RANI EROTSKI RADOVI: TRAGOVI S(p)ISATELjSTVA

...laž prodajem

skrnaveći vam

duh

i dah...

To što je kasno počeo da piše, ne znači da pre toga početka on nije pisao. Drugim rečima, to što je kao pisac želeo da se uvuče ženama u krevet i misli, ne znači da to nije pokušavao i pre prvih pisanih tragova. Ne! To u njegovom slučaju znači posve različito. Zatim, kad je on u pitanju, ima i jednu drugu specifičnost: okasnelo pisanje neće biti njegovo prvo pisanje, ali će biti prvo sačuvano pisanje. Ono stvarno i izistinsko prvo pisanje izgorelo je sa njegovom kućom i svim uspomenama u njoj. On nema materijalnih dokaza o svojim pravim literarnim počecima, kao što nema dokaza o njegovim ljubavnim avanturama, pisma i slike sa posvetama, sve izgorelo, i drugi dokazi, kao nekad što je činio i imao sa devojkama kojima je bivao prvi: tražio je od njih gaćice sa tragovima krvi-nevinuše, i tih nekoliko(?!) gaćica, uredno složenih u providne kese, pa u fasciklu, čuvao je kao dokaz: corpus delicti – i one su izgorele sa knjigama njegovim.

Nekoliko? Nije loše. I, to samo nevinih. I, niti jednu od njih nije interesovala njegova književnost i njegove pesme (Igor Mandić:''Uvjek netko drugi jebe naše ljubavi''). Dok im je čitao pesme i bivao fin, redovno bi ostajao prekraćen, smatrale su ga za najboljeg druga (drugaricu). Zato savet mladim piscima, ako hoćete seks, batalite pesme već odmah im dajte konkretnu „stvar“ u ruku. Onih devojaka koje je imao i koje nisu bile nevine, ne zna je li bilo više ili manje, naime, nije od njih tražio gaćice, pošto krvi ne bi na njima bilo a ko zna šta bi se moglo naći drugoga?!

Tragove krvi od gubljenja njegove spisateljske nevinosti, dakle, nema. Džaba je potrošeno mastilo iz jednog starog naliv-pera, u jednu crnu svesku.

Alfred Devo (1825-1867) "Pesnikova jebačina":

„Muda ti se prazne brže nego tvoja

Prepuna crne sperme mastionica...“.

(Danilo Kiš, jednom američkom izdavaču: „Ja pišem kao što jebem – retko, ali dobro''; Petar Dobrović Aleksandru Deroku: "Ja ne slikam kistom, ja slikam kurcem".).

Sveske, knjige, prve pesme, priče, dnevnici u kojima je opisivao stvaranje kolekcije gaćica, pisma koja je dobijao od drugova i devojaka, onih kojima se spremao da uzme „dokaz“, i skoro ceo tiraž prve zbirke štampanih pesama: ostade u kući, kad je utekao. Dal' je to dobro ili nije - sada ne zna?! (Dobro je: može da izmišlja. Loše je: ne može da dokaže ''izmišljotine'').

To što nije doneo ništa od svojih pređašnjih rukopisa, misli se. I, dal' je korisnije to što je njegovo prvo sačuvano pisanje, u neku ruku, ozbiljno pisanje? Ne, nije dobro! Za književnost, manje više, verovatno i nije važno, sigurno bi on i sam dobar deo toga uništio peglajući svoju biografiju za neka buduća pokolenja (ko što čine i drugi).

Biografija, sa druge strane, kakva je - takva je, njegova je, on drugu nema i ne može da izmisli više i drugačije nego što je do sada izmislio. (Embrouz Birs: ''Uspomene su onaj deo našeg života koji možemo da ispričamo ne crveneći''). Za njega lično: šteta je velika. Znači, od svega toga što je pisao do svoje tridesete godine može samo da se priseća, što je, priznaćete, sumnjiva rabota. Misli se na sećanja. Jer, nije isto gledati očima četrdesetogodišnjaka na vreme kad si bio dete ili momak, i imati materijalni trag svojom rukom ispisan iz toga vremena. Ako je onda bio sklon patetici, a sklon je i dan današnji, danas bi ipak na to on gledao sa dozom samo-korekcije i idealizujući sebe u odnosu na okolinu. Otud: sumnjivost posla kad su sećanja u pitanju.

On svakako ne bi svoje rane radove koristio onakve kakvi jesu i ni jednoj varijanti. Ali bi mu oni poslužili da ispravi delove svoje biografije, pokaže se u boljem svetlu, video bi iz tih spisa šta je lupetao, gde je grešio, kakve su ga brige morile, pa bi sve to lepo u priču utkao, naravno, sa posve drugačijim epilozima i mislima o tome vremenu. Ispao bi pametan a kasnije bi te spise verovatno i sam spalio. Ili, makar deo njih, onaj koji bi ga izdavao za potpunog kretena, što je i bio. I, bio bi veliki jebač. Jer je tamo sve bilo opisano, a u pismima njemu poslatim, sa ili bez gaćica, mnogo toga je devojački priznato i drhtavom rukom napisano.

Međutim, to što je kasno počeo da piše kao „pravi“ pisac ne znači nikako da je kasno piscem rešio postati. I, pisanjem se zanimati. Od prvih smislenijih kombinacija njegovog mozga, drži da je to moglo biti oko desete godine, ako ne i nešto pre, on je osećao da su mu pero i hartija sudbina od koje neće lako pobeći. U istom dobu, kad je izgubio nevinost, shvatio je da će mu i čežnja prema ženi biti opsesija ravna umetnosti, to jest, da će mu pička i umetnost biti isto.

To je moralo da se nadovezuje, mada ne baš onako kako je Salvador Dali to objasnio rečima da „seksualne opsesije predstavljaju osnov umetničkog stvaralaštva. Sve što se ne dešava na erotskom polju sublimiše se u umetničkom delu. Ljudi skloni fizičkoj ljubavi ne postižu ništa: oni se izražavaju spermom koju prosipaju gde stignu“.

Ne baš onako, zato što on smatrao da je prosipanje sperme jednako važno i lepo kao i pisanje pesama. Jedno bez drugoga, umetnost bez žena, jednostavno bi značilo: laž! Samo pesme napisane spermom vrede nešto (tako nekako je govorio Crnjanski, tridesetih godina prošlog veka, okupljenom društvu na terasi hotela Moskva). Pesme napisane krvlju: njega ne interesuju.

Žene i detinjstvo: to je književnost!

Momčilo Selić u svom romanu ''Izgon'', u dve rečenice objašnjava ovo što vam govorimo: „Detinjstvo nam je jedina otadžbina“, i: „Sve za slavu, a slavu za pičku“.

Onda su prošle tri decenije da bi u teškim vremenima, uspeo sam da sklepa nekoliko slabašnih pesmica i da, posle silnih peripetija, u tamošnjim uslovima, pečati jednu zbirčicu pesama. ''Nedovršene pesme'', ne znajući da je Dis već svoju zbirku naslovio tim imenom. Već je bio oženjen, a i da nije, rekosmo već, otvorene korice knjige ne otvaraju put u središte suštine.

Tako je počelo. Ipak.

Njegov život liči na priče američkih pisaca tipa Milera ili Bukovskog, Sinklera, Tvena ili Hemingveja, (neki kritičari tako nešto i nazivaju američkim biografijama). Ono po čemu se on razlikuje po svom životnom putu od pomenutih avanturista jeste, da je za razliku od njih, mnogo, mnogo, čitao. Ništa mu to nije koristilo u stvarnom i umetničkom životu, pogotovu u seksualnim težnjama, ali je zaista tako. Ma gde da je bio, ma šta da je u tom trenutku promašivao od života, stalno je imao knjigu pored sebe i uvek je čitao: između dva seksa, između dva opijanja, između dva gladovanja, između dva samozadovoljavanja, između dva čišćenja klozeta, između dva promašaja, između dva pogotka, između dva rata, između dva života – onog kojeg je dodirivao i onog koji je stalno bežao od njega – on uvek čitao!

A, između čitanja i pisanja, budućem piscu, ili onom već ostvarenom, najbolje što se dešava jesu: žene!!! Između pisanja i čitanja stoji žena. Ne bi imalo smisla pisati, ili čitati već napisano, da nije žena. One daju toplinu i vlažnost napisanom i pročitanom, one svojom mekom kožom, svojim dojkama, bradavicama i međunožjem, čine književni rad aromatičnim i najlepšim na svetu. Kad znaš da posle pisanja sledi žena, a pre čitanja odlaziš od žene: onda si ispunjen i kao umetnik, i kao čovek, i kao mužjak.

Književnost je: žene - dok možeš, i detinjstvo koje ti se u mislima vraća - kada više ne možeš!

Književnost to je seks. Umetnost, to je grupni seks. Inspiracija: to su žene. Čak i kada je pisac nastran, uvek završi sa ženama, u mislima, u pesmama, u krevetu.

Evo šta je Salvador Dali govorio u pero Alenu Boskeu u knjizi o Federiku Garsiji Lorki: „Kao što je poznato, on je bio peder i ludo zaljubljen u mene. U dva navrata pokušao je da me opali. To mi je mnogo smetalo, jer ja nisam bio pederast i nisam nameravao da mu popustim. Sve me je to stavljalo na muke. Dakle, među nama se ništa nije desilo. Ali sam bio veoma polaskan zbog ugleda koji sam stekao tom vezom. U sebi sam govorio da je on veliki pesnik i da bi mu trebalo dati malčice onu rupicu od dupeta Božanskog Dalija. Naposletku, on se spanđao sa nekom devojkom, tako da me je ona zamenila u žrtvovanju. Pošto nije postigao da mu stavim svoje dupe na raspolaganje, on mi je kasnije tvrdio da se žrtvovao on a ne devojka: naime, tada je „prvi put spavao sa ženom“.

Jedan drugi pisac, Henri Miler, sa sasvim suprotne pozicije, napisao je: „Lezbejke nam pred nosom otimaju pičke'“. Reči Voltera da je „važnije za uspeh reći četiri reči kraljevoj ljubavnici nego napisati stotine tomova“, nikada nisu gubile na aktuelnosti. On je takođe napisao za jednog mladog književnika da „mu je više koristilo druženje sa madam Pompadur nego sa njim samim“, dakle Volterom. Svet se nije menjao od toga vremena.