Istorijski arhiv Komunističke partije JugoslavijeBorba 1941TOM Iknjiga 1*ISTORIJSKI ARHIV KOMUNISTIČKE PARTIJE JUGOSLAVIJE : tom I - Knjiga 1 - BORBA 1941 /Beograd : Istorijsko odeljenje Centralnog komiteta Komunističke partije Jugoslavije, 1949,Fizički opis 382 str., presavijen list : fotogr. ; 24 cmĆirilično izdanjeNapomene Registar.Borba časopis == brojevi iz 1941*Borba je nezavisan politički i društveni list koji je 1922. godine pokrenula Komunistička partija Jugoslavije. Prvi broj je izašao 19. februara 1922. godine u Zagrebu. Ime je dobila prema istoimenom časopisu koji je pre Prvog svetskog rata izlazio u Srbiji kao glasilo Srpske socijaldemokratske partije, jedne od stranaka od koje je nastala KPJ.Đuro Cvijić je, zajedno sa Kamilom Horvatinom, bio urednik „Borbe” od njenog pokretanja 1922. godine.[1] U tom trenutku je KPJ bila zabranjena od vlasti tadašnje Kraljevine Jugoslavije. Od 1924. godine urednik Borbe je bio Vladimir Ćopić, koji je ubrzo zbog pisanja protiv vlasti i poretka uhapšen.Samo u 1928. godini, od 106 brojeva Borbe, čak 52 su bila zabranjena. Đuro Cvijić je 1928. godine uhapšen i suđen kao glavni urednik „Borbe”. Protiv njega su podignute 32 optužbe (optužnica je imala ukupno 200 stranica). On je zbog članaka pisanih u „Borbi” osuđen na dve i po godine zatvora.Ognjen Prica je uređivao Borbu od 1928. godine. List je zabranjen 13. januara 1929. godine, posle uvođenja Šestojanuarske diktature.Ponovo je izlazio tokom Drugog svetskog rata u oslobođenom Užicu, od 19. oktobra do 27. novembra 1941. godine i u Bosanskoj krajini od 1. oktobra 1942. do 27. februara 1943. godine. Štampala se u selu Driniću.Posle oslobođenje Beograda, 15. novembra 1944. godine počeo je ponovo da izlazi kao dnevni list, a od 22. oktobra 1948. godine u Zagrebu, kao organ KPJ (SKJ).U Borbi su između ostalih kao urednici, odnosno glavni urednici ili direktori učestvovali: Zlatko Šnajder, Vladimir Čopić, Ivan Krndelj, Ognjen Prica, Josip Kraš, Veselin Masleša, Marijan Stilinović, Puniša Perović, Veljko Vlahović, Vlajko Begović, Lazar Mojsov, Moma Marković, Vladimir Dedijer, Zdravko Čolić i Dimitrije Bajalica.Od 9. juna 1954. Borba je organ SSRNJ (Socijalističkog saveza radnog naroda Jugoslavije), kada je KPJ formalno prepustila kontrolu. Usprkos tome je i dalje zadržala status najuticajnijeg i najčitanijeg lista u državi.Borba je svoj položaj izgubila 1960-ih, kada se počinju profilirati zasebne medijske kuće u jugoslovenskim republikama i pokrajinama, a čiji se čitatelji okreću lokalnim, odnosno republičkim novinama - pre svega beogradskoj Politici, zagrebačkom Večernjem listu, sarajevskom Oslobođenju, ljubljanskom Delu. Borba nakon toga počinje preživljavati pre svega od državnih subvencija, odnosno od obaveznih pretplata u državnim i paradržavnim institucijama (uključujući garnizone JNA).List je odlikovan Ordenom zasluge za narod sa zlatnom zvezdom i Ordenom bratstva i jedinstva sa zlatnim vencem.

BORBA 1941

Istorijski arhiv Komunističke partije Jugoslavije
Borba 1941
TOM I
knjiga 1
*
ISTORIJSKI ARHIV KOMUNISTIČKE PARTIJE JUGOSLAVIJE : tom I - Knjiga 1 - BORBA 1941 /
Beograd : Istorijsko odeljenje Centralnog komiteta Komunističke partije Jugoslavije, 1949,
Fizički opis 382 str., presavijen list : fotogr. ; 24 cm
Ćirilično izdanje
Napomene Registar.
Borba časopis == brojevi iz 1941
*
Borba je nezavisan politički i društveni list koji je 1922. godine pokrenula Komunistička partija Jugoslavije. Prvi broj je izašao 19. februara 1922. godine u Zagrebu. Ime je dobila prema istoimenom časopisu koji je pre Prvog svetskog rata izlazio u Srbiji kao glasilo Srpske socijaldemokratske partije, jedne od stranaka od koje je nastala KPJ.
Đuro Cvijić je, zajedno sa Kamilom Horvatinom, bio urednik „Borbe” od njenog pokretanja 1922. godine.[1] U tom trenutku je KPJ bila zabranjena od vlasti tadašnje Kraljevine Jugoslavije. Od 1924. godine urednik Borbe je bio Vladimir Ćopić, koji je ubrzo zbog pisanja protiv vlasti i poretka uhapšen.
Samo u 1928. godini, od 106 brojeva Borbe, čak 52 su bila zabranjena. Đuro Cvijić je 1928. godine uhapšen i suđen kao glavni urednik „Borbe”. Protiv njega su podignute 32 optužbe (optužnica je imala ukupno 200 stranica). On je zbog članaka pisanih u „Borbi” osuđen na dve i po godine zatvora.
Ognjen Prica je uređivao Borbu od 1928. godine. List je zabranjen 13. januara 1929. godine, posle uvođenja Šestojanuarske diktature.
Ponovo je izlazio tokom Drugog svetskog rata u oslobođenom Užicu, od 19. oktobra do 27. novembra 1941. godine i u Bosanskoj krajini od 1. oktobra 1942. do 27. februara 1943. godine. Štampala se u selu Driniću.
Posle oslobođenje  Beograda, 15. novembra 1944. godine počeo je ponovo da izlazi kao dnevni list, a od 22. oktobra 1948. godine u Zagrebu, kao organ KPJ (SKJ).
U Borbi su između ostalih kao urednici, odnosno glavni urednici ili direktori učestvovali: Zlatko Šnajder, Vladimir Čopić, Ivan Krndelj, Ognjen Prica, Josip Kraš, Veselin Masleša, Marijan Stilinović, Puniša Perović, Veljko Vlahović, Vlajko Begović, Lazar Mojsov, Moma Marković, Vladimir Dedijer, Zdravko Čolić i Dimitrije Bajalica.
Od 9. juna 1954. Borba je organ SSRNJ (Socijalističkog saveza radnog naroda Jugoslavije), kada je KPJ formalno prepustila kontrolu. Usprkos tome je i dalje zadržala status najuticajnijeg i najčitanijeg lista u državi.
Borba je svoj položaj izgubila 1960-ih, kada se počinju profilirati zasebne medijske kuće u jugoslovenskim republikama i pokrajinama, a čiji se čitatelji okreću lokalnim, odnosno republičkim novinama - pre svega beogradskoj Politici, zagrebačkom Večernjem listu, sarajevskom Oslobođenju, ljubljanskom Delu. Borba nakon toga počinje preživljavati pre svega od državnih subvencija, odnosno od obaveznih pretplata u državnim i paradržavnim institucijama (uključujući garnizone JNA).
List je odlikovan Ordenom zasluge za narod sa zlatnom zvezdom i Ordenom bratstva i jedinstva sa zlatnim vencem.


Istorijski arhiv Komunističke partije Jugoslavije
Borba 1941
TOM I
knjiga 1

Branislav GlumacZagrepčanka*Roman Zagrepčanka objavljen je davne 1974. i od tada je doživio čak 12 izdanja. Vrlo brzo stekao je status kultnog romana koji je obilježio jedno vrijeme, ali to je roman koji su čitale mnoge generacije.Kroz priču o životu djevojke Marijane, govori o odrastanju jedne generacije. Marijana potječe iz višeg sloja, školuje se za liječnicu, no ne zadržava se u miljeu u kojem je odrasla, već se kreće raznim dijelovima grada, ne bježeći niti od periferije. Ona je promiskuitetna, spava s bogatim muškarcima, živi posve neobuzdano. Obitelj doživljava kao lažnu, potrošenu licemjernu zajednicu u kojoj roditelji streme tek ugledu i moći.Glumac nam ne nudi nikakav sladunjavi kraj. Baš zbog toga što nije nimalo uljepšavao, već je brutalno razgolitio ljude i njihovo ponašanje, u situacijama koje su danas jednako žive kao i prije 40 godina, Zagrepčanka je roman koji će voljeti i nove generacije.Darija Žilić*Branislav Glumac hrvatski je književnik (pjesnik, prozaik, dramski pisac i likovni kritičar). Objavio je tridesetak knjiga. Prvim pjesmama javio se 1953. godine u Virovitičkom listu. Zastupljen je u antologijama proze i poezije. S Petrom Kepeskim preveo je prvu antologiju makedonske poezije na hrvatski jezik. Sačinio je i antologiju Moja prva ljubavna pjesma (od Krleže do Babića). Sav svoj radni vijek proveo je (i provodi) kao profesionalni književnik. Statusna knjiga unutar Glumčevog opusa i kultna knjiga recentne hrvatske proze je roman Zagrepčanka iz 1974. godine.Nevezanost za radni odnos omogućila mu je da se kreće u raznovrsnim umjetničkim društvima i sredinama: od svijeta glume, teatra i filma do važnih susreta i prijateljevanja sa slikarima i kiparima. Tako su nastale knjige Razgovori sa slikarima koje je vodio u ateljeima tematski vezani za procese likovnog stvaranja u vremenskom rasponu od najstarijih do mlađih generacija (Tartaglia, K. Hegedušić, Veža, Lovrenčić, Šebalj, Vaništa, Murtić, Reiser, Dogan, Seder, Koydl, Biffel, Hoti, Šiško, Lončar) i Sjećanja na ljude (dvije knjige) književnike od Krleže, Cesarića, Tadijanovića, Krkleca, Božića, Šegedina, Matkovića, Kaleba, Desnicu, Dizdara, Slamniga, Šoljana, V. Parun, Kuzmanovića, Pupačića do Severa, glumce i redatelje od Gavelle, Radojevića, Spajića, Golika, D. i J. Marušića, Grkovića, Cilića, Kutijara, Šovagovića, Ličine, Dracha pa do Kojadinovića, Oreškovića, Krnjajića, Buljana i mnogih drugih.Pojedina djela i tekstovi prevedena su mu na francuski, engleski, njemački, talijanski, ruski, slovenski, bugarski, slovački i albanski jezik. Svom zavičajnom gradu, Virovitici, poklonio je 100 umjetničkih djela hrvatskih slikara i 20 skulptura koje su sada izložene kao stalni postav u dvorcu Pejačević. Živi i radi u Zagrebu.

Zagrepcanka

Branislav Glumac
Zagrepčanka
*
Roman Zagrepčanka objavljen je davne 1974. i od tada je doživio čak 12 izdanja. Vrlo brzo stekao je status kultnog romana koji je obilježio jedno vrijeme, ali to je roman koji su čitale mnoge generacije.
Kroz priču o životu djevojke Marijane, govori o odrastanju jedne generacije. Marijana potječe iz višeg sloja, školuje se za liječnicu, no ne zadržava se u miljeu u kojem je odrasla, već se kreće raznim dijelovima grada, ne bježeći niti od periferije. Ona je promiskuitetna, spava s bogatim muškarcima, živi posve neobuzdano. Obitelj doživljava kao lažnu, potrošenu licemjernu zajednicu u kojoj roditelji streme tek ugledu i moći.
Glumac nam ne nudi nikakav sladunjavi kraj. Baš zbog toga što nije nimalo uljepšavao, već je brutalno razgolitio ljude i njihovo ponašanje, u situacijama koje su danas jednako žive kao i prije 40 godina, Zagrepčanka je roman koji će voljeti i nove generacije.
Darija Žilić
*
Branislav Glumac hrvatski je književnik (pjesnik, prozaik, dramski pisac i likovni kritičar). Objavio je tridesetak knjiga. Prvim pjesmama javio se 1953. godine u Virovitičkom listu. Zastupljen je u antologijama proze i poezije. S Petrom Kepeskim preveo je prvu antologiju makedonske poezije na hrvatski jezik. Sačinio je i antologiju Moja prva ljubavna pjesma (od Krleže do Babića). Sav svoj radni vijek proveo je (i provodi) kao profesionalni književnik. Statusna knjiga unutar Glumčevog opusa i kultna knjiga recentne hrvatske proze je roman Zagrepčanka iz 1974. godine.
Nevezanost za radni odnos omogućila mu je da se kreće u raznovrsnim umjetničkim društvima i sredinama: od svijeta glume, teatra i filma do važnih susreta i prijateljevanja sa slikarima i kiparima. Tako su nastale knjige Razgovori sa slikarima koje je vodio u ateljeima tematski vezani za procese likovnog stvaranja u vremenskom rasponu od najstarijih do mlađih generacija (Tartaglia, K. Hegedušić, Veža, Lovrenčić, Šebalj, Vaništa, Murtić, Reiser, Dogan, Seder, Koydl, Biffel, Hoti, Šiško, Lončar) i Sjećanja na ljude (dvije knjige) književnike od Krleže, Cesarića, Tadijanovića, Krkleca, Božića, Šegedina, Matkovića, Kaleba, Desnicu, Dizdara, Slamniga, Šoljana, V. Parun, Kuzmanovića, Pupačića do Severa, glumce i redatelje od Gavelle, Radojevića, Spajića, Golika, D. i J. Marušića, Grkovića, Cilića, Kutijara, Šovagovića, Ličine, Dracha pa do Kojadinovića, Oreškovića, Krnjajića, Buljana i mnogih drugih.
Pojedina djela i tekstovi prevedena su mu na francuski, engleski, njemački, talijanski, ruski, slovenski, bugarski, slovački i albanski jezik. Svom zavičajnom gradu, Virovitici, poklonio je 100 umjetničkih djela hrvatskih slikara i 20 skulptura koje su sada izložene kao stalni postav u dvorcu Pejačević. Živi i radi u Zagrebu.


Zagrepčanka

Radovan Beli MarkovićLajkovačka pruga*Čekanje odlaska nije samo glavni motiv romana "Lajkovačka pruga" već je to i osnovni motiv ljudskog života: sve se, najzad, svodi na kraće ili duže čekanje između rođenja i smrti, pri čemu svako čeka na nekoj svojoj staciji u vremenu."Lajkovačka pruga" je jedno od onih dela koja imaju prelomni značaj u opusu autora i u književnosti kojoj taj autor pripada. Pričajući priču o jednoj gotovo mitologizovanoj komponenti života u Srbiji, Radovan Beli Marković je ubedljivo pokazao da je vešt pripovedač i liričar u meri koju proza dopušta, jednako kao što je pokazao da ume na poseban način da komponuje roman pretvoren u muzičku strukturu. Otuda se može reći da je "Lajkovačka pruga" istovremeno i priča o jednoj pruzi, ali i priča o jednom gradu i njegovim žiteljima potopljenim u dosadu "uveličanih srazmera", u istoj onoj meri u kojoj je posredi i priča o piscu i njegovoj neveseloj sudbini u mraku istorije i ružne svkodnevice. Čitalac će u ovom romanu naći mnogo onih zadovoljstava koja mu današnja književnost najvećim delom uskraćuje. A to su, pre svega, rad jedne pesničke imaginacije i jezička raskoš na koju polako zaboravljamo, barem kad je o prozi reč. Jedan od najlepših romana u novijoj srpskoj istoriji „Lajkovačka pruga” ponovo je pred čitaocima. Autor romana Radovan Beli Marković, jedan od onih pripovedača koji pomeraju granice i u kniževnost uvode novitete, govori u ovoj knjizi o dosadi i teskobi života u „malom i savršenom Lajkovcu”. Glavni junak je – pruga. Oko njenih šina se „voza” život.

Lajkovacka pruga

Radovan Beli Marković
Lajkovačka pruga
*
Čekanje odlaska nije samo glavni motiv romana "Lajkovačka pruga" već je to i osnovni motiv ljudskog života: sve se, najzad, svodi na kraće ili duže čekanje između rođenja i smrti, pri čemu svako čeka na nekoj svojoj staciji u vremenu."Lajkovačka pruga" je jedno od onih dela koja imaju prelomni značaj u opusu autora i u književnosti kojoj taj autor pripada. Pričajući priču o jednoj gotovo mitologizovanoj komponenti života u Srbiji, Radovan Beli Marković je ubedljivo pokazao da je vešt pripovedač i liričar u meri koju proza dopušta, jednako kao što je pokazao da ume na poseban način da komponuje roman pretvoren u muzičku strukturu.

Otuda se može reći da je "Lajkovačka pruga" istovremeno i priča o jednoj pruzi, ali i priča o jednom gradu i njegovim žiteljima potopljenim u dosadu "uveličanih srazmera", u istoj onoj meri u kojoj je posredi i priča o piscu i njegovoj neveseloj sudbini u mraku istorije i ružne svkodnevice. Čitalac će u ovom romanu naći mnogo onih zadovoljstava koja mu današnja književnost najvećim delom uskraćuje. A to su, pre svega, rad jedne pesničke imaginacije i jezička raskoš na koju polako zaboravljamo, barem kad je o prozi reč. 

Jedan od najlepših romana u novijoj srpskoj istoriji „Lajkovačka pruga” ponovo je pred čitaocima. Autor romana Radovan Beli Marković, jedan od onih pripovedača koji pomeraju granice i u kniževnost uvode novitete, govori u ovoj knjizi o dosadi i teskobi života u „malom i savršenom Lajkovcu”. Glavni junak je – pruga. Oko njenih šina se „voza” život.


Lajkovačka pruga

Brana CrnčevićDnevnik jednog...*Branislav „Brana” Crnčević (Kovačica, 8. februar 1933 — Beograd, 14. april 2011) bio je srpski književnik, aforističar, novinar, scenarista i političar. Bio je poslanik Savezne skupštine Savezne Republike Jugoslavije.*Čitaoci očekuju od srpskog pisca da opiše one istine koje i oni najbolje znaju. Hoće sitničave i bolne detalje u kojima uživaju. Pisac im kaže da su nesrećni, a oni navaljuju: opiši koliko smo nesrećni, ali nemoj nam reći zašto smo nesrećni, to znamo! A kad pisac ispuni želju srpskog čitaoca, oni koji su zahtevali da opiše koliko su nesrećni, ogorčeno pitaju: Da li je to moguće, zar kod nas nema svetlih primera? Ima, naravno da ima. Ali, kod nas su i svetli primeri malo mračni! Umetnost je pismo u budućnost… Nestrpljivim piscima se pričinjava da su im najvažniji čitaoci, i jedine sudije, ovde i sad. Lakoverno se nadaju da je najbitnije ono što se sa njihovim pismima sada događa. Teško onima koji ne shvataju razliku između slave i popularnosti. Kuku ljudima koji svoje pismo u budućnost na silu snabdevaju pečatima zvanične kritike i svakojakim priznanjima. Jao laureatima! Uzalud se trude da prikupe najveći broj priznanja ovde i sad. Daleki i nepoznati čitalac dobiće samo ona pisma koja su mu, nerođenom i nepoznatom, zaista upućena. Naporno je pisati pisma u budućnost, ali lepa je nada da će vaše pismo jednoga dana stići na bezbroj adresa.******Brana Crnčević Dnevnik jednog . . .Meki povezIzdavač Bigz12/21

Dnevnik jednog...

Brana Crnčević
Dnevnik jednog...
*
Branislav „Brana” Crnčević (Kovačica, 8. februar 1933 — Beograd, 14. april 2011) bio je srpski književnik, aforističar, novinar, scenarista i političar. Bio je poslanik Savezne skupštine Savezne Republike Jugoslavije.
*
Čitaoci očekuju od srpskog pisca da opiše one istine koje i oni najbolje znaju. Hoće sitničave i bolne detalje u kojima uživaju. Pisac im kaže da su nesrećni, a oni navaljuju: opiši koliko smo nesrećni, ali nemoj nam reći zašto smo nesrećni, to znamo! A kad pisac ispuni želju srpskog čitaoca, oni koji su zahtevali da opiše koliko su nesrećni, ogorčeno pitaju: Da li je to moguće, zar kod nas nema svetlih primera? Ima, naravno da ima. Ali, kod nas su i svetli primeri malo mračni! Umetnost je pismo u budućnost… Nestrpljivim piscima se pričinjava da su im najvažniji čitaoci, i jedine sudije, ovde i sad. Lakoverno se nadaju da je najbitnije ono što se sa njihovim pismima sada događa. Teško onima koji ne shvataju razliku između slave i popularnosti. Kuku ljudima koji svoje pismo u budućnost na silu snabdevaju pečatima zvanične kritike i svakojakim priznanjima. Jao laureatima! Uzalud se trude da prikupe najveći broj priznanja ovde i sad. Daleki i nepoznati čitalac dobiće samo ona pisma koja su mu, nerođenom i nepoznatom, zaista upućena. Naporno je pisati pisma u budućnost, ali lepa je nada da će vaše pismo jednoga dana stići na bezbroj adresa.******Brana Crnčević Dnevnik jednog . . .Meki povezIzdavač Bigz12/21


Aleksandar SolženjicinSolženjicinJedan dan Ivana DenisovičaMatrjonino domaćinstvoPRVO INTEGRALNO IZDANJE U SFRJ*Solženjicin je najistaknutije ime književnog otpora sovjetskom totalitarizmu. Poznatim ga je učinila pripovetka Jedan dan Ivana Denisoviča (1962.), koja se temelji na opisu "običnog" dana "običnog" Rusa u logorskom zatočeništvu. Tema je do tada bila tabuizirana, ali je priča pokazala i stilsko umeće pisca koji se oslonio na tradiciju ruske klasične proze (Lav Tolstoj, Fjodor Dostojevski).*Jedan dan iz života Ivana Denisoviča (rus. Odin denь Ivana Denisoviča, je kratki roman ruskog pisca i nobelovca Aleksandra Solženjicina, prvi put objavljen novembra 1962. u sovjetskom književnom časopisu „Novi svet“ (Novi svet). Radnja je smeštena u sovjetski radni logor ranih 1950-ih i prikazuje dan zatvorenika Ivana Denisoviča Šuhova.Objavljivanje knjige predstavljalo je izvanredan događaj u sovjetskoj književnoj istoriji, budući da nikada ranije nije otvoreno objavljivano izveštaj o staljinističkim represijama. Urednik Novog Mira Aleksandar Tvardovski napisao je kratak uvod za broj pod naslovom „Umesto predgovora“.

Jedan dan Ivana Denisovica

Aleksandar Solženjicin
Solženjicin
Jedan dan Ivana Denisoviča
Matrjonino domaćinstvo
PRVO INTEGRALNO IZDANJE U SFRJ
*
Solženjicin je najistaknutije ime književnog otpora sovjetskom totalitarizmu. Poznatim ga je učinila pripovetka Jedan dan Ivana Denisoviča (1962.), koja se temelji na opisu "običnog" dana "običnog" Rusa u logorskom zatočeništvu. Tema je do tada bila tabuizirana, ali je priča pokazala i stilsko umeće pisca koji se oslonio na tradiciju ruske klasične proze (Lav Tolstoj, Fjodor Dostojevski).
*
Jedan dan iz života Ivana Denisoviča (rus. Odin denь Ivana Denisoviča,  je kratki roman ruskog pisca i nobelovca Aleksandra Solženjicina, prvi put objavljen novembra 1962. u sovjetskom književnom časopisu „Novi svet“ (Novi svet). Radnja je smeštena u sovjetski radni logor ranih 1950-ih i prikazuje dan zatvorenika Ivana Denisoviča Šuhova.
Objavljivanje knjige predstavljalo je izvanredan događaj u sovjetskoj književnoj istoriji, budući da nikada ranije nije otvoreno objavljivano izveštaj o staljinističkim represijama. Urednik Novog Mira Aleksandar Tvardovski napisao je kratak uvod za broj pod naslovom „Umesto predgovora“.


Aleksandar Solženicin
Solženjicin
Jedan dan Ivana Denisoviča
Matrjonino domaćinstvo
PRVO INTEGRALNO IZDANJE U SFRJ

Jedan dan Ivana Denisoviča

Boško RuđinčaninZavičaj i Prerovo Dobrice ĆosićaDobrica ĆosićKnjiga o Dobrici Ćosiću i Vrnjačkoj Banji

Zavicaj i Prerovo Dobrice Cosica

Boško Ruđinčanin
Zavičaj i Prerovo Dobrice Ćosića
Dobrica Ćosić
Knjiga o Dobrici Ćosiću i Vrnjačkoj Banji


Zavičaj i Prerovo Dobrice Ćosića

Aleksandar TijanićJa. I niko moj*Praktično, nema srpskog političara koji ne misli da su Srbi stoka. Teorijski, nema Srbina koji ne misli da su ovdašnji političari prva generacija svojih porodica kojima je otpao rep. Svi su u pravu. Javna srpska politika stoga je puka halucinacija; izbori su farsa; parlament je privid; država je paravan. Naš život predstavlja samo iluziju. Mi smo eksponati u formalinu na patološkom odeljenju Kontinenta. Smešteni u tegle, kao zimnica za demone koje smo sami dozvali. „Ko greha nema, neka prvi baci kamen. Ako može da dobaci.“ Nenad Čanak „Istina je da su tekstovi u ovoj knjizi svojevrsni okamenjeni otisak savesti u krvavom blatu Srbije, na prelazu milenijuma. Višeslojni, ponekad uličarski drečavi, pod vatrometom prejakih izraza, daleko sa one strane pristojnosti, ali sa vešto umetnutim biserima dubokog razumevanja načina (skrivenih od očiju izvarane publike) funkcionisanja društva, države, etosa i etnosa.“ Nenad Čanak „Kako god pokušali da pročitamo i shvatimo poslednjih četrdeset godina u jugoslovenskom i srpskom novinarstvu, moramo stići do Aleksandra Tijanića. Njegov odlazak promenio je odnos prioriteta i važnosti konačnosti i beskonačnosti. Mislim da bi slično bilo i da je živ, i da smo zajedničkim radom, kako smo i započeli, završili „četrdeset godina moga bavljenja novinarstvom, jer ovo je moja testamentarna knjiga“, kako mi je na početku ovoga posla rekao. 'Testamentarna knjiga' je postala testament.“ Petar V. Arbutina

Ja. I niko moj

Aleksandar Tijanić
Ja. I niko moj
*
Praktično, nema srpskog političara koji ne misli da su Srbi stoka. Teorijski, nema Srbina koji ne misli da su ovdašnji političari prva generacija svojih porodica kojima je otpao rep. Svi su u pravu.

Javna srpska politika stoga je puka halucinacija; izbori su farsa; parlament je privid; država je paravan. Naš život predstavlja samo iluziju. Mi smo eksponati u formalinu na patološkom odeljenju Kontinenta. Smešteni u tegle, kao zimnica za demone koje smo sami dozvali.

„Ko greha nema, neka prvi baci kamen. Ako može da dobaci.“ Nenad Čanak

„Istina je da su tekstovi u ovoj knjizi svojevrsni okamenjeni otisak savesti u krvavom blatu Srbije, na prelazu milenijuma. Višeslojni, ponekad uličarski drečavi, pod vatrometom prejakih izraza, daleko sa one strane pristojnosti, ali sa vešto umetnutim biserima dubokog razumevanja načina (skrivenih od očiju izvarane publike) funkcionisanja društva, države, etosa i etnosa.“ Nenad Čanak

„Kako god pokušali da pročitamo i shvatimo poslednjih četrdeset godina u jugoslovenskom i srpskom novinarstvu, moramo stići do Aleksandra Tijanića. Njegov odlazak promenio je odnos prioriteta i važnosti konačnosti i beskonačnosti. Mislim da bi slično bilo i da je živ, i da smo zajedničkim radom, kako smo i započeli, završili „četrdeset godina moga bavljenja novinarstvom, jer ovo je moja testamentarna knjiga“, kako mi je na početku ovoga posla rekao. 'Testamentarna knjiga' je postala testament.“ Petar V. Arbutina


August ŠenoaČuvaj se senjske ruke*Čuvaj se senjske ruke je istorijski i politički roman kojeg je napisao August Šenoa. Roman je napisan i prvi put objavljen 1876. godine na hrvatskom jeziku. Baziran je na povijesnim činjenicama a predstavlja sliku života grada Senja i njegove okolice u prvoj polovici 17. stoljeća unutar onodobne politične slike Habsburške Monarhije. U to vrijeme se vladajuća struja nije brinula za hrvatske krajeve te za hrvatski narod pa su stoga ovi dijelovi i njegovo pučanstvo bili u vječitom strahu osvajačkih pohoda Turaka i Mletaka koji su ova područja htjeli dovesti pod svoju vlast samo kako bi ih mogli iskorištavati. No, u Senju su u to vrijeme živjeli Uskoci koji su svojom hrabrošću i nesebičnošću branili ove krajeve od bilo kakvih napada i osiguravali mir njegovim stanovnicima.

Cuvaj se senjske ruke

August Šenoa
Čuvaj se senjske ruke
*
Čuvaj se senjske ruke je istorijski i politički roman kojeg je napisao August Šenoa. Roman je napisan i prvi put objavljen 1876. godine na hrvatskom jeziku. Baziran je na povijesnim činjenicama a predstavlja sliku života grada Senja i njegove okolice u prvoj polovici 17. stoljeća unutar onodobne politične slike Habsburške Monarhije. U to vrijeme se vladajuća struja nije brinula za hrvatske krajeve te za hrvatski narod pa su stoga ovi dijelovi i njegovo pučanstvo bili u vječitom strahu osvajačkih pohoda Turaka i Mletaka koji su ova područja htjeli dovesti pod svoju vlast samo kako bi ih mogli iskorištavati. No, u Senju su u to vrijeme živjeli Uskoci koji su svojom hrabrošću i nesebičnošću branili ove krajeve od bilo kakvih napada i osiguravali mir njegovim stanovnicima.


Čuvaj se senjske ruke

Igor ĐurićLeksikon Istoka i Dnevnik KnjigovođeIstok, Metohija, Kosovo, Milisav Đurić, dnevnik*DNEVNIK KNJIGOVOĐEJezik:&nbsp;srpski-ćirilicaBroj stranica:&nbsp;275Izdavač:&nbsp;Lestve, Kosovska MitrovicaGodina izdavanja:&nbsp;2021ISBN:&nbsp;978-86-88917-37-7U centru dešavanja je glavni junak, knjigovođa i intelektualac, komunista i aktivista, ljubitelj kapljice, knjige i filma, „zvezdaš“, čovek koji je vodio svoj dnevnik od 1953. godine pa sve do svoje smrti 2012. godine. On je bio osoba čiji su život obeležile i ličnost uobličile reči koje počinju na slovo „K“: Kosovo, komunizam, knjigovodstvo, kafana, knjige i kino.*DE SI BAĆE - LEKSIKON ISTOKAIgor ĐurićDe si baćeLeksikon IstokaИгор ЂурићДе си баћеЛексикон Истока230 strana; mek povez; 21 cm; Треба напоменути да су делови ове књиге у великој мери штампани у два издања моје књиге Источке приче. Ово што је пред читаоцима је то исто само обимно допуњено. Први део књиге (Де си баће) штампам, у допуњеном и коначном издању. Та поема оставила је великог трага код читалаца и био сам дужан да је овековечим у коначном облику. Лексикон који следи у највећој мери објашњава овај спис а његова основа је садржај Источких прича и Речника на крају те књиге.Ову књигу сам склопио на писменим и усменим траговима свога оца Милисава и на народном говору који сам слушао од мајке Стане.

Leksikon Istoka i Dnevnik knjigovodje

Igor Đurić
Leksikon Istoka i Dnevnik Knjigovođe
Istok, Metohija, Kosovo, Milisav Đurić, dnevnik
*
DNEVNIK KNJIGOVOĐE
Jezik: srpski-ćirilica
Broj stranica: 275
Izdavač: Lestve, Kosovska Mitrovica
Godina izdavanja: 2021
ISBN: 978-86-88917-37-7
U centru dešavanja je glavni junak, knjigovođa i intelektualac, komunista i aktivista, ljubitelj kapljice, knjige i filma, „zvezdaš“, čovek koji je vodio svoj dnevnik od 1953. godine pa sve do svoje smrti 2012. godine. On je bio osoba čiji su život obeležile i ličnost uobličile reči koje počinju na slovo „K“: Kosovo, komunizam, knjigovodstvo, kafana, knjige i kino.
*
DE SI BAĆE - LEKSIKON ISTOKA
Igor Đurić
De si baće
Leksikon Istoka
Игор Ђурић
Де си баће
Лексикон Истока
230 strana; mek povez; 21 cm;

Треба напоменути да су делови ове књиге у великој мери штампани у два издања моје књиге Источке приче. Ово што је пред читаоцима је то исто само обимно допуњено. Први део књиге (Де си баће) штампам, у допуњеном и коначном издању. Та поема оставила је великог трага код читалаца и био сам дужан да је овековечим у коначном облику. Лексикон који следи у највећој мери објашњава овај спис а његова основа је садржај Источких прича и Речника на крају те књиге.
Ову књигу сам склопио на писменим и усменим траговима свога оца Милисава и на народном говору који сам слушао од мајке Стане.


Igor Đurić
Leksikon Istoka i Dnevnik Knjigovođe
Istok, Metohija, Kosovo, Milisav Đurić, dnevnik

Leksikon Istoka i Dnevnik knjigovođe

Radovan PopovićMatija - Njim samimMatija Bećković*Uzbudljiv život – uzbudljiva knjiga. „Matija – njim samim“ u kojoj je veliki pesnik, akademik, opisao svoj život u beležnicu Radovana Popovića, najboljeg biografa srpskih pisaca. U knjizi je sve – od dana kad se zaputio iz Sente, preko Rovaca, Kolašina, Valjeva, do Beograda. Svuda i uvek su ga pratila iznenađenja, muke, radosti, uzbuđenja. Raskošni pesnički dar pretočio je u tomove knjiga. Postao je najomiljeniji pesnik, najviše citiran, najčešće nagrađivan.Knjiga „Matija – njim samim“ je vrlo čitljiva, iskrena, bogata događajima, anegdotama i pesmama. Jedno novo i iskreno lice velikog pesnika.

Matija

Radovan Popović
Matija - Njim samim
Matija Bećković
*
Uzbudljiv život – uzbudljiva knjiga. „Matija – njim samim“ u kojoj je veliki pesnik, akademik, opisao svoj život u beležnicu Radovana Popovića, najboljeg biografa srpskih pisaca. U knjizi je sve – od dana kad se zaputio iz Sente, preko Rovaca, Kolašina, Valjeva, do Beograda. Svuda i uvek su ga pratila iznenađenja, muke, radosti, uzbuđenja. Raskošni pesnički dar pretočio je u tomove knjiga. Postao je najomiljeniji pesnik, najviše citiran, najčešće nagrađivan.
Knjiga „Matija – njim samim“ je vrlo čitljiva, iskrena, bogata događajima, anegdotama i pesmama. Jedno novo i iskreno lice velikog pesnika.


Radovan Popović
Matija - Njim samim
Matija Bećković

Aleksandar TijanićJesmo li prevareni*Knjiga o vremenu u kome se država lomila, ratovala, ponižavala, raseljavala, gladovala, odumirala, ucenjivana, zavađena, cepana iznutra i spolja, kojoj odsecaju životne organe, vade joj iz grudi srce postojanja… Knjiga koja će da podseti, da čuva, da oživi sećanje na jednog od najoriginalnijih i najznamenitijih (jugoslovenskih) srpskih novinara. Ali i na vreme i ljude koji i danas utiču na naše živote. „Ne bih voleo da me srpsko novinarstvo uopšte pamti. Voleo bih da ostavim dve ili tri knjige mojih tekstvova, i da samo studenti novinarstva, kada hoće da vide kakav je Tijanić ludak bio, uzmu te knjige i pročitaju nekoliko tekstova.”

Jesmo li prevareni

Aleksandar Tijanić
Jesmo li prevareni
*
Knjiga o vremenu u kome se država lomila, ratovala, ponižavala, raseljavala, gladovala, odumirala, ucenjivana, zavađena, cepana iznutra i spolja, kojoj odsecaju životne organe, vade joj iz grudi srce postojanja…

Knjiga koja će da podseti, da čuva, da oživi sećanje na jednog od najoriginalnijih i najznamenitijih (jugoslovenskih) srpskih novinara. Ali i na vreme i ljude koji i danas utiču na naše živote.

„Ne bih voleo da me srpsko novinarstvo uopšte pamti. Voleo bih da ostavim dve ili tri knjige mojih tekstvova, i da samo studenti novinarstva, kada hoće da vide kakav je Tijanić ludak bio, uzmu te knjige i pročitaju nekoliko tekstova.”


Dragutin TodorićAbraham LinkolnFormat: 18 x 13 cm*Biblioteka NOVA prvog nezavisnog srpskog izdavača Slobodana Mašića, Knjiga 71, Abraham Linkoln je izabran za presednika SAD sa 1.866.452 glasa 6. novembra 1860. godine. Izvršen atentat na njega u pozorištu Ford 14. aprila 1865. godine, a umro je sutradan, latinica, izvori, registar, beleška o piscu, 175 str, 17 cm, knjiga je šrampana linotipom permanent 6pt, 9pt, tiraž 1000primeraka, prošivene stranice, na naslovnoj strani fotografija u boji Abrahama Linkolna*Život i ličnost Avrahama Linkolna pobuđuju posebnu pažnju književnika, istoričaa i državnika, počev od sredine prošloga veka sve do naših dana. Samo u razdoblju od 1839. do 1939. posvećeno mu je oko četiri huljade knjiga i studija. Vremenom, pored činjenica, satkane su legende i mitovi o samoukom drvodelji i neobučnom usamljeniku iz Kentakija, koji je spasao jedinstvo Unije i raskinuo robovske okove.

Abraham Linkoln

Dragutin Todorić
Abraham Linkoln
Format: 18 x 13 cm
*
Biblioteka NOVA prvog nezavisnog srpskog izdavača Slobodana Mašića, Knjiga 71, Abraham Linkoln je izabran za presednika SAD sa 1.866.452 glasa 6. novembra 1860. godine. Izvršen atentat na njega u pozorištu Ford 14. aprila 1865. godine, a umro je sutradan, latinica, izvori, registar, beleška o piscu, 175 str, 17 cm, knjiga je šrampana linotipom permanent 6pt, 9pt, tiraž 1000primeraka, prošivene stranice, na naslovnoj strani fotografija u boji Abrahama Linkolna
*
Život i ličnost Avrahama Linkolna pobuđuju posebnu pažnju književnika, istoričaa i državnika, počev od sredine prošloga veka sve do naših dana. Samo u razdoblju od 1839. do 1939. posvećeno mu je oko četiri huljade knjiga i studija. Vremenom, pored činjenica, satkane su legende i mitovi o samoukom drvodelji i neobučnom usamljeniku iz Kentakija, koji je spasao jedinstvo Unije i raskinuo robovske okove.


Vuk KrnjevićIsidorine opomeneesejistički kolaži*ISIDORINE OPOMENE , Vuk Krnjević , Prosveta Beograd 2000 , esejistički kolaži , Ovi esejistički kolaži su zanimljivi zbog toga što se autor više puta, od 1966. godine do danas vraćao osnovnim idejama Isidore Sekulić i, poučen njima, pronicljivo tumačio modernu srpsku književnost mek povez, format 13 x 20 cm , ćirilica,376 strana* Bezmalo trideset kraćih i dužih tekstova, podnaslovom nazvanih esejističkim kolažima, složio je pesnik Vuk Krnjević u svoju novu kritičko-esejističku knjigu. Mada ova žanrovska odrednica "pokriva" formu tekstova o kojima je reč i autorov spisateljski postupak podjednako, oni izvesno sadrže središnji predmet. Piše, dakle, Krnjević o delima i delovanju stvaralaca kakvi su, pored ostalih, Vuk Karadžić i NJegoš, Dučić, Rakić i Andrić, Rastko Petrović, Matić i Ristić, Popa, Pavlović i Lalić, Pekić i Kiš. Piše o njihovim delima raspravljajući književno-teorijska, istorijska i društvena, moralna pitanja s njima u neposrednoj vezi. A rečena pitanja, opet, sežu do aktuelne stvarnosti, pa pokreću razmatranje tema o sudbini malih naroda (ponajpre našeg) i gradova u kojima se kulture ukrštaju a nacionalni interesi sučeljavaju (Sarajevo, Mostar), o nacionalno utemeljenim svojstvima umetnosti kojima je put ka univerzalnim vrednostima otvoren... Na delu je, odmah valja reći, koncept slobodnog "esejiziranja" koji ne podleže obavezujućim nalozima forme i kompozicije, metodološkim ograničenjima još manje. Ove tekstove pri tom, ispisuje autor bogatog književnog i životnog iskustva, kritičar koji se kalio na opusima i delima mnogih značajnih srpskih pisaca dvadesetog veka. I ne samo na njima. Mada kadgod eklektično i mestimično površno, najvećma je posredi zanimljivo štivo koje, koncentracijom na probleme od nesumnjive važnosti, uspeva da pronikne specifičnosti duhovne klime naše epohe. Krnjevićeva namera je, međutim, znatno ambicioznija: svoja promišljanja on nastoji da sameri sa stanovištima Isidore Sekulić, spisateljice koja je bila duhovni saučesnik i svedok zbivanja u našoj kulturi dvadesetog veka. Za njegovu generaciju pisaca - veli Krnjević u Predgovoru - Isidora je bila i ostala ona vrsta oslonca (i "utočišta") od kojeg su, polovinom veka, u literaturu kretali sa "moralnom čvrstinom i, što je još presudnije, sa težnjom da se piše i tumači moderna književnost u stalnom dosluhu sa onim što se zbivalo u umjetnosti u svijetu". Podvlačila je "nebitnost aktualizacije umjetnine u svakodnevici", ali je najpodsticajnija bila njena "strasna žudnja" za ponovnim tumačenjem i vrednovanjem "dubinskih slojeva tradicije". Naše i, poređenja radi, tradicije u drugim književnostima. Temeljni Isidorini stavovi poput navedenih, ali i oni iz njih izvedeni, konkretizovani na pojedinačnim pojavama ili delima, služe Krnjeviću kao polazište ili, ako hoćemo, kao "šlagvort" za predstojeći monolog. Na čelu svakog njegovog teksta je jedan citat iz Isidorinih spisa, završnica nas (ako već autor ne konstatuje koliko je, eto, Isidora bila u pravu) privodi drugom, najčešće iz istog konteksta... Osnovno je, dabome, pitanje u kakvom su zapravo odnosu ovi citati i Krnjevićev tekst između njih? Kada je reč o temama koje (uslovno) možemo nazvati istorijskim ili etičkim, koliko i o onima koje proizlaze iz dela Isidorinih savremenika, taj nam se odnos čini prirodan, a Krnjevićev tekst organski celovit. Prvi citat služi ne samo kao polazište, već i kao putokaz za razvijanje ideja, Isidorina su mišljenja u podtekstu tako da ih ne gubimo iz vida, završni citat se nadovezuje na početni, poentirajući celinu. Kada, pak, govor ide o modernijim, teorijskim ili poetičkim problemima vezanim za pisce i dela druge polovine veka, stvari stoje drugačije. Odnos između citata i esejističkog (analitičkog) teksta je najvećma krajnje posredan. Citati deluju nakalemljeno, njihova dalekosežnost problematična, Krnjevićev tekst njima malo dobija, na gubitku je Isidora. Pomišljamo: dobar deo Krnjevićevih esejističkih kolaža sasvim se dobro drži i bez ovih citata. Štaviše, njihova bi objedinjujuća funkcija na zadovoljavajući način bila ostvarena kada bi, kao moto, prethodili svim tekstovima... Samo, naslov knjige Isidorine opomene ne bi, u tom slučaju, odgovarao svrsi koja mu je namenjena.

Isidorine opomene

Vuk Krnjević
Isidorine opomene
esejistički kolaži
*
ISIDORINE OPOMENE , Vuk Krnjević , Prosveta Beograd 2000 , esejistički kolaži , Ovi esejistički kolaži su zanimljivi zbog toga što se autor više puta, od 1966. godine do danas vraćao osnovnim idejama Isidore Sekulić i, poučen njima, pronicljivo tumačio modernu srpsku književnost mek povez, format 13 x 20 cm , ćirilica,376 strana
*
    Bezmalo trideset kraćih i dužih tekstova, podnaslovom nazvanih esejističkim kolažima, složio je pesnik Vuk Krnjević u svoju novu kritičko-esejističku knjigu. Mada ova žanrovska odrednica "pokriva" formu tekstova o kojima je reč i autorov spisateljski postupak podjednako, oni izvesno sadrže središnji predmet.
       Piše, dakle, Krnjević o delima i delovanju stvaralaca kakvi su, pored ostalih, Vuk Karadžić i NJegoš, Dučić, Rakić i Andrić, Rastko Petrović, Matić i Ristić, Popa, Pavlović i Lalić, Pekić i Kiš. Piše o njihovim delima raspravljajući književno-teorijska, istorijska i društvena, moralna pitanja s njima u neposrednoj vezi. A rečena pitanja, opet, sežu do aktuelne stvarnosti, pa pokreću razmatranje tema o sudbini malih naroda (ponajpre našeg) i gradova u kojima se kulture ukrštaju a nacionalni interesi sučeljavaju (Sarajevo, Mostar), o nacionalno utemeljenim svojstvima umetnosti kojima je put ka univerzalnim vrednostima otvoren... Na delu je, odmah valja reći, koncept slobodnog "esejiziranja" koji ne podleže obavezujućim nalozima forme i kompozicije, metodološkim ograničenjima još manje. Ove tekstove pri tom, ispisuje autor bogatog književnog i životnog iskustva, kritičar koji se kalio na opusima i delima mnogih značajnih srpskih pisaca dvadesetog veka. I ne samo na njima. Mada kadgod eklektično i mestimično površno, najvećma je posredi zanimljivo štivo koje, koncentracijom na probleme od nesumnjive važnosti, uspeva da pronikne specifičnosti duhovne klime naše epohe.
       Krnjevićeva namera je, međutim, znatno ambicioznija: svoja promišljanja on nastoji da sameri sa stanovištima Isidore Sekulić, spisateljice koja je bila duhovni saučesnik i svedok zbivanja u našoj kulturi dvadesetog veka. Za njegovu generaciju pisaca - veli Krnjević u Predgovoru - Isidora je bila i ostala ona vrsta oslonca (i "utočišta") od kojeg su, polovinom veka, u literaturu kretali sa "moralnom čvrstinom i, što je još presudnije, sa težnjom da se piše i tumači moderna književnost u stalnom dosluhu sa onim što se zbivalo u umjetnosti u svijetu". Podvlačila je "nebitnost aktualizacije umjetnine u svakodnevici", ali je najpodsticajnija bila njena "strasna žudnja" za ponovnim tumačenjem i vrednovanjem "dubinskih slojeva tradicije". Naše i, poređenja radi, tradicije u drugim književnostima.
       Temeljni Isidorini stavovi poput navedenih, ali i oni iz njih izvedeni, konkretizovani na pojedinačnim pojavama ili delima, služe Krnjeviću kao polazište ili, ako hoćemo, kao "šlagvort" za predstojeći monolog. Na čelu svakog njegovog teksta je jedan citat iz Isidorinih spisa, završnica nas (ako već autor ne konstatuje koliko je, eto, Isidora bila u pravu) privodi drugom, najčešće iz istog konteksta... Osnovno je, dabome, pitanje u kakvom su zapravo odnosu ovi citati i Krnjevićev tekst između njih? Kada je reč o temama koje (uslovno) možemo nazvati istorijskim ili etičkim, koliko i o onima koje proizlaze iz dela Isidorinih savremenika, taj nam se odnos čini prirodan, a Krnjevićev tekst organski celovit. Prvi citat služi ne samo kao polazište, već i kao putokaz za razvijanje ideja, Isidorina su mišljenja u podtekstu tako da ih ne gubimo iz vida, završni citat se nadovezuje na početni, poentirajući celinu. Kada, pak, govor ide o modernijim, teorijskim ili poetičkim problemima vezanim za pisce i dela druge polovine veka, stvari stoje drugačije. Odnos između citata i esejističkog (analitičkog) teksta je najvećma krajnje posredan. Citati deluju nakalemljeno, njihova dalekosežnost problematična, Krnjevićev tekst njima malo dobija, na gubitku je Isidora.
       Pomišljamo: dobar deo Krnjevićevih esejističkih kolaža sasvim se dobro drži i bez ovih citata. Štaviše, njihova bi objedinjujuća funkcija na zadovoljavajući način bila ostvarena kada bi, kao moto, prethodili svim tekstovima... Samo, naslov knjige Isidorine opomene ne bi, u tom slučaju, odgovarao svrsi koja mu je namenjena.


Vuk Krnjević
Isidorine opomene
esejistički kolaži

Danilo NikolićJedna uporna uspomena*Kroz dvadeset uverljivih, istinitih, bolnih, poetičnih, isklesanih priča, Danilo Nikolić nas, knjigom „Jedna uporna uspomena”, vraća u svoju nezaboravnu uspomenu – u Metohiju.“Nikolićevi junaci su brodolomnici, njih pritiska ono što su izgubili i tonu pod teretom uspomena. Oni ne nose samo tragični pečat ličnog stradanja, već se u njima sažima i jedna opšta nesreća. I ovde čitalac sreće majstora pripovedanja, koji u nekoliko reči ume da sažme ljudske tragedije…” Iskusni romanopisac i pripovedač, nosilac brojnih književnih nagrada, Nikolić u ovoj zbirci pokazuje veštinu lakog i nepretencioznog pripovedanja, s poetskom sugestivnošću. On prosto zavodi čitaoca, od stranice do stranice. Spoj moderne književne tehnike i duhovnosti nacionalne kulturne tradicije – jedna je od najjačih crta Nikolićeve proze. Nikolić piše staru, dobru priču, za kojom, još uvek, čitalac čezne.

Jedna uporna uspomena

Danilo Nikolić
Jedna uporna uspomena
*
Kroz dvadeset uverljivih, istinitih, bolnih, poetičnih, isklesanih priča, Danilo Nikolić nas, knjigom „Jedna uporna uspomena”, vraća u svoju nezaboravnu uspomenu – u Metohiju.
“Nikolićevi junaci su brodolomnici, njih pritiska ono što su izgubili i tonu pod teretom uspomena. Oni ne nose samo tragični pečat ličnog stradanja, već se u njima sažima i jedna opšta nesreća. I ovde čitalac sreće majstora pripovedanja, koji u nekoliko reči ume da sažme ljudske tragedije…”

Iskusni romanopisac i pripovedač, nosilac brojnih književnih nagrada, Nikolić u ovoj zbirci pokazuje veštinu lakog i nepretencioznog pripovedanja, s poetskom sugestivnošću. On prosto zavodi čitaoca, od stranice do stranice. Spoj moderne književne tehnike i duhovnosti nacionalne kulturne tradicije – jedna je od najjačih crta Nikolićeve proze. Nikolić piše staru, dobru priču, za kojom, još uvek, čitalac čezne.


Igor ĐurićDe si baćeLeksikon IstokaИгор ЂурићДе си баћеЛексикон Истока230 strana; mek povez; 21 cm;* Želja da sačuvam, makar deo uspomena i baštine mog rodnog mesta Istoka, učinila je da sačinim i objavim ovu knjigu. Shodno svojim skromnim mogućnostima i mukotrpnom radu, uradio sam ono što sam mogao i umeo u datim uslovima. Ovo je decenijski plod moga bavljenja Istokom i Istočanima, dakle: sobom. Baveći se Istokom ja sam se bavio sobom.Ova knjiga, u svom leksikonskom delu, sigurno ima mnogo propusta i nedostataka te se unapred izvinjavam zbog toga. Koliko sam znao, mogao i umeo: toliko sam uradio. Sad je red na druge, da dopune ili urade bolje ili drugačije. Najzad, prva izdanja ovakvih knjiga se i štampaju da bi se greške ispravile u drugom.Ipak, glavna mana ove knjige leži u činjenici što nisam umeo da njen sadržaj u dovoljnoj meri proširim na širu okolinu Istoka, Metohijskim Podgorom, da se pozabavim okolnim naseljima, da navedem njihove istorijske, kulturne i ljudske potencijale, kojih zasigurno ima. O toponimiji da i ne govorim. Jednostavno, nije u pitanju namera već nisam imao moći i kapaciteta za to. Čitav rad na ovoj knjizi izneo sam na svojim leđima (na svojoj grbini): od prikupljanja podataka, pisanja, pripreme za štampu, do samog štampanja. Zato sam bio ograničen, bez tuđe pomoći, da se posvetim samo onome što znam, čega se sećam, šta sam pronašao, šta mi je rečeno od oca. Ovi nedostaci se mogu ispraviti ako bude dobre volje da se pomogne u prikupljanju podataka, za neko drugo izdanje ili neku drugu knjigu.Ono što će izazvati najveće polemike i mnogo komentara (znam kakvi smo ljudi, jedan sam od njih) biće izbor savremenika koji su poimenice, posebnom karticom, pomenuti. Po tom pitanju vodio sam se idejom da, uglavnom, pomenem ljude koji su svojim radom ostavili istinski trag u sećanju, istoriji i kulturi Istoka, ili su svojim radom ostavili pisani trag o istome. Za naše kolektivno sećanje bitniji je jedan rodoslov o nekoj istočkoj porodici nego vrhunski rad iz neke prirodne nauke. Ima još mnogo ljudi koji su se uzdigli, a poreklom su iz Istoka, ali su se bavili univerzalnim karijerama, naukama, poslovima. Nije bilo moguće nabrojati ih sve jer bi onda sam izbor izgubio smisao. Pored toga, po svojim kriterijumima, a za to mi daje pravo činjenica da je ovo moja knjiga, ocenjivao sam domene i dostignuća prema umetničkim ili istorijskim merilima već odabranih ljudi i njihovih dostignuća pa su tako neki ljudi izostavljeni. Naravno, nekoga sam i nenamerno preskočio: i to će se ispraviti u drugom izdanju (ako ga bude).Istočani su vrsta u izumiranju. Beloglavih supova i pandi će biti ali Istočana neće. Oduzeto nam je stanište gde jedino možemo da se obnavljamo i budemo autohtoni Istočani. Nemamo više svoj zavičaj da bi se tamo rađali i rođenjem postajali Istočanima, nemamo svoje zemlje da nas primi u nedra kad umremo. Zato, kad nestane fizičkog – ostane samo duhovno. Kad nestanu ljudi treba da ostanu uspomene i istorija. Otud i pišem ovu enciklopediju, da buduća pokolenja saznaju ko su im bili očevi, dedovi i zemljaci. Zato je važno da ostane bilo kakav trag, pa makar i ovakav, slabašan i grešan.Treba napomenuti da su delovi ove knjige u velikoj meri štampani u dva izdanja moje knjige Istočke priče. Ovo što je pred čitaocima je to isto samo obimno dopunjeno. Prvi deo knjige (De si baće) štampam, u dopunjenom i konačnom izdanju. Ta poema ostavila je velikog traga kod čitalaca i bio sam dužan da je ovekovečim u konačnom obliku. Leksikon koji sledi u najvećoj meri objašnjava ovaj spis a njegova osnova je sadržaj Istočkih priča i Rečnika na kraju te knjige.Ovu knjigu sam sklopio na pismenim i usmenim tragovima svoga oca Milisava i na narodnom govoru koji sam slušao od majke Stane. Igor M. Đurić* Жеља да сачувам, макар део успомена и баштине мог родног места Истока, учинила је да сачиним и објавим ову књигу. Сходно својим скромним могућностима и мукотрпном раду, урадио сам оно што сам могао и умео у датим условима. Ово је деценијски плод мога бављења Истоком и Источанима, дакле: собом. Бавећи се Истоком ја сам се бавио собом.Ова књига, у свом лексиконском делу, сигурно има много пропуста и недостатака те се унапред извињавам због тога. Колико сам знао, могао и умео: толико сам урадио. Сад је ред на друге, да допуне или ураде боље или другачије. Најзад, прва издања оваквих књига се и штампају да би се грешке исправиле у другом.Ипак, главна мана ове књиге лежи у чињеници што нисам умео да њен садржај у довољној мери проширим на ширу околину Истока, Метохијским Подгором, да се позабавим околним насељима, да наведем њихове историјске, културне и људске потенцијале, којих засигурно има. О топонимији да и не говорим. Једноставно, није у питању намера већ нисам имао моћи и капацитета за то. Читав рад на овој књизи изнео сам на својим леђима (на својој грбини): од прикупљања података, писања, припреме за штампу, до самог штампања. Зато сам био ограничен, без туђе помоћи, да се посветим само ономе што знам, чега се сећам, шта сам пронашао, шта ми је речено од оца. Ови недостаци се могу исправити ако буде добре воље да се помогне у прикупљању података, за неко друго издање или неку другу књигу.Оно што ће изазвати највеће полемике и много коментара (знам какви смо људи, један сам од њих) биће избор савременика који су поименице, посебном картицом, поменути. По том питању водио сам се идејом да, углавном, поменем људе који су својим радом оставили истински траг у сећању, историји и култури Истока, или су својим радом оставили писани траг о истоме. За наше колективно сећање битнији је један родослов о некој источкој породици него врхунски рад из неке природне науке. Има још много људи који су се уздигли, а пореклом су из Истока, али су се бавили универзалним каријерама, наукама, пословима. Није било могуће набројати их све јер би онда сам избор изгубио смисао. Поред тога, по својим критеријумима, а за то ми даје право чињеница да је ово моја књига, оцењивао сам домене и достигнућа према уметничким или историјским мерилима већ одабраних људи и њихових достигнућа па су тако неки људи изостављени. Наравно, некога сам и ненамерно прескочио: и то ће се исправити у другом издању (ако га буде).Источани су врста у изумирању. Белоглавих супова и панди ће бити али Источана неће. Одузето нам је станиште где једино можемо да се обнављамо и будемо аутохтони Источани. Немамо више свој завичај да би се тамо рађали и рођењем постајали Источанима, немамо своје земље да нас прими у недра кад умремо. Зато, кад нестане физичког – остане само духовно. Кад нестану људи треба да остану успомене и историја. Отуд и пишем ову енциклопедију, да будућа поколења сазнају ко су им били очеви, дедови и земљаци. Зато је важно да остане било какав траг, па макар и овакав, слабашан и грешан.Треба напоменути да су делови ове књиге у великој мери штампани у два издања моје књиге Источке приче. Ово што је пред читаоцима је то исто само обимно допуњено. Први део књиге (Де си баће) штампам, у допуњеном и коначном издању. Та поема оставила је великог трага код читалаца и био сам дужан да је овековечим у коначном облику. Лексикон који следи у највећој мери објашњава овај спис а његова основа је садржај Источких прича и Речника на крају те књиге.Ову књигу сам склопио на писменим и усменим траговима свога оца Милисава и на народном говору који сам слушао од мајке Стане. Игор М. Ђурић

De si bace - Leksikon Istoka

Igor Đurić
De si baće
Leksikon Istoka
Игор Ђурић
Де си баће
Лексикон Истока
230 strana; mek povez; 21 cm;
*

Želja da sačuvam, makar deo uspomena i baštine mog rodnog mesta Istoka, učinila je da sačinim i objavim ovu knjigu. Shodno svojim skromnim mogućnostima i mukotrpnom radu, uradio sam ono što sam mogao i umeo u datim uslovima. Ovo je decenijski plod moga bavljenja Istokom i Istočanima, dakle: sobom. Baveći se Istokom ja sam se bavio sobom.
Ova knjiga, u svom leksikonskom delu, sigurno ima mnogo propusta i nedostataka te se unapred izvinjavam zbog toga. Koliko sam znao, mogao i umeo: toliko sam uradio. Sad je red na druge, da dopune ili urade bolje ili drugačije. Najzad, prva izdanja ovakvih knjiga se i štampaju da bi se greške ispravile u drugom.
Ipak, glavna mana ove knjige leži u činjenici što nisam umeo da njen sadržaj u dovoljnoj meri proširim na širu okolinu Istoka, Metohijskim Podgorom, da se pozabavim okolnim naseljima, da navedem njihove istorijske, kulturne i ljudske potencijale, kojih zasigurno ima. O toponimiji da i ne govorim. Jednostavno, nije u pitanju namera već nisam imao moći i kapaciteta za to. Čitav rad na ovoj knjizi izneo sam na svojim leđima (na svojoj grbini): od prikupljanja podataka, pisanja, pripreme za štampu, do samog štampanja. Zato sam bio ograničen, bez tuđe pomoći, da se posvetim samo onome što znam, čega se sećam, šta sam pronašao, šta mi je rečeno od oca. Ovi nedostaci se mogu ispraviti ako bude dobre volje da se pomogne u prikupljanju podataka, za neko drugo izdanje ili neku drugu knjigu.
Ono što će izazvati najveće polemike i mnogo komentara (znam kakvi smo ljudi, jedan sam od njih) biće izbor savremenika koji su poimenice, posebnom karticom, pomenuti. Po tom pitanju vodio sam se idejom da, uglavnom, pomenem ljude koji su svojim radom ostavili istinski trag u sećanju, istoriji i kulturi Istoka, ili su svojim radom ostavili pisani trag o istome. Za naše kolektivno sećanje bitniji je jedan rodoslov o nekoj istočkoj porodici nego vrhunski rad iz neke prirodne nauke. Ima još mnogo ljudi koji su se uzdigli, a poreklom su iz Istoka, ali su se bavili univerzalnim karijerama, naukama, poslovima. Nije bilo moguće nabrojati ih sve jer bi onda sam izbor izgubio smisao. Pored toga, po svojim kriterijumima, a za to mi daje pravo činjenica da je ovo moja knjiga, ocenjivao sam domene i dostignuća prema umetničkim ili istorijskim merilima već odabranih ljudi i njihovih dostignuća pa su tako neki ljudi izostavljeni. Naravno, nekoga sam i nenamerno preskočio: i to će se ispraviti u drugom izdanju (ako ga bude).
Istočani su vrsta u izumiranju. Beloglavih supova i pandi će biti ali Istočana neće. Oduzeto nam je stanište gde jedino možemo da se obnavljamo i budemo autohtoni  Istočani. Nemamo više svoj zavičaj da bi se tamo rađali i rođenjem postajali Istočanima, nemamo svoje zemlje da nas primi u nedra kad umremo. 
Zato, kad nestane fizičkog – ostane samo duhovno. Kad nestanu ljudi treba da ostanu uspomene i istorija. Otud i pišem ovu enciklopediju, da buduća pokolenja saznaju ko su im bili očevi, dedovi i zemljaci. Zato je važno da ostane bilo kakav trag, pa makar i ovakav, slabašan i grešan.
Treba napomenuti da su delovi ove knjige u velikoj meri štampani u dva izdanja moje knjige Istočke priče. Ovo što je pred čitaocima je to isto samo obimno dopunjeno. Prvi deo knjige (De si baće) štampam, u dopunjenom i konačnom izdanju. Ta poema ostavila je velikog traga kod čitalaca i bio sam dužan da je ovekovečim u konačnom obliku. Leksikon koji sledi u najvećoj meri objašnjava ovaj spis a njegova osnova je sadržaj Istočkih priča i Rečnika na kraju te knjige.
Ovu knjigu sam sklopio na pismenim i usmenim tragovima svoga oca Milisava i na narodnom govoru koji sam slušao od majke Stane.

                                          Igor M. Đurić
*

Жеља да сачувам, макар део успомена и баштине мог родног места Истока, учинила је да сачиним и објавим ову књигу. Сходно својим скромним могућностима и мукотрпном раду, урадио сам оно што сам могао и умео у датим условима. Ово је деценијски плод мога бављења Истоком и Источанима, дакле: собом. Бавећи се Истоком ја сам се бавио собом.
Ова књига, у свом лексиконском делу, сигурно има много пропуста и недостатака те се унапред извињавам због тога. Колико сам знао, могао и умео: толико сам урадио. Сад је ред на друге, да допуне или ураде боље или другачије. Најзад, прва издања оваквих књига се и штампају да би се грешке исправиле у другом.
Ипак, главна мана ове књиге лежи у чињеници што нисам умео да њен садржај у довољној мери проширим на ширу околину Истока, Метохијским Подгором, да се позабавим околним насељима, да наведем њихове историјске, културне и људске потенцијале, којих засигурно има. О топонимији да и не говорим. Једноставно, није у питању намера већ нисам имао моћи и капацитета за то. Читав рад на овој књизи изнео сам на својим леђима (на својој грбини): од прикупљања података, писања, припреме за штампу, до самог штампања. Зато сам био ограничен, без туђе помоћи, да се посветим само ономе што знам, чега се сећам, шта сам пронашао, шта ми је речено од оца. Ови недостаци се могу исправити ако буде добре воље да се помогне у прикупљању података, за неко друго издање или неку другу књигу.
Оно што ће изазвати највеће полемике и много коментара (знам какви смо људи, један сам од њих) биће избор савременика који су поименице, посебном картицом, поменути. По том питању водио сам се идејом да, углавном, поменем људе који су својим радом оставили истински траг у сећању, историји и култури Истока, или су својим радом оставили писани траг о истоме. За наше колективно сећање битнији је један родослов о некој источкој породици него врхунски рад из неке природне науке. Има још много људи који су се уздигли, а пореклом су из Истока, али су се бавили универзалним каријерама, наукама, пословима. Није било могуће набројати их све јер би онда сам избор изгубио смисао. Поред тога, по својим критеријумима, а за то ми даје право чињеница да је ово моја књига, оцењивао сам домене и достигнућа према уметничким или историјским мерилима већ одабраних људи и њихових достигнућа па су тако неки људи изостављени. Наравно, некога сам и ненамерно прескочио: и то ће се исправити у другом издању (ако га буде).
Источани су врста у изумирању. Белоглавих супова и панди ће бити али Источана неће. Одузето нам је станиште где једино можемо да се обнављамо и будемо аутохтони  Источани. Немамо више свој завичај да би се тамо рађали и рођењем постајали Источанима, немамо своје земље да нас прими у недра кад умремо. 
Зато, кад нестане физичког – остане само духовно. Кад нестану људи треба да остану успомене и историја. Отуд и пишем ову енциклопедију, да будућа поколења сазнају ко су им били очеви, дедови и земљаци. Зато је важно да остане било какав траг, па макар и овакав, слабашан и грешан.
Треба напоменути да су делови ове књиге у великој мери штампани у два издања моје књиге Источке приче. Ово што је пред читаоцима је то исто само обимно допуњено. Први део књиге (Де си баће) штампам, у допуњеном и коначном издању. Та поема оставила је великог трага код читалаца и био сам дужан да је овековечим у коначном облику. Лексикон који следи у највећој мери објашњава овај спис а његова основа је садржај Источких прича и Речника на крају те књиге.
Ову књигу сам склопио на писменим и усменим траговима свога оца Милисава и на народном говору који сам слушао од мајке Стане.

                                          Игор М. Ђурић


Igor Đurić
De si baće
Leksikon Istoka
Игор Ђурић
Де си баће
Лексикон Истока
Исток Метохија
Косово и Метохија
Istok Metohija
Kosovo i Metohija

De si baće - Leksikon Istoka

Matija BećkovićMoj drug ĐidoМатија БећковићМој друг Ђидо*U knjizi Moj drug Đido Matija Bećković opisuje jedno od onih prijateljstava koja prkose i istoriji i ideologijama. Na jednoj strani – sin čoveka koga je progutao komunistički mrak, na drugoj – revolucionar koji je bio na vrhu tog istog režima, da bi zatim postao njegov najpoznatiji disident. Između njih dvojice rodila se vernost: razgovori, pisma i prisnost koja je u tišini rušila zidove koje su ratovi i osvete podigli. Bećkovićev Milovan Đilas nije ni mramorni vođa ni hladna istorijska ličnost, već Đido, čovek, drug. Ranjiv, sumnjičav, opterećen i svojom verom i svojim padovima. Pesnik ga osvetljava toplinom, pa knjiga više liči na pesmu u prozi nego na memoare. U toj nežnosti i u toj jednostavnosti krije se snaga priče. Prijateljstvo jače od istorijeMoj drug Đido – Matija Bećković: priča o prijateljstvu koje prevazilazi ideologije, istoriju i granice između ljudi.U ovoj duboko ličnoj i umetnički nadahnutoj knjizi, Matija Bećković piše o prijateljstvu koje prkosi svemu što bi trebalo da ga razori. Na jednoj strani sin čoveka koga je progutao komunistički mrak, na drugoj revolucionar i disident Milovan Đilas, nekada na vrhu vlasti, zatim njen najpoznatiji protivnik. Između njih rodila se veza koja je opstala uprkos istoriji i ideologijama — dijalog koji se suprotstavlja zaboravu.Bećković kroz pisma, razgovore i tišine osvetljava Đilasa ne kao mramornu figuru, već kao čoveka: ranjivog, sumnjičavog, razapetog između vere i greha. Knjiga odiše poetskom toplinom, pretvarajući se u pesmu u prozi, u svedočanstvo o vernosti i ljudskosti koja se ne da ugasiti. U tom nežnom, a jednostavnom tonu krije se njena snaga — i poruka da prijateljstvo može biti oblik otpora svetu.Dijalog vere, sumnje i sećanjaU knjizi Moj drug Đido, Matija Bećković opisuje jedno od onih prijateljstava koja prkose i istoriji i ideologijama. Na jednoj strani stoji sin čoveka stradalog u vihoru revolucije, a na drugoj revolucionar koji je oblikovao taj poredak, samo da bi mu se kasnije suprotstavio.Njihovi razgovori, pisma i bliskost oblikuju jedinstveni prostor razumevanja i pomirenja. Bećkovićev Đilas nije simbol, već čovek – „Đido“, sa svim svojim slabostima i verom, sa sumnjama i tugama. Kroz poetski jezik, pesnik stvara sliku ličnog odnosa koji ruši zidove koje su istorija i osvete podigle.Ova knjiga nije memoar u klasičnom smislu – ona je meditacija o čoveku i vremenu, o sposobnosti da se pronađe dobro u drugom, čak i kad nas okolnosti uče suprotnom. Moj drug Đido tako postaje priča o pomirenju, ali i o pobedi književnosti nad ideološkom hladnoćom.Recenzije i uticaj knjigeMoj drug Đido – Matija Bećković: priča o prijateljstvu koje prevazilazi ideologije, istoriju i granice između ljudi.Objavljivanje ove knjige izazvalo je veliko interesovanje čitalaca i medija, jer otvara poglavlje koje dugo nije bilo ispričano – lično svedočanstvo o jednom od najpoznatijih disidenata i o njegovom prijatelju, pesniku. Kritičari ističu da je Bećković ovom knjigom napisao „najličniju ispovest o javnoj ličnosti“, istovremeno poetsku i duboko ljudsku.Knjiga je dočekana kao važan doprinos domaćoj memoarskoj i dokumentarnoj prozi – delo koje prevazilazi političke okvire i vraća fokus na ono najvažnije: čoveka. Bećkovićev rukopis odiše literarnom snagom i moralnom dubinom, što Moj drug Đido čini jednim od najzrelijih i najintimnijih svedočanstava njegove karijere. Za koga je knjiga idealnaMoj drug Đido je knjiga za čitaoce koji vole istinite, duboko ljudske priče – za one koje zanima spoj književnosti, istorije i intime. Biće dragocena svima koji traže odgovore na pitanja o veri, moralu, oproštaju i složenosti ljudskih odnosa. Ovo je delo za čitaoce koji cene književnost Matije Bećkovića, ali i za one koji žele da razumeju duh jednog vremena kroz prizmu ličnog sećanja i poezije. Ako vas zanimaju memoari, dokumentarna proza ili svedočanstva o velikim ličnostima jugoslovenskog doba, ova knjiga će vas duboko dirnuti.

Moj drug Djido

Matija Bećković
Moj drug Đido
Матија Бећковић
Мој друг Ђидо
*
U knjizi Moj drug Đido Matija Bećković opisuje jedno od onih prijateljstava koja prkose i istoriji i ideologijama. Na jednoj strani – sin čoveka koga je progutao komunistički mrak, na drugoj – revolucionar koji je bio na vrhu tog istog režima, da bi zatim postao njegov najpoznatiji disident. Između njih dvojice rodila se vernost: razgovori, pisma i prisnost koja je u tišini rušila zidove koje su ratovi i osvete podigli.

Bećkovićev Milovan Đilas nije ni mramorni vođa ni hladna istorijska ličnost, već Đido, čovek, drug. Ranjiv, sumnjičav, opterećen i svojom verom i svojim padovima. Pesnik ga osvetljava toplinom, pa knjiga više liči na pesmu u prozi nego na memoare. U toj nežnosti i u toj jednostavnosti krije se snaga priče.

Prijateljstvo jače od istorije
Moj drug Đido – Matija Bećković: priča o prijateljstvu koje prevazilazi ideologije, istoriju i granice između ljudi.
U ovoj duboko ličnoj i umetnički nadahnutoj knjizi, Matija Bećković piše o prijateljstvu koje prkosi svemu što bi trebalo da ga razori. Na jednoj strani sin čoveka koga je progutao komunistički mrak, na drugoj revolucionar i disident Milovan Đilas, nekada na vrhu vlasti, zatim njen najpoznatiji protivnik. Između njih rodila se veza koja je opstala uprkos istoriji i ideologijama — dijalog koji se suprotstavlja zaboravu.
Bećković kroz pisma, razgovore i tišine osvetljava Đilasa ne kao mramornu figuru, već kao čoveka: ranjivog, sumnjičavog, razapetog između vere i greha. Knjiga odiše poetskom toplinom, pretvarajući se u pesmu u prozi, u svedočanstvo o vernosti i ljudskosti koja se ne da ugasiti. U tom nežnom, a jednostavnom tonu krije se njena snaga — i poruka da prijateljstvo može biti oblik otpora svetu.
Dijalog vere, sumnje i sećanja
U knjizi Moj drug Đido, Matija Bećković opisuje jedno od onih prijateljstava koja prkose i istoriji i ideologijama. Na jednoj strani stoji sin čoveka stradalog u vihoru revolucije, a na drugoj revolucionar koji je oblikovao taj poredak, samo da bi mu se kasnije suprotstavio.
Njihovi razgovori, pisma i bliskost oblikuju jedinstveni prostor razumevanja i pomirenja. Bećkovićev Đilas nije simbol, već čovek – „Đido“, sa svim svojim slabostima i verom, sa sumnjama i tugama. Kroz poetski jezik, pesnik stvara sliku ličnog odnosa koji ruši zidove koje su istorija i osvete podigle.
Ova knjiga nije memoar u klasičnom smislu – ona je meditacija o čoveku i vremenu, o sposobnosti da se pronađe dobro u drugom, čak i kad nas okolnosti uče suprotnom. Moj drug Đido tako postaje priča o pomirenju, ali i o pobedi književnosti nad ideološkom hladnoćom.
Recenzije i uticaj knjige
Moj drug Đido – Matija Bećković: priča o prijateljstvu koje prevazilazi ideologije, istoriju i granice između ljudi.
Objavljivanje ove knjige izazvalo je veliko interesovanje čitalaca i medija, jer otvara poglavlje koje dugo nije bilo ispričano – lično svedočanstvo o jednom od najpoznatijih disidenata i o njegovom prijatelju, pesniku. Kritičari ističu da je Bećković ovom knjigom napisao „najličniju ispovest o javnoj ličnosti“, istovremeno poetsku i duboko ljudsku.
Knjiga je dočekana kao važan doprinos domaćoj memoarskoj i dokumentarnoj prozi – delo koje prevazilazi političke okvire i vraća fokus na ono najvažnije: čoveka. Bećkovićev rukopis odiše literarnom snagom i moralnom dubinom, što Moj drug Đido čini jednim od najzrelijih i najintimnijih svedočanstava njegove karijere.

Za koga je knjiga idealna
Moj drug Đido je knjiga za čitaoce koji vole istinite, duboko ljudske priče – za one koje zanima spoj književnosti, istorije i intime. Biće dragocena svima koji traže odgovore na pitanja o veri, moralu, oproštaju i složenosti ljudskih odnosa.

Ovo je delo za čitaoce koji cene književnost Matije Bećkovića, ali i za one koji žele da razumeju duh jednog vremena kroz prizmu ličnog sećanja i poezije. Ako vas zanimaju memoari, dokumentarna proza ili svedočanstva o velikim ličnostima jugoslovenskog doba, ova knjiga će vas duboko dirnuti.


Matija Bećković
Moj drug Đido
Матија Бећковић
Мој друг Ђидо


Moj drug Đido

Ljubodrag StojadinovićRatko Mladić - između mita i Haga*Ratko Mladić između mita i Haga, PRILOZI: Šta hoće bosanski Srbi, Zamenite ultimatume pregovorima, Optužnica u 20 tačaka, Iz završne reči tužioca Marka Harmona pred MS u Hagu 8. jula, Bosna kao novi Avganistan, Žrtve rata, Najtalentovaniji oficir od 1918. do danas, Na naslovnoj strani slika Ratka Mladića, Ćirilica, 200 str /Mag/S2*Vodeći domaći vojno-politički komentator Ljubodrag Stojadinović u najnovijoj knjizi nastoji da na osnovu višegodišnjih istraživanja, brojnih razgovora i praćenja javnih i specifičnih izvora, za nijansu preciznije od ostalih obrazloži biografiju čoveka koji u svetu važi za neosporni simbol najtežih zločina dok u Srbiji on još uvek izaziva vrednosne i emotivne podele. "Po mitskom predanju o ovom generalu, on nikada nije bio tamo gde su ga tražili. To bi značilo da ga nikada nisu tražili tamo gde je bio!", kaže Stojadinović i dodaje "Ili ga je možda neko i tražio, a ipak ga nisu našli. Ili su za potere bili zaduženi oni koji su mu bili jataci, ili su mu jataci bili na visokim položajima u državnoj upravi? Danas je moderno biti ravnodušan pred Mladićevom biografijom i pitati se odakle je u stvari taj čovek uopšte stigao, zašto je bio ovde i gde je zapravo nestao". Neke od odgovora nudi upravo ova knjiga.

Ratko Mladic

Ljubodrag Stojadinović
Ratko Mladić - između mita i Haga
*
Ratko Mladić između mita i Haga, PRILOZI: Šta hoće bosanski Srbi, Zamenite ultimatume pregovorima, Optužnica u 20 tačaka, Iz završne reči tužioca Marka Harmona pred MS u Hagu 8. jula, Bosna kao novi Avganistan, Žrtve rata, Najtalentovaniji oficir od 1918. do danas, Na naslovnoj strani slika Ratka Mladića, Ćirilica, 200 str /Mag/S2
*
Vodeći domaći vojno-politički komentator Ljubodrag Stojadinović u najnovijoj knjizi nastoji da na osnovu višegodišnjih istraživanja, brojnih razgovora i praćenja javnih i specifičnih izvora, za nijansu preciznije od ostalih obrazloži biografiju čoveka koji u svetu važi za neosporni simbol najtežih zločina dok u Srbiji on još uvek izaziva vrednosne i emotivne podele. "Po mitskom predanju o ovom generalu, on nikada nije bio tamo gde su ga tražili. To bi značilo da ga nikada nisu tražili tamo gde je bio!", kaže Stojadinović i dodaje "Ili ga je možda neko i tražio, a ipak ga nisu našli. Ili su za potere bili zaduženi oni koji su mu bili jataci, ili su mu jataci bili na visokim položajima u državnoj upravi? Danas je moderno biti ravnodušan pred Mladićevom biografijom i pitati se odakle je u stvari taj čovek uopšte stigao, zašto je bio ovde i gde je zapravo nestao". Neke od odgovora nudi upravo ova knjiga.


Ljubodrag Stojadinović
Ratko Mladić - između mita i Haga

Ratko Mladić

Igor DespotovićPČELARSTVO*SadržajPČELARSTVOPČELAPODELA PČELAMEDONOSNA PČELAMATICARADILICATRUTPČELINJE DRUŠTVO I NJEGOV RAZVOJHIGIJENA PČELARENJA I POSTUPCI SANACIJEBOLESTI PČELAKORISTI PČELARSTVAPOVEČAVANJE PRINOSASAVREMENO PČELARSTVO VRSTE PČELINJAKAKOŠNICAPČELARSKI PRIBORNABAVKA PČELINJIH DRUŠTAVAPRIHRANJIVANJE PČELAKALENDAR RADOVA NA PČELINJAKUPROIZVODI PČELASASATAV I OSOBINE MEDAVRSTE MEDAVEŠTAČKI MED PROPOLISMATIČNI MLEČPOLENVOSAKPČELINJI OTROVPČELARSKI PODSETNIK SA LEKSIKONOMSTRUČNIH REČI I IZRAZALITERATURA

PCELARSTVO

Igor Despotović
PČELARSTVO
*
Sadržaj
PČELARSTVO
PČELA
PODELA PČELA
MEDONOSNA PČELA
MATICA
RADILICA
TRUT
PČELINJE DRUŠTVO I NJEGOV RAZVOJ
HIGIJENA PČELARENJA I POSTUPCI SANACIJE
BOLESTI PČELA
KORISTI PČELARSTVA
POVEČAVANJE PRINOSA
SAVREMENO PČELARSTVO

VRSTE PČELINJAKA
KOŠNICA
PČELARSKI PRIBOR
NABAVKA PČELINJIH DRUŠTAVA
PRIHRANJIVANJE PČELA
KALENDAR RADOVA NA PČELINJAKU
PROIZVODI PČELA
SASATAV I OSOBINE MEDA
VRSTE MEDA
VEŠTAČKI MED

PROPOLIS
MATIČNI MLEČ
POLEN
VOSAK
PČELINJI OTROV
PČELARSKI PODSETNIK SA LEKSIKONOM
STRUČNIH REČI I IZRAZA
LITERATURA


Istraži sve knjige

Antikvarne knjige, retka izdanja i polovne knjige po najpovoljnijim cenama u Srbiji. Istražite našu bogatu kolekciju starih knjiga - od srpskih klasika, istorijskih dela i književnih remek-dela do retkih primeraka za kolekcionare. Staraknjiga - vaša online antikvarna knjižara od 2008.