Budućnost knjige!

Knjiga će sve manje biti na papiru a sve više u elektronskoj formi (ma šta to značilo). Naravno, knjige će se štampati još dok bude u životu nekoga od stare generacije koja je svoje obrazovanje sticala klasičnim metodama, učenjem iz knjiga. Šta će biti posle toga? – videćemo! Ali, neku svetlu budućnost štampanih stvari ja trenutno ne vidim. Naravno, knjige će se još dugo posle prestanka njihovog štampanja kupovati i prodavati, postaće neka vrsta pomodarstva, kao što se danas sve više kupuju i prodaju polivinilske gramofonske ploče ili stilski nameštaj. Biće tu posla za antikvare. Ali čitaoca nigde neće biti, sumnjam čak uopšte, a, ne samo onih koji su verni knjizi na hartiji i među koricama.

Ono što me najviše zabrinjava, kad je budućnost knjige u pitanju, jeste mogućnost zabrane čitanja mnogih od njih, i to onih koje žive vekovima i desetlećima, a sve to zbog kao plima nadolazeće takozvane „političke korektnosti“. Zabraniće se svaka knjiga koja se neće uklapati u nove običaje i zakone poštovanja prava životinja (koje inače jedemo svaki dan) i seksualnih manjina (koje nas jebu u zdrav mozak svaki dan), zatim onih knjiga koje ma šta ružno govore o zlikovcima iz centara moći. Otići će u zaborav knjige o lovcima na medvede i kitove, ili one koje govore o Tarzanu koji kao jedini belac vlada svim crncima u džungli, ili one koje u svojim redovima umesto prihvatljivog „gej“ kažu za nekoga da je peder, ili, one koje će imati u sebi sadržaje nacionalne istorije malih i porobljenih naroda. Da!!! – takva nas budućnost čeka ako nastavimo sa ovim glupim unificiranjem naroda, država, vera, rasa i polova.

Dominacijom interneta gubiće se polako i smisao arhiva, te biblioteka. Sve će uskoro biti dostupno kod kuće. Kad kažem „sve“, naravno mislim na ono što će centri moći smatrati da može da se prezentuje stoci-narodu. Koliko je taj internet dobar, još mnogo više je loš, makar kada su umetnost i književnost u pitanju a posebno žurnalistika, naime, šta pronaći, razraditi i napisati a što se već ne može naći na internetu. Na sve strane ljudi ujedaju pse, vest faktički više i ne postoji. Sa druge strane, kako rekosmo, sada je svakome omogućeno da napisano prezentuje, teoretski sada svi imamo iste šanse ali je sve teže iz tog obilja nabasati na nešto dobro, kvantitet guši mogućnost da se pronađe kvalitet, kojega sigurno ima u tom izobilju.

Kakva je perspektiva književnosti sa generacijama koje dolaze?! Tehnička revolucija ih je samlela (te generacije, jašta). Noviteti nauke se više ne čekaju godinama, čak ni mesecima... dani su u pitanju. Formati na kojima se prezentuje umetnost menjaju se iz dana u dan. A velike knjige su već napisane i teško će se pisati takve nove. Kako danas naterati sajber-omladinca da čita Rat i mir? Na kraju, zašto ih uopšte terati ako neće i ne osećaju zadovoljstvo da to čine? Kako onda stvarati književnost koja nije prosta ali koja je (ipak) i dostupna širem sloju čitaoca?!

Ne vredi pisati samo za sebe, kao što ne vredi ni pisati za svakoga. Književnost je umetnost koja ne sme biti nerazumljiva i nepristupačna ali koja ne prelazi granice ispod kojih umetnost i mudrost ne daju. A, opet, ne sme se zbog puke „narodnosti“ ni banalizovati, ne treba se truditi da vas široke mase razumeju, jer onda niste na pravom putu bez obzira što staromodni Hercen veli da pesnik i umetnik je u svojim najboljim delima uvek narodan. Ma šta da radi, ili ma kakvu misao ili cilj da ima u svom stvaranju, hteo ili ne hteo, on izražava neke stihije narodnog karaktera i to ih izražava dublje i jasnije nego sama istorija naroda. Izražava: da! Ali, izraz: ne!

Kami je pisao da o tome treba razmisliti: to objašnjava najgore romane. Skoro svi ljudi veruju da su sposobni da misle, a u izvesnoj meri, dobro ili loše, zaista i misle. Vrlo mali broj, naprotiv, može da zamisli da bude pesnik ili kovač rečenica. Ali od trenutka kada je misao prevagnula nad stilom, gomila je osvojila roman. To i nije tako veliko zlo kao što se misli. Najbolji su dovedeni do toga da postavljaju veće zahteve sami sebima. Za one koji su podlegli tome, možemo da kažemo i da nisu zaslužili da prežive.

Mora li se to tragati za novom formom, na novom formatu? Papir je, kako rekosmo, sve pristupačniji i netraženiji. Internet je još pristupačniji ali je neselektivan i kolektivno loš. Danas može ko god hoće da objavljuje svoje radove na internetu. Kapaciteti Aleksandrijske biblioteke sada su dostupni na jednom hard-disku. I šta se dešava u toj najzad dostignutoj mogućnosti sveopšte pristupačnosti i bekstva od izolacije? Nalaze se sve isti, stvaraju kružoke i forume, fejsbuk prijateljstva, objavljuju svoje radove i pri tome niko nikoga ne čita (ni bukvalno, ni kritički) osim samoga sebe, i osim što daju jedni drugima takozvane „lajkove“, koji ništa ne koštaju. (Međutim, i generalno, došlo je vreme kada se književna dela više ne broje i mere tiražima već lajkovima na fejsbuku). Na internetu se objavljuje da biste mogli da čitate samoga sebe a pritom imate iluziju da je to dostupno široj javnosti (dakle: delo) i da je vaš rad „objavljen“ (nije u fioci, ne pišete više za sebe, potrebno je samo da imate internet i stari računar i već ste pisac koji objavljuje).

Opet, bolje da pišu, nego da čine nešto konkretno. Manja je šteta a opet nije nikakvo zlo želeti da se bude umetnikom. Pratim, najviše na internetu, kud smo i kuder sa piscima i delima. Naravno: nikud, mada se za književnost (umetnost: uopšte) ne može reći „da se nalazi gde i celo društvo“, jer baš u najvećim krizama književnost mora da cveta „u milion cvetova“. Nema pisca, pesnika – ima samo članova raznih družina, interesnih grupa, partija. Svako se privukao nekom klanu i u tom zatvorenom krugu pozicionira sebe. Onda, kao mečke sa mečkarima, putuju okolo i čitaju jedni drugima svoje pesme, niko nikoga ne sluša, no čeka svoj red da pročita svoje i čuje sebe. Drugi, pak, i ne čitaju svoja dela no se bave politikom, najvećma ulizujući se moćnima (a znamo ko su oni), pljujući po svojoj zemlji i svome narodu. Ne znaju nesrećnici da ne možeš biti veliki pisac ukoliko ne voliš svoj narod takav kakav jeste i da je upravo tvoja misija da ga značajnim i velikim delom učiniš boljim i većim (misli se na narod).

Postoji i drugo gledište, veoma verovatno i poprilično tačno. Internet i kratka elektronska forma neće ubiti štampani roman, naprotiv, on će se vratiti tamo gde mu je i mesto, među odabrane, među elitu. Duhovno superiorni ljudi će čitati, oni će se okretati drevnim mudrostima i biti u velikoj prednosti u odnosu na internet i elektronske gotovane. Jer, mudrost i znanje će doći do izražaja kada struje nestane i kompjuteri crknu: onda, kada se bude vodio četvrti svetski rat toljagama. Do tada, funkcionalni idioti će svoje duhovne potrebe namirivati internetom a duhovna aristokratija štampanim papirom, i, internetom.

Ako treba tražiti novu formu, (a po Viktoru Šklovskom novi oblici umetnosti stvaraju se kanonizovanjem perifernih oblika), onda je svakako kratka forma. Kratka forma bilo čega. Ne više od dvadeset rečenica proze, dve strofe pesme, jedne rečenice vica. Sve preko toga osuđeno je na samoću. Najbolji prijatelji, najuža rodbina, čak ni izdavači (ukoliko ste sami zatvorili finansijsku konstrukciju): niko neće pročitati vaših 300 strana. Osim, ukoliko u tome ne traže pikanterije. Sedamdesetih godina, u pismu upućenom Pekiću, Mihiz još tada piše: Ali, čoveče božji, šta Vam bi, da napišete roman od tri hiljade stranica? Kod nas se pišu male knjige, pa i njih malo, davno smo mi smislili zamku, u koju vatamo i u koju se vata naša dokonjačka navika i neistrajnost: šta ima da se kaže, može to i pokraće, ponajbolje anegdotom.

Zatim, to ne sme biti dubokoumno i dosadno jer onda niko neće čitati, mada ovo nije zahtev skorijeg vremena, retko su se kad iz volje čitale dosadne knjige, ma koliko mudrosti imale u sebi, baš kao što je i svojevremeno Renoar definisao kakva treba da bude slika, to isto važi i za današnju književnost: Po mome mišljenju slika treba da bude nešto prijatno, veselo i lepo, da, lepo. Ima dovoljno dosadnih stvari u životu da bi smo ih još i mi stvarali.

Ali, kratka forma mora biti britka, visprena, duhovita, inteligentna, odmerena. Kako takvu formu ponuditi neduhovitima i neinteligentnima?! Šta ponuditi u plitkoj čaši - praznome i plitkome?! U dubokome ga možeš makar „udaviti“. U plićaku: samo gacati po blatu zajedno sa njime.

Pisac glavno i najbolje mora napisati na marginama svoga dela. Nije to čak ni pisanje „između redova“. Pogotovu ono što se ne sme kazati, da li zbog sistema ili zbog lažnog morala (što mu dođe na isto) ili ono što bi se kazivanjem uprostilo i obesmislilo. Margina je suština, poruka, večnost. Ono u „redovnim“ redovima je samo meso oko kostura. Telo oko duše. Margina je poruka. Margina je najčešće nenapisana ali dominantna i sveprisutna u delu. Zato i postoje margine, kao u vreme kad smo radili pismene zadatke, da ima prostora da se loše ispravi. U našem slučaju nije tako, margina mora ostati prazna a od piščevog genija zavisi šta će neko naći u toj praznini. Margina služi da čitatelj u svojoj glavi doda ono što pisac nije napisao. Nekad, vrlo često, književno je ono nenapisano. Nenapisano zna da bude najbolji deo nekog dela. Ne mora čak biti ni nagovešteno. Ovde se ne radi o izbrisanom već o onome što nije napisano ali što se u delu vidi. I u celini: najbolja dela književnosti su nenapisani redovi u velikim delima. Neki to zovu porukom ili idejom, ja se ne slažem s time.