<a href="https://staraknjiga.com/knjiga/vreme-zlih-pastrmki-igor-djuric" rel="noopener noreferrer" target="_blank" class="ql-size-large"> NARUČI KNJIGU NA OVOM LINKU! </a> Glavni junak ove pripovesti je onaj kome je knjiga posvećena. Ovo su samo početne stranice romana kojeg on treba da nastavi da ispisuje svojim životom i svojim delom. Ovo je testament u kojem mu ostavljam zavet da bude čovek. Najteže je danas biti čovek. Danas je lako postati bilo šta – sem čoveka. Nekada smo ga tražili svećom. Bojim se da dolazi vreme kada će čoveka pronalaziti još samo arheolozi.&nbsp; Ova knjiga piše autobiografske i porodične priče, i pripoveda povest srpskog naroda. Pogotovu srpskog naroda koji se seli, beži, naseljava, gradi i ostaje. Pored toga, ova knjiga je i porodična basna. Pored ljudi i kamena, junaci ove priče su i porodične životinje, domaće ili divlje, svejedno je: u prirodnoj harmoniji i divlje biva pitomo. Osim toga, našim odlaskom tamo su ostali nezaštićeni i neispričani naši mitovi i legende, naši duhovi i aveti, naši grobovi i u njima naši preci, naši psi čuvari i smukovi čuvarkuće, naše pastrmke i jegulje, naše šume i cveće... Knjigu sam napisao za pet dana, neplanirano, u transu i nesvestan šta radim. Pogotovu nisam znao šta o i čemu ću pisati, dok sam pisao, ni kako ću pisati to o čemu nisam svestan dok pišem. Jednostavno je izašla iz mene, kao potreba a ne namera. ''Vreme zlih pastrmki'' je roman koji govori o jednoj metohijskoj porodici koja je svoj vrhunac doživela u vreme turske vladavine, iako je bila srpska i hrišćanska porodica, i koja je najveću ekonomsku i političku moć posedovala početkom dvadesetog veka do Balkanskih ratova. Ta porodica je početkom prošlog veka bila deo ozbiljne prepiske između članova srpske vlade, konzula, naših i stranih, te turskih zvaničnika, povodom lokalnog rata koji su vodili sa drugom srpskom porodicom. Ta i druge porodice iz toga kraja su gradile kamene tvrđave, kule, koje su odolevale vremenu i ljudima, i nastavljaju da odolevaju, čim se knjige o njima pišu i slike o njima stvaraju. Građevine, pogotovu crkve, te groblja bilo u sećanju, ili u knjigama ili na platnima - jesu poslednji dokaz nečijeg postojanja: negde. I ako se može reći da je roman ''Vreme zlih pastrmki'' delimično pisan u najboljem značenju pojma postmodernizma, on se u stvari oslanja na oprobane recepte tradicionalizma. Ovo je knjiga, po mom pokušaju, koja u sebi sadrži mnogo skrivenih poruka i simbola, koje će svako za sebe pronalaziti i tumačiti. Ovo je porodična basna u maniru naših narodnih basni. Ovo je savremena proza vezana za kosovsku tragediju, ali i uopšte za srpsku istoriju. U ovoj knjizi ne treba tražiti patetike i patriotskog zanosa, ne treba se nadati zavičajnoj prozi, a još manje očekivati mondijalističke jalovosti. Ovo je moderna srpska proza vezana za srpske lomove, ispričana kroz sudbinu jedne životinjsko-ljudsko-prirodne porodice iz Metohije.&nbsp; Obzirom da je u pitanju porodična basna, neki od junaka ove knjige su i životinje. Pre svih smuk, pa onda jedan pas, te pastrmke i jegulje. Treba reći da je kult ''smuka čuvarkuće'' bio veoma jak i živ u podneblju gde smo živeli. Ljudi su izbegavali da ubijaju smukove koji su se vrteli oko njihovih kuća, smatrajući ih čuvarima svoga praga.&nbsp; Čuvari su bili i psi. Smatrani su članovima porodice. Ubistvo psa smatralo se atakom na člana porodice. Ostao je jedan šarplaninac do kraja i na našem kućnom pragu. Već izgladneo i oronuo, nije napustio kuću. Kroz opis borbe između pastrmki i jegulja, knjiga je pokušala da opiše borbu različitih naroda i vera, borbu za zemlju, za opstanak. Ta borba se nije vodila, brojala i dobijala mrtvima i ranjenima, nego rođenima i novostvorenima. Taj rat se nije dobijao zelenilom vlati trave i šarenim cvećem na livadi - već brojem ovaca koje su tu livadu brstile. Kaže knjiga: „Nisu pastrmke konačno pobedile oštrim zubima ili što ih je bilo više, nego porodom koji je bio spreman da nadoknadi gubitke“. Moj deda po ocu progovorio je tek kad je umro. Za života je taj bio škrt na jeziku, više radan nego deklarativan, više su ga poštovali nego što se on trudio da se nametne. Kaže knjiga: „Graditelj je bio čovek rada i reda, gradnje i izgradnje. On nije mnogo, nije uopšte, polagao na ljubav a decu je stvarao samo da imao kome da ostavi kuće koje je stekao i da ima ko da mu rasparča imanje kad za to dođe vreme.&nbsp;Graditeljeve žuljevite ruke su bile hraniteljke a ne maziteljke, one su znale da pomiluju ali nisu znale da miluju. Jedina slobodna aktivnost graditeljevih ruku, pre nego su ih u sanduku prekrstili i maramom vezali, bila je da se prekrsti, desnom, dok mu je leva visila besposleno. I krstio se škrto kako je i govorio, samo kad je potrebno, ni manje ni više. Veliki je to čovek bio jer se nije krstio bespotrebno". - Kad sam video da se ljudi krste na sve strane i svakim povodom, posle svake reči, posle svake čaše rakije, posle svake laži i krađe, znao sam da se sudnji dan približio i da će grobovi ostati sami – vajkao se deda praunuku koji ga nije sasvim razumeo mada je što se tiče krštenja povukao na njega“. Taj tihi i miran čovek je kroz život doživljavao filmske avanture: rodio se kao posmrče, otac mu je stradao u obračunu dve porodice, bio otiman kao dečak pa je plaćan otkup za njega, bežao ispred Nemaca kroz Drenicu a život mu spasio Arbanas, suočavao se sa divljim zverima i na prevaru umro – kad je odbio da se operiše. Njegova životna filozofija je glasila: „Idi ti svojim a ja ću mojim putem“.&nbsp; Tako je jednom na uskom planinskom putu sreo ogromnog medveda. Seo je na stom, poćutao i izgovorio čarobnu rečenicu. I medved je poćutao nekoliko trenutaka, dedi se činilo čitavu večnost, a onda se okrenuo i otišao niza stranu. Posle toga je bio još ćutljiviji i ako pre toga uopšte i nije govorio. U jednom dijalogu u knjizi, između mene i mog mrtvog dede on mi objašnjava svoj stav o svojim životnim prioritetima, kao odgovor na moje opravdanje što nisam radnik već pisac, i što ću ja ipak pisati o njemu i njegovim kućama, on mi odgovara ''da su o njemu dovoljno pisali posedovni listovi i tapije'', tako da mu moja književna i gologuzanijska pisanija nisu potrebna. Deda je za života, na ovaj ili onaj način, stvorio sedam kuća. Posle smrti, a bio je mrtav već dve decenije, izgradio je još toliko. On se rodio u turskoj državi, na srpskoj zemlji, gde Arbanasi zulum čine, u kući punoj turskih vojnika, i ideja o građenju kuća mu je došla još tada. - Ja prestadoh, neko vreme da se krstim uopšte – oglasi se drugi pradeda koji je nosio cipele broj pedeset – Obećaše mi boračku penziju. Uslov je bio da prestanem da se krstim, nije ih interesovalo jesam li se borio ili nisam. Bez krsta me i sahraniše, i bez popa. Eto, i kad preminuh, nadao sam se da ću dobiti tu penziju. Pa svi su dobijali, majka mu stara. Drugi deda, po majci, takođe junak ove knjige, znao je da govori nemuštim jezikom. Čuvao je ljude od zmija a još više zmije od ljudi. Miran, tih, vredan i radan, kao da nije ni bio svestan dara koji je imao. Čovek prirode, tako je vaspitavao i decu. Doduše, bezuspešno. Majka i danas sa strahom priča kako ju je terao da miluje zmije i da ih drži na glavi i oko vrata. Ta ista majka je i svedok da je zaista znao da govori sa zmijama, da je svojim očima gledala kako ih vabi i one bez straha dolaze kod njega. ''Zmije više ne čuvaju kuće, one ih sada pale. Tako sam čuo. Već dugo vremena ne govore nemušto, čak ni ljudski, samo ćute i pale. I kad progovore to je neki stranski jezik koji niko živi ni mrtvi ne razume'' – jada se deda u knjizi. Najzad, iako nije baš najglavniji junak - onda je meni veoma važan, najveći krivac za nastajanje ove knjige, jeste baba po ocu. Ona je za razliku od dede, koji je bio radnik, bila osoba koja je više polagala na duhovne segmente života. I kako je deda progovorio tek kad je umro, tako je baba zavolela Metohiju tek kad smo njeno telo položili u grob. ''Tek kad sam umrla, shvatila sam u kakvoj svetoj zemlji počivam'' – kaže ona u knjizi. I, zaista, pre smrti, čitavog života, žalila je za svojom Toplicom i svojim Mađarima, tamo gde je rođena. Knjiga kaže da: „...babina srbija to je jedan zapaljen koš od pruća u kojem ranjen leži njen mlađi brat i gori, dok bugari igraju oro, to su smrti od tifusa, metka i gripa u velikom ratu – brojem i redom majka, otac, tri brata, bratanac, bratanica i sestra – to je mesto iz kojeg će krenuti preživeli kolonizatori po nove patnje i nove smrti...“. Duboko religiozna, postila je, išla u crkvu, davala priloge, čitala je Sveto pismo i žitija. Pored toga, čitala je i svetovnu literaturu, knjige i novine. Zbog teškog detinjstva i mladosti kao da je u njoj tinjao neki žal za tim vremenima pa je svu ljubav iskazivala prema unučićima. Volela je da gleda Brankovu emisiju ''Kocka, kocka, kockica'' i da čita Baranina i ''Ilustrovanu politiku''. Ona me je ohrabrivala da čitam, iako bih zimi trošio mnogo drva čitajući do ranih jutarnjih sati, ona me je svojim autoritetom branila od kritika i zabrana.&nbsp; ''Mi stari ljudi znamo da budemo teški, svesna sam ja toga. Dok smo živi, pogotovu kad se pojavi onaj nemac, ili kad počnemo da se plašimo smrti, ili kad postanemo sebični zbog manjka vremena. Još smo teži kad umremo. Starost, živa ili mrtva, želi da isisa mladost iz mladosti. Čuvaj se roditelja. Jednoga dana ćeš se probuditi i shvatiti da si stariji od njih. Stari ljudi i stare zemlje su pogubni za mlade ljude i mlađe narode. Tvoj zavičaj, prastara zemlja, stari dvori, stare crkve, stari običaji, staro postojanje. Čak je i voda stara tamo i ako teče i sve menja. Starost te zemlje tražila je mladost naroda, da bi opstala i preživljavala na aparatima, takoreć. Za tako staru zemlju trebalo je mnogo mladosti. A mladosti nije bilo. Za tako staru zemlju može se komotno reći da je to zemlja vampir. Bez sveže krvi, njoj nema opstanka'' – mudruje ova mudrica u knjizi. Kako ćemo završiti? Najbolje onako kako knjiga kaže. Treba čitati iz knjige. Rašta smo je pisali ako o njoj treba više da govorimo nego da iz nje progovaramo.*КРАЈ КЊИГЕ: Jednoga dana budnosti unuk od graditelja, stvoriteljke, krotitelja i mudrice, začuo je glasove iz dvorišta: neko ga je zvao, ne po imenu, nego po onome po čemu će biti upamćen: - Očeeee!!! Izašao je i video svog sina pored hrpe ljutog i oštrog kamena. Sa leve strane, pored same noge, stajalo je štene psa sa šare, a u desnoj ruci je držao jaje od smuka. - Ćale, najzad je gotovo. Opet ćemo imati pravu kuću i biti svoji na svome. Unuku graditelja i njegovom ocu potekoše suze niz lice, dok mu se dete smejalo zadovoljno i nikad srećnije. Bio je to njegov do tada najlepši smeh. - Čim završim kuću, vežem psa i smuk se opili, spremaj svadbu, valja kuću popunjavati i one koji će je raskućiti: rađati. Rašta i graditi ako nije za potomke koji će to rasprodavati. Samo treba graditi čvrsto, ko pradeda, da bi im trebalo mnogo vremena i velike muke da sve raskuće. - Sine, da te pitam nešto – zausti kroz suze unuk graditeljev. - Pitaj stari – smejao se od srca i dalje praunuk graditeljev i novi graditelj. - Planiraš li da se vraćaš? - Ja ne, ali on i njegova deca planiraju – odgovori mu sin milujući trbuh svoje buduće supruge. I zagrliše se otac i sin, prvi put posle kosovske bitke. * * * Deda graditelj više ne dolazi u san. Jer sna nema. Jer snova više nema. Ni baba. Ni oni drugi. Niko više ne dolazi. Par puta je krotitelj slao poruke po zmijama ali one ne bi stigle do onoga kome su namenjene. Nije dolazio u san ni otac, tu blizu sahranjen, takoreć' u komšiluku. Nema više ni traga ni glasa od predaka. Ali zato potomak kleše kamen u dvorištu, punom parom. Onda je unuk graditeljev čuo da su tamo u zavičaju iskopali groblje njegovih predaka i da sada izmešane kosti jecaju i vrište jedne preko drugih, na istoj gomili. Najbolnije i najglasnije jecaju i vrište kosti babe stvaraoca, koja je upravo zavolela zemlju u kojoj počiva. Ovi što su iskopali grobove unukovih predaka su onda pokušali da posade zimzeleno drveće ali je ono odbilo da raste. Onda su počeli da im se rađaju telići sa dve glave i ovce sa tri noge a dece im je bilo sve manje: postajali su stara nacija kopači tuđih grobova. To je, dakle bio kraj i novi početak, shvatio je unuk od graditelja. Ne računaj više na pretke, ne računaj više na sebe: divi se potomstvu. Shvatio je i bi mu lakše. Počinje nova istorija porodice koja će se brojati od novoga graditelja. Sa šakama na slepoočnicama i laktovima na stolu, gleda ovaj rukopis otac od novog graditelja najlepših kuća od kamena koje će krštena zemlja videti. Gleda u slova i pita se: kako da ih samo još jednom domami u san, kaže im novosti i oprosti se od njih? Zna da je to teška rabota a zna i lakši način. I biće taj lakši način da se susretne sa precima, čim dođe vreme za to. Prvo mora unucima da sagradi kamenu kuću od kamenih reči i ljutog kamena govora, da se loza nastavi ali i da loza pamti. Možda posle toga opet progovori deda graditelj, ovoga puta kroz njegovo pero. Biće to, ono da se sretne sa svojim precima, čim završi knjigu. A knjiga je gotova. Gleda u slova gotove knjige otac od graditelja kuća od kamena i kleše ljuti kamen, slaže šaru na šaru, pravi sklad od nesklada, mekoću od tvrdoće. Miluje kamen otac novoga graditelja, umiljava mu se, kamenu, hoće da kod tog zlotvora stvori utisak poetičnosti – za unuke ga sprema, da im pravi ladovinu, da ih greje. Gleda u slova nekadašnji unuk a sad otac od graditelja i sprema se da napiše poslednje, da zacementira zadnji samar na crepu i zatvori korice. Tako je i učinio: zatvorio je korice i svesku odneo sinu: - Evo sam kuću od kamenih reči sačinio. Za unuke. Iste noći, došao je deda, ovoga puta na javi, ne u snu, jer mu unuk više ne spava i ne sanja. Potapšao je po ramenu svoga unuka vidno ponosan. Onda ga je zagrlio, prvi put u životu i smrti, i umro u tom zagrljaju. Ovoga puta stvarno. Ostatak porodice ožive. Ovoga puta stvarno. Onaj ko je ovo zapisao mogao je polako da poče sa pripremama za put ka svojim precima. Puna srca. U dvorištu se kamen kleše. Ovo je kraj.

    NARUČI KNJIGU NA OVOM LINKU! 

  Glavni junak ove pripovesti je onaj kome je knjiga posvećena. Ovo su samo početne stranice romana kojeg on treba da nastavi da ispisuje svojim životom i svojim delom. Ovo je testament u kojem mu ostavljam zavet da bude čovek. Najteže je danas biti čovek. Danas je lako postati bilo šta – sem čoveka. Nekada smo ga tražili svećom. Bojim se da dolazi vreme kada će čoveka pronalaziti još samo arheolozi. 
      Ova knjiga piše autobiografske i porodične priče, i pripoveda povest srpskog naroda. Pogotovu srpskog naroda koji se seli, beži, naseljava, gradi i ostaje. Pored toga, ova knjiga je i porodična basna. Pored ljudi i kamena, junaci ove priče su i porodične životinje, domaće ili divlje, svejedno je: u prirodnoj harmoniji i divlje biva pitomo. Osim toga, našim odlaskom tamo su ostali nezaštićeni i neispričani naši mitovi i legende, naši duhovi i aveti, naši grobovi i u njima naši preci, naši psi čuvari i smukovi čuvarkuće, naše pastrmke i jegulje, naše šume i cveće...
     Knjigu sam napisao za pet dana, neplanirano, u transu i nesvestan šta radim. Pogotovu nisam znao šta o i čemu ću pisati, dok sam pisao, ni kako ću pisati to o čemu nisam svestan dok pišem. Jednostavno je izašla iz mene, kao potreba a ne namera.
     ''Vreme zlih pastrmki'' je roman koji govori o jednoj metohijskoj porodici koja je svoj vrhunac doživela u vreme turske vladavine, iako je bila srpska i hrišćanska porodica, i koja je najveću ekonomsku i političku moć posedovala početkom dvadesetog veka do Balkanskih ratova. Ta porodica je početkom prošlog veka bila deo ozbiljne prepiske između članova srpske vlade, konzula, naših i stranih, te turskih zvaničnika, povodom lokalnog rata koji su vodili sa drugom srpskom porodicom.
      Ta i druge porodice iz toga kraja su gradile kamene tvrđave, kule, koje su odolevale vremenu i ljudima, i nastavljaju da odolevaju, čim se knjige o njima pišu i slike o njima stvaraju. Građevine, pogotovu crkve, te groblja bilo u sećanju, ili u knjigama ili na platnima - jesu poslednji dokaz nečijeg postojanja: negde.
      I ako se može reći da je roman ''Vreme zlih pastrmki'' delimično pisan u najboljem značenju pojma postmodernizma, on se u stvari oslanja na oprobane recepte tradicionalizma. Ovo je knjiga, po mom pokušaju, koja u sebi sadrži mnogo skrivenih poruka i simbola, koje će svako za sebe pronalaziti i tumačiti. Ovo je porodična basna u maniru naših narodnih basni. Ovo je savremena proza vezana za kosovsku tragediju, ali i uopšte za srpsku istoriju. U ovoj knjizi ne treba tražiti patetike i patriotskog zanosa, ne treba se nadati zavičajnoj prozi, a još manje očekivati mondijalističke jalovosti. Ovo je moderna srpska proza vezana za srpske lomove, ispričana kroz sudbinu jedne životinjsko-ljudsko-prirodne porodice iz Metohije. 
      Obzirom da je u pitanju porodična basna, neki od junaka ove knjige su i životinje. Pre svih smuk, pa onda jedan pas, te pastrmke i jegulje. Treba reći da je kult ''smuka čuvarkuće'' bio veoma jak i živ u podneblju gde smo živeli. Ljudi su izbegavali da ubijaju smukove koji su se vrteli oko njihovih kuća, smatrajući ih čuvarima svoga praga. 
      Čuvari su bili i psi. Smatrani su članovima porodice. Ubistvo psa smatralo se atakom na člana porodice. Ostao je jedan šarplaninac do kraja i na našem kućnom pragu. Već izgladneo i oronuo, nije napustio kuću.
      Kroz opis borbe između pastrmki i jegulja, knjiga je pokušala da opiše borbu različitih naroda i vera, borbu za zemlju, za opstanak. Ta borba se nije vodila, brojala i dobijala mrtvima i ranjenima, nego rođenima i novostvorenima. Taj rat se nije dobijao zelenilom vlati trave i šarenim cvećem na livadi - već brojem ovaca koje su tu livadu brstile.
      Kaže knjiga: „Nisu pastrmke konačno pobedile oštrim zubima ili što ih je bilo više, nego porodom koji je bio spreman da nadoknadi gubitke“.
      Moj deda po ocu progovorio je tek kad je umro. Za života je taj bio škrt na jeziku, više radan nego deklarativan, više su ga poštovali nego što se on trudio da se nametne.
      Kaže knjiga: „Graditelj je bio čovek rada i reda, gradnje i izgradnje. On nije mnogo, nije uopšte, polagao na ljubav a decu je stvarao samo da imao kome da ostavi kuće koje je stekao i da ima ko da mu rasparča imanje kad za to dođe vreme. Graditeljeve žuljevite ruke su bile hraniteljke a ne maziteljke, one su znale da pomiluju ali nisu znale da miluju. Jedina slobodna aktivnost graditeljevih ruku, pre nego su ih u sanduku prekrstili i maramom vezali, bila je da se prekrsti, desnom, dok mu je leva visila besposleno. I krstio se škrto kako je i govorio, samo kad je potrebno, ni manje ni više. Veliki je to čovek bio jer se nije krstio bespotrebno".
     - Kad sam video da se ljudi krste na sve strane i svakim povodom, posle svake reči, posle svake čaše rakije, posle svake laži i krađe, znao sam da se sudnji dan približio i da će grobovi ostati sami – vajkao se deda praunuku koji ga nije sasvim razumeo mada je što se tiče krštenja povukao na njega“.
      Taj tihi i miran čovek je kroz život doživljavao filmske avanture: rodio se kao posmrče, otac mu je stradao u obračunu dve porodice, bio otiman kao dečak pa je plaćan otkup za njega, bežao ispred Nemaca kroz Drenicu a život mu spasio Arbanas, suočavao se sa divljim zverima i na prevaru umro – kad je odbio da se operiše. Njegova životna filozofija je glasila: „Idi ti svojim a ja ću mojim putem“. 
      Tako je jednom na uskom planinskom putu sreo ogromnog medveda. Seo je na stom, poćutao i izgovorio čarobnu rečenicu. I medved je poćutao nekoliko trenutaka, dedi se činilo čitavu večnost, a onda se okrenuo i otišao niza stranu. Posle toga je bio još ćutljiviji i ako pre toga uopšte i nije govorio. U jednom dijalogu u knjizi, između mene i mog mrtvog dede on mi objašnjava svoj stav o svojim životnim prioritetima, kao odgovor na moje opravdanje što nisam radnik već pisac, i što ću ja ipak pisati o njemu i njegovim kućama, on mi odgovara ''da su o njemu dovoljno pisali posedovni listovi i tapije'', tako da mu moja književna i gologuzanijska pisanija nisu potrebna.
     Deda je za života, na ovaj ili onaj način, stvorio sedam kuća. Posle smrti, a bio je mrtav već dve decenije, izgradio je još toliko. On se rodio u turskoj državi, na srpskoj zemlji, gde Arbanasi zulum čine, u kući punoj turskih vojnika, i ideja o građenju kuća mu je došla još tada.
     - Ja prestadoh, neko vreme da se krstim uopšte – oglasi se drugi pradeda koji je nosio cipele broj pedeset – Obećaše mi boračku penziju. Uslov je bio da prestanem da se krstim, nije ih interesovalo jesam li se borio ili nisam. Bez krsta me i sahraniše, i bez popa. Eto, i kad preminuh, nadao sam se da ću dobiti tu penziju. Pa svi su dobijali, majka mu stara.
      Drugi deda, po majci, takođe junak ove knjige, znao je da govori nemuštim jezikom. Čuvao je ljude od zmija a još više zmije od ljudi. Miran, tih, vredan i radan, kao da nije ni bio svestan dara koji je imao. Čovek prirode, tako je vaspitavao i decu. Doduše, bezuspešno. Majka i danas sa strahom priča kako ju je terao da miluje zmije i da ih drži na glavi i oko vrata. Ta ista majka je i svedok da je zaista znao da govori sa zmijama, da je svojim očima gledala kako ih vabi i one bez straha dolaze kod njega. ''Zmije više ne čuvaju kuće, one ih sada pale. Tako sam čuo. Već dugo vremena ne govore nemušto, čak ni ljudski, samo ćute i pale. I kad progovore to je neki stranski jezik koji niko živi ni mrtvi ne razume'' – jada se deda u knjizi.
     Najzad, iako nije baš najglavniji junak - onda je meni veoma važan, najveći krivac za nastajanje ove knjige, jeste baba po ocu. Ona je za razliku od dede, koji je bio radnik, bila osoba koja je više polagala na duhovne segmente života. I kako je deda progovorio tek kad je umro, tako je baba zavolela Metohiju tek kad smo njeno telo položili u grob. ''Tek kad sam umrla, shvatila sam u kakvoj svetoj zemlji počivam'' – kaže ona u knjizi.
      I, zaista, pre smrti, čitavog života, žalila je za svojom Toplicom i svojim Mađarima, tamo gde je rođena. Knjiga kaže da: „...babina srbija to je jedan zapaljen koš od pruća u kojem ranjen leži njen mlađi brat i gori, dok bugari igraju oro, to su smrti od tifusa, metka i gripa u velikom ratu – brojem i redom majka, otac, tri brata, bratanac, bratanica i sestra – to je mesto iz kojeg će krenuti preživeli kolonizatori po nove patnje i nove smrti...“.
      Duboko religiozna, postila je, išla u crkvu, davala priloge, čitala je Sveto pismo i žitija. Pored toga, čitala je i svetovnu literaturu, knjige i novine. Zbog teškog detinjstva i mladosti kao da je u njoj tinjao neki žal za tim vremenima pa je svu ljubav iskazivala prema unučićima. Volela je da gleda Brankovu emisiju ''Kocka, kocka, kockica'' i da čita Baranina i ''Ilustrovanu politiku''. Ona me je ohrabrivala da čitam, iako bih zimi trošio mnogo drva čitajući do ranih jutarnjih sati, ona me je svojim autoritetom branila od kritika i zabrana. 
      ''Mi stari ljudi znamo da budemo teški, svesna sam ja toga. Dok smo živi, pogotovu kad se pojavi onaj nemac, ili kad počnemo da se plašimo smrti, ili kad postanemo sebični zbog manjka vremena. Još smo teži kad umremo. Starost, živa ili mrtva, želi da isisa mladost iz mladosti. Čuvaj se roditelja. Jednoga dana ćeš se probuditi i shvatiti da si stariji od njih. Stari ljudi i stare zemlje su pogubni za mlade ljude i mlađe narode. Tvoj zavičaj, prastara zemlja, stari dvori, stare crkve, stari običaji, staro postojanje. Čak je i voda stara tamo i ako teče i sve menja. Starost te zemlje tražila je mladost naroda, da bi opstala i preživljavala na aparatima, takoreć. Za tako staru zemlju trebalo je mnogo mladosti. A mladosti nije bilo.    Za tako staru zemlju može se komotno reći da je to zemlja vampir. Bez sveže krvi, njoj nema opstanka'' – mudruje ova mudrica u knjizi.
     Kako ćemo završiti? Najbolje onako kako knjiga kaže. Treba čitati iz knjige. Rašta smo je pisali ako o njoj treba više da govorimo nego da iz nje progovaramo.
*
КРАЈ КЊИГЕ:
     Jednoga dana budnosti unuk od graditelja, stvoriteljke, krotitelja i mudrice, začuo je glasove iz dvorišta: neko ga je zvao, ne po imenu, nego po onome po čemu će biti upamćen:
     - Očeeee!!!
     Izašao je i video svog sina pored hrpe ljutog i oštrog  kamena. Sa leve strane, pored same noge, stajalo je štene psa sa šare, a u desnoj ruci je držao jaje od smuka.
     - Ćale, najzad je gotovo. Opet ćemo imati pravu kuću i biti svoji na svome.
     Unuku graditelja i njegovom ocu potekoše suze niz lice, dok mu se dete smejalo zadovoljno i nikad srećnije. Bio je to njegov do tada najlepši smeh.
     - Čim završim kuću, vežem psa i smuk se opili, spremaj svadbu, valja kuću popunjavati i one koji će je raskućiti: rađati. Rašta i graditi ako nije za potomke koji će to rasprodavati. Samo treba graditi čvrsto, ko pradeda, da bi im trebalo mnogo vremena i velike muke da sve raskuće.
     - Sine, da te pitam nešto – zausti kroz suze unuk graditeljev.
     - Pitaj stari – smejao se od srca i dalje praunuk graditeljev i novi graditelj.
    - Planiraš li da se vraćaš?
    - Ja ne, ali on i njegova deca planiraju – odgovori mu sin milujući trbuh svoje buduće supruge.
     I zagrliše se otac i sin, prvi put posle kosovske bitke.

 *     *     *

      Deda graditelj više ne dolazi u san. Jer sna nema. Jer snova više nema. Ni baba. Ni oni drugi. Niko više ne dolazi. Par puta je krotitelj slao poruke po zmijama ali one ne bi stigle do onoga kome su namenjene. Nije dolazio u san ni otac, tu blizu sahranjen, takoreć' u komšiluku. Nema više ni traga ni glasa od predaka. Ali zato potomak kleše kamen u dvorištu, punom parom. 
      Onda je unuk graditeljev čuo da su tamo u zavičaju iskopali groblje njegovih predaka i da sada izmešane kosti jecaju i vrište jedne preko drugih, na istoj gomili. Najbolnije i najglasnije jecaju i vrište kosti babe stvaraoca, koja je upravo zavolela zemlju u kojoj počiva. Ovi što su iskopali grobove unukovih predaka su onda pokušali da posade zimzeleno drveće ali je ono odbilo da raste. Onda su počeli da im se rađaju telići sa dve glave i ovce sa tri noge a dece im je bilo sve manje: postajali su stara nacija kopači tuđih grobova. To je, dakle bio kraj i novi početak, shvatio je unuk od graditelja. Ne računaj više na pretke, ne računaj više na sebe: divi se potomstvu. Shvatio je i bi mu lakše. Počinje nova istorija porodice koja će se brojati od novoga graditelja.
     Sa šakama na slepoočnicama i laktovima na stolu, gleda ovaj rukopis otac od novog graditelja najlepših kuća od kamena koje će krštena zemlja videti. Gleda u slova i pita se: kako da ih samo još jednom domami u san, kaže im novosti i oprosti se od njih? Zna da je to teška rabota a zna i lakši način. I biće taj lakši način da se susretne sa precima, čim dođe vreme za to. Prvo mora unucima da sagradi kamenu kuću od kamenih reči i ljutog kamena govora, da se loza nastavi ali i da loza pamti. Možda posle toga opet progovori deda graditelj, ovoga puta kroz njegovo pero. Biće to, ono da se sretne sa svojim precima, čim završi knjigu. A knjiga je gotova.
     Gleda u slova gotove knjige otac od graditelja kuća od kamena i kleše ljuti kamen, slaže šaru na šaru, pravi sklad od nesklada, mekoću od tvrdoće. Miluje kamen otac novoga graditelja, umiljava mu se, kamenu, hoće da kod tog zlotvora stvori utisak poetičnosti – za unuke ga sprema, da im pravi ladovinu, da ih greje. Gleda u slova nekadašnji unuk a sad otac od graditelja i sprema se da napiše poslednje, da zacementira zadnji samar na crepu i zatvori korice. Tako je i učinio: zatvorio je korice i svesku odneo sinu:
     - Evo sam kuću od kamenih reči sačinio. Za unuke.
     Iste noći, došao je deda, ovoga puta na javi, ne u snu, jer mu unuk više ne spava i ne sanja. Potapšao je po ramenu svoga unuka vidno ponosan. Onda ga je zagrlio, prvi put u životu i smrti, i umro u tom zagrljaju.
     Ovoga puta stvarno.
    Ostatak porodice ožive.
     Ovoga puta stvarno.
    Onaj ko je ovo zapisao mogao je polako da poče sa pripremama za put ka svojim precima. Puna srca. U dvorištu se kamen kleše.
    Ovo je kraj.


Vreme zlih pastrmki

Vladimir ĆorovićPortreti iz novije srpske istorije*Autor - osoba Ćorović, VladimirNaslov Portreti iz novije srpske istorije / Vladimir Ćorović ; priredio Dušan T. BatakovićVrsta građe esejCiljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.)Jezik srpskiGodina 1990Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1990 (Novi Sad : Budućnost)Fizički opis 315 str. ; 18 cmDrugi autori - osoba Bataković, Dušan T., 1957-Bataković, Dušan T., 1957-Zbirka Mala biblioteka Srpske književne zadrugeISBN 86-379-0199-9 (Tvrdi povez s omotom)Napomene Tiraž 3000Vladimir Ćorović: skica za portret jednog istoričara / Dušan T. Bataković: str. 281-312O ovoj knjizi / D.[Dušan] T. Bataković: str. 313-315Predmetne odrednice Karađorđe, 1768-1813 -- U literaturiNenadović, Matija, 1777-1854Knežević, Ivo, knez, 1760-1840Karadžić, Vuk Stefanović, 1787-1864Petrović Njegoš, Petar II, 1813-1851Preradović, Petar, 1818-1872Vukalović, Luka, 1823-1873Jovanović, Vladimir, 1833-1922Petar I, Karađorđević, kralj, 1844-1921Kočić, Petar, 1877-1916Đukić, Osman, 1879-1912Skerlić, Jovan, 1877-1914Cvijić, Jovan, 1865-1927Pribićević, Svetozar, 1875-1936Popović, Dimitrije, 1866-1940Ćorović, Vladimir, 1885-1941Srbi -- Biografije

Portreti iz novije srpske istorije

Vladimir Ćorović
Portreti iz novije srpske istorije
*
Autor - osoba Ćorović, Vladimir
Naslov Portreti iz novije srpske istorije / Vladimir Ćorović ; priredio Dušan T. Bataković
Vrsta građe esej
Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.)
Jezik srpski
Godina 1990
Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1990 (Novi Sad : Budućnost)
Fizički opis 315 str. ; 18 cm
Drugi autori - osoba Bataković, Dušan T., 1957-
Bataković, Dušan T., 1957-
Zbirka Mala biblioteka Srpske književne zadruge
ISBN 86-379-0199-9 (Tvrdi povez s omotom)
Napomene Tiraž 3000
Vladimir Ćorović: skica za portret jednog istoričara / Dušan T. Bataković: str. 281-312
O ovoj knjizi / D.[Dušan] T. Bataković: str. 313-315
Predmetne odrednice Karađorđe, 1768-1813 -- U literaturi
Nenadović, Matija, 1777-1854
Knežević, Ivo, knez, 1760-1840
Karadžić, Vuk Stefanović, 1787-1864
Petrović Njegoš, Petar II, 1813-1851
Preradović, Petar, 1818-1872
Vukalović, Luka, 1823-1873
Jovanović, Vladimir, 1833-1922
Petar I, Karađorđević, kralj, 1844-1921
Kočić, Petar, 1877-1916
Đukić, Osman, 1879-1912
Skerlić, Jovan, 1877-1914
Cvijić, Jovan, 1865-1927
Pribićević, Svetozar, 1875-1936
Popović, Dimitrije, 1866-1940
Ćorović, Vladimir, 1885-1941
Srbi -- Biografije



Vladimir Ćorović
Portreti iz novije srpske istorije

Ivo ĆipikoPripovetke, crtice, sećanjaIvo Ćipiko (Kaštel Novi, 13. januar 1869 — Kaštel Novi, 23. septembar 1923) bio je istaknuti srpski pripovedač iz Dalmacije, italijanskog porekla. Iako nije pisao pod neposrednim uticajem svog zemljaka Sime Matavulja, on mu je po nizu svojih književnih obeležja i težnji vrlo blizak. Naročito ih vezuje naklonost prema prostom svetu i veličanje prirodne snage koju otkrivaju u malom čoveku. Ćipiko, poput Matavulja, opisuje dalmatinski život ili, tačnije, dva dalmatinska područja koja se geografski i kulturno veoma razlikuju — Primorje i Zagore. Ćipiko je mnogo više od Matavulja ostao veran zavičajnom regionalizmu.Ćipikove priče oslikavaju vapaj ljudstva, veličanstvenost prirode i nedokučivost ljudske sudbine. Aktuelnosti dela doprinosi to što je ono, s jedne strane, realistički i socijalno orijentisano delo sa surovim svedodžbama o siromaštvu i ugnjetavanju seljaštva, ali u njega su utkani delovi lirskog senzibiliteta kakav će se kasnije razviti u modernoj srpskoj književnosti: intimna snatrenja Ćipikovih junaka o dalekim prostranstvima, boljem životu, oslobađanju okova duše, kao i stapanja sa damarima prirode u kojoj traže utočište; epizode o ljubavi i nesputanosti kakvu samo mladost ohrabruje.Sadržaj:Kod deteta na umoruU strasnu neđeljuDedNa proštenjuNa crkvenoj slaviČobaniBijedaDangubaPisariZločinU vojničkom taboruAli-begU starom kašteluU seminarijuStaricaU odblesku životaNa rastankuNakon deset godinaU jesenjem suncuČežnjaNevjeraIvo PolićNovi hramAlelujaPohodJaraniNa pašiIz zakloniceNa sunčevoj žegiVatraNajmodernije – Crtica s putaU željezničkom vagonuU šumadijiLjetna noćJedna sedamdeseta obljetnicaRečnik

Pripovetke, crtice, secanja

Ivo Ćipiko
Pripovetke, crtice, sećanja
Ivo Ćipiko (Kaštel Novi, 13. januar 1869 — Kaštel Novi, 23. septembar 1923) bio je istaknuti srpski pripovedač iz Dalmacije, italijanskog porekla. Iako nije pisao pod neposrednim uticajem svog zemljaka Sime Matavulja, on mu je po nizu svojih književnih obeležja i težnji vrlo blizak. Naročito ih vezuje naklonost prema prostom svetu i veličanje prirodne snage koju otkrivaju u malom čoveku. Ćipiko, poput Matavulja, opisuje dalmatinski život ili, tačnije, dva dalmatinska područja koja se geografski i kulturno veoma razlikuju — Primorje i Zagore. Ćipiko je mnogo više od Matavulja ostao veran zavičajnom regionalizmu.
Ćipikove priče oslikavaju vapaj ljudstva, veličanstvenost prirode i nedokučivost ljudske sudbine. Aktuelnosti dela doprinosi to što je ono, s jedne strane, realistički i socijalno orijentisano delo sa surovim svedodžbama o siromaštvu i ugnjetavanju seljaštva, ali u njega su utkani delovi lirskog senzibiliteta kakav će se kasnije razviti u modernoj srpskoj književnosti: intimna snatrenja Ćipikovih junaka o dalekim prostranstvima, boljem životu, oslobađanju okova duše, kao i stapanja sa damarima prirode u kojoj traže utočište; epizode o ljubavi i nesputanosti kakvu samo mladost ohrabruje.
Sadržaj:
Kod deteta na umoru
U strasnu neđelju
Ded
Na proštenju
Na crkvenoj slavi
Čobani
Bijeda
Danguba
Pisari
Zločin
U vojničkom taboru
Ali-beg
U starom kaštelu
U seminariju
Starica
U odblesku života
Na rastanku
Nakon deset godina
U jesenjem suncu
Čežnja
Nevjera
Ivo Polić
Novi hram
Aleluja
Pohod
Jarani
Na paši
Iz zaklonice
Na sunčevoj žegi
Vatra
Najmodernije – Crtica s puta
U željezničkom vagonu
U šumadiji
Ljetna noć
Jedna sedamdeseta obljetnica
Rečnik


Ivo Ćipiko
Pripovetke, crtice, sećanja


Pripovetke, crtice, sećanja

J. M. CronynThe Elements OfARCHAEOLOGICAL CONSERVATIONDžon KroninElementi arheološke konzervacije*Jasno strukturirana i potpuno ilustrovana, ovo je jedina sveobuhvatna knjiga na tu temu na uvodnom nivou.Savršena kao praktična priručnica za profesionalce i studente koji rade sa iskopanim materijalima, i kao uvod za one koji se obučavaju za arheološke konzervatore.

ARCHAEOLOGICAL CONSERVATION

J. M. Cronyn
The Elements Of
ARCHAEOLOGICAL CONSERVATION
Džon Kronin
Elementi arheološke konzervacije
*
Jasno strukturirana i potpuno ilustrovana, ovo je jedina sveobuhvatna knjiga na tu temu na uvodnom nivou.
Savršena kao praktična priručnica za profesionalce i studente koji rade sa iskopanim materijalima, i kao uvod za one koji se obučavaju za arheološke konzervatore.


J. M. Cronyn
The Elements Of
ARCHAEOLOGICAL CONSERVATION
Džon Kronin
Elementi arheološke konzervacije

Mirko DemićĆutanja iz Gore*ISTORIJA U SAMOM JEZGRU JEZIKAĆutanja iz Gore Mirka Demića prvi su deo petoknjižja u kome slede već objavljene knjige: Molski akordi(2008, 2009, „Andrićeva nagrada“), Ataka na Itaku (2015), Trezvenjaci na pijanoj lađi (2010, nagrada„Dejan Medaković“) i Po(v)ratnički rekvijem (2012).Petrova gora je glavni junak ove fantazmagorije, kako mitska tako i stvarna, čija se istorija prati odpredrimskog i rimskog doba, sve do savremenosti. Raspliću se predanja o njenom postanju i porekluimena, uz narodnu pesmu o nastanku i nestanku Petrove gore.Roman pratimo kroz svesti tri pripovedača: Leša Samouka, poslednjeg krajiškog proroka, čiji glasistovremeno i otvara i zatvara ne samo svako poglavlje već i čitavo petoknjižje svojevrsnim „Epilogomkoji je na početku“; upraviteljku sanatorijuma, koja progovara u „Prologu, koji je na kraju“; i naratoracentralne priče.U Ćutanjima iz Gore mešaju se beskonačne polemike Adama i Adame, prvih ljudi, glasovi vrhovnesveštenice Kolapljana i rimskog legionara, glasovi ruke i glasovi pepela, ispovesti duša i ispovesti tela,braće i razbraće, političkih protivnika i koalicionih saboraca, svedočanstva patrijarhove glave ipatrijarhovog trupa, Nikog i ničega i Nekog i nečega, Duše i tela, Petra i Pavla, večne polemike igumana ikralja… Dva ugaona stuba ove priče čine dva stvarna i mitska Petra; jedan je Petar Svačić, poslednji hrvatski kralj,po kojem je, prema hrvatskoj verziji, Petrova gora i dobila ime, dok se druga, srpska verzija, zarodonačelnika poziva na kaluđera Petra, tvorca života. Obojici je zajednički grob – Petrova gora.Miting iz 1990. godine održan na Petrovoj gori, nije pustio duhove iz boce, već duhove mrtvih iz Gore,nagoveštavajući neizvesnu budućnost živih, što se pokazalo u knjigama koje iza Ćutanja iz Gore slede.

Cutanja iz Gore

Mirko Demić
Ćutanja iz Gore
*
ISTORIJA U SAMOM JEZGRU JEZIKA
Ćutanja iz Gore Mirka Demića prvi su deo petoknjižja u kome slede već objavljene knjige: Molski akordi
(2008, 2009, „Andrićeva nagrada“), Ataka na Itaku (2015), Trezvenjaci na pijanoj lađi (2010, nagrada
„Dejan Medaković“) i Po(v)ratnički rekvijem (2012).
Petrova gora je glavni junak ove fantazmagorije, kako mitska tako i stvarna, čija se istorija prati od
predrimskog i rimskog doba, sve do savremenosti. Raspliću se predanja o njenom postanju i poreklu
imena, uz narodnu pesmu o nastanku i nestanku Petrove gore.
Roman pratimo kroz svesti tri pripovedača: Leša Samouka, poslednjeg krajiškog proroka, čiji glas
istovremeno i otvara i zatvara ne samo svako poglavlje već i čitavo petoknjižje svojevrsnim „Epilogom
koji je na početku“; upraviteljku sanatorijuma, koja progovara u „Prologu, koji je na kraju“; i naratora
centralne priče.
U Ćutanjima iz Gore mešaju se beskonačne polemike Adama i Adame, prvih ljudi, glasovi vrhovne
sveštenice Kolapljana i rimskog legionara, glasovi ruke i glasovi pepela, ispovesti duša i ispovesti tela,
braće i razbraće, političkih protivnika i koalicionih saboraca, svedočanstva patrijarhove glave i
patrijarhovog trupa, Nikog i ničega i Nekog i nečega, Duše i tela, Petra i Pavla, večne polemike igumana i
kralja…

Dva ugaona stuba ove priče čine dva stvarna i mitska Petra; jedan je Petar Svačić, poslednji hrvatski kralj,
po kojem je, prema hrvatskoj verziji, Petrova gora i dobila ime, dok se druga, srpska verzija, za
rodonačelnika poziva na kaluđera Petra, tvorca života. Obojici je zajednički grob – Petrova gora.
Miting iz 1990. godine održan na Petrovoj gori,  nije pustio duhove iz boce, već duhove mrtvih iz Gore,
nagoveštavajući neizvesnu budućnost živih, što se pokazalo u knjigama koje iza Ćutanja iz Gore slede.


Ćutanja iz Gore

Mister No - Pobunjenik Huanitobroj 16Marzorati i Di VittoIzdavač: Veseli četvrtakGodina izdavanja: 2009Bonelli serijal: Mister NoScenario: Stefano MarzoratiCrtež: Domenico Di Vitto | Stefano Di VittoNaslovna strana: Roberto DisoOriginalni naslov: Juanito il ribelleBroj originalne edicije: 307Jezik: SrpskiZemlja: ItalijaEdicija: Redovna serijaFormat: 148 x 205 mmMeki povezBroj strana: 98Boja: Crno-belo

Mister No - Pobunjenik Huanito

Mister No - Pobunjenik Huanito
broj 16
Marzorati i Di Vitto
Izdavač: Veseli četvrtak
Godina izdavanja: 2009
Bonelli serijal: Mister No
Scenario: Stefano Marzorati
Crtež: Domenico Di Vitto | Stefano Di Vitto
Naslovna strana: Roberto Diso
Originalni naslov: Juanito il ribelle
Broj originalne edicije: 307
Jezik: Srpski
Zemlja: Italija
Edicija: Redovna serija
Format: 148 x 205 mm
Meki povez
Broj strana: 98
Boja: Crno-belo


Mister No - Pobunjenik Huanito
broj 16
Marzorati i Di Vitto
Veseli četvrtak

Onomastika jednog dela Ibarskog KolašinaRadislav PumpalovićDren, Zagulj, Crepulja, Krligate, Prkovac, Gornji Strmac, Mala Kaludra, Velika Kaludra, Jabuka, Prevlak, Čečevo, Kovače, Gornji Jasenovik, Rezala, Tušiće, Vukojeviće, Banje i zaseoci Klečke i Špilje, Gornje Varage, Dragaljice, Brnjak, Preseka, Oklace, Babiće, Peroše, Izbeg, Donji Strmac, Ovaj rad predstavlja onomastičke podatke prikupljene tokom terenskog istraživanja koje je autor sproveo u periodu od 1989. do 1991. godine na području Ibarskog Kolašina, oblasti na severu Kosova naseljenom pretežno srpskim stanovništvom. Istraživanjem je obuhvaćeno 26 sela i 532 seoske kuće. Izostavljeno je ono što su do sada istraživali drugi zaposleni u Onomastičkom komitetu Srpske akademije, kao i devet sela naseljenih muslimanima srpskog jezika, u kojima nisu pronađeni doušnici.Za svaki lokalitet dat je kratak podatak o njegovoj prošlosti i starinama, azbučnim redom, akcentovani oblici (mikro) toponima koji su u njemu zabeleženi (uključujući hidronime, oronime itd.) i antroponima (muška i ženska imena, prezimena zajedno). sa podacima o poreklu porodica, hipokoristicima i nadimcima). Slično kao u susednim Banjskoj i Zvečanu (videti OP 22), i ovde se, u zetsko-južnosandžačkom dijalekatskom okruženju, uočavaju akcentološke varijante vlastitih imena svojstvene kosovsko-resavskom dijalektu.

Onomastika jednog dela Ibarskog Kolasina

Onomastika jednog dela Ibarskog Kolašina
Radislav Pumpalović
Dren, Zagulj, Crepulja, Krligate, Prkovac, Gornji Strmac, Mala Kaludra, Velika Kaludra, Jabuka, Prevlak, Čečevo, Kovače, Gornji Jasenovik, Rezala, Tušiće, Vukojeviće, Banje i zaseoci Klečke i Špilje, Gornje Varage, Dragaljice, Brnjak, Preseka, Oklace, Babiće, Peroše, Izbeg, Donji Strmac, 
Ovaj rad predstavlja onomastičke podatke prikupljene tokom terenskog istraživanja koje je autor sproveo u periodu od 1989. do 1991. godine na području Ibarskog Kolašina, oblasti na severu Kosova naseljenom pretežno srpskim stanovništvom. Istraživanjem je obuhvaćeno 26 sela i 532 seoske kuće. Izostavljeno je ono što su do sada istraživali drugi zaposleni u Onomastičkom komitetu Srpske akademije, kao i devet sela naseljenih muslimanima srpskog jezika, u kojima nisu pronađeni doušnici.
Za svaki lokalitet dat je kratak podatak o njegovoj prošlosti i starinama, azbučnim redom, akcentovani oblici (mikro) toponima koji su u njemu zabeleženi (uključujući hidronime, oronime itd.) i antroponima (muška i ženska imena, prezimena zajedno). sa podacima o poreklu porodica, hipokoristicima i nadimcima). Slično kao u susednim Banjskoj i Zvečanu (videti OP 22), i ovde se, u zetsko-južnosandžačkom dijalekatskom okruženju, uočavaju akcentološke varijante vlastitih imena svojstvene kosovsko-resavskom dijalektu.


Onomastika jednog dela Ibarskog Kolašina
Radislav Pumpalović
Dren, Zagulj, Crepulja, Krligate, Prkovac, Gornji Strmac, Mala Kaludra, Velika Kaludra, 


Onomastika jednog dela Ibarskog Kolašina

Horas Mek KojKonje ubijaju zar ne?KONJE UBIJAJU ZAR NE ? HORAS MEK KOJFEST ROMANI broj 3 - NAJBOLJI FILMOVI SVETAIzdavac - Bigz , Beograd , 1973.Mek dzepni povez , 160 stranaNaslov originala:Harace McCoyTHEY SHOOT HORSES, DON’T THEY?Prevod:Gordana Velmar-JankovićRoman Horasa Mek Koja "Konje ubijaju zar ne?" štampan je u milionima primeraka širom sveta, a film snimljen po njemu dobio je tri "Oskara": za scenario, za režiju i za glavnu mušku ulogu, koju je tumačio Majkl Sarazen. Ovaj roman je stravična slika mikrokosmosa ljudske egzistencije, kroz koju se ocrtava surovi panoptikum američkog društva u doba ekonomske krize tridesetih godina. To je šou krvavih nogu, u kome očajnici traže zaborav i, možda, sreću u beskonačnoj igri bez milosti . . . igri koja podseća na sadističko radovanje iz drevnih rimskih arena, igri koja otkriva uzaludnost ljudske patnje i vodi u jedino ishodište - smrt! . . . Neka zatvorenik ustane! . . .

Konje ubijaju zar ne?

Horas Mek Koj
Konje ubijaju zar ne?
KONJE UBIJAJU ZAR NE ? HORAS MEK KOJ
FEST ROMANI broj 3 - NAJBOLJI FILMOVI SVETA
Izdavac - Bigz , Beograd , 1973.
Mek dzepni povez , 160 strana
Naslov originala:
Harace McCoy
THEY SHOOT HORSES, DON’T THEY?
Prevod:
Gordana Velmar-Janković
Roman Horasa Mek Koja "Konje ubijaju zar ne?" štampan je u milionima primeraka širom sveta, a film snimljen po njemu dobio je tri "Oskara": za scenario, za režiju i za glavnu mušku ulogu, koju je tumačio Majkl Sarazen. Ovaj roman je stravična slika mikrokosmosa ljudske egzistencije, kroz koju se ocrtava surovi panoptikum američkog društva u doba ekonomske krize tridesetih godina. To je šou krvavih nogu, u kome očajnici traže zaborav i, možda, sreću u beskonačnoj igri bez milosti . . . igri koja podseća na sadističko radovanje iz drevnih rimskih arena, igri koja otkriva uzaludnost ljudske patnje i vodi u jedino ishodište - smrt! . . . Neka zatvorenik ustane! . . .


Vreme zlih pastrmki

Igor Đurić

Dnevnik knjigovođe

Deveti krug svetog kralja

Dostojevski