Deveti krug svetog kralja

NA OVOM LINKU MOŽETE NARUČITI DEVETI KRUG!

Kako je počelo?

Preturajući po raznim novinskim tekstovima i zbornicima dokumenata vezanim za Staru Srbiju, naišao sam na zanimljivu informaciju, prvo kroz jednu novinsku vest, a kasnije i kroz naređenja komandanta Treće armije, o tome kako se izvesni doktor Rašović sa naoružanim ljudima zatvorio u manastiru Visoki Dečani, 6. maja 1919. godine, i tamo proglasio socijalističku republiku, koja doduše nije trajala dugo, nije ostavila nikakvog traga i neslavno se završila. Mora se priznati da je taj podatak, sam po sebi, bio interesantan i intrigantan. Ja sam već čitao o takozvanom „zelenom kadru“, proglašavanju sovjetskih republika širom Evrope (Mađarska sovjetska republika proglašena je tek mesec dana pre ove Dečanske, u Nemačkoj je ugušen isti pokušaj uz prolivanje krvi), gledao i filmove, ali do tad nisam znao da je takvih pokušaja bilo i u Metohiji, pa još u samom manastiru Visoki Dečani.

U početku se moja ideja sastojala iz želje da ostavim belešku o tome, možda da napišem kraću priču za blog. Međutim, nije mi se dalo. Kada sam počeo da istražujem literaturu vezanu za Dečane, kao da me je neka sila ščepala i terala me da idem dalje i dalje, i nije mi dala da bude kako ja hoću. Faktički je ta sila i sastavila ovu knjigu.

Ja sam se rodio i živeo nadomak Dečana, par desetina kilometara dalje. Crkva Svetog Nikole u kojoj su me krstili, u manastiru Gorioč, zadužbina je Stefana Dečanskog, Svetog kralja, a sama crkva je metoh manastira Visoki Dečani. Naše porodične vodenice mlele su žito tik uz mlinove manastira Dečani i Deviča. Zato sam ja na Dečane gledao drugačije tada, nego što to činim sada. Tada sam gledao kao na nešto svakidašnje, kao na nešto što se podrazumeva, kao na deo sebe, nešto što trebam prihvatiti kao svakodnevnicu i ne trebam se posebno baviti time. Ulazio sam i izlazio u crkvu kao da ulazim u svoju školu ili kuću, prolazio sam ispod kivota Svetoga kralja kao kad se igram na igralištu, uvek srećan što me ćivot nije zarobio jer se govorilo da grešnici ne mogu proći ispod njega a da ih Sveti kralj ne poklopi i obeleži.

Ovde, kad stigoh, rekoh, počeh da gledam na sve to drugim pogledom, onako kako se gleda na nešto što se imalo pred očima, a sada se nema. Kada sam za potrebe ove knjige hteo da se još bolje upoznam sa Dečanima, sveto mesto me je zgrabilo i odvelo na stranu koju mi je ono namenilo. Pored toga, idući tom stranom, dok sam pravio beleške, počeo je i taj broj 9 je da se pojavljuje periodično i u pravilnim razmacima, verovatno i zato što je početna ideja pripovesti počinjala te 1919-te godine.

Kako god, vremenom, i da ja to nisam ni primećivao, manastir je preoteo ulogu glavnog lika od doktora Rašovića, a meni je preuzeo pero kojim pišem, dajući mi ipak slobodu da iskažem ono što sam i kako razumeo – jer ovo niko ne može da razume u potpunosti. Tada se pojavila i Kapija kao jedino razumno i spasonosno rešenje: donekle razumemo – odnekle ne; zavisi sa koje se strane nalazimo u kom trenutku; mi razumemo samo ono uokvireno i ograničeno, a sa druge strane Kapije je ono neograničeno i beskonačno; pokušavajući da shvatimo sve to mi kroz Dečansku kapiju nesvesno spajamo Boga i nauku. Tačka u kojoj se spajaju (ili: linija gde se razdvajaju) Bog i nauka, u našem slučaju mogu biti Dečani, to jest, simbolično Kapija o kojoj ovde govorim. Možda svaki narod ima negde tu svoju tačku koja je izvorište njegovog postojanja, identiteta i trajanja. Međutim, samo mali broj izabranih naroda ima u tom preseku pored Boga i nauke, umetnost i monumentalno-lekovitu prirodu. Narod koji u svojoj prošlosti, u budućnosti, u svojoj suštini, ima očuvanu mogućnost da na jednom mestu spozna nauku, umetnost, lekovitost i Boga – večiti je i besmrtni narod. A mi Srbi sve to imamo i možemo kroz ono što nam pružaju Visoki Dečani.

Međutim, ako se trebamo skrušiti ispred veličine i monumentalnosti Visokih Dečana, mi isto tako trebamo, i moramo, shvatiti koliko je naš sadašnji trenutak mali i prolazan, čak i u ovozemaljskim okvirima, isto kako trebamo razumeti da smo svi mi tek mrvica u beskonačnom Božjem stvaranju i širenju Vasione. Kad god hoćemo da se uzdignemo, kao što sam ja malo pre rekao da smo veliki i besmrtni narod, ili kad hoćemo da kažemo za nekoga da je veliki čovek: moramo se setiti koliko smo mali, beznačajni i koliko malo znamo.

Shvatite: kada posmatramo Vasionu, najudaljenije planete, zvezde i sisteme, koje možemo videti, mi zaista vidimo, ono što se tamo zbivalo pre mnogo miliona i milijardi godina, onoliko vremena koliko je svetlosti bilo potrebno da stigne do nas. Shvatate li onda koliko smo mali i koliko malo znamo?! Isto tako, samo još i gore je, sa radio talasima. Ukoliko neka granična civilizacija i uspe da nas sada čuje, oni će čuti razgovore pilota u Drugom svetskom ratu. Dakle, mi još nismo dosegnuli ni do predvorja nečega što nema granice.

Hram je posvećen Hristu Svedržitelju i Vaznesenju Gospodnjem.

Ja vam neću govoriti o slavnoj istoriji manastira jer sam to delimično opisao u knjizi. Reći ću vam samo nekoliko zanimljivosti novijeg datuma vezanih za ovu svetinju.

U prvoj deceniji prošlog veka, u skoro već zapusteli manastir dolaze ruski monasi, na poziv mitropolita Nikifora i naroda tamošnjeg, a lično ruski car Nikolaj II određuje novčanu pomoć manastiru. Austrijske spletke i određeni krugovi u Beogradu ruše taj poduhvat.

Bugari pljačkaju manastir 1915. godine. Odnose sve što im je došlo pod ruku i tek na intervenciju austrijske komande napuštaju taj reon.

Kao i 1999. godine, na početku Drugog svetskog rata, manastir čuvaju italijanski vojnici. Posle kapitulacije Italije, manastir preuzimaju vojnici Vermahta, i to ne Nemci već Ukrajinci. U to vreme manastir vodi iguman Teodosije Dečanski, zvani Rus, jer Rus je zaista i bio. Eto čudne koincidencije: za vreme Drugog svetskog rata ukrajinski fašisti čuvaju igumana Rusa u srpskom manastiru.

Dva mesta, dve države, gde su naslikana na freskama nebeska tela pored Hristovog raspeća, su Srbija i Sirija, države koje je u kratkom vremenskom razmaku isti antihrist bombardovao.

Intrigantan je i podatak da je u svojoj istoriji postojanja manastir bio zaključan i nedostupan monasima jedino za vreme austrijske okupacije u Prvom svetskom ratu. Tada se nije molilo i kadilo, makar i periodično. Učinilo mi se da je to, u stvari, preduslov da se pojavi „nečista sila“ koja će napraviti veliku nesreću srpskom narodu a koja je htela da svoju prvu republiku formira upravo iza manastirskih zidina.

Malo se u literaturi pominje i javnosti zna da je nadomak samoga manastira posle rata postojao logor koje su tu ustanovile i sagradile komunističke vlasti. Mesto logora bi se možda poklopilo sa mestom gde je Sveti kralj podigao svoju bolnicu, koja je tada bila deo manastirskog kompleksa, iznad izvora sa termalnim i kiselim vodama. Iako se vremenski poklapao sa Golim otokom, Bilećom, Gradiškom – dakle sa informbirovskim kazamatima – taj logor u Dečanima nije imao veze sa Rezolucijom informbiroa i obračunom Josipa Broza sa tadašnjim neistomišljenicima. Taj logor je bio namenjen onima koji su se na neki način odupirali kolektivizaciji i prikupljanju takozvanih „viškova hrane“ i drugih proizvoda, bio je namenjen, da se izrazim tadašnjom terminologijom: kulacima. Tu su dovođen domaćini iz Vojvodine i centralnih delova Srbije, zato što nisu hteli u zemljoradničke zadruge ili nisu prikupili razrezane količine, i tu su zatočeni bili primorani da rade teške građevinske poslove na izgradnji puteva i drugih objekata.

Dejan Medaković u svojim uspomenama piše o tome kako je obilazeći Dečane, 1947. godine, video kolone iscrpljenih vojvođanskih paora. Ti ljudi su spavali u barakama koje su, pored onog logora u Dečanima, bile sagrađene i u šumama Prokletija i Junika, kada bi se poslom zatekli tamo, gradeći pre svega puteve.

Treba napomenuti, da su partizani, neposredno posle rata, u samim manastirskim konacima, smestili bolnicu. 26. maja 1946. godine počeo sa radom sanatorijum za grudobolne a manastirske zgrade u bile zauzete za oporavilište i naseljeničke porodice.

26. januara 1949. godine izbija požar u konaku. Kulturne, verske i istorijske vrednosti, srećom bivaju spašene. Međutim, ono što nije uspeo požar, dve godine kasnije, čine komunističke vlasti: iz Dečanske riznice uzimaju staro oružje i predaju ga Muzeju u Prištini.

Zamislite samo koliko je pogubna i otrovna bila ta ideja komunizma za Srbe, kada smo uspeli da od graditelja Dečana stignemo, preko kongresa Kominterne u Drezdenu, 1924. godine, do Ustava iz 1974 godine. Izbor, da 1918-te godine umesto stvaranja velike srpske države stvaramo Jugoslaviju, koštao nas je milione ubijenih i nerođenih. Što više čitam o tome shvatam da mi i nismo imali velikog izbora po tom pitanju, pre svega zbog propasti carske Rusije. Sa komunizmom smo imali izbora: i te kako.

Toliki ratovi i bojevi vođeni za srpsku državnost, toliko krvi i života, dovedeni su u uzaludnost padom naših tradicionalnih i nacionalnih vrednosti do toga da nam neki hohštapler iz Zagorja prekraja granice i hoće da Kosovo sa Metohijom pokloni Albaniji. Da jedan učitelj iz Slovenije, Kardelj, na pitanje da li se smeju štampati Seobe Miloša Crnjanskog, pita: „A, ko je taj?“. Da nam jedan emigrant iz Albanije, Hodža Fadilj, decenijama suvereno vlada delom zemlje gde se nalaze Dečani, javno tražeći bordele gde bi se Albanci zadovoljavali Srpkinjama.

Doduše, ruku na srce, uslovi za to su stvoreni ranije, pre gore navedenih bitangi, kada smo dozvolili da nam se u skupštini neke druge bitange sprdaju rečima: „Koliko košta ta vaša krv sa Kajmakčalana. Da platimo i da više ne pominjete“. Kao što se i danas, neke nove a iste bitange, podsmehuju našim mitovima i našoj tradiciji.

Koja je pozadina ideje ove knjige (to jest, o čemu knjiga hoće da govori?):

To je, pre svega, pogubnost komunističke ideologije po duhovni i nacionalni identitet Srba, pa i po teritorijalni integritet, i lični lomovi i dileme ljudi koji su prihvatili tu ideju, prvo bez rezerve, a posle sa sumnjama i preispitivanjem sebe, ne čak ni ideje kao nje same već onoga u šta se ta ideja pretvorila u praksi;

Zatim, istorija srpskog naroda - politička, verska, umetnička i duhovna, prikazana kroz monumentalnost manastira Dečana i događaje vezane za državu i narod koji je gradio Dečane, u užem i širem kontekstu – prikazana kroz prizmu broja 9. Istorija srpske duhovnosti i državnosti kroz mitološke i faktičke opise nastajanja i postojanje Dečana. Lične sudbine ljudi, aktera događaja ili žrtava, mase ili pojedinca;

Nebitnost i prolaznost te monumentalnosti, i bilo koje druge ovozemaljske „vrednosti“ ili „neprolaznosti“ u odnosu na nepojmljivu beskonačnost Kosmosa i apokaliptičku pretnju koja se nadvija nad našom planetom. Efemernost komunističke ideje (ili bilo koje druge ovozemaljske ideologije, religije ili filozofije) u širem kontekstu; i štetnost, i krucijalnost u užem i ograničenom istorijskom periodu, kao i lično: na ljude, na čoveka, na pojedinca. Taj odnos se može uporediti odnosom veličina: čovek prema planeti. Nebitnost svega u kosmičkim razmerama ogleda se u redu veličina Zemlje prema Sunčevom sistemu; ili Sunčevog sistema prema Vasioni. Kosmos, Vasionu, mi ne smemo ni pomenuti a kamoli razmišljati o tome, ili porediti;

Veza srpskog naroda sa Vasionom preko Dečana. Moj način razmišljanja o jednom ''nebeskom'' narodu: nebo se spušta preko Dečana ka nama, ne idemo mi ka nebu; Kivot (ćivot) Svetog kralja je Kapija koja nas povezuje sa vasionom: ne mora se obavezno u druge svetove ići fizički, najčešće se tamo ide duhovno i bestelesno;

Sveti vuk kao simbol srpskog naroda, univerzalno i vremenski neograničeno božanstvo, ideja kontinuiteta: mi smo bili tu pre nego što mo i došli!!! Sveti vuk je Sveti Sava!!!

Kakav je ovo roman:

Deveti krug Svetog kralja je roman u kojem glavni lik manastir Visoki Dečani preko svoje Kapije saobraća sa Vasionom pod budnim okom Svetog Vuka, putuje kroz srpsku istoriju i narod koji ga je sagradio povezuje sa Kosmosom.

Deveti krug je pripovetka zaodenuta plaštom romana! To je mistična istorija naroda i klasična povest Kosmosa.

Deveti krug Svetog kralja je, između ostalog, krik usmeren prema Kosmosu, to jest, Bogu. Svima se autor žalio – ostala mu je samo još Beskonačnost u liku Stvoritelja. Vrednost toga krika je što nikada neće prestati da kriči, on putuje i nikada neće stati jer je otposlat u nešto što nema kraja, možda čak ni početka.

Šta treba čitaoc da zna?

Pisac izmišlja!

Mora se izreći ova rečenica, koja će od sada i ubuduće poslužiti kao odgovor na pitanja vezana za istorijsku ili faktičku pozadinu ove knjige.

U Devetom krugu su se mistika, naučna fantastika i bajka, koristile samo onoliko koliko je dozvoljeno da knjiga bude ozbiljna. Sve preko toga bi bilo podilaženje publici i zalaženje u laku literaturu, popularnu na zapadu i ovde, a po kojoj se snimaju filmovi o Poterima i prstenovima.

Simbolika u ovoj knjizi, između ostalih, može biti sledeća:

Deveti krug pakla, to su izdajnici rodbine, otadžbine, gostiju, dobrotvora.

Broj šest je simbol nesavršenog ili nedovršenog čoveka.

Broj devet je simbol izopačenog čoveka.

Kataklizma srpskog naroda – okupljanje oko manastira – početak nove ere... kroz prizmu kataklizme čovečanstva u apokaliptičkim razmerama...

Poruka bi bila u sledećem:

Ne postoji konačno vreme i prostor. Sve se menja i širi. Sve se može promeniti. Ako ništa nije konačno, onda nisu konačni ni porazi; ni pobede; pobeđuju a izgubiće, isto onako kako će jednoga dana iz ovog poraza iznići pobeda.

Samo Kapija ostaje gde jeste!

I narod oko nje! Čak i kada fizički nije tu! Zato su tu gde jesu Dečani: da čuvaju mesto opstanka i isceljenja!

Kakvo je mesto gde je sagrađena crkva o kojoj govorimo? Mesto za isceljenje i zatočenje. Mesto gde je voda lekovita, vazduh čist, priroda monumentalna, a, i gde smrti nikada nije nedostajalo. Dečani su mesto gde Srbi mogu direktno saobraćati sa Bogom ili Vasionom – što u konačnome dođe na isto. Svejedno je, dakle. Ko u šta veruje. Mada oni što veruju u Boga moraju verovati i u Vasionu kao njegovo delo. Ali nema veze, na tom mestu, u Dečanima – ima mesta za sve.

Ono što danas neće da priznaju, a istina je, u isceliteljsku i vasionsku moć Dečana verovali su svi, čak i oni koji su se Bogu klanjali u džamijama. Dovodili su svoje bolesne članove porodice i predavali ih Dečanima na milost.

Ne govorim ja ovde, i ovako, da bih hulio ili izmišljao paradoks, već iz potrebe da sam lično i iskreno poverujem. A to ne mogu učiniti bez osnovne pretpostavke da je sve vidljivo i nevidljivo nastalo iz uslova koje je dao Stvoritelj. Bog je stvorio uslov da nastane Vasiona, i stvorio ga je toliko savršeno da se dalje širenje i stvaranje dešava bez njegovog uticaja. Bog je beskonačan, pa se ne može ograničiti samo jednim završenim stvaranjem, čak ni imenom. Bog je stvorio uslov da se u tom stvaranju stvori i Čovek. Ali se Bog neće pojedinačno baviti ljudskim sudbinama, sudbinama naroda, čak ni sudbinom Čovečanstva. Dato nam je: od nas zavisi koliko i kako. Neće nas On nagrađivati ili kažnjavati. Kako god nam bude: od nas samih će nam biti. Tako je sa sudbinom čovečanstva. Tako je sa sudbinom naroda. Tako je sa sudbinom čoveka.

Revolucije donose razračunavanje staleža i klasa, ratovima se međusobno bore narodi zbog dominacije, u građanskim ratovima se ljudi ubijaju zbog ideologije ili gore pomenute revolucije. Sve će ovo biti nevažno u vremenu kada će se čovek boriti protiv čoveka a zarad golog opstanka.

Približava se dan kada će izvor čiste vode i nezagađeno parče zemlje biti veća vrednost od skupih mašina i bespotrebnih aparata. Vratiće se vreme, vrlo brzo, kada će najveće bogatstvo predstavljati velika porodica sposobna da se brani i odbrani. Poslednji bastion odbrane ljudske vrste jeste porodica ili zajednica porodica. Iako sada ne možemo uticati na globalna ili državna pitanja, mi možemo da čuvamo vrednosti i odnose u porodici. Kada rasture i to, a na dobrom su putu, i čovek ostane sam: gotovo je. Onda se ništa ne mora potpisivati i dati, jer sve je dato.

Ako ubijemo Zemlju i njenu prirodu, mi nećemo ubiti Boga, već samo naše pravo da postojimo i razvijamo se kao deo njegovog stvaranja. Ako nas nestane - neće nestati Kosmosa, pa samim tim i onoga ko je stvorio uslove da dođe do Velikog praska. Zato treba da razmislimo. Čovek je mali u odnosu na svoju porodicu, porodica je mala u odnosu na narod, narod je mali u odnosu na svoje svetinje koja mora braniti, svetinje jednoga naroda neće vredeti ništa ako nestane sveta, nestankom sveta ubićemo naš deo beskonačnog Božijeg postojanja!

U post-apokaliptičkom vremenu, ja, na kraju knjige, tražim spas za preostale ljude u manastiru i oko manastira, tačnije oko Kapije. Ako bi to prebacili na simboličku ravan, i danas kada se srpski narod nalazi pred nacionalnom katastrofom, možda spas treba tražiti u mogućnosti da se izborimo da Kapija ostane naša i da se oko iste opet počnemo okupljati, kako su radili naši preci vekovima pre nas. Zašto ja tako mislim? Naime, to i nije moja misao. To su tako imenovali oni davni pre mene, što su gradili i živopisali. Oni unutrašnjost hrama nazivaju LAĐOM SPASENjA LjUDSKOG. Taj brod, taj NAOS, sve je to postojalo i postoji van moje knjige. Ja samo prenosim ono što mi se predskazalo.

To se ne mora činiti isključivo fizički, uostalom, ni kroz Kapiju se ne prolazi telom - već duhom, nego se može, za početak, raditi na duhovnom sojedinjenju. Ako duhom zaslužimo (ponovo) Kapiju: ona će biti naša, ma ko je u tom trenutku fizički opkoljavao. Nisam ja bez razloga napisao negde na početku knjige da smo mi Srbi bili tamo pre nego smo i došli, samo smo bili sa druge strane Kapije i kroz nju prošli pre hiljadu i po godina. Mi smo prolaskom kroz Kapiju i dolaskom kod Bistre vode i ispod Proklete planine prešli iz duha u telo: ovaplotili smo se.

Sloboda pojedinca koju nudi globalizam sastoji se u tome da slobodno možeš govoriti o dugačkom spisku onoga što je zabranjeno ili nedostupno. Ta sloboda se sastoji u tome da nečija sloboda najčešće guši tvoju slobodu. U stvari, sloboda globalizma jeste izopačena sloboda, ili: sloboda za izopačene! To je sloboda velike devetke!

Shvatite: ako je sve postalo globalno – onda je i opasnost po svet koji imamo takođe postala globalna. Koliko se ubrzava tehnološki napredak tako se istom brzinom ubrzava i propadanje prirodne ravnoteže od Stvoritelja uspostavljene. Treći svetski rat je u toku, treba pripremiti toljage za vođenje četvrtog. Ukoliko neko preživi.

Neko će reći: ako su na globalnom nivou toliko velike opasnosti, a šta onda znači boriti se za parče zemlje ili tamo neki manastir?! Upravo je u tome suština: u vraćanju svojim korenima i jačanju zajednice kojoj pripadamo. Ukoliko bi to isto činili i drugi narodi, odupirajući se globalizaciji idiotizacije, onda bi gore pomenuti vladari teže vladali svetom u kojem ljudi i narodi žele da budu slobodni i samostalni. Treba samo poći njihovom logikom: ako to rade, ako uništavaju sve o čemu ovde govorim, onda se logično nameće kao jedina borba činiti suprotno od toga. Ljudi utopljeni u masu bezličnih individua, sa izbrisanim identitetom, nesposobni su da se odupru tiraniji. To mogu samo zajednice koje se bore za nešto do čega im je stalo. Na apokaliptičkom kraju ove knjige ja pišem, i predviđam, da će preživeti samo one zajednice ljudi koji će odbiti da budu čipovani i koji će kao pokreti otpora živeti u divljinama daleko od civilizacije.

Otud ja, posle kataklizme, preostale ljude i okupljam oko Vuka i njegovog totema. Samo, to nije vuk – već Sveti Sava; i to nije totem, već – Svetosavlje. Dakle, ja ovde ne izmišljam srpske hobite, već govorim o onome što je deo naše tradicije i mitologije. Vuk, ovaj moj, Sveti, doduše egzistira i pre pojave Nemanjića, tačnije Rastka, ali su i Srbi postojali pre tog vremena. Mi smo porodili Savu, a Sava je nas omeđio i skrasio, dao nam tapije. Sava nije naš otac – Sava je dete srpskog naroda.

Ja zaista ne znam da li u Evropi postoji još neka dinastija poput Nemanjića koji su osećali takvu potrebu da pored vladanja i širenja države posvete toliko energije i sredstava i na duhovnom polju, te da sagrade toliko crkava, a na tako malom prostoru, da ih pored toga oslikaju, srede, naprave bolnice i urede prostorije gde će se prepisivati knjige.

Oni su smatrali, očigledno, da je to važno, uslovljeno i povezano. I bili su u pravu. U vekovima ropstva, koji su sledili padom te dinastije, crkva je odigrala ključnu ulogu u opstanku srpskog naroda. Zavojevač ne traži samo političku ili zakonsku lojalnost, on ne traži samo da se prizna njegovo pravo da vlada: on pre svega traži da se promeni vera. Otuda je i godina koja sledi najveći srpski jubilej, a Svetosavlje je naša jedina prava smernica da smo na dobrom ili lošem putu. Te 1219. godine mi i zvanično postajemo državotvorni narod koji ima svoju autokefalnu crkvu. To je tada bilo povezano i uslovljeno. Koliko je to važno možemo spoznati sada, posle osam vekova, kada se neki okolo nas još batrgaju bezuspešno da postignu ono što je tadašnji arhimandrit Sava Nemanjić tada učinio u Nikeji.

Svetosavlje ima i druge velike osobine: ono je univerzalna vrednost. Ono se može odvojiti od religije te može postati filozofija ili duhovno načelo, i može biti pružena ruka pomirenja i spajanja (a ne razdvajanja). Svetosavac može biti čovek bilo koje vere, to je onaj koji vuče korene vučjeg nakota i nosi gene naroda koji govori svetosavskim jezikom. Svetosavlje je i državotvornost, otud i smeta onima koji bi da unište našu državu. Dakle, u Svetosavlju možemo naći sve ono što nam treba da bi se okrenuli budućnosti, obzirom da je sve segmente prošlosti, verske, duhovne, državotvorne i saborne, u sebi saželo, definisalo, omeđilo i ujedinilo.

Svetosavlje je budućnost, jer, budućnost je u znanju i nauci - a Sveti Sava je pokrovitelj naše učenosti, škola i Slava srpskih đaka. Svetosavlje je i Vasiona o kojoj govorim, i identitet o kojemu pišem. Otac Justin Popović kaže da u svetosavskoj viziji sveta vladaju dva osnovna načela: svet je bogojavljenje i čovek je bogosluženje. Bogojavljenje je sve što vidimo i ne vidimo, sve što shvatamo i ne možemo razumeti. Bogosluženje je služenje onome što je je Bog stvorio i kako je stvorio: imenu, porodici, otadžbini, prirodi, crkvi.