<a href="https://staraknjiga.com/knjiga/dnevnik-knjigovodje-zavrsni-racun-igor-djuric" rel="noopener noreferrer" target="_blank" class="ql-size-large">NARUČI KNJIGU SA OVOG LINKA!</a> Ova knjiga, pričajući o sudbini i životnoj priči jednog čoveka koji je vodio svoj dnevnik decenijama, pokušava da na specifičan ali književni način kaže, između ostalog, šta se zapravo događalo Srbima sa Kosova i Metohije posle Drugog svetskog rata pa sve do egzodusa na kraju dvadesetog veka i da u tim događajima proba da pronađe makar deo uzroka za potonju kolektivnu tragediju. Kroz lične uspone i padove glavnoga junaka, kroz njegove zablude ili dobre izbore, kroz priču o jednom vremenu, pratiće se opšti usponi i padovi, dobri ili loši kolektivni izbori, sudbina tamošnjeg naroda i sve ono što je prethodilo fatalnom ishodu, ali: implicitno. Na svakome je da pojedinačno dođe do zaključaka. Pre svega, cilj ovoga spisa je pokušaj da se opiše atmosfera (ili: atmosfere?!) jednog vremena, njegov duh i kretanje jednog čoveka u toj epohi. Atmosfera između dva svetska rata. Atmosfera posle oslobođenja i u periodu obnove. Atmosfera jednog gradića u Metohiji. Atmosfera praznovanja, dočeka novih godina, vremena kada životni standard raste. Atmosfera opuštenosti. Atmosfera kafane šezdesetih godina. Atmosfera licemerja i laži. Atmosfera dvoličnosti. Atmosfera pada standarda: životnog i sistema vrednosti. Atmosfera nesigurnosti, ugroženosti, beznadežnosti. Atmosfera poniženja i duhovnog posrnuća. Atmosfera početka kraja. Atmosfera rata i pogroma. Atmosfera nerazumevanja. Porodična atmosfera. U žiži interesovanja ove knjige jeste pokušaj da se opiše štetnost komunističke ideologije (i vladavine komunista) za srpske interese na Kosovu i Metohiji čak i onda kada je izgledalo da stvari kreću ka boljemu, lažnost parole bratstva i jedinstva, ali i nesnalaženje glavnog junaka, pa samim tim i nekih drugih Srba, njihovo nečinjenje i krivica onih Srba koji su podlegli toj ideologiji, iskreno ili lažno verujući da stvaraju bolje i humanije društvo.&nbsp; Sveobuhvatno i ako ćemo pravo: to je generalno bio problem srpskog naroda. Jedino su Srbi u SFRJ iskreno verovali u tu ideologiju i poslednji su se (ako su uopšte?!) otresli te iluzije koja ih je koštala mnogo, čak i kada se činilo da daje dosta. Još u vremenu ustavnih promena šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka bilo je predvidljivo kuda je pošla federacija. Osamdesetih godina kada manje-više svi govore da ne žele više da žive u zajedničkoj državi jedino Srbi i dalje insistiraju na tome ali ne zbog očuvanja jedinstvenog srpskog prostora već zbog zablude da možemo živeti zajedno i ravnopravno. U centru dešavanja je glavni junak, knjigovođa i intelektualac, komunista i aktivista, ljubitelj kapljice, knjige i filma, „zvezdaš“, čovek koji je vodio svoj dnevnik od 1953. godine pa sve do svoje smrti 2012. godine. On je bio osoba čiji su život obeležile i ličnost uobličile reči koje počinju na slovo „K“: Kosovo, komunizam, knjigovodstvo, kafana, knjige i kino.&nbsp; Još od malih nogu, pre škole, pisao je lepim rukopisom i izvodio račun bez greške, kao da su mu bila predodređena buduća zanimanja i interesovanja. Ono što se ne uklapa u taj psihološki i mentalni sklop nekoga ko se bavi brojevima i egzaktnim stanjima računovodstva jeste ljubav prema knjigama i umetnosti uopšte, sa akcentom na „umetnost življenja“. Kupovao je i čitao knjige (usput gledao filmove i boemisao) iz istorije, marksizma (ali i filosofije), enciklopedije, zbornike, međutim, najviše ljubavi i pažnje, a kada je knjiga u pitanju, posvetio je lepoj književnosti. Ukoliko se nekome učini, tokom čitanja, da koautor i sin glavnog junaka nije štedeo svoga oca u ovim spisima: grdno se vara. Sve što je napisano učinjeno je iz poštovanja prema onome ko je vodio dnevnik jer je upravo on ispisujući svoje redove želeo da bude iskren i hteo da tako ostane zapisano. Zapravo, kada se tiče opisa raznih pogrešnih izbora, postupaka, ludovanja ili pijančenja, odnosa prema porodici ili poslu, koautor se čak trudio da ublaži autentične dnevničke zapise svoga oca bez obzira što je autor dnevnika želeo da beskompromisno ostavi takav trag o sebi samom. Takođe, koautor je ublažavao ili potpuno izbegavao dnevničke hvalospeve namenjene porodici i deci a da bi izbegao zamku patetičnosti.&nbsp; Sve lične greške, zablude, lomove i sagrešenija glavnog junaka koji su ovde navedeni, ostavio je on lično i u pisanoj formi, bez prikrivanja ili ulepšavanja. Doduše, često je znao da opravda neki svoj postupak (ili: postupke) ali ih nikada nije prećutkivao (inače, kako bi smo mi sada saznali o njima). Onako kako je radio i kako se ponašao: tako je i zapisivao. Ukoliko se negde može protumačiti da su komentar ili analiza koautora tendenciozni i lični, čak su i takvi redovi „izvlačeni“ iz atmosfere i konteksta samih dnevnika.&nbsp; Najzad, moralo je biti i ličnih koautorovih nota, pa i određene doze subjektivnosti, jer je pored glavnog junaka i on govorio o svom životu koji se preplitao onako kako se prepliću životi očeva i sinova. Koautor je govorio o svome ocu, ili, onako kako ga je doživljavao dok je bio mlad i zelen, ili, u vremenu kada je zaista upoznao starinu, nažalost, kada je i sam zagazio u ozbiljne godine i pred kraj života svoga oca. Na kraju, istu su sudbinu delili i podelili. Bili su zajedno do kraja, i u dobru i u zlu. Ova knjiga govori o čoveku koji je povremeno prema sebi bio loš ali koji je u konačnome, u suštini i uistinu, bio dobar čovek: čestit, častoljubiv, pravdoljubiv i pošten. Reč je o čoveku koji je bio vrhunski stručnjak u svome poslu i zanimanju knjigovođe ali koji se zbog ličnih izbora nije iskazao do kraja u tome i koji se nije snalazio u društvenim odnosima koji su vladali a koji su određivali uspon i uspeh u društvenoj hijerarhiji toga vremena. Delimično je za to kriv i njegov način života a delimično njegov otvoreni prezir prema karijeristima i poltronima. Ova knjiga zapravo govori o doslednom čoveku. Bio je takav u greškama, i u porocima, i u životnim stavovima, i u ideologiji, i u neporočnom načinu života kada je izabrao da tako živi u poslednjoj deonici svoga dugog i berićetnog veka. Bio je uzoran omladinac i aktivista u prvim dekadama svoga života; žestoki boem i kafanski čovek u sredini svoga veka; i nepomirljivi anti-alkoholičar i porodičan čovek u poslednjoj trećini toga životnoga doba. Za svo to vreme konstanta je bila da je bio vrhunski knjigovođa, pošten čovek i da je voleo svoju porodicu čak i onda kada su ga dela demantovala.&nbsp; Ovo je skaska o preživelom bratu blizancu. Ovde se govori o čoveku koji je iskreno verovao da je moguće izgraditi takvo društvo na Kosovu i Metohiji u kojem će svi biti ravnopravni i jednaki, sa istim pravima i obavezama, bez obzira na veru i naciju - jednako čak i onda kada je podržavajući Miloševića to moglo izgledati drugačije. On zaista nije shvatao šta se tamo sprema i radi tih šezdesetih godina, oko Briona i Ustava, ne zato što to nije hteo da vidi (kako je to činila većina) već zato što je verovao da njegovi drugovi iz partije, Albanci, misle iskreno i dobro poput njega. On veruje u SFRJ do poslednjeg dana. On, najzad, iskreno misli da je Milošević novi Tito čak i kada ga u svojim zapisima časti epitetima novog Karađorđa ili Obilića.&nbsp; Ovo je priča i o tome kako je u jednom periodu zaista zaličilo da se može živeti zajedno i ravnopravno ali samo od onoga trena kada su maske počele da padaju i kada je počela da se otkriva perfidna politika Albanaca i njihovih rukovodstava koji su uvek i u većini jedino imali za cilj da Kosovo i Metohiju očiste od Srba (i ništa drugo). To što glavni junak i slični njemu nisu to mogli da shvate i uvide ne umanjuje njihove ljudske kvalitete i može jedino govoriti o njihovoj naivnosti i zabludi ali i o njihovom poštenom pristupu pri tom pokušaju da se živi zajedno i uz međusobno poštovanje. Opisivanjem (prepisivanjem) sudbine glavnog junaka ispisana je sudbina i katastrofa Srba sa Kosova i Metohije, pogotovo posle 1999. godine i posebno u danima izbeglištva koje je karakterisalo nerazumevanje ljudi u novoj sredini a koje je znalo biti bolnije od pljačke i paljevine. Ispričana je sudbina svih tih ljudi koji su vredno i pošteno radili i gradili a onda su odjednom ostali bez ičega, prepušteni na milost i nemilost već tada ranjene države, bolesnog društva,&nbsp;nacionalnog kolapsa i urušenog sistema vrednosti. Nisu svi Srbi na Kosovu i Metohiji mislili kao on, te ova knjiga i o tome govori. Pre svega, pored ličnog, ideološkog i nacionalnog neslaganja, je bilo u samoj porodici. O tome najbolje govore sukobi glavnog junaka i članova njegove uže porodice vezani za odnos prema veri, pravoslavlju, crkvi i poštovanju hrišćanskih obreda i običaja. Ovo je istorija jedne države i jednog gradića u njoj. Jedne države koja je menjala imena i gradića koji je ostao veran svome imenu te ga i danas nosi: Istok! Ovo je sentimentalna i porodična povest o ljudima u tom gradu. Ovo je i kulturna istorija tog podneblja. Ovde se može videti kako se odvijao društveni, sportski, privredni i kulturni život, doduše, često opterećen ideologijom ili tradicijom ali ne uvek i ne obavezno. Ovo je istorija ličnih izbora. Ovo je medicinski izveštaj grada koji je na kraju i umro. Ovo je politička istorija jedne države ispričana kroz sudbinu pojedinca. Najzad, ova knjiga možda najviše govori o jednom vremenu i patrijarhalnoj sredini u kojoj je položaj žene bio izuzetno težak, kada se nisu poštovali lični izbori već se sve podređivalo porodici i odlukama koje su donosili oni koji su porodicu vodili i predstavljali. Ova knjiga govori o tome kako žena u tom vremenu nije imala mnogo izbora, i kako je morala da trpi hirove i odluke muškaraca: očeva, braće i muževa. Ova knjiga priča o tome kako je žena morala isključivo da se posveti porodici i deci, što samo po sebi nije loše, ali je loše to što bi svaki drugi njen pokušaj izbora značio odbacivanje porodice i prezir društva. Da bi se smatrala „dobrom i cenjenom“, za ženu je u to vreme važilo geslo „da mora da bude zadnja za sofrom a prva za poslom“. Kad neko piše roman o ocu onda taj ima unutrašnje dileme – ukoliko piše roman o majci onda ima unutrašnje probleme! Ukoliko pišeš knjigu o ocu onda moraš izvrnuti i tvoju i njegovu kožu! Drugačije ne može. Jer, kad pričaš o ocu – govoriš o sebi! Ako imaš sina – ćuti o svome ocu! Ovo je priča o ocu, i sinu, i porodičnome duhu. Amin! Ovo je lična knjiga. U njoj će se naći bolnih priznanja, unutrašnjih lomova, životnih uspona i padova, velikih grešaka, teških žigova. Ali, pre svega, ovo je srećna knjiga o jednoj srećnoj i ispunjenoj porodici koja je zajedno prošla i dobro i zlo, i iz svega toga izašla jaka, mnogobrojna i složna. Čak i bogata. Deo tog bogatstva, pored materijalnog, ogleda se i u ironiji, humoru i snazi da se govori o svemu, na ovaj način i u ovoj knjizi. Porodice koje imaju svoje knjige –&nbsp;velike su – duhom – porodice.

NARUČI KNJIGU SA OVOG LINKA!
     
     Ova knjiga, pričajući o sudbini i životnoj priči jednog čoveka koji je vodio svoj dnevnik decenijama, pokušava da na specifičan ali književni način kaže, između ostalog, šta se zapravo događalo Srbima sa Kosova i Metohije posle Drugog svetskog rata pa sve do egzodusa na kraju dvadesetog veka i da u tim događajima proba da pronađe makar deo uzroka za potonju kolektivnu tragediju. Kroz lične uspone i padove glavnoga junaka, kroz njegove zablude ili dobre izbore, kroz priču o jednom vremenu, pratiće se opšti usponi i padovi, dobri ili loši kolektivni izbori, sudbina tamošnjeg naroda i sve ono što je prethodilo fatalnom ishodu, ali: implicitno. Na svakome je da pojedinačno dođe do zaključaka.
     Pre svega, cilj ovoga spisa je pokušaj da se opiše atmosfera (ili: atmosfere?!) jednog vremena, njegov duh i kretanje jednog čoveka u toj epohi. Atmosfera između dva svetska rata. Atmosfera posle oslobođenja i u periodu obnove. Atmosfera jednog gradića u Metohiji. Atmosfera praznovanja, dočeka novih godina, vremena kada životni standard raste. Atmosfera opuštenosti. Atmosfera kafane šezdesetih godina. Atmosfera licemerja i laži. Atmosfera dvoličnosti. Atmosfera pada standarda: životnog i sistema vrednosti. Atmosfera nesigurnosti, ugroženosti, beznadežnosti. Atmosfera poniženja i duhovnog posrnuća. Atmosfera početka kraja. Atmosfera rata i pogroma. Atmosfera nerazumevanja. Porodična atmosfera.
     U žiži interesovanja ove knjige jeste pokušaj da se opiše štetnost komunističke ideologije (i vladavine komunista) za srpske interese na Kosovu i Metohiji čak i onda kada je izgledalo da stvari kreću ka boljemu, lažnost parole bratstva i jedinstva, ali i nesnalaženje glavnog junaka, pa samim tim i nekih drugih Srba, njihovo nečinjenje i krivica onih Srba koji su podlegli toj ideologiji, iskreno ili lažno verujući da stvaraju bolje i humanije društvo. 
    Sveobuhvatno i ako ćemo pravo: to je generalno bio problem srpskog naroda. Jedino su Srbi u SFRJ iskreno verovali u tu ideologiju i poslednji su se (ako su uopšte?!) otresli te iluzije koja ih je koštala mnogo, čak i kada se činilo da daje dosta. Još u vremenu ustavnih promena šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka bilo je predvidljivo kuda je pošla federacija. Osamdesetih godina kada manje-više svi govore da ne žele više da žive u zajedničkoj državi jedino Srbi i dalje insistiraju na tome ali ne zbog očuvanja jedinstvenog srpskog prostora već zbog zablude da možemo živeti zajedno i ravnopravno.
     U centru dešavanja je glavni junak, knjigovođa i intelektualac, komunista i aktivista, ljubitelj kapljice, knjige i filma, „zvezdaš“, čovek koji je vodio svoj dnevnik od 1953. godine pa sve do svoje smrti 2012. godine. On je bio osoba čiji su život obeležile i ličnost uobličile reči koje počinju na slovo „K“: Kosovo, komunizam, knjigovodstvo, kafana, knjige i kino. 
     Još od malih nogu, pre škole, pisao je lepim rukopisom i izvodio račun bez greške, kao da su mu bila predodređena buduća zanimanja i interesovanja. Ono što se ne uklapa u taj psihološki i mentalni sklop nekoga ko se bavi brojevima i egzaktnim stanjima računovodstva jeste ljubav prema knjigama i umetnosti uopšte, sa akcentom na „umetnost življenja“. Kupovao je i čitao knjige (usput gledao filmove i boemisao) iz istorije, marksizma (ali i filosofije), enciklopedije, zbornike, međutim, najviše ljubavi i pažnje, a kada je knjiga u pitanju, posvetio je lepoj književnosti.
     Ukoliko se nekome učini, tokom čitanja, da koautor i sin glavnog junaka nije štedeo svoga oca u ovim spisima: grdno se vara. Sve što je napisano učinjeno je iz poštovanja prema onome ko je vodio dnevnik jer je upravo on ispisujući svoje redove želeo da bude iskren i hteo da tako ostane zapisano. Zapravo, kada se tiče opisa raznih pogrešnih izbora, postupaka, ludovanja ili pijančenja, odnosa prema porodici ili poslu, koautor se čak trudio da ublaži autentične dnevničke zapise svoga oca bez obzira što je autor dnevnika želeo da beskompromisno ostavi takav trag o sebi samom. Takođe, koautor je ublažavao ili potpuno izbegavao dnevničke hvalospeve namenjene porodici i deci a da bi izbegao zamku patetičnosti. 
     Sve lične greške, zablude, lomove i sagrešenija glavnog junaka koji su ovde navedeni, ostavio je on lično i u pisanoj formi, bez prikrivanja ili ulepšavanja. Doduše, često je znao da opravda neki svoj postupak (ili: postupke) ali ih nikada nije prećutkivao (inače, kako bi smo mi sada saznali o njima). Onako kako je radio i kako se ponašao: tako je i zapisivao. Ukoliko se negde može protumačiti da su komentar ili analiza koautora tendenciozni i lični, čak su i takvi redovi „izvlačeni“ iz atmosfere i konteksta samih dnevnika. 
     Najzad, moralo je biti i ličnih koautorovih nota, pa i određene doze subjektivnosti, jer je pored glavnog junaka i on govorio o svom životu koji se preplitao onako kako se prepliću životi očeva i sinova. Koautor je govorio o svome ocu, ili, onako kako ga je doživljavao dok je bio mlad i zelen, ili, u vremenu kada je zaista upoznao starinu, nažalost, kada je i sam zagazio u ozbiljne godine i pred kraj života svoga oca. Na kraju, istu su sudbinu delili i podelili. Bili su zajedno do kraja, i u dobru i u zlu.
     Ova knjiga govori o čoveku koji je povremeno prema sebi bio loš ali koji je u konačnome, u suštini i uistinu, bio dobar čovek: čestit, častoljubiv, pravdoljubiv i pošten. Reč je o čoveku koji je bio vrhunski stručnjak u svome poslu i zanimanju knjigovođe ali koji se zbog ličnih izbora nije iskazao do kraja u tome i koji se nije snalazio u društvenim odnosima koji su vladali a koji su određivali uspon i uspeh u društvenoj hijerarhiji toga vremena. Delimično je za to kriv i njegov način života a delimično njegov otvoreni prezir prema karijeristima i poltronima.
     Ova knjiga zapravo govori o doslednom čoveku. Bio je takav u greškama, i u porocima, i u životnim stavovima, i u ideologiji, i u neporočnom načinu života kada je izabrao da tako živi u poslednjoj deonici svoga dugog i berićetnog veka. Bio je uzoran omladinac i aktivista u prvim dekadama svoga života; žestoki boem i kafanski čovek u sredini svoga veka; i nepomirljivi anti-alkoholičar i porodičan čovek u poslednjoj trećini toga životnoga doba. Za svo to vreme konstanta je bila da je bio vrhunski knjigovođa, pošten čovek i da je voleo svoju porodicu čak i onda kada su ga dela demantovala. 
    Ovo je skaska o preživelom bratu blizancu.
     Ovde se govori o čoveku koji je iskreno verovao da je moguće izgraditi takvo društvo na Kosovu i Metohiji u kojem će svi biti ravnopravni i jednaki, sa istim pravima i obavezama, bez obzira na veru i naciju - jednako čak i onda kada je podržavajući Miloševića to moglo izgledati drugačije. On zaista nije shvatao šta se tamo sprema i radi tih šezdesetih godina, oko Briona i Ustava, ne zato što to nije hteo da vidi (kako je to činila većina) već zato što je verovao da njegovi drugovi iz partije, Albanci, misle iskreno i dobro poput njega. On veruje u SFRJ do poslednjeg dana. On, najzad, iskreno misli da je Milošević novi Tito čak i kada ga u svojim zapisima časti epitetima novog Karađorđa ili Obilića. 
     Ovo je priča i o tome kako je u jednom periodu zaista zaličilo da se može živeti zajedno i ravnopravno ali samo od onoga trena kada su maske počele da padaju i kada je počela da se otkriva perfidna politika Albanaca i njihovih rukovodstava koji su uvek i u većini jedino imali za cilj da Kosovo i Metohiju očiste od Srba (i ništa drugo). To što glavni junak i slični njemu nisu to mogli da shvate i uvide ne umanjuje njihove ljudske kvalitete i može jedino govoriti o njihovoj naivnosti i zabludi ali i o njihovom poštenom pristupu pri tom pokušaju da se živi zajedno i uz međusobno poštovanje.
     Opisivanjem (prepisivanjem) sudbine glavnog junaka ispisana je sudbina i katastrofa Srba sa Kosova i Metohije, pogotovo posle 1999. godine i posebno u danima izbeglištva koje je karakterisalo nerazumevanje ljudi u novoj sredini a koje je znalo biti bolnije od pljačke i paljevine. Ispričana je sudbina svih tih ljudi koji su vredno i pošteno radili i gradili a onda su odjednom ostali bez ičega, prepušteni na milost i nemilost već tada ranjene države, bolesnog društva, nacionalnog kolapsa i urušenog sistema vrednosti.
     Nisu svi Srbi na Kosovu i Metohiji mislili kao on, te ova knjiga i o tome govori. Pre svega, pored ličnog, ideološkog i nacionalnog neslaganja, je bilo u samoj porodici. O tome najbolje govore sukobi glavnog junaka i članova njegove uže porodice vezani za odnos prema veri, pravoslavlju, crkvi i poštovanju hrišćanskih obreda i običaja.
     Ovo je istorija jedne države i jednog gradića u njoj. Jedne države koja je menjala imena i gradića koji je ostao veran svome imenu te ga i danas nosi: Istok! Ovo je sentimentalna i porodična povest o ljudima u tom gradu. Ovo je i kulturna istorija tog podneblja. Ovde se može videti kako se odvijao društveni, sportski, privredni i kulturni život, doduše, često opterećen ideologijom ili tradicijom ali ne uvek i ne obavezno. Ovo je istorija ličnih izbora. Ovo je medicinski izveštaj grada koji je na kraju i umro. Ovo je politička istorija jedne države ispričana kroz sudbinu pojedinca.
     Najzad, ova knjiga možda najviše govori o jednom vremenu i patrijarhalnoj sredini u kojoj je položaj žene bio izuzetno težak, kada se nisu poštovali lični izbori već se sve podređivalo porodici i odlukama koje su donosili oni koji su porodicu vodili i predstavljali. Ova knjiga govori o tome kako žena u tom vremenu nije imala mnogo izbora, i kako je morala da trpi hirove i odluke muškaraca: očeva, braće i muževa. Ova knjiga priča o tome kako je žena morala isključivo da se posveti porodici i deci, što samo po sebi nije loše, ali je loše to što bi svaki drugi njen pokušaj izbora značio odbacivanje porodice i prezir društva. Da bi se smatrala „dobrom i cenjenom“, za ženu je u to vreme važilo geslo „da mora da bude zadnja za sofrom a prva za poslom“.
     Kad neko piše roman o ocu onda taj ima unutrašnje dileme – ukoliko piše roman o majci onda ima unutrašnje probleme! Ukoliko pišeš knjigu o ocu onda moraš izvrnuti i tvoju i njegovu kožu! Drugačije ne može. Jer, kad pričaš o ocu – govoriš o sebi! Ako imaš sina – ćuti o svome ocu! Ovo je priča o ocu, i sinu, i porodičnome duhu. Amin!
     Ovo je lična knjiga. U njoj će se naći bolnih priznanja, unutrašnjih lomova, životnih uspona i padova, velikih grešaka, teških žigova. Ali, pre svega, ovo je srećna knjiga o jednoj srećnoj i ispunjenoj porodici koja je zajedno prošla i dobro i zlo, i iz svega toga izašla jaka, mnogobrojna i složna. Čak i bogata. Deo tog bogatstva, pored materijalnog, ogleda se i u ironiji, humoru i snazi da se govori o svemu, na ovaj način i u ovoj knjizi. Porodice koje imaju svoje knjige – velike su – duhom – porodice.


Dnevnik knjigovodje

Igor Đurić Milisav Đurić Dnevnik Istok Metohija

Dnevnik knjigovođe

Srđan ValjarevićKomoVII izdanje*Nagrade Stevan Sremac, Prix des lecteurs du Var – Toulon, Austria Literaris.Ljudi su i inače, stalno i oduvek, napuštali ovu zemlju. Ja sam otišao samo na mesec dana… Nismo bili od onih koji su imali novca za putovanja, i zato smo pili do duboko u noć.„Iz stranice u stranicu ove izuzetne kontemplativne proze pripovedač osobenim senzibilitetom uvlači čitaoca u jedinstvenu atmosferu svog boravka na jezeru Komo u podnožju Alpa. Prekrasan roman, intimna hronika jednog nepokajanog ljubitelja kapljice koji nalazi reči da to iskaže.“ Le Démocrate vernonnais„Nesklon masivnim pripovedačkim eksperimentima koliko i razmetanju figurama, Valjarević uspeva da svoj stil oneobiči do one mere u kojoj on postaje prepoznatljiv, različit, autentičan, i – iskren… Junak Koma dokazuje da se i pored boravka u velikom svetu, koji mu namenjuje ulogu javnog pisca, može sačuvati intima koja ga vodi ili u prirodu, ili u podnožje, u selo, među lokalne meštane, odnosno ka slici kao načinu alternativne, nejezičke komunikacije.“ Slobodan Vladušić„U svojim minimalističkim, a istodobno lirskim prozama Srđan Valjarević nemilosrdan je prema sebi, a obziran i dobronamjeran spram drugih i svijeta. Njegove knjige autentično su pismo, na granici dnevničkog i autofikcionalnog, promišljane kao u cinéma vérité stilu, ispisane razuđenom rečenicom, gdje se naoko jednostavnim dokumentiranjem običnosti stvara moćna literatura.“ Fenomeni*„Otvoren sam prema pisanju, kao što sam otvoren i prema životu. . . “Srđan ValjarevićKOMO je načitanija knjiga Srđana Valjarevića, kultnog autora mlađe i srednje generacije u Srbiji, roman koji je u samom vrhu moderne srpske književnosti. „Izvadio sam svesku i olovku iz džepa, i pomislio da nacrtam ono što vidim, a video sam taj vrh planine. I nacrtao sam ga. Taj notes je bio mali, tako da sam i planinu nacrtao preko cele jedne strane, i jednu pticu. To je bilo sve što sam nacrtao. I to je bilo jedino što sam uradio a čime sam bio zadovoljan, tako da sam imao razloga da se zahvalim na stipendiji koju sam dobio. Nacrtao sam planinu i pticu, sklopio notes i vratio ga u džep. I nastavio sa izležavanjem na klupi, na brdu s tim smešnim imenom Tragedija. Da li je Plinije Mlađi zaista imao na umu cipele koje su nosili glumci u starom Rimu, ili je to izmišljotina, ili se i njegov život stropoštavao kao i moj? Nisam to mogao da znam, ali bih i sam tako nazvao to brdo. . .

Komo

Srđan Valjarević
Komo
VII izdanje
*
Nagrade Stevan Sremac, Prix des lecteurs du Var – Toulon, Austria Literaris.
Ljudi su i inače, stalno i oduvek, napuštali ovu zemlju. Ja sam otišao samo na mesec dana… Nismo bili od onih koji su imali novca za putovanja, i zato smo pili do duboko u noć.
„Iz stranice u stranicu ove izuzetne kontemplativne proze pripovedač osobenim senzibilitetom uvlači čitaoca u jedinstvenu atmosferu svog boravka na jezeru Komo u podnožju Alpa. Prekrasan roman, intimna hronika jednog nepokajanog ljubitelja kapljice koji nalazi reči da to iskaže.“ Le Démocrate vernonnais
„Nesklon masivnim pripovedačkim eksperimentima koliko i razmetanju figurama, Valjarević uspeva da svoj stil oneobiči do one mere u kojoj on postaje prepoznatljiv, različit, autentičan, i – iskren… Junak Koma dokazuje da se i pored boravka u velikom svetu, koji mu namenjuje ulogu javnog pisca, može sačuvati intima koja ga vodi ili u prirodu, ili u podnožje, u selo, među lokalne meštane, odnosno ka slici kao načinu alternativne, nejezičke komunikacije.“ Slobodan Vladušić
„U svojim minimalističkim, a istodobno lirskim prozama Srđan Valjarević nemilosrdan je prema sebi, a obziran i dobronamjeran spram drugih i svijeta. Njegove knjige autentično su pismo, na granici dnevničkog i autofikcionalnog, promišljane kao u cinéma vérité stilu, ispisane razuđenom rečenicom, gdje se naoko jednostavnim dokumentiranjem običnosti stvara moćna literatura.“ Fenomeni
*
„Otvoren sam prema pisanju, kao što sam otvoren i prema životu. . . “
Srđan Valjarević
KOMO je načitanija knjiga Srđana Valjarevića, kultnog autora mlađe i srednje generacije u Srbiji, roman koji je u samom vrhu moderne srpske književnosti.

„Izvadio sam svesku i olovku iz džepa, i pomislio da nacrtam ono što vidim, a video sam taj vrh planine. I nacrtao sam ga. Taj notes je bio mali, tako da sam i planinu nacrtao preko cele jedne strane, i jednu pticu. To je bilo sve što sam nacrtao. I to je bilo jedino što sam uradio a čime sam bio zadovoljan, tako da sam imao razloga da se zahvalim na stipendiji koju sam dobio. Nacrtao sam planinu i pticu, sklopio notes i vratio ga u džep. I nastavio sa izležavanjem na klupi, na brdu s tim smešnim imenom Tragedija. Da li je Plinije Mlađi zaista imao na umu cipele koje su nosili glumci u starom Rimu, ili je to izmišljotina, ili se i njegov život stropoštavao kao i moj? Nisam to mogao da znam, ali bih i sam tako nazvao to brdo. . . 


Kosta DimitrijevićStarobeogradska hronika (Vremeplov Beograda)*Kosta Dimitrijević (Beograd, 17. jul 1933 — Beograd, 30. maj 2021) bio je srpski i jugoslovenski književnik, publicista, novinar i saradnik za nauku lista Politika u penziji. Pisao je pripovetke, putopise, romansirane biografije, eseje i likovne kritike, a po njegovim scenarijima urađene su mnoge radio drame i TV emisije. Tokom života je objavio 52 feljtona, 35 knjiga i više od 2.000 priloga u časopisima. Knjige su mu prevođene na francuski, engleski, italijanski i poljski jezik. Dimitrijević je član Udruženja književnika Srbije (od 1962), kao i Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat”, gde se ujedno nalazi i njegova zbirka knjiga, arhivske građe i raznih kulturnih dobara.Dobitnik je niza nagrada i priznanja, uključujući pet nagrada za životno delo, između ostalog Nagrade za životno delo UNS-a i UKS-a, Vukove nagrade, Oktobarske nagrade grada Beograda, Nagrade akademije „Ivo Andrić” i druge.*Vekovi Beograda je nastala kao jedinstven vremeplov istorijskih i kulturnih događanja našeg glavnog grada. Zato i podnaslov tog hronološki preglednog istorijskog romana ili hronike u simboličnom značenju reči glasi: Starobeogradska hronika. Pomenuta knjiga verno, na osnovu dokumenata i istorijskih činjenica prikazuje događanja na beogradskom tlu, koja obuhvataju preko dva milenijuma.Da promenljiva, često haotična i burna istorijska zbivanja u Beogradskoj tvrđavi i varoši na osnovu narodnih legendi, istorijskih zapisa i svedočenja savremenika verodostojno opiše, piscu je dao ideju jedini naš književni nobelovac Ivo Andrić u vreme zajedničkog rada na njegovoj životnoj ispovesti. On je piscu u više navrata s neskrivenim oduševljenjem govorio o značaju Beogradske tvrđave i varoši, kao velikog nadahnuća za buduće književne stvaraoce, izražavajući žaljenje što pored travničke i višegradske hronike nije uspeo da napiše i nameravanu – beogradsku.Tokom dugogodišnjeg druženja sa istaknutim stvaraocima, poput akademika Aleksandra Deroka, književnika Dušana Matića i Božidara Kovačevića, autor je beležio njihova dragocena kazivanja vezana za istorijske mene prestonice. To je činio u želji da otrgne od zaborava mnoga zbivanja i uništena dragocena starobeogradska zdanja. Jer, poznata je činjenica da je bilo više od četrdeset opsada, paljenja i rušenja ovog srpskog drevnog grada, posle Atine i Rima, jednog od najstarijih u Evropi, da bi njegova čuvena Tvrđava prkosno opstajala, gore, visoko na stenama, rađajući se iz zgarišta i pepela, kako kažu, poput mitske ptice Feniks.U tmurnim vremenima „kad su živi zavideli mrtvima“ Beogradska tvrđava odolevala je mnogim vojnim najezdama ponosno se uzdižući na sivom grebenu iznad rečnog ušća, bdijući nad varoši beogradskom poput vojnika na mrtvoj straži. Sve mene na tom istorijskom tlu, posebno u vezi sa istorijom Beogradske tvrđave – najznamenitijeg spomenika srpske prestonice, kao i metamorfoza njene varoši, detaljno i uzbudljivo svedoči ova hronika.Savremenici tvrde da svako ima svoj Beograd, nosi ga u srcu i duši što bi pesnik rekao „među javom i med’ snom“, pa bilo da je starosedelac ili došljak, svejedno, on taj sadašnji megalopolis otkriva na poseban način. Možda su zato svedočanstva o Beogradu toliko različita, istorijska događanja nepotpuna i nedorečena, vremenske odrednice nepouzdane i često menjane. Nadamo se da će ova knjiga čiji je glavni junak naš voljeni Beograd pomoći, naročito mlađim generacijama, a i ostalima da nešto više saznaju o njegovoj tragičnoj ali i slavnoj kulturno-istorijskoj prošlosti i time shvate njegove promene u vezi sa neprestanom borbom za opstanak. Jer, Beograd je zajedno sa onim večito životnim pitanjima „ko smo, odakle smo, kuda idemo?“ – naša neumitna sudbina.Počev od Apolonijevog spisa o prolasku Argonauta u potrazi za „zlatnim runom“ kraj stene na ušću Save u Dunav, preko otkrića praistorijske lobanje „prvog Beograđanina“, uključujući mnoga tuđinska osvajanja, nije ni čudo što je naš glavni grad menjao i svoja imena od kojih pominjemo nekolicinu: Singidunum, Alba Greka, Belgrad, Vajsneburg... Nalazeći se na svetskoj raskrsnici, na putu između dva kontinenta, na međi dve civilizacije – romanske i helenske, Beograd je dobijao i simbolične nazive: Slavni grad, Srpski Beograd, Kuća ratova, Bedem hrišćanstva... Kosta Dimitrijević

Starobeogradska hronika (Vremeplov Beograda)

Kosta Dimitrijević
Starobeogradska hronika  (Vremeplov Beograda)
*
Kosta Dimitrijević (Beograd, 17. jul 1933 — Beograd, 30. maj 2021) bio je srpski i jugoslovenski književnik, publicista, novinar i saradnik za nauku lista Politika u penziji. Pisao je pripovetke, putopise, romansirane biografije, eseje i likovne kritike, a po njegovim scenarijima urađene su mnoge radio drame i TV emisije. Tokom života je objavio 52 feljtona, 35 knjiga i više od 2.000 priloga u časopisima. Knjige su mu prevođene na francuski, engleski, italijanski i poljski jezik. Dimitrijević je član Udruženja književnika Srbije (od 1962), kao i Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat”, gde se ujedno nalazi i njegova zbirka knjiga, arhivske građe i raznih kulturnih dobara.
Dobitnik je niza nagrada i priznanja, uključujući pet nagrada za životno delo, između ostalog Nagrade za životno delo UNS-a i UKS-a, Vukove nagrade, Oktobarske nagrade grada Beograda, Nagrade akademije „Ivo Andrić” i druge.
*
Vekovi Beograda je nastala kao jedinstven vremeplov istorijskih i kulturnih događanja našeg glavnog grada. Zato i podnaslov tog hronološki preglednog istorijskog romana ili hronike u simboličnom značenju reči glasi: Starobeogradska hronika. Pomenuta knjiga verno, na osnovu dokumenata i istorijskih činjenica prikazuje događanja na beogradskom tlu, koja obuhvataju preko dva milenijuma.
Da promenljiva, često haotična i burna istorijska zbivanja u Beogradskoj tvrđavi i varoši na osnovu narodnih legendi, istorijskih zapisa i svedočenja savremenika verodostojno opiše, piscu je dao ideju jedini naš književni nobelovac Ivo Andrić u vreme zajedničkog rada na njegovoj životnoj ispovesti. On je piscu u više navrata s neskrivenim oduševljenjem govorio o značaju Beogradske tvrđave i varoši, kao velikog nadahnuća za buduće književne stvaraoce, izražavajući žaljenje što pored travničke i višegradske hronike nije uspeo da napiše i nameravanu – beogradsku.
Tokom dugogodišnjeg druženja sa istaknutim stvaraocima, poput akademika Aleksandra Deroka, književnika Dušana Matića i Božidara Kovačevića, autor je beležio njihova dragocena kazivanja vezana za istorijske mene prestonice. To je činio u želji da otrgne od zaborava mnoga zbivanja i uništena dragocena starobeogradska zdanja. Jer, poznata je činjenica da je bilo više od četrdeset opsada, paljenja i rušenja ovog srpskog drevnog grada, posle Atine i Rima, jednog od najstarijih u Evropi, da bi njegova čuvena Tvrđava prkosno opstajala, gore, visoko na stenama, rađajući se iz zgarišta i pepela, kako kažu, poput mitske ptice Feniks.
U tmurnim vremenima „kad su živi zavideli mrtvima“ Beogradska tvrđava odolevala je mnogim vojnim najezdama ponosno se uzdižući na sivom grebenu iznad rečnog ušća, bdijući nad varoši beogradskom poput vojnika na mrtvoj straži. Sve mene na tom istorijskom tlu, posebno u vezi sa istorijom Beogradske tvrđave – najznamenitijeg spomenika srpske prestonice, kao i metamorfoza njene varoši, detaljno i uzbudljivo svedoči ova hronika.
Savremenici tvrde da svako ima svoj Beograd, nosi ga u srcu i duši što bi pesnik rekao „među javom i med’ snom“, pa bilo da je starosedelac ili došljak, svejedno, on taj sadašnji megalopolis otkriva na poseban način. Možda su zato svedočanstva o Beogradu toliko različita, istorijska događanja nepotpuna i nedorečena, vremenske odrednice nepouzdane i često menjane. Nadamo se da će ova knjiga čiji je glavni junak naš voljeni Beograd pomoći, naročito mlađim generacijama, a i ostalima da nešto više saznaju o njegovoj tragičnoj ali i slavnoj kulturno-istorijskoj prošlosti i time shvate njegove promene u vezi sa neprestanom borbom za opstanak. Jer, Beograd je zajedno sa onim večito životnim pitanjima „ko smo, odakle smo, kuda idemo?“ – naša neumitna sudbina.
Počev od Apolonijevog spisa o prolasku Argonauta u potrazi za „zlatnim runom“ kraj stene na ušću Save u Dunav, preko otkrića praistorijske lobanje „prvog Beograđanina“, uključujući mnoga tuđinska osvajanja, nije ni čudo što je naš glavni grad menjao i svoja imena od kojih pominjemo nekolicinu: Singidunum, Alba Greka, Belgrad, Vajsneburg... Nalazeći se na svetskoj raskrsnici, na putu između dva kontinenta, na međi dve civilizacije – romanske i helenske, Beograd je dobijao i simbolične nazive: Slavni grad, Srpski Beograd, Kuća ratova, Bedem hrišćanstva...

Kosta Dimitrijević


Starobeogradska hronika , Kosta Dimitrijević ,  (Vremeplov Beograda) , Beograd

Alfons DodeTartarinova trilogijaTartarin TaraskonacTartarin na AlpamaTaraskonska lukaDode je rođen u Nimu, u Landoku 1840 godine. U detinjstvu su ga roditelji, zbog slabog zdravlja, poslali na selo, gde je naučio provansalski jezik i naslušao se provansalskih legendi. Porodica mu se preselila u Lion 1849. gde je Dode išao u gimnaziju. U Pariz je otišao 1857 godine. Prva dela bila su mu zbirka pesama Ljubavnice i autobiografski spis Mališan. Ozbiljno bolestan, otputovao je na jug Francuske 1861. godine, a potom u Alžir. Godine 1863. otputovao je na Korziku, a malo kasnije je boravio kod svojih rođaka u zamku Montoban. Sva ova putovanja su važna jer će biti izvor utisaka za njegova dela Pisma iz mog mlina (1860), koja su ga učinila slavnim, i za romane o Jugu, od kojih je najčuvenija triologija o Tartarenu Taraskoncu. Tu je stvorio besmrtan tip južnjaka, hvalisavog dobričine, koji je pomalo i Don Kihot i Sančo Pansa. Zatim slede brojni romani: Fromon Mlađi i Risler stariji (1874), Žak (1876), Nabob (1887), Kraljevi u izgnanstvu (1879), Numa Rumestan (1881), Jevanđelist (1883), Safo (1884), Besmrtnik (1888). Tu su i mnoge knjige pripovedaka i drama Arlezijanka (1872). Umro je 1897. godine.

Tartarinova trilogija

Alfons Dode
Tartarinova trilogija
Tartarin Taraskonac
Tartarin na Alpama
Taraskonska luka
Dode je rođen u Nimu, u Landoku 1840 godine. U detinjstvu su ga roditelji, zbog slabog zdravlja, poslali na selo, gde je naučio provansalski jezik i naslušao se provansalskih legendi. Porodica mu se preselila u Lion 1849. gde je Dode išao u gimnaziju. U Pariz je otišao 1857 godine. Prva dela bila su mu zbirka pesama Ljubavnice i autobiografski spis Mališan. Ozbiljno bolestan, otputovao je na jug Francuske 1861. godine, a potom u Alžir. Godine 1863. otputovao je na Korziku, a malo kasnije je boravio kod svojih rođaka u zamku Montoban. Sva ova putovanja su važna jer će biti izvor utisaka za njegova dela Pisma iz mog mlina (1860), koja su ga učinila slavnim, i za romane o Jugu, od kojih je najčuvenija triologija o Tartarenu Taraskoncu. Tu je stvorio besmrtan tip južnjaka, hvalisavog dobričine, koji je pomalo i Don Kihot i Sančo Pansa. Zatim slede brojni romani: Fromon Mlađi i Risler stariji (1874), Žak (1876), Nabob (1887), Kraljevi u izgnanstvu (1879), Numa Rumestan (1881), Jevanđelist (1883), Safo (1884), Besmrtnik (1888). Tu su i mnoge knjige pripovedaka i drama Arlezijanka (1872). Umro je 1897. godine.


Alfons Dode
Tartarinova trilogija
Tartarin Taraskonac
Tartarin na Alpama
Taraskonska luka

MILJANA MATIĆМиљана МатићSRPSKI IKONOPIS U DOBA OBNOVLJENE PEĆKE PATRIJARŠIJE 1557-1690Српски иконопис у доба обновљене Пећке патријаршије 1557-1690*srpske ikoneсрпске иконе*Autor: Miljana MatićGodina izdanja: 2017Broj strana: 603Pismo: ćirilicaPovez: tvrdiFormat: 30 × 24 cmISBN: 978-86-85917-15-8*У књизи др Миљане Матић обрађен је опсежан материјал сачињен од готово пет стотина икона српских мајстора насталих у периоду између 1557. и 1690. године на територији обновљене Пећке патријаршије.*U knjizi dr Miljane Matić obrađen je opsežan materijal sačinjen od gotovo pet stotina ikona srpskih majstora nastalih u periodu između 1557. i 1690. godine na teritoriji obnovljene Pećke patrijaršije*Ovaj rad bavi se srpskim ikonopisom od obnove Pećke patrijaršije (1557) do Velike Seobe (1690). U njemu se predstavljaju rezultati istraživanja sprovedenog u cilju sagledavanja obima, prirode i tokova ikonopisačke aktivnosti srpskih zografa. Podeljen je na raspravni deo i Priloge. U Prilogu 1 su osnovni katalog ikona signiranih srpskoslovenskim jezikom sa teritorije pod jurisdikcijom pećkih patrijaraha, koje su prvi put prikupljene na jednom mestu, i njegovi apendiksi. U apendiksima su dela iz Makedonije koja nije bilo moguće sa sigurnošću pripisati srpskim ikonopiscima (I), preslikane carske dveri (II) i hilandarske ikone srpskih slikara nastale između 1557. i 1690. godine (III). U Prilogu 2 su karte, tabele i table u boji. Raspravni deo je strukturisan kroz poglavlja: Istoriografija, Obnova Pećke patrijaršije i umetničke prilike, Tematika i ikonografija, Razvojne linije srpskog ikonopisa i Završna razmatranja. Pregled dinamike proučavanja srpskog ikonopisa u nauci i prikaz umetničk...*Pored raspravnog dela koji se sastoji od šest poglavlja 1. Istoriografija,2. Obnova i umetničke prilike,3. Opis, teme i ikonografija na ikonama i ikonostasima,4. Razvojne linije srpskog ikonopisa,5. Završna razmatranja i6. Zaključak,knjiga ima i kataloški deo u okviru koga je svaka ikona obrađena pojedinačno, zajedno sa srpskoslovenskim natpisima i najvažnijom literaturom.Popisane su i ikone iz ovog perioda koje su uništene ili nestale tokom ratnih zbivanja na prostoru Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Kosova i Metohije. Na 603 stranice se uz obilje reprodukcija (oko 700) čitaocima nudi uvid u svet srpskih poznosrednjovekovnih ikona, među kojima su remek-dela majstora Longina, Georgija Mitrofanovića, Jovana, Andreje Raičevića, Radula i Dimitrija.

SRPSKI IKONOPIS U DOBA OBNOVLJENE PECKE PATRIJARSIJE 1557-1690

MILJANA MATIĆ
Миљана Матић
SRPSKI IKONOPIS U DOBA OBNOVLJENE PEĆKE PATRIJARŠIJE 1557-1690
Српски иконопис у доба обновљене Пећке патријаршије 1557-1690
*
srpske ikone
српске иконе
*
Autor: Miljana Matić
Godina izdanja: 2017
Broj strana: 603
Pismo: ćirilica
Povez: tvrdi
Format: 30 × 24 cm
ISBN: 978-86-85917-15-8
*
У књизи др Миљане Матић обрађен је опсежан материјал сачињен од готово пет стотина икона српских мајстора насталих у периоду између 1557. и 1690. године на територији обновљене Пећке патријаршије.
*
U knjizi dr Miljane Matić obrađen je opsežan materijal sačinjen od gotovo pet stotina ikona srpskih majstora nastalih u periodu između 1557. i 1690. godine na teritoriji obnovljene Pećke patrijaršije
*
Ovaj rad bavi se srpskim ikonopisom od obnove Pećke patrijaršije (1557) do Velike Seobe (1690). U njemu se predstavljaju rezultati istraživanja sprovedenog u cilju sagledavanja obima, prirode i tokova ikonopisačke aktivnosti srpskih zografa. Podeljen je na raspravni deo i Priloge. U Prilogu 1 su osnovni katalog ikona signiranih srpskoslovenskim jezikom sa teritorije pod jurisdikcijom pećkih patrijaraha, koje su prvi put prikupljene na jednom mestu, i njegovi apendiksi. U apendiksima su dela iz Makedonije koja nije bilo moguće sa sigurnošću pripisati srpskim ikonopiscima (I), preslikane carske dveri (II) i hilandarske ikone srpskih slikara nastale između 1557. i 1690. godine (III). U Prilogu 2 su karte, tabele i table u boji. Raspravni deo je strukturisan kroz poglavlja: Istoriografija, Obnova Pećke patrijaršije i umetničke prilike, Tematika i ikonografija, Razvojne linije srpskog ikonopisa i Završna razmatranja. Pregled dinamike proučavanja srpskog ikonopisa u nauci i prikaz umetničk...
*
Pored raspravnog dela koji se sastoji od šest poglavlja 1. Istoriografija,
2. Obnova i umetničke prilike,
3. Opis, teme i ikonografija na ikonama i ikonostasima,
4. Razvojne linije srpskog ikonopisa,
5. Završna razmatranja i
6. Zaključak,
knjiga ima i kataloški deo u okviru koga je svaka ikona obrađena pojedinačno, zajedno sa srpskoslovenskim natpisima i najvažnijom literaturom.
Popisane su i ikone iz ovog perioda koje su uništene ili nestale tokom ratnih zbivanja na prostoru Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Kosova i Metohije. Na 603 stranice se uz obilje reprodukcija (oko 700) čitaocima nudi uvid u svet srpskih poznosrednjovekovnih ikona, među kojima su remek-dela majstora Longina, Georgija Mitrofanovića, Jovana, Andreje Raičevića, Radula i Dimitrija.


MILJANA MATIĆ
SRPSKI IKONOPIS U DOBA OBNOVLJENE PEĆKE PATRIJARŠIJE 1557-1690
Српски иконопис у доба обновљене Пећке патријаршије 1557-1690

SRPSKI IKONOPIS U DOBA OBNOVLJENE PEĆKE PATRIJARŠIJE 1557-1690

Slobodan SelenićOčevi i oci*Slobodan Selenić (Pakrac, 7. jun 1933 — Beograd, 27. oktobar 1995) bio je srpski pisac, akademik, profesor i kritičar.*„Socijalne i političke prekretnice u Jugoslaviji čine fabulu najzačajnijeg romana Očevi i oci (1985) plodnog srpskog pisca Slobodana Selenića. Zbog svog beskompromisnog preseka zamršene scene predratne srpske i jugoslovenske politike, svog nepatvorenog antikomunizma u kome se vešto prepliću porodična i društvena drama epohe, ovaj roman bilo bi teško objaviti pre Titove smrti 1980. U epilogu ove tragične poluvekovne porodične sage, u poslednjim godinama Drugog svetskog rata, Mihajlo Medaković, sin pripadnika predratne građanske aristokratije, sve dublje se upliće u komunistički pokret, i njegove očigledne simpatije prema komunistima pružaju Seleniću priliku da dâ oduška svom gnušanju prema ciničnim ujdurmama zagovornika besklasnog društva i, istovremeno, preziru prema nacionalističkoj politici mnogih svojih sunarodnika.“

Ocevi i oci

Slobodan Selenić
Očevi i oci
*
Slobodan Selenić (Pakrac, 7. jun 1933 — Beograd, 27. oktobar 1995) bio je srpski pisac, akademik, profesor i kritičar.
*
„Socijalne i političke prekretnice u Jugoslaviji čine fabulu najzačajnijeg romana Očevi i oci (1985) plodnog srpskog pisca Slobodana Selenića. Zbog svog beskompromisnog preseka zamršene scene predratne srpske i jugoslovenske politike, svog nepatvorenog antikomunizma u kome se vešto prepliću porodična i društvena drama epohe, ovaj roman bilo bi teško objaviti pre Titove smrti 1980. U epilogu ove tragične poluvekovne porodične sage, u poslednjim godinama Drugog svetskog rata, Mihajlo Medaković, sin pripadnika predratne građanske aristokratije, sve dublje se upliće u komunistički pokret, i njegove očigledne simpatije prema komunistima pružaju Seleniću priliku da dâ oduška svom gnušanju prema ciničnim ujdurmama zagovornika besklasnog društva i, istovremeno, preziru prema nacionalističkoj politici mnogih svojih sunarodnika.“


Očevi i oci

Radovan Beli MarkovićGospođa OlgaDuše i priključenijaRadovan Beli Marković (Ćelije, 10. oktobar 1947 — Lajkovac, 19. januar 2022) bio je srpski književnik.Gospođa Olga, peti roman iz Beli Markovićevog Valjevskog ciklusa (Knez Miškin u Belom Valjevu; Devet belih oblaka; Orkestar na pedale; Kavaljeri starog premera) o prikladnosti i ništavilu, metafizičkoj praznini i sveprožimajućoj dosadi, nosi sve odlike belimarkovićevske poetike i sasvim apartnog stila.Reč je o tamnom, posve belimarkovićevskom jezičkom pletivu u kome autor traga za nesmirenom dušom upokojene valjevske čudakinje, gospođe Olge, kroz zavodljivu igru živih ljudi i utvara, a sve u pretećem zasenku Drugog svetskog rata, zapravo – u poslednjim danima prividnog mira...

Gospodja Olga

Radovan Beli Marković
Gospođa Olga
Duše i priključenija
Radovan Beli Marković (Ćelije, 10. oktobar 1947 — Lajkovac, 19. januar 2022) bio je srpski književnik.
Gospođa Olga, peti roman iz Beli Markovićevog Valjevskog ciklusa (Knez Miškin u Belom Valjevu; Devet belih oblaka; Orkestar na pedale; Kavaljeri starog premera) o prikladnosti i ništavilu, metafizičkoj praznini i sveprožimajućoj dosadi, nosi sve odlike belimarkovićevske poetike i sasvim apartnog stila.
Reč je o tamnom, posve belimarkovićevskom jezičkom pletivu u kome autor traga za nesmirenom dušom upokojene valjevske čudakinje, gospođe Olge, kroz zavodljivu igru živih ljudi i utvara, a sve u pretećem zasenku Drugog svetskog rata, zapravo – u poslednjim danima prividnog mira...


Radovan Beli Marković
Gospođa Olga
Duše i priključenija

Gospođa Olga

Robert ŠnakenbergTajni život pisacaNeobične ali istinite priče o ubicama, preljubnicima, zavisnicima i ostalim književnim legendama.Nečuvenim i necenzurisanim portretima slavnih pisaca, od Vilijama Šekspira do Ernesta Hemingveja, Tajni život velikih pisaca čačnuo je sva ona pitanja kojih su se vaši profesori književnosti pribojavali: S kim je to Luis Kerol voleo da se druži? Čime se lečio Dž. D. Selindžer? S koliko je žena (i muškaraca) spavao Lord bajron? Zašto Ajn Rand obožava Čarlijeve anđele? Klasična književnost nikad nije bila tako zabavna!

Tajni zivot pisaca

Robert Šnakenberg
Tajni život pisaca
Neobične ali istinite priče o ubicama, preljubnicima, zavisnicima i ostalim književnim legendama.
Nečuvenim i necenzurisanim portretima slavnih pisaca, od Vilijama Šekspira do Ernesta Hemingveja, Tajni život velikih pisaca čačnuo je sva ona pitanja kojih su se vaši profesori književnosti pribojavali: S kim je to Luis Kerol voleo da se druži? Čime se lečio Dž. D. Selindžer? S koliko je žena (i muškaraca) spavao Lord bajron? Zašto Ajn Rand obožava Čarlijeve anđele? Klasična književnost nikad nije bila tako zabavna!


Dnevnik knjigovođe

Igor Đurić

Vreme zlih pastrmki

Deveti krug svetog kralja

Dostojevski