Vreme zlih pastrmki

NARUČI KNJIGU NA OVOM LINKU!

Glavni junak ove pripovesti je onaj kome je knjiga posvećena. Ovo su samo početne stranice romana kojeg on treba da nastavi da ispisuje svojim životom i svojim delom. Ovo je testament u kojem mu ostavljam zavet da bude čovek. Najteže je danas biti čovek. Danas je lako postati bilo šta – sem čoveka. Nekada smo ga tražili svećom. Bojim se da dolazi vreme kada će čoveka pronalaziti još samo arheolozi.

Ova knjiga piše autobiografske i porodične priče, i pripoveda povest srpskog naroda. Pogotovu srpskog naroda koji se seli, beži, naseljava, gradi i ostaje. Pored toga, ova knjiga je i porodična basna. Pored ljudi i kamena, junaci ove priče su i porodične životinje, domaće ili divlje, svejedno je: u prirodnoj harmoniji i divlje biva pitomo. Osim toga, našim odlaskom tamo su ostali nezaštićeni i neispričani naši mitovi i legende, naši duhovi i aveti, naši grobovi i u njima naši preci, naši psi čuvari i smukovi čuvarkuće, naše pastrmke i jegulje, naše šume i cveće...

Knjigu sam napisao za pet dana, neplanirano, u transu i nesvestan šta radim. Pogotovu nisam znao šta o i čemu ću pisati, dok sam pisao, ni kako ću pisati to o čemu nisam svestan dok pišem. Jednostavno je izašla iz mene, kao potreba a ne namera.

''Vreme zlih pastrmki'' je roman koji govori o jednoj metohijskoj porodici koja je svoj vrhunac doživela u vreme turske vladavine, iako je bila srpska i hrišćanska porodica, i koja je najveću ekonomsku i političku moć posedovala početkom dvadesetog veka do Balkanskih ratova. Ta porodica je početkom prošlog veka bila deo ozbiljne prepiske između članova srpske vlade, konzula, naših i stranih, te turskih zvaničnika, povodom lokalnog rata koji su vodili sa drugom srpskom porodicom.

Ta i druge porodice iz toga kraja su gradile kamene tvrđave, kule, koje su odolevale vremenu i ljudima, i nastavljaju da odolevaju, čim se knjige o njima pišu i slike o njima stvaraju. Građevine, pogotovu crkve, te groblja bilo u sećanju, ili u knjigama ili na platnima - jesu poslednji dokaz nečijeg postojanja: negde.

I ako se može reći da je roman ''Vreme zlih pastrmki'' delimično pisan u najboljem značenju pojma postmodernizma, on se u stvari oslanja na oprobane recepte tradicionalizma. Ovo je knjiga, po mom pokušaju, koja u sebi sadrži mnogo skrivenih poruka i simbola, koje će svako za sebe pronalaziti i tumačiti. Ovo je porodična basna u maniru naših narodnih basni. Ovo je savremena proza vezana za kosovsku tragediju, ali i uopšte za srpsku istoriju. U ovoj knjizi ne treba tražiti patetike i patriotskog zanosa, ne treba se nadati zavičajnoj prozi, a još manje očekivati mondijalističke jalovosti. Ovo je moderna srpska proza vezana za srpske lomove, ispričana kroz sudbinu jedne životinjsko-ljudsko-prirodne porodice iz Metohije.

Obzirom da je u pitanju porodična basna, neki od junaka ove knjige su i životinje. Pre svih smuk, pa onda jedan pas, te pastrmke i jegulje. Treba reći da je kult ''smuka čuvarkuće'' bio veoma jak i živ u podneblju gde smo živeli. Ljudi su izbegavali da ubijaju smukove koji su se vrteli oko njihovih kuća, smatrajući ih čuvarima svoga praga.

Čuvari su bili i psi. Smatrani su članovima porodice. Ubistvo psa smatralo se atakom na člana porodice. Ostao je jedan šarplaninac do kraja i na našem kućnom pragu. Već izgladneo i oronuo, nije napustio kuću.

Kroz opis borbe između pastrmki i jegulja, knjiga je pokušala da opiše borbu različitih naroda i vera, borbu za zemlju, za opstanak. Ta borba se nije vodila, brojala i dobijala mrtvima i ranjenima, nego rođenima i novostvorenima. Taj rat se nije dobijao zelenilom vlati trave i šarenim cvećem na livadi - već brojem ovaca koje su tu livadu brstile.

Kaže knjiga: „Nisu pastrmke konačno pobedile oštrim zubima ili što ih je bilo više, nego porodom koji je bio spreman da nadoknadi gubitke“.

Moj deda po ocu progovorio je tek kad je umro. Za života je taj bio škrt na jeziku, više radan nego deklarativan, više su ga poštovali nego što se on trudio da se nametne.

Kaže knjiga: „Graditelj je bio čovek rada i reda, gradnje i izgradnje. On nije mnogo, nije uopšte, polagao na ljubav a decu je stvarao samo da imao kome da ostavi kuće koje je stekao i da ima ko da mu rasparča imanje kad za to dođe vreme. Graditeljeve žuljevite ruke su bile hraniteljke a ne maziteljke, one su znale da pomiluju ali nisu znale da miluju. Jedina slobodna aktivnost graditeljevih ruku, pre nego su ih u sanduku prekrstili i maramom vezali, bila je da se prekrsti, desnom, dok mu je leva visila besposleno. I krstio se škrto kako je i govorio, samo kad je potrebno, ni manje ni više. Veliki je to čovek bio jer se nije krstio bespotrebno".

- Kad sam video da se ljudi krste na sve strane i svakim povodom, posle svake reči, posle svake čaše rakije, posle svake laži i krađe, znao sam da se sudnji dan približio i da će grobovi ostati sami – vajkao se deda praunuku koji ga nije sasvim razumeo mada je što se tiče krštenja povukao na njega“.

Taj tihi i miran čovek je kroz život doživljavao filmske avanture: rodio se kao posmrče, otac mu je stradao u obračunu dve porodice, bio otiman kao dečak pa je plaćan otkup za njega, bežao ispred Nemaca kroz Drenicu a život mu spasio Arbanas, suočavao se sa divljim zverima i na prevaru umro – kad je odbio da se operiše. Njegova životna filozofija je glasila: „Idi ti svojim a ja ću mojim putem“.

Tako je jednom na uskom planinskom putu sreo ogromnog medveda. Seo je na stom, poćutao i izgovorio čarobnu rečenicu. I medved je poćutao nekoliko trenutaka, dedi se činilo čitavu večnost, a onda se okrenuo i otišao niza stranu. Posle toga je bio još ćutljiviji i ako pre toga uopšte i nije govorio. U jednom dijalogu u knjizi, između mene i mog mrtvog dede on mi objašnjava svoj stav o svojim životnim prioritetima, kao odgovor na moje opravdanje što nisam radnik već pisac, i što ću ja ipak pisati o njemu i njegovim kućama, on mi odgovara ''da su o njemu dovoljno pisali posedovni listovi i tapije'', tako da mu moja književna i gologuzanijska pisanija nisu potrebna.

Deda je za života, na ovaj ili onaj način, stvorio sedam kuća. Posle smrti, a bio je mrtav već dve decenije, izgradio je još toliko. On se rodio u turskoj državi, na srpskoj zemlji, gde Arbanasi zulum čine, u kući punoj turskih vojnika, i ideja o građenju kuća mu je došla još tada.

- Ja prestadoh, neko vreme da se krstim uopšte – oglasi se drugi pradeda koji je nosio cipele broj pedeset – Obećaše mi boračku penziju. Uslov je bio da prestanem da se krstim, nije ih interesovalo jesam li se borio ili nisam. Bez krsta me i sahraniše, i bez popa. Eto, i kad preminuh, nadao sam se da ću dobiti tu penziju. Pa svi su dobijali, majka mu stara.

Drugi deda, po majci, takođe junak ove knjige, znao je da govori nemuštim jezikom. Čuvao je ljude od zmija a još više zmije od ljudi. Miran, tih, vredan i radan, kao da nije ni bio svestan dara koji je imao. Čovek prirode, tako je vaspitavao i decu. Doduše, bezuspešno. Majka i danas sa strahom priča kako ju je terao da miluje zmije i da ih drži na glavi i oko vrata. Ta ista majka je i svedok da je zaista znao da govori sa zmijama, da je svojim očima gledala kako ih vabi i one bez straha dolaze kod njega. ''Zmije više ne čuvaju kuće, one ih sada pale. Tako sam čuo. Već dugo vremena ne govore nemušto, čak ni ljudski, samo ćute i pale. I kad progovore to je neki stranski jezik koji niko živi ni mrtvi ne razume'' – jada se deda u knjizi.

Najzad, iako nije baš najglavniji junak - onda je meni veoma važan, najveći krivac za nastajanje ove knjige, jeste baba po ocu. Ona je za razliku od dede, koji je bio radnik, bila osoba koja je više polagala na duhovne segmente života. I kako je deda progovorio tek kad je umro, tako je baba zavolela Metohiju tek kad smo njeno telo položili u grob. ''Tek kad sam umrla, shvatila sam u kakvoj svetoj zemlji počivam'' – kaže ona u knjizi.

I, zaista, pre smrti, čitavog života, žalila je za svojom Toplicom i svojim Mađarima, tamo gde je rođena. Knjiga kaže da: „...babina srbija to je jedan zapaljen koš od pruća u kojem ranjen leži njen mlađi brat i gori, dok bugari igraju oro, to su smrti od tifusa, metka i gripa u velikom ratu – brojem i redom majka, otac, tri brata, bratanac, bratanica i sestra – to je mesto iz kojeg će krenuti preživeli kolonizatori po nove patnje i nove smrti...“.

Duboko religiozna, postila je, išla u crkvu, davala priloge, čitala je Sveto pismo i žitija. Pored toga, čitala je i svetovnu literaturu, knjige i novine. Zbog teškog detinjstva i mladosti kao da je u njoj tinjao neki žal za tim vremenima pa je svu ljubav iskazivala prema unučićima. Volela je da gleda Brankovu emisiju ''Kocka, kocka, kockica'' i da čita Baranina i ''Ilustrovanu politiku''. Ona me je ohrabrivala da čitam, iako bih zimi trošio mnogo drva čitajući do ranih jutarnjih sati, ona me je svojim autoritetom branila od kritika i zabrana.

''Mi stari ljudi znamo da budemo teški, svesna sam ja toga. Dok smo živi, pogotovu kad se pojavi onaj nemac, ili kad počnemo da se plašimo smrti, ili kad postanemo sebični zbog manjka vremena. Još smo teži kad umremo. Starost, živa ili mrtva, želi da isisa mladost iz mladosti. Čuvaj se roditelja. Jednoga dana ćeš se probuditi i shvatiti da si stariji od njih. Stari ljudi i stare zemlje su pogubni za mlade ljude i mlađe narode. Tvoj zavičaj, prastara zemlja, stari dvori, stare crkve, stari običaji, staro postojanje. Čak je i voda stara tamo i ako teče i sve menja. Starost te zemlje tražila je mladost naroda, da bi opstala i preživljavala na aparatima, takoreć. Za tako staru zemlju trebalo je mnogo mladosti. A mladosti nije bilo. Za tako staru zemlju može se komotno reći da je to zemlja vampir. Bez sveže krvi, njoj nema opstanka'' – mudruje ova mudrica u knjizi.

Kako ćemo završiti? Najbolje onako kako knjiga kaže. Treba čitati iz knjige. Rašta smo je pisali ako o njoj treba više da govorimo nego da iz nje progovaramo.

*

КРАЈ КЊИГЕ:

Jednoga dana budnosti unuk od graditelja, stvoriteljke, krotitelja i mudrice, začuo je glasove iz dvorišta: neko ga je zvao, ne po imenu, nego po onome po čemu će biti upamćen:

- Očeeee!!!

Izašao je i video svog sina pored hrpe ljutog i oštrog kamena. Sa leve strane, pored same noge, stajalo je štene psa sa šare, a u desnoj ruci je držao jaje od smuka.

- Ćale, najzad je gotovo. Opet ćemo imati pravu kuću i biti svoji na svome.

Unuku graditelja i njegovom ocu potekoše suze niz lice, dok mu se dete smejalo zadovoljno i nikad srećnije. Bio je to njegov do tada najlepši smeh.

- Čim završim kuću, vežem psa i smuk se opili, spremaj svadbu, valja kuću popunjavati i one koji će je raskućiti: rađati. Rašta i graditi ako nije za potomke koji će to rasprodavati. Samo treba graditi čvrsto, ko pradeda, da bi im trebalo mnogo vremena i velike muke da sve raskuće.

- Sine, da te pitam nešto – zausti kroz suze unuk graditeljev.

- Pitaj stari – smejao se od srca i dalje praunuk graditeljev i novi graditelj.

- Planiraš li da se vraćaš?

- Ja ne, ali on i njegova deca planiraju – odgovori mu sin milujući trbuh svoje buduće supruge.

I zagrliše se otac i sin, prvi put posle kosovske bitke.

* * *

Deda graditelj više ne dolazi u san. Jer sna nema. Jer snova više nema. Ni baba. Ni oni drugi. Niko više ne dolazi. Par puta je krotitelj slao poruke po zmijama ali one ne bi stigle do onoga kome su namenjene. Nije dolazio u san ni otac, tu blizu sahranjen, takoreć' u komšiluku. Nema više ni traga ni glasa od predaka. Ali zato potomak kleše kamen u dvorištu, punom parom.

Onda je unuk graditeljev čuo da su tamo u zavičaju iskopali groblje njegovih predaka i da sada izmešane kosti jecaju i vrište jedne preko drugih, na istoj gomili. Najbolnije i najglasnije jecaju i vrište kosti babe stvaraoca, koja je upravo zavolela zemlju u kojoj počiva. Ovi što su iskopali grobove unukovih predaka su onda pokušali da posade zimzeleno drveće ali je ono odbilo da raste. Onda su počeli da im se rađaju telići sa dve glave i ovce sa tri noge a dece im je bilo sve manje: postajali su stara nacija kopači tuđih grobova. To je, dakle bio kraj i novi početak, shvatio je unuk od graditelja. Ne računaj više na pretke, ne računaj više na sebe: divi se potomstvu. Shvatio je i bi mu lakše. Počinje nova istorija porodice koja će se brojati od novoga graditelja.

Sa šakama na slepoočnicama i laktovima na stolu, gleda ovaj rukopis otac od novog graditelja najlepših kuća od kamena koje će krštena zemlja videti. Gleda u slova i pita se: kako da ih samo još jednom domami u san, kaže im novosti i oprosti se od njih? Zna da je to teška rabota a zna i lakši način. I biće taj lakši način da se susretne sa precima, čim dođe vreme za to. Prvo mora unucima da sagradi kamenu kuću od kamenih reči i ljutog kamena govora, da se loza nastavi ali i da loza pamti. Možda posle toga opet progovori deda graditelj, ovoga puta kroz njegovo pero. Biće to, ono da se sretne sa svojim precima, čim završi knjigu. A knjiga je gotova.

Gleda u slova gotove knjige otac od graditelja kuća od kamena i kleše ljuti kamen, slaže šaru na šaru, pravi sklad od nesklada, mekoću od tvrdoće. Miluje kamen otac novoga graditelja, umiljava mu se, kamenu, hoće da kod tog zlotvora stvori utisak poetičnosti – za unuke ga sprema, da im pravi ladovinu, da ih greje. Gleda u slova nekadašnji unuk a sad otac od graditelja i sprema se da napiše poslednje, da zacementira zadnji samar na crepu i zatvori korice. Tako je i učinio: zatvorio je korice i svesku odneo sinu:

- Evo sam kuću od kamenih reči sačinio. Za unuke.

Iste noći, došao je deda, ovoga puta na javi, ne u snu, jer mu unuk više ne spava i ne sanja. Potapšao je po ramenu svoga unuka vidno ponosan. Onda ga je zagrlio, prvi put u životu i smrti, i umro u tom zagrljaju.

Ovoga puta stvarno.

Ostatak porodice ožive.

Ovoga puta stvarno.

Onaj ko je ovo zapisao mogao je polako da poče sa pripremama za put ka svojim precima. Puna srca. U dvorištu se kamen kleše.

Ovo je kraj.