O skribomanima

SKRIBOMAN SAM - S' TIM SE DIČIM...

*

Ako napišeš loš roman – bićeš loš pisac. Ako napišeš šest takvih romana – postaćeš romanopisac.

Na svu sreću, još ima ljudi koji nisu objavili knjigu, i to je ono što daje književnosti kakav-takav smisao.

Nebojša Vasović

*

Kako spojiti svoje delo sa institucijama u Srbiji? Makar samo da ti na neki način priznaju postojanje, ne ulazeći u tvoje umetničke domete. Pošteno, nikako! Nemoralno, ima nekoliko načina, a najlakši je prikloniti se nekoj od strana na ideološko-političkom prostoru i sukobu Srbije.

Te sukobljene strane su ekstremne, i u međuprostoru između njih nema skoro ničega, osim nekolicine individualaca, bezopasnih i nepriznatih, neprimetljivih i nadlajanih. Moraš se opredeliti između „druge Srbije“ i „nebeske Srbije“, između negatora i propagatora, između samo-poricatelja i glorifikatora, između kosmopolitskog šljama i ekstremnih desničara, između onih koji te uništavaju na finjaka i kurvinski i onih koji ti lome glavu štanglama, deset na jednoga. I jedni, i drugi, ti osporavaju pravo na individualnost, a to je umetniku najvažnija tekovina slobode.

Iz dnevnika Borislava Pekića izvlačim sledeći pasus: Kako sam postao pisac? Danas u podne javio mi se Mihiz telefonom. „Borislave, rekao je, pročitao sam rukopis Vremena čuda. Vi ste pisac.

Pa nastavljam mojim rečima i osećajno. Može i tako. Mada je u većini slučajeva put neizvestan i dugotrajan, iscrpljujući i trnovit, uostalom kao i kod Pekića. Većina tih mučenika, koja bi se htela piscima sloviti i biti priznati po tom oslovljavanju od drugih, ispusti dušu pre nego stigne do cilja.

Tolstoj je imao drugačije iskustvo. On u pismu A.A. Fetu, 23. januara 1856. godine, iz Jasne Poljane, piše: ...A znate li šta ću vam, kao iznenađenje, reći o sebi: kad sam pao s konja i slomio ruku, i kad sam posle nesvestice došao k sebi, rekao sam sam sebi da sam književnik. Ja sam književnik, ali usamljen, povučen književnik... Ono što sam štampao ranije smatram samo kao probu pera i mastila od oraha... Meni je vrlo prijatno što vi volite moju ženu; mada ja nju volim manje od svog romana, ipak, znate, žena je...

Skribomani, čuveni već i mnogo pominjani, nisu svesni svoje skribomanije i oni iskreno smatraju da su pisci, svi odreda: da su veliki ali neshvaćeni pisci. Čarls Bukovski poučen iskustvom veli: Postoji jedan problem kod pisaca. Ako je ono što napiše štampano i prodato u mnogo, mnogo primeraka, pisac misli da je veliki. Ako je ono što napiše štampano u osrednjem broju primeraka, pisac misli da je veliki. Ako ono što napiše nije nikada štampano, a on nije imao para da sam to štampa, onda on misli da je najveći. Prava istina je, kako god okreneš, da ima vrlo malo veličine. Skoro da je nema, nevidljiva je. Ali sasvim je sigurno da su najgori pisci ubedljivo najnadobudniji, takvi najmanje sumnjaju u sebe.

Miloš Jovančević

Pravi pisac sumnja u sebe, uvek i bez prestanka, i vrlo često smatra za sebe da je skriboman jer je svestan koliko je sve relativno, pogotovu književni i umetnički sudovi i merila, i koliko je nevidljiva granica koja deli jedne od drugih. Iz rečenice u rečenicu jednoga dela prelazi se ta tanka granica od genijalnosti do skribomanstva, u jednom delu od jednog autora. Skriboman je zapravo onaj koji ne sumnja u svoje delo, koji svakodnevno ne preispituje sebe i ono što je napisao, koji ne zapada i stvaralačke depresije, već neprestano piše smatrajući da to čini vrhunski i bez prava na ispravku ali ga drugi ne shvataju iz čiste zavisti i ljubomore.

Mihiz, koji se po vlastitim rečima bavio preventivnom kritikom, u svojoj knjizi Autobiografija o drugima, o skribomanima piše sledeće: U jednom feljtonu u NIN-u ljutnuo sam se na svoje mučitelje. Nepravedno, jer su oni bili veći mučenici od mene. Evo delova iz tog feljtona. Kad znaš o čemu hoćeš da pišeš, a ne znaš čime da počneš – počni prvom rečenicom koja ti padne na pamet. Onda nastavi još jednom, pa trećom manje banalnom i odjednom ćeš se naći u temi. Onda jednostavno izbriši prvu i drugu – savetovao me je jedan prijatelj lak na savetima kao i svi ljudi koji ih se ne drže... Pred nizom poznatih imena i onih koji to tek postaju, po zakonu kontrasta čudno mi se danas hoće da govorim o piscima koji to nisu i nikada neće biti. O onima koji moraju da pišu, a nikad ih i niko neće štampati, sem ako sami sebe ne ubiju svoju zlehudu zaradu na neko privatno izdanjce. Dakle o strasnicima i manijacima literature koji joj daju sve, a kojima ona ničim ne uzvraća. O čudnom plemenu mučenika i tirana... Kao što su na moja vrata ulazili, neka uđu i u ovaj feljton. Šićardžija, danas je ovaj tip sasvim redak, gotovo da je izumro. A bilo ga je neposredno posle oslobođenja, bilo ga je bogami. Manijak, ovo je znatno teža klasa od prve. I trajnija. Večita čak. Pobude svakoga od njih su drukčije, manifestacije različite... dijagnoza njihove bolesti ima uvek atribut „neizlečiva“. Manijaci, bez izuzetaka, ne pišu prozu. Humanista, to je sve čestiti, pošten i divan svet. Imaju sve osobine za požrtvovane drugove, za čestitost građanina, za krupan gest, za žrtvu. Obično su čisti i uredni. Nenametljivi. Vole frazu gromku i patetičnu i još ako su po malo sentimentalna. Dive se paradoksu... Potpuno su nevini od optužbe za preteranu maštu. Bili bi sasvim podnošljivi kad ne bi pisali literaturu. Neću da navedem ni jedan primer. Razume se, valjda, do vraga, da se ne sme ismejavati čestiti čovek samo zato što nešto ne ume, a voli. Genijalac, strahovito liče jedan na drugoga. Afektivni, prepotentni. Preziru u literaturi sve od reda, na prvom mestu dosadnog Ivu Andrića (koga nisu pročitali). Svakoga pisca zovu po imenu – Ćopić je naravno Branko, Matić je Duško, Raičković je Steva. Studiraju obično istoriju književnosti bez namere da budu profesori. Nevaspitani. Pomalo udvorice... Nesimpatični ljudi koji srećom obično završavaju kao džangrizavi muževi sentimentalnih gospođica. Svedok, njega lako poznate po devizi. Na njegovom literarnom grbu piše: „Moj život to vam je pravi roman“. I onda on piše taj svoj roman. Najčešće je svedok prozaik. Količine tekstova su neograničene. Svedoci ne vole literaturu. Oni vole život. Svoj, naravno. Svedoci su inače uporni... a životi su im ponekad zaista interesantni.... Pobegao sam od ljudi čija je glavna zasluga što umeju da pišu knjige, među ljude čija je glavna krivica što to hoće a ne umeju...

Šta bi tek danas, u eri interneta i fejsbuka, Mihiz (eto, i ja njega po nadimku) napisao o skribomanima?

Najteže je, ipak, onima koji pokušavaju da postanu (budu) pisci a žive u provinciji i zabiti. Kaže Momo Kapor u svojim Ispovestima: Već od malih nogu, čim oseti da se razlikuje od svojih vršnjaka, moraće da savlada pretešku veštinu pretvaranja i skrivanja svoje lepe, plemenite bolesti. Niko ne zna da potajno piše pesme – ako ga uhvate, teško njemu! Praviće se, dakle, da je kao i ostali, čuvajući se kao kuge da izgovori sudbonosnu reč: ja sam umetnik... Umetnost, to plemenito ludilo, jače je od svega.

Teško je svima, armiji mučenika koja svakoga dana iznova započinje svoj trnoviti put ka uspehu, ali onima iz unutrašnjosti posebno je teško i uzbrdnije. Kao da je na njih Mihiz (opet) mislio dok je govorio rečima: Glupa i divna, ranjiva i preplašena, mučenička dušo početnička! Niko nema razumevanja za njih, ni porodica čak, a, o okolini već i da ne govorimo. Tako je stamena starica, majka pisca Miodraga Bulatovića, kad joj je on u goste doveo Kovača, kada je na njeno pitanje „čime se bavite tamo u Beogradu?“, dobila odgovor da su pisci, na to kazala: „Ako đeco, samo pazite da vas ne uvate“.

Pisac početnik i neuspelnik u provinciji (a takvi su uglavnom svi) je mučenik. Smatraju ga za dembela, propalicu, budalu i dangubu. Podsmevaju mu se. Zovu ga Pisac, ali sa onom dozom seljačke ironije koja razara dostojanstvo onoga prema kome je okrenuto omalovažavanje. Ta seljačka ironija ubija zato što uopšte i nije ironija, nema finese i mere, već je otvoreno vređanje i nipodaštavanje. Deca na ulici viču: pisac, pisac! A đaci u školi, jer je u dobrom delu slučaja naš pisac iz provincije ujedno i prosvetni radnik, viknu kroz hodnik: pisac! – a on, kad se okrene, ne vidi u hodniku nikoga. Samo mu u ušima odzvanja hodnički eho. Ponekad i tetkice viknu za njim. Zajedničko za sve je što smatraju, zovući ga Piscem, da ga potcenjuju i daju mu ono što zaslužuje. Jer, oni poznaju samo deseterac i pesme koje se rimuju a nije uopšte bitno što je rima uglavnom besmislena. Okolina ga toliko omalovažava da mu čak ne daje priliku da piše ni posmrtne govore na sahranama iako su uvek u manjku sa takvim ljudima.

Postoji značajniji hendikep od okoline koja ga ne razume, jer, ruku na srce, umetnike nigde baš mnogo ne razumeju ali ih u većim i kulturnijim sredinama makar tolerišu. Najveći problem stvaraoca o kome govorim je kako stići do prestoničkih urednika i izdavačkih kuća?! Odgovor je: nemoguće i nikako! Naš pisac iz provincije nema nikakvih šansi da neko makar pogleda njegov rukopis. Uobraženi urednici samo bace pogled na ime autora, pa posle bace ceo rukopis u korpu (iako je naš mučenik u propratnom pismu naglasio i zamolio „kako se nada da njegov rukopis neće završiti u korpi“).

Urednici našeg pisca ne udostoje ni prezira. Da su hteli da se bave provincijalcima ostali bi kući, ne bi dolazili u Beograd i ponižavali se celog života kako bi de dokopali pozicije na kojoj se trenutno nalaze. Rukopise neće niko ni da pogleda, čak ni iz puke znatiželje, neobavezno, uz saznanje da rukopis nema nikakve šanse. Ne postoje u Srbiji urednici, niti konkursi, koji nude fer uslove i poštenu igru, gde se znaju pravila po kojima se može igrati – kad su u pitanju anonimni pisci iz provincije.

Ono, pravila se znaju ali su ona nepravilna. Naime, nije potrebno mnogo, treba krenuti od malih stvari, poštenje bi se ugledalo samo u tome da se rukopisu da šansa, da se isti otvori i pogleda, makar nekoliko stranica, koliko zaista i potrebno da bi se shvatilo treba li dalje čitati ili ne. Problem je, međutim, što se na takav način, nečitanjem loših rukopisa ne daje nikakva šansa ni onim dobrim, na koje se svakako mora ponekad nabasati. Kad je rukopis odličan (genijalan) baca se u najtajnije škrinje da ne bi remetio uspostavljeni poredak i nered. Jer, geniji remete poredak, unose pometnju, nameću nova rešenja - a, to, srpskim urednicima i kritičarima nije po volji. Srpskim kritičarima i urednicima po volji su samo politikanti i mediokriteti, jer uz pomoć njih zadržavaju svoje dominantne položaje i hrane svoju sujetu.

Naš pisac uz pomoć nekolicine entuzijasta, i od svojih para, odštampa zbirku pesama ili zavičajnu monografiju, organizuje sa direktorom škole ili Doma kulture čak i promociju, na koju dođe rodbina i nešto znatiželjnika (jer će biti posluženja) i sve se završi na tome. Stotine primeraka onda čami u nekom ćošku sobe, jer je teško podeliti u toj zatucanoj sredini toliko knjiga. Ne posustaje on, ipak. On se i dalje bori za ostvarenje svoje vizije, doduše, sve više zatvoren u sebe i sve umorniji. Najzad će se kao penzioner posvetiti gajenju pčela i pisanju porodičnog rodoslova, za koji će se, oni koji ga nisu nikada razumeli, odjednom zainteresovati, jer će želeti da vide svoje ime u nekoj knjizi, pa makar to bio i Učin rodoslov. A, šta ćemo sa Učinom željom da njegovo ime bude na koricama pravih knjiga?! Tu će želju poneti sa sobom u grob.

Postoji i druga strana medalje, makar tako misli Momo Kapor. Kaže on: I vas su, kao i ružno pače, u vašoj varoši maltretirali i ponižavali jer su osećali da se razlikujete od drugih. Posle mnogih muka najzad ste otkrili svoje jato – bili su to prestonički pisci kojima ste pripadali. Bio bi to srećan završetak vaše priče da ih kasnije niste pobliže upoznali. Bili su gori od glupih pataka; sujetni, netolerantni, egoisti, pakosnici, zajedljivci i intriganti, jednom rečju ni nalik na književne labudove koje ste zamišljali, čitajući njihove knjige, u provincijskim sumracima. Čitava stvar vrlo je jednostavna: morate se boriti da ne postanete kao oni.

PETAR MITIĆ...

U vreme kada je rukopis ove knjige dobrano poodmakao, na malom buvljaku, na maloj pijaci, u Zrenjaninu, slučajno (a, kako bi drugačije?) sam nabasao na knjižicu čiji me je naslov privukao poput magneta, jer sam već bio duboko „u materiji“. Kako postati pisac, autora Petra Mitića, beše ta knjižica. I, to je, te 1965. godine već bilo treće izdanje.

Naravno, prvo sam želeo da saznam ko je pisac pomenute knjige, jer mi samo njegovo ime nije ništa govorilo. Na zadnjim stranama pisac za sebe kaže da je rođen 1931. godine u Moklištu, kod Bele Palanke, da je po zanimanju krojač, da je voleo školu ali da nije učio i da mu je nedostatak školske spreme kasnije otežavao književni rad, kojim planira da se bavi do kraja života. Ipak, smatra da će biti dobar pisac. Napisao je, veli, jednu knjigu proze koju tek treba da objavi jer želi više puta da je rediguje. (Legenda o redigovanju koju podgrevaju pisci, kao kobajagi nezadovoljni urađenim, oni po nekoliko puta menjaju tekst, uvek tražeći od svoga pera više, a uglavnom je istina da se ono prvo napisano i ostavi za knjigu, uz sreću što se uopšte i to ima, a, o nekakvom menjanju i redigovanju nema ni govora).

Samo po sebi, ovo je već interesantno, pogotovu što na poslednjoj strani knjigu preporučuju, ni manje ni više, nego: Ivo Andrić, Miodrag Bulatović, Danko Popović i Matija Bećković. Za jednog krojača koji piše o tome kako postati pisac ovo je više nego dovoljno da mu se poveruje, mada sumnjam da su laskavi pisci za ovo dobili po jedno šivenje odela, gratis.

Pera savetuje sledeće:

Ili se prihvataj književnog rada i obavljaj ga ozbiljno ili ga se ne prihvataj. Književni rad je naporan i složen i pisac je neka vrsta izuzetnog bića. Treba maštati o teškoćama, o ciljevima. Treba u delu nekoga štititi, nekoga napadati. Motiv treba uporno tražiti. Pisac treba da posmatra svet oko sebe i da razmišlja o tome. Misliti za pisca - znači pisati. Motivisati nas mogu slučajni razgovori u parku, putovanja, slušanjem svojih bližnjih, čitanjem, gledanjem filmova, uspomenama iz detinjstva. Za vreme dok postajete piscem steći ćete mnoge neprijatelje. Oni će vam često, kao po nekom prirodnom zakonu, prigovarati da treba biti praktičan čovek a ne zanositi se nedostižnim snovima. Ljudi ne razumeju pisca početnika ali ne treba nipodaštavati početnika jer je lakše nalaziti mane nego stvarati. Umetničko delo se dva puta rađa: za vreme nadahnuća – inspiracije, i za vreme pisanja – transportovanja životnih činjenica. Ukoliko vam sopstveni život ne pruža nikakve doživljaje, vi se interesujte za život drugih. Život je, u stvari, ogroman roman. Treba ga studirati sa više aspekata. Treba osetiti radost, bol, čemer, glad, žeđ. Pišite često da bi ste naučili pisati. Čitanje i pisanje se uzajamno pomažu. Mašta će vam doduše kao početniku biti slaba ali nema veze: terajte koliko možete ako ste talentovani kasnije će se i mašta steći. Pisanje, redigovanje (?!), fascikle, kucanje, pa onda ostaviti tekst „da sazre“. I naravno, treba se truditi da svako novo pisanje bude bolje od prethodnog. Treba pisati što više i što sadržajnije, da bi ste što pre izgradili svoj stil. Određene motive i zabeleške šifrujte da vam ih neko ne bi ukrao. Jezik vam mora biti svež i nov i treba da vodite računa o njegovoj lepoti i razuđenosti misli. U kojem licu ćete pisati: vaša je stvar. Ne treba baš sve pisati „iz života“, nekad treba i izmišljati. Kao početnik treba se čuvati reči „upravo“, „zapravo“ i „takođe“. I nipošto ne imitirati već postojeće pisce. Pri ruci uvek imajte olovku i otvorenu svesku naročito za neočekivane misli. Pribegavajte često samoći. Delo treba da ima uvod, radnju i rasplet. Uvod se obično piše napred, radnja je najčešće druga po redu a rasplet je treći po redu. Treba iznaći svoj izraz, svoj jezik ili stil. Poetika u delu je vrlina i mana. Savremena književnost zahteva obavezno psihologiziranje junaka u književnim delima. Rečenica je osnovna jedinica književnog izražavanja. Bolje je nešto malo pročitati nego s nekim malo popričati. Da bi ste druge učili morate sami biti prosvećeni, zato je neophodno da svaki dan nešto naučite čitanjem, pisanjem i slušanjem razgovora. Treba pisati i čitati naizmenično, jer čitajući vi ozbiljno mislite o tuđem delu, a pišući – o svom. U svakom razgovoru ima za umetnika korisnih pojedinosti. Naravno, analizirajte tuđa umetnička dela. Rad bez ljubavi nije rad, a to naročito važi za rad na umetničkom delu. Ako ste talentovani, vaša će se glava sama po sebi puniti idejama, problemima, motivima, mislima, rečima, itd. a vaš jedini zadatak je da sve to prenesete na hartiju. Ne razmišljajte mnogo da ne dobijete nesanicu. Ne čitajte pri slaboj svetlosti. Ne koristite droge. Ako ste bolesni o tome treba samo vi i lekar da znate. Kao početnik u pisanju često ćete se suočiti sa premorenošću, glavoboljom, nesanicom ali ne idite odmah kod lekara već je preporučeno da se priviknete na to. U slučaju da ste suviše talentovani i da vas česta u duga razmišljanja zamaraju mnogo, treba smanjiti svoje radno vreme, i da, ako bude trebalo, radite samo jedan sat dnevno. Preteran rad može prerano odvesti u smrt. Često pisanje i razmišljanje o formi doprinosi iznalaženju vlastite forme. Forma je posle motiva glavni elemenat u književnom stvaralaštvu. Često treba misliti o formi. Na formu treba misliti pre i za vreme pisanja. Lepota forme je neophodna. Formu valja pribeležiti čim vam dođe. Svaka sledeća forma mora da bude bolja od prethodne. Veliki pisci su veliki majstori forme. Šablona u pogledu forme niti je bilo, niti će ih biti. Marljiv rad na izgrađivanju likova doprinosi bržem usavršavanju u ovom pogledu. Lik mora da deluje uverljivo. Razmišljajte o životu i umetnosti. Ako se u vama uvrežilo mišljenje da je od literature teško živeti, vi ste bez žara i poleta,a to je rđav znak. Pomislite da ćete jednoga dana postati veliki pisac. Ako nemate samouverenja vi ste bez talenta. Biti veliki pisac znači biti veliki radnik. Banalnost u temi i radnji nije dozvoljena. Treba voditi računa o estetskoj, etičkoj i idejnoj orijentaciji svoga dela. Delo nije umetničko ako u sebi nema problema. Detalj je krv dela. Kompozicija je važna za delo. Ukoliko nije lepo književno delo nije umetničko. Postoje dobra i loša dela. Svako delo mora da ima dužinu, ono ne treba da bude ni dugo ni kratko. Treba imati pisaću mašinu ali ne kucati sa dva prsta već sa deset prstiju. Uzdržavajte se od pisanja manje vrednih književnih dela. Umetnik je povučen, miran, tih i osetljiv. Osetljivost je osnovno merilo talentovanosti. Veliki pisci su naročito osetljivi. Čini mi se da je muzika najveća umetnost.

Tako Petar Mitić postade najcitiraniji autor u ovoj knjizi koja vrvi od citata velikih pisaca i umetnika! On je čak postao i junak jednog romana. Momo Kapor je inspirisan Petrom Mitićem napisao knjigu Kako postati pisac. U toj knjizi, romanu-priručniku, Kapor ironično, ponekad i cinično, osporava navode Petra Mitića Žuće citirajući delove Mitićeve knjige a ujedno razvijajući svoju priču, kroz svoje misli i iskustva a o zadatoj temi.

Petar Mitić me je podsetio na Danojlovićevog Dobrislava (mada iz prikrajka vrebaju i čuveni Miloš Jovančević, Žika Obretković, te Stanoje Ćebić), seoskog učitelja i pesnika naivca iz Peći, koji je pisao besmislene pesme, sam štampao knjige i špartao širom stare Jugoslavije prodavajući ih i organizujući promocije, te je tako na jednom putovanju i stradao u saobraćajnoj nesreći. Njegov čuveni stih glasi: Večeras sam te dušo, u ranu zoru snio.

Milovan Danojlić govori o udesu svih nas Dobrislava, Igora, Mitića: Svaka intelektualna delatnost uključuje odustajanje od tzv. istinskog života: obično i prolazno zanemaruje se zarad višeg, trajnog. Ali kad se na tom, izabranom terenu izgubi, promašaj je jasniji no dole, u životu: jasniji i konačan. Javlja se ČIST poraz; promašaj se desio izvan neprozirne matice trajanja koja sve miri, poništava i izjednačava. Pad se, onamo, meri najstrožim, ubistvenim merilom.

Međutim, kad čovek bolje razmisli, Mitićevoj knjizi, osim naivnosti, nema se mnogo šta prigovoriti. Naravno, on je, kao i ja, koristio opšta mesta i znane istine, ali je čovek pisao svoju knjigu i gotova stvar. Ali, zašto se onda ja bavim ovde ovom knjigom? Ne da bih se podsmevao njenoj naivnosti, opštim mestima i šablonima. Nikako! Želeo sam upravo da postignem suprotno: da govoreći o njoj, pokažem besmislenost visoko naučnih teorija o tome da se pisanje književnosti može učiti i naučiti. Ništa zbog svoje naivnosti ova knjiga ne gubi, čak dobija, jer je iskrena, ali, niti iz nje, niti na fakultetu, niko ne može naučiti: kako postati pisac! Jedino se, doduše, može naučiti kako ne pisati knjige o tome kako se može postati piscem.

Ova Mitićeva naivnost je praktično korisnija od svih teorija književnosti i pismenosti, sem ukoliko se ne spremate za poziv prosvetnog radnika ili radnika u kulturi. Ali je najveća lepota ove knjige što Mitić pisce smatra mitskim bićima, ljudima koji kucaju sa deset prstiju, koji pate od nesanice i glavobolje jer stvaraju velika dela, i koji znaju sve, za razliku od nas bednih početnika-umetnika. Oni su genijalni ali krajnje osetljivi ljudi koji su rođeni da budu veliki i nedostižni. Ipak, Mitić na samom kraju veli: Čini mi se da je muzika najveća umetnost.

Dobri Mitić daje dobre ali beskorisne savete. Dobri Mitić dobro želi umetnosti ali se umetnosti ne može pomoći – ona se stvara. Dobri Mitić svojim entuzijazmom okuplja velika imena u pohvali i podršci svoje knjige. Oni sigurno nisu ni čitali tu knjigu ali su se predali pred energijom i entuzijazmom autora, pobedila ih je njegova ljubav prema književnosti. Oni bi napisali bilo šta, samo da ga vide srećnog. Dobar je Mitić sa dobrom knjigom, samo ja nisam dobar sa lošom. Nema niti jedne misli Mitićeve koju ja na neki način nisam već upotrebio. Jedina razlika između mene i njega je ta što se on iskreno klanjao božanstvu a ja sam pomalo jeretio.