je Petrović to pokušao i uspeo da pretvori u simbole, da i to obuče i spase od studeni i smrzavanja. Vuk Rastka Petrovića (vučica) je gladan i olinjao ali i dalje spreman da zakolje. Kao i Srbin toga doba (Srpkinja). On se povlači suprotno od srpskih vojnika – on se vraća ka Srbiji. Konj Rastka Petrovića umire sa ljudima (sa narodom, deo je naroda), u snegu i ledu, gladan, umoran i ranjen. Konj umire na putu, dorat ili šarac, svejedno je, srpski je to konj i njega žele da zatru zajedno sa onima koji te konje timare i tovare. I, žao je Rastku konja. Koliko i čoveka. Zato on ne opisuje galop srpske konjice koja juriša na neprijatelja već piše o smrti vernih konja na planinama koje su delile život od smrti i bez kojih je galop sa isukanim sabljama nemoguć. Vuk i konj: slovenska mitologija! Tu se, i na taj način, Rastko češe o sebi omiljenim temama i dotiče nacionalne teme. Široka slovenska ideja je tek dovoljna Rastku da sebe pronađe u nacionalnoj ideji
Samo književni slepac ne može primetiti da se u svakoj rečenici ove knjige pisac bori sa unutrašnjim lomovima i potragom za svojim identitetom (polnim). Zato i nije hteo da vređa nacionalni duh takvim pristupom. On se kloni svoga naroda iz poštovanja prema njemu. On zna da nešto nije u redu sa njime i želi da to isto razreši sam sa sobom kroz veliku knjigu. Petrović je veliki pisac pa on svoje fizičke i duhovne padove i bolesti doživljava kroz svoje delo podižući ih na pijedestal. On nas ne zamara sa nevažnim detaljima on nam daje umetnost. Od njega se drugo i ne očekuje, on drugo i ne nudi.
Nekad, pre izvesnog vremena, napisao sam u svom Dnevniku, pod datumom 09. decembar 2009. godine: Čitajući ''Afriku'' Rastka Petrovića zaključujem iz njegovih redova da nije važno: jesi li belac među crncima, već, da li si čovek među ljudima?! Nije njega Sima Pandurović bez razloga nazvao najvećim Crncem među našim pesnicima (očito ne misleći da je baš reč samo o njegovoj poeziji u zbirci Otkrovenja). Šta bih onda ovde i za kraj dodao i dopunio: Čitajući roman Dan šesti Rastka Petrovića shvatio sam da nije važno da li si muški seks sa ženskom dušom već da li čovek u bilo kojem seksu!
(Rastko u ovoj knjizi pominje i moj Istok: hvala mu na tome!).
*
