Prodaja duše đavolu

iz romana KLINIČKI ŽIVOT - IGOR M. ĐURIĆ

naruči ovde knjigu!

POKOJNIK: Činim li neko zlo sebi ili drugima mojim potpisom? Tu si mi dosta nejasan, kao da nešto tajiš? I osećam da je to ''nešto'' ono najvažnije što bi trebalo da znam.

ĐAVO: Jasno ti je makar to da na ovome svetu ne postoje jasna razgraničenja između dobra i zla, kao što ni svest čovečja nije obavezno povezana sa njegovom dušom (i tu ja nalazim prostora za svoje delovanje), pa samim tim ne vidim zašto ne bi tako bilo i na ''drugom'' svetu. Drugim rečima, oni koji su prihvatili veru u jednoga Boga time su izgubili pravo da imaju dobre i loše bogove: tako sam se rodio ja. Trećim rečima: ne očekuj od mene da budem sto posto pošten. Potrebna je dugačka kašika da bi se večeralo sa đavolom... ako razumeš šta hoću da ti kažem... Posmatraj to sa praktične strane, naime, dobro je i u paklu imati prijatelja. Još neko pitanje? Ja sam naime dosta zauzet stvor, pa bih da ako nema nekih većih nejasnoća da se potpisuje, pa svako na svoju stranu.

POKOJNIK: Ne zapetljavaj me besmislenim rečenicama, ne mogu tek tako, veliki su ulozi u pitanju a ja nemam odgovor na važna pitanja. Ja ne želim da postanem đavolov podanik ako već ne mogu da ostanem božji čovek.

ĐAVO: Ej!!!, sve je to jedno isto. Čovek je čovek. Nema tu razlike. Mi pričamo o nečem drugom što nema veze sa ljudima. U narodu postoji verovanje da je đavo hteo po ugledu na Boga i njegovog čoveka isto tako da stvori svog čoveka pa je iz tog pokušaja postao vuk. Čista glupost. Ispada po tome da je bogov čovek: vuk u ljudskoj koži, a moj vuk: čovek u vučjem krznu. A meni je po meri sasvim i taj bogov čovek, ni sam ga ne bih bolje i po svom ukusu napravio. Jedna moja mušterija, slična tebi ali posle povratka mnogo uspešnija no što ćeš ti biti, makar tako sada stoje stvari, negde je napisala i to bez moje pomoći, da je čovek moja produžena senka, što nije do kraja tačno ali je lepo rečeno. A, istina je suprotna, nisam ja stvorio nekog drugog čoveka zbog pandana božjem već naprotiv: ja sam od ljudi stvoren. Još je vaš 'romi Vuk (takođe moja stara mušterija) govorio da su me ljudi iz jame izvadili i tako u svet pustili. Karadžić je bio takav, što-šta je bukvalno prihvatao, ali simbolika ove priče je da ja nisam stvarao čoveka imitirajući boga nego suprotno: ljudi su mene stvorili inateći se sopstvenome stvoritelju. Čovek je mene iz jame izvadio a ne ja čoveka. Ja čoveka samo ponekad u jamu gurnem. I to za njegovo dobro. Još sam Miltonu 1683-e u Italiji lepo kazao da ja ko dušmanin ne idem, već da oslobađam. I kad u jamu guram ja čoveku uslugu činim. A mene, moju suštinu, ako ti je verovati tvom ''Novom zavetu'', gurnuli su u telo svinje. Eto, neko u rupu - neko u svinju. (Jedino me Sveti Jovan prikazivao kao leoparda, i to delimično...). A neko i u čizmu! Od kada je veka i sveta meni se nepravde čine. Čak se i impotencija pojedinaca pripisivala mom uticaju, što je, priznaćeš, apsurdno i kontradiktorno ako me već optužujete da navodim na greh.Uglavnom, vi ljudi ste uvek čekali da se okliznem a kako bi ste se slatko smejali. E, pa, smeh ponekad ima i svoju cenu. Najzad, što se mene tiče, kad potpišeš, možeš slobodno u crkvu da ideš, vera je, naime, lična stvar...

POKOJNIK: Ne daješ mi ništa konkretno, samo nekakve dvosmislene filozofije, zato ovako sporo ide, a do malo pre si me ubeđivao da ovo nije filozofija nego trgovina. Ja te lepo pitam hoću li, kad ponovo umrem, u Raj ili Pakao, a ti sve nešto izokola?! Kako ću da živim bez duše?! Briga me ko te je stvorio, kad je već evidentno da postojiš.

ĐAVO: Ej!!, ne kupuješ ti od mene dušu već ja tebe spasavam od smrti, pa shodno tome ja se ne bih baš puno cenkao i odugovlačio. Ja možda mogu i da odustanem. Ti me ne slušaš: ja sam ti objasnio u vezi Raja, to jest Pakla, i više od toga ne mogu sve i da hoću. Bez duše ćeš živeti ko i do sada, ko i mnogi. Neke kvazi-filozofije to nazivaju ''organskim portalom'', kažu da se čovečanstvo deli na ljude ''sa dušom'' i ljude ''bez duše''. Nemaju oni pojma o čemu pričaju ali ni svesni nisu koliko su blizu istine, naravno u totalno drugačijem kontekstu. Što se tiče mog filozofiranja ono se kreće samo u domenima koristi u trgovini, ako ti se ne sviđa: ''srećan put'', ako hoćeš da trguješ sa mnom moraš malo i da pretrpiš ako ''misaono zasmrdim'', štono rek'o jedan vaš veliki čovek, čuo si za Pekića valjda: ko đavola za rep drži, mora mu i prdež podneti. I najzad, dobro je da si shvatio da postojim i ako nisi možda svestan da si upravo to izgovorio. Moja mušterija Jung je lepo govorio da ste svi vi moje marionete pod uslovom da verujete u moje postojanje samo zato da bi to objašnjavali kao praznoverje. Tu je vaša greška: 'teli bi da se jebete a da vam ne uđe, mislim vi: ljudi...

POKOJNIK: Zaista nema potrebe da se tako vulgarno...

ĐAVO: Što smo postali fini... taj isti Jung Gustav (i još kako beše?!) vam je poručivao da se đavo, to jest ja, najbolje progoni strpljenjem jer ga on (misli se na mene) nema. Ama, džabe, nije imao kome!!! Slušaj, da skratimo...

POKOJNIK: Ti ćeš da mi govoriš o strpljenju?!

ĐAVO: Zašto, molim?!

POKOJNIK: Pa već nekoliko puta gubiš živce! Slab si mi ti trgovac, kad već drugi put pretiš kako ćeš odustati. Nego, reci ti meni, kako sam ja kao bestelesan, kao duša, kao ideja, na tom nazovi drugom i boljem svetu mogao i smeo da razmišljam o perverznim stvarima, da osećam strast i želju za seksom??? To mi nikako ne ide u glavu. Ne bi trebalo da je tako, to prlja dušu, ako je istina, i opet joj stavlja okove?! A, opet, nije mi jasno, ako je duša bestelesna, i vanvremenska, i vanprostorna, zašto crkveni oci propovedaju da uzdržavanje od seksa i hrane čini da duša bude zdravija?!

ĐAVO: Ej!!! Čoveče!!!, sve si to samo sanjao, kako ti to do sada bar nije jasno. I ovaj razgovor je san. Sve je već odlučeno, ti si već odlučio. San!!! Snovi!!! Polucije!!! Da nije tako sledio bi ti večni mrak pa onda ne bi ni mogao da misliš na svastikine sise. Snovi!!! I to snovi koji nemaju veze sa Poovim ''đavolom perverznosti''. Kako je još Marko Aurelije rekao: ''telu pripada raka, duši pripada san''. Zar treba da ti objašnjavam o tim stvarima, zar si malo puta za života sanjao čudne snove. Pa i takve, kako ti kažeš, perverzne, mada ja zaista ne vidim ništa perverzno u njima. Da ti pravo kažem ta ideja sa ženinom sestrom uopšte nije loša.

POKOJNIK: To nije tema, nisam na to mislio...

ĐAVO: Nego na šta si mislio? Na kraju krajeva, koliko vidim ti nisi sedeo skrštenih ruku po tom pitanju. Prema tome, uradio si to i pre nego si me sreo a sad meni držiš moralne pridike.

POKOJNIK: Ti si me svakako na to naterao, sad vidim i shvatam to.

ĐAVO: Pa i da jesam, šta?! Ajde, kaži pošteno: jesam li te nagonio da perverzno misliš na dečake? Na male devojčice? Na muškarce? Na životinje? Ne, moj brate po veri: ako si i mislio, to jest, sanjao - mislio, odnosno, sanjao si sočnu pičku i ja stvarno ne vidim u čemu je tu perverzija?! Na kraju krajeva, ako vi ljudi smatrate da vas ja na neki način navodim na blud koji je vama stran a vi se lepo odreknite seksa. Odreknite se seksa, ako ste iskreni!!!

POKOJNIK: E, jebote, 'de baš meni da dopadne đavo koji voli da citira druge i uz to još izražava kao kočijaš?!! I prestani da vičeš: ej!!! Perverzno je to što duša umrlog ili umirućeg ne bi trebalo da misli o tome!!! Problem je što onda nije slobodna!!!

ĐAVO: Šta ćeš... i tvoja će knjiga biti puna citata pa ja ne komentarišem nego ti nagradu spremam... i ne glumi finoću, molim te... a što se tiče tvoje duše: ona SVAKAKO neće biti slobodna... Međutim, razjasniću ti, mada ćeš teško shvatiti. Ti, u stvari, dok si bio neživ nisi mislio o seksu nego si saobrazno mislio na tom nivou. I sam znaš da tada nije imalo šta da ti se digne a ipak si ti saobrazno bio ukrućen.

POKOJNIK: Ništa te ne razumem što znači da me opet nešto farbaš. Pa dobro, šta reče: činim li zlo što se bakćem sa tobom, mada je očito da i nemam nekog izbora?

ĐAVO: (za sebe i sebi u bradu: Zavisi da li moje ime pišeš malim ili velikim slovom, to je pitanje i suština razlike...). ...Ne činiš zlo, niti ja činim nekome zlo... Lepo je Kundera napisao da smatrati Đavola pristalicom Zla, a Anđela borcem Dobra, znači prihvatiti demagogiju Anđela... Još je Malro odao počast mašti Evropljana koji su me izmislili pa kad sam umro (po njemu) oni su pronašli svoj duh... budala...

POKOJNIK: Ne znam što ali očekivao sam takav odgovor...

ĐAVO: Pa, kad je istina. Naravno da ni sa jednim spaljenim na lomači, ili na drugi način umorenim, zbog nekakvog pakta ili saveza sa mnom, nisam imao nikakvog posla, niti je moja krivica. Svi ti postradali, bar sa te strane bili su nevini. Kada su 18. avgusta 1694. godine spaljivali Irbena Grandijea ja nisam bio prisutan. Sedam hiljada ljudi je klicalo njegovim mukama na lomači... mene tu nije bilo... Čitaj onog vašeg Živkovića, njemu sam govorio o tome. On me je pokazao u dosta pozitivnom i realnom kontekstu, pa me je čak iz MITA prebacio u NAUČNU FANTASTIKU, što je pozitivan pomak za mene. Ja sam se uvek trudio da tim mučenicima olakšam. Pa ni onaj doktor sa Hajdelberga Johan Faust nije imao nikakve veze sa mnom i ako su posle o njemu i meni napisane hiljade stranica i napisane hiljade nota: Lesing, Gete, Leno, Busoni, Guno, Klinger, List, Šefer, Rembrant, Marlo, Berlioz, Spohr, Šuman, Hofman, Veber, Mendelson, Vagner, Gounod, Boito, ... Ni Don Žuan, ako ćemo pravo, ni Jozef K. Pa tako i ti po tom pitanju možeš biti miran. Ja sam toliko mudar da retko ostavljam svoj trag a skroz pametan da svojim umećima nikada ne podučavam ljude. Pusti bajke i legende. Pa i godine 1484-e kada je tadašnji papa Inoćentije VIII obnarodovao bulu ''Summa Desiderantes'' koja se tumači kao objava rata meni, dakle, i posle toga su stradali ljudi, žene i deca koji nisu imali nikakve veze sa mnom. A ne ja!!! Niti sam ih ja umorio!!! Razmisli, pa i te priče o mojim nezajažljivim seksualnim apetitima, eto, u tvom slučaju, ko ti obljubljuje ženu, ja ili: u crkvi venčani kum?! Ako sam ga i ja nagovorio, pa šta?! Deo sam snage koja vazda želi da stvori zlo, a uvek dobro sazda.

POKOJNIK: Ostavi me svojih loših stihova. Kakvo si mi dobro time uradio?!

ĐAVO: Pa makar znaš sa kim imaš posla. A stihovi nisu moji već Getea velikog. Onog istog Getea koji je smatrao da se mojom kušnjom odmerava kvalitet ljudi!!! Zaboravio sam da današnjim intelektualcima manjka klasičnog obrazovanja. Da ne sitničarimo, dobro, moji su ali se njegovim slove. Ja sam njemu još 1828-e, takođe u Italiji, jer sam tamo najviše boravio zbog svojih reumatičnih kostiju, rekao: ''Dragi gospodine, umetnost večno traje a život naš je kratak kao dah''.

POKOJNIK: Ma kakve to veze ima sa mnom i mojom ženom?! Daj, molim te...

ĐAVO: Ima, vrati se i produži život koliko ti se još dadne. Nisi ti đavo pa da ti je malo i da u nuždi gutaš muve...

POKOJNIK: Problem je što ponekad ne znaš da li si živ?!

ĐAVO: A ponekad ne znaš da li si mrtav, ha!

POKOJNIK: Što mu dođe na isto?!

ĐAVO: Da, tako je.

POKOJNIK: Bog?!?

ĐAVO: Bogu se duša: predaje, meni se: prodaje – ti proceni šta je poštenije.

POKOJNIK: Još nešto... jesi li ti razgovarao sa Ivanom Karamazovim ili vas ima više...

ĐAVO: Kako kaže izvikani Kueljo: ''đavoli neprestano dolaze i odlaze''. Ima nas u mnogo različitih tela i vremena ali ja sam jedan. Nemam vere (osim svoje), menjam rasu prema potrebi, entitet prema datom trenutku a religiju prema poslodavcu. Primetio si da sam skoro uvek muško. Vi pisci volite da žene ostavite za druge junake ili da ih predstavite kao moje žrtve ali nikad ne opišete mene u ženskom rodu ili polu.

POKOJNIK: Pa???

ĐAVO: Pa, dobro, jesam muško, u istinu. Ako ćemo pravo, muško ohohoho, i te kako bih rekao: muško! Ali to svakako nije razlog za vašu nemaštovitost. Istina je doduše i da podjednako volim da opašem i muško, i žensko, zavisi od toga kako mi dođe. (Jesi li čuo da je đavo ikada kupio dušu od žene?). Dalje, egzistiram više kao ideja a manje kao biće ali zaboga o čemu ovo pričamo, sve ovo liči na usiljeni dramski tekst... i više sam očekivao od tebe kao intelektualca kad se već upuštaš u razne opservacije. Dođavola, pa Ivan je književni lik, fikcija... kako bih mogao... pa ja sam stvaran... i na kraju, ako već pominjemo Dostojevskog, meni je više po ukusu Nikolaj Stavrogin, to je moj lik, to je moje delo. Nečista sila!! A?! Ne bih se složio ali ima umetničke težine. Kako lepo taj kaže: verujem u nečistog duha, verujem kanonski, verujem u ličnost nečistog duha, a ne u alegoriju, i nikakve potrebe nemam da od ikoga iznuđavam potvrde... Fascinantno i očaravajuće, mada neko može primetiti i nešto patetike. Nema veze, umetnost je to a kud ćeš umetnost bez patetike. Ne, nisam razgovarao sa Ivanom, on je po malo ofucan lik već...

POKOJNIK: Samo pitam... izvini...

ĐAVO: ... i ... ali sam razgovarao sa Fjodorom Mihailovičem u Sibiru 1852-e godine, kad je od hladnoće, gladi i iscrpljenosti... ali to nije za pričanje... kasnije me je on opisao kao jednog šarmantnog i duhovitog pohabanog plemića, mada je po mom ukusu preterao sa mojim filozofiranjem jer ja govorim i umujem samo onoliko koliko mi je potrebno da postignem cilj i ubedim ''stranku''... šta... i ti misliš da mnogo filozofiram... ja ne znam šta je vama svima... vi govorite i filozofirate o meni pa sam vam ja kriv posle. Iliti, što je 1692-e godine guverner države Masačusets gospodin Fips kada je došao da umiri incident u Salemu, koji je uzgred budi rečeno izmakao kontroli, rekao: ''o đavolu je već dosta rečeno...''. Sa vama koji želite da budete pisci uvek postoji problem: kako da budete originalni?! Ja sam još 1923-e godine govorio Manu na planinskom odmaralištu i lečilištu Berghof da se potrudi da bude originalniji i ne pominje me a još manje da me i citira. Nije me poslušao, uradio je i jedno i drugo još i tendenciozno prenoseći moje reči da je moja popularnost suštastveno nemačka pojava. A ja vidiš nisam takav. Ruska sam ja duša. Sa Rusima sam najbolje i prolazio. Nemci su isuviše kruti. Englezi nemaštoviti. Francuzi su nekulturni. Vi ste Srbi podmukli a Italijani neozbiljni. Španci su pak nepouzdani. Ali Rusi, eh, Rusi imaju dušu. Za rusku dušu se vredi pomučiti. I oni je daju uvek budzašto iz čiste želje da propadnu. Pa oni su svi revolucionari, svi bi oni da ruše staro i grade novo. I stalno tako.

POKOJNIK: Ha, tu sam te čekao, sad ti mešaš književnu fikciju i stvarnost, koliko ovo može da bude stvarnost. Tako je i Ivan ''uhvatio svoga''. Manov književni lik Kastorp se tamo lečio a ne Man.

ĐAVO: Žao mi je da ti kvarim euforiju zbog zablude da si uknjižio jednu verbalnu pobedu, ali ja nisam ništa pomešao, ja jesam baš tamo razgovarao sa Manom a ni taj Kastorp nije sasvim izmišljeni lik. Međutim ja nisam ni mislio na njega jer je na osnovu našeg razgovora i mojih reči stvoren Leverkin (koji je takođe ''hvatao svoga'') a koji nije niko drugi do Niče, za koga si nadam se čuo. Ogovarali smo Ničea a Tomas me posle prevario.

POKOJNIK: Pa šta ja da radim, da te pominjem ili ne? Gužva je velika, konkurencija nebrojiva? Kako da se ne ponovim? Jer, nije lako suštenstvo proniknuti: ti nisi ja, ti si đavo!!!

ĐAVO: Ha, čitali smo, vidim, Đavolje eliksire. Bravo, bravo!!! Najzad jedno prijatno iznenađenje od tebe!

POKOJNIK: Da, čitali smo, čitali smo po nešto...

ĐAVO: Elem, kod Dostojevskog i Mana ja se pojavljujem u vidu incidenta, nejasno i bolesno, sa uvek otvorenim znakom pitanja jesam li stvarnost ili halucinacija. Bulgakov i, recimo Ruždi, mene predstavljaju kao deo svakodnevnice, kao deo sveta, kao nekog ko se kreće među ljude. Kod Gogolja ''znam'' da budem simpatičan i zabavan ipak najčešće demonski mističan, i njega su mnogi kasnije samo kopirali, Gogolj je moj literarni otac u Rusiji. Kod Hofmana vrlo otmen ali srednjeevropski mračan. Za Dantea sam čudovište sa onoga sveta koje vlada onom stranom i što je još gore nisam sam nego ima mojih replika koliko hoćeš. Kao i on, tako su i Gete i Milton ostali u sferi biblijskog pa i antičkog mita. Oni nisu pogodili skoro ništa od moje suštine i ako, ponavljam, neke nisam ni upoznao lično. To su sve obimna i do ''zla boga'' (dakle: ''do mene'') dosadna dela koja malo ko pročita do kraja. Dosadan je i Šekspir, ali me je on dosta dobro ''upakovao'' i to bi trebalo da vam posluži za primer. (za sebe) Svima vama, mater vam. (pa opet Pokojniku) Jer, ruku na srce, bilo je mnogo, mnogo, više promašaja nego dobrih dela koja imaju mene za temu. Pogotovu kod vas u Srbiji. Kod vas ima mnogo slinavaca koji su prvo napisali knjigu pa posle naučili da brišu nos. (pa opet za sebe) Takav si uostalom i ti. (pa opet Pokojniku) Pa onda i taj Eko. Napisao je dosadnu knjigu, ali vraški dobru dosadnu knjigu. Ja nemam ništa ni sa markizom De Sadom osim moje indirektne krivice pošto je on pokušavao da me imitira na osnovu izopačenih i posve pogrešnih predstava o meni a koje su plod zabluda. Ja po prirodi jesam perverzan ali nisam bolestan. Seks u kome je sve dozvoljeno meni ništa ne znači. Ja sam pobornik ''zabranjenog voća'' koje može biti izvor najvećih uživanja. O mitovima i svetim knjigama neću ni da trošim reči. Većina me upozna, makar po tim knjigama, za života ili kad umru. Ti ćeš pisati da si sa mnom razgovarao dok si bio ''ni živ ni mrtav'', dok si bio klinički mrtav dakle u međufazi, što može da ispadne i dobro. Kažem ti: teško je biti originalan kad sam ja u pitanju. Eto, Dikens je poprilično lepo i nevino sve to predstavio, reklo bi se: svojim rečima. Mada, i onaj Portugalac Samarago, ljudina jedna, taj je bio baš hrabar. On je otišao daleko ali ipak ne predaleko ... ipak, prilično... kako da kažem: poprilično!!! On je mene i Njega postavio na isto mesto u isto vreme u razgovoru koji je obećavao. Interesantno. Moje reči je iskoristio. Ja sam mu rekao da sve što zanima Boga zanima i Đavola. Nije neskromno sa moje strane ali svi žele da pišu o meni. I Kafka, i Bodler, i tvoga kuma Njegoš, i Čehov, i Rable, i Džojs, i Igo, i Beme, i Beket, i Sartr... pa onaj vaš Ćosić. Eto, i Krleža koji me opisuje u crnim rukavicama, kao doktora medicine iz Smirne kako kuventim na nekom brodu sa srpskim vojnikom... To je valjda zato što nemam svojih svetih knjiga, niti sveštenika da ih posle pogrešno tumače. Ni najveći nisu uspeli da budu originalni: Man se, recimo, nije ni makac pomerio od Dostojevskog (a ovaj je pak izašao iz Gogoljevog šinjela), Gete od Miltona, Milton od Bokača, ovaj od Dantea. Ali šta ćemo? Nije moja greška niti sam vas ja tako jebene stvorio pa svi vi imate iste želje. Priznajem, nekog udela ima i mog u tome, ja naime nikada i ne biram bezveznjakoviće koji bi poželeli: novac, zlato, kuće. Takve budaletine i ne treba da dobiju šansu za nešto veliko i ozbiljno... Mada, siromah čovek gotov đavo... Nego, hoćemo li mi ovo naše...

POKOJNIK: (Priseti se reči italijanskog pisca koje glase: Čemu dokazivanje onoga što drukčije i ne može da bude?) Daj to pero.

Stavlja potpis na ugovor napisan na pergamentu, perom koje je umočio u sopstvenu krv, i u taj mah budi se kraj svoje žene, u svom krevetu, u svome stanu. Pogleda na papir koji je stajao pored budilnika: ''odneti kritičaru pare, 10 sati, kafana ''Pod lipom''.

ČITAJ:

Klinički život - IGOR ĐURIĆ