Vuk KaradžićSrpske narodne pripovijetkeNolit - Beograd1972*Izdanje knjige „Srpske narodne pripovijetke“ Vuka Stefanovića Karadžića koje je objavio izdavač Nolit u Beogradu 1972. godine ima sledeće karakteristike:• Izdavač: Nolit, Beograd• Godina izdanja: 1972• Obim: oko 266–267 stranica• Format i povez: Tvrdi povez, dimenzija 24 cm• Sadržaj: Predstavlja izdanje/reprint zasnovan na Vukovim klasičnim zbirkama (sa faksimilom originalne naslovne strane, npr. izdanja iz 1853. godine) i deo je širih edicija dela Vuka Karadžića iz tog perioda*Zašto u narodnim pripovetkama najmlađi sin uvek pobeđuje aždaju i osvaja princezu; kako nadmudriti đavola; otkud to da nekome sve polazi za rukom a neko nikad nema sreće; zbog čega ljudi nemaju ravan taban; zašto su prostaci siromašni; koji su lekovi od magija – odgovori na ovakva pitanja i druga čudesa iz narodne mašte kriju se u ovoj knjizi. Prevedene na mnoge svetske jezike još u Vukovo doba, pripovetke Međedović, Čardak ni na nebu ni na zemlji, Nemušti jezik, Zlatna jabuka i devet paunica, Baš-Čelik, Usud, Pepeljuga, Biberče, U cara Trojana kozje uši, Jarac živoderac, Sveti Sava i đavo, Krepao kotao i mnoge druge – pravi su biseri usmenog narodnog blaga. Pošto im je formu i stilski pečat dao sâm Vuk, one su istovremeno i „istočnik autentične srpske proze sa sredine XIX veka“ Obeležavajući jubilej Vukovog rođenja, Vukova zadužbina i „Laguna“ objavljuju sve narodne pripovetke koje je Vuk lično sakupio i zapisao, ukupno sto trinaest, a koje su do danas samo nekoliko puta objavljene u celini i u svom neizmenjenom obliku.

Srpske narodne pripovijetke

Vuk Karadžić
Srpske narodne pripovijetke
Nolit - Beograd
1972
*
Izdanje knjige „Srpske narodne pripovijetke“ Vuka Stefanovića Karadžića koje je objavio izdavač Nolit u Beogradu 1972. godine ima sledeće karakteristike:
• Izdavač: Nolit, Beograd
• Godina izdanja: 1972
• Obim: oko 266–267 stranica
• Format i povez: Tvrdi povez, dimenzija 24 cm
• Sadržaj: Predstavlja izdanje/reprint zasnovan na Vukovim klasičnim zbirkama (sa faksimilom originalne naslovne strane, npr. izdanja iz 1853. godine) i deo je širih edicija dela Vuka Karadžića iz tog perioda
*
Zašto u narodnim pripovetkama najmlađi sin uvek pobeđuje aždaju i osvaja princezu; kako nadmudriti đavola; otkud to da nekome sve polazi za rukom a neko nikad nema sreće; zbog čega ljudi nemaju ravan taban; zašto su prostaci siromašni; koji su lekovi od magija – odgovori na ovakva pitanja i druga čudesa iz narodne mašte kriju se u ovoj knjizi. 
Prevedene na mnoge svetske jezike još u Vukovo doba, pripovetke Međedović, Čardak ni na nebu ni na zemlji, Nemušti jezik, Zlatna jabuka i devet paunica, Baš-Čelik, Usud, Pepeljuga, Biberče, U cara Trojana kozje uši, Jarac živoderac, Sveti Sava i đavo, Krepao kotao i mnoge druge – pravi su biseri usmenog narodnog blaga. Pošto im je formu i stilski pečat dao sâm Vuk, one su istovremeno i „istočnik autentične srpske proze sa sredine XIX veka“ 
Obeležavajući jubilej Vukovog rođenja, Vukova zadužbina i „Laguna“ objavljuju sve narodne pripovetke koje je Vuk lično sakupio i zapisao, ukupno sto trinaest, a koje su do danas samo nekoliko puta objavljene u celini i u svom neizmenjenom obliku. 


Vuk Karadžić
Srpske narodne pripovijetke
Nolit - Beograd
1972

Bora ĆosićAnđeo je došao po svoje*Bora Ćosić (Zagreb, 5. april 1932) srpski i hrvatski je romanopisac esejista i prevodilac. Rođen 1932. u Zagrebu, živeo je u Beogradu od 1937. do 1992, kada je prešao u Berlin. Napisao je oko 50 knjiga, kao i nekoliko pozorišnih drama, koje su sa velikim uspehom igrane u beogradskom Ateljeu 212. Za roman "Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji" dobio je za 1970. godine (za 1969) NIN-ovu nagradu za roman godine.

Andjeo je dosao po svoje

Bora Ćosić
Anđeo je došao po svoje
*
Bora Ćosić (Zagreb, 5. april 1932) srpski i hrvatski je romanopisac esejista i prevodilac. Rođen 1932. u Zagrebu, živeo je u Beogradu od 1937. do 1992, kada je prešao u Berlin. Napisao je oko 50 knjiga, kao i nekoliko pozorišnih drama, koje su sa velikim uspehom igrane u beogradskom Ateljeu 212. Za roman "Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji" dobio je za 1970. godine (za 1969) NIN-ovu nagradu za roman godine.


Anđeo je došao po svoje

Vuk DraškovićNOŽ*Kultni roman o zločinu i praštanju, zabranjen pre 40 godina zbog „širenja nacionalne mržnje“.Progovarajući prvi put posle II svetskog rata bez ideoloških predznaka o zločinima četnika i muslimana i o paradoksima zajedničkog života pripadnika različitih nacija i vera u posleratnoj Jugoslaviji, Vuk Drašković izneće u svom romanu uzbudljivu priču o krizi identiteta, uz tezu, u vreme raspirivanja nacionalizama posle Titove smrti, da puko rođenje ne određuje čovekovu sudbinu i ne priprema ga za kasnija opredeljenja u životu, niti za pripadnost nekoj veri ili naciji, nego to zavisi od vaspitanja i okoline u kojoj se čovek formira. Posle pokolja u jednom hercegovačkom selu 1942, muslimani otimaju jedino preživelo srpsko dete, koje će kasnije vaspitavati kao muslimansko, dok u istom selu uskoro usledi i četnički pogrom nad muslimanima, koji preživi jedno muslimansko dete za koje četnici misle da je srpsko… Sudbina ova dva dečaka raspetljaće se nekoliko decenija kasnije, kada će se otkriti istina o njihovom poreklu.Draškovićev predgovor ovom izdanju „Nožem na Nož“, poput kakvog dramatičnog trilera, iznosi priču o napadima na pisca po objavljivanju prvog izdanja i životu samog romana posle zabrane, ali i stvarnih ljudi koji su doživeli sudbinu njegovih junaka.

Vuk Drašković
NOŽ
*
Kultni roman o zločinu i praštanju, zabranjen pre 40 godina zbog „širenja nacionalne mržnje“.
Progovarajući prvi put posle II svetskog rata bez ideoloških predznaka o zločinima četnika i muslimana i o paradoksima zajedničkog života pripadnika različitih nacija i vera u posleratnoj Jugoslaviji, Vuk Drašković izneće u svom romanu uzbudljivu priču o krizi identiteta, uz tezu, u vreme raspirivanja nacionalizama posle Titove smrti, da puko rođenje ne određuje čovekovu sudbinu i ne priprema ga za kasnija opredeljenja u životu, niti za pripadnost nekoj veri ili naciji, nego to zavisi od vaspitanja i okoline u kojoj se čovek formira. 
Posle pokolja u jednom hercegovačkom selu 1942, muslimani otimaju jedino preživelo srpsko dete, koje će kasnije vaspitavati kao muslimansko, dok u istom selu uskoro usledi i četnički pogrom nad muslimanima, koji preživi jedno muslimansko dete za koje četnici misle da je srpsko… Sudbina ova dva dečaka raspetljaće se nekoliko decenija kasnije, kada će se otkriti istina o njihovom poreklu.
Draškovićev predgovor ovom izdanju „Nožem na Nož“, poput kakvog dramatičnog trilera, iznosi priču o napadima na pisca po objavljivanju prvog izdanja i životu samog romana posle zabrane, ali i stvarnih ljudi koji su doživeli sudbinu njegovih junaka.


NOŽ

Svetlana Velmar JankovićLagum*„Ovaj klasik savremene srpske književnosti smatra se nekom vrstom nacionalnog Doktora Živaga.“ – PhoebusLagum je turska reč i označava mračan podzemni hodnik, tunel bez svetlosti. Beogradska tvrđava Kalemegdan bila je poznata po lagumima koji su, kaže legenda, vodili i ispod reke Save i spasli život mnogom beguncu mada je i mnogi zatvorenik izgubio svoj život u kalemegdanskim lagumima.Lagum je mesto tame.Roman prati golgotu jedne beogradske porodice u dramatičnim danima tokom nemačke okupacije u Drugom svetskom ratu i neposredno posle oslobođenja zemlje i dolaska komunista na vlast. U Lagumu se snažno i umetnički ubedljivo tematizuje propadanje građanske Srbije, izvitopereni moral, pogled na svet, pa i jezik u vremenima ideološke zaslepljenosti, prividne jednakosti i pobedničke pravde. Prvi put u posleratnom periodu u srpskoj književnosti progovara se o tami i zlu koji prate lomove velikih društvenih preokreta i prevrata, kakav je usledio u Jugoslaviji posle 1945. godine. „Ako je tačna tvrdnja da razumevanje, a potom i vrednovanje književnog dela ima za pretpostavku uvid u jezičkooblikovne, sadržinske i književno-kontekstualne momente posmatranog dela, onda upravo srećna izbalansiranost tih momenata u romanu Lagum vodi zaključku da je reč o događaju u srpskoj prozi.“ – Mihajlo Pantić„Knjiga moćna, očajnička i mučenička, onakva kakvu svaki narod stvori jednom u pola veka.“ – Le Figaro magazine*У роману Лагум, несумњиво најпознатијем прозном остварењу српске књижевности последњих деценија XX века о распаду грађанског света пред налетом идеологије комунизма, Светлана Велмар-Јанковић за предмет своје романескне приче узима историјска и морална искушења кроз која је српска грађанска класа пролазила у току немачке окупације и у време доласка комуниста на власт по завршетку Другог светског рата. Роман прати судбину познате београдске породице и њено безуспешно опирање репресивним политичким околностима која јој је наметнула историја.

Lagum

Svetlana Velmar Janković
Lagum
*
„Ovaj klasik savremene srpske književnosti smatra se nekom vrstom nacionalnog Doktora Živaga.“ 
– Phoebus
Lagum je turska reč i označava mračan podzemni hodnik, tunel bez svetlosti. Beogradska tvrđava Kalemegdan bila je poznata po lagumima koji su, kaže legenda, vodili i ispod reke Save i spasli život mnogom beguncu mada je i mnogi zatvorenik izgubio svoj život u kalemegdanskim lagumima.
Lagum je mesto tame.
Roman prati golgotu jedne beogradske porodice u dramatičnim danima tokom nemačke okupacije u Drugom svetskom ratu i neposredno posle oslobođenja zemlje i dolaska komunista na vlast. U Lagumu se snažno i umetnički ubedljivo tematizuje propadanje građanske Srbije, izvitopereni moral, pogled na svet, pa i jezik u vremenima ideološke zaslepljenosti, prividne jednakosti i pobedničke pravde. Prvi put u posleratnom periodu u srpskoj književnosti progovara se o tami i zlu koji prate lomove velikih društvenih preokreta i prevrata, kakav je usledio u Jugoslaviji posle 1945. godine. 
„Ako je tačna tvrdnja da razumevanje, a potom i vrednovanje književnog dela ima za pretpostavku uvid u jezičkooblikovne, sadržinske i književno-kontekstualne momente posmatranog dela, onda upravo srećna izbalansiranost tih momenata u romanu Lagum vodi zaključku da je reč o događaju u srpskoj prozi.“ 
– Mihajlo Pantić
„Knjiga moćna, očajnička i mučenička, onakva kakvu svaki narod stvori jednom u pola veka.“ 
– Le Figaro magazine
*
У роману Лагум, несумњиво најпознатијем прозном остварењу српске књижевности последњих деценија XX века о распаду грађанског света пред налетом идеологије комунизма, Светлана Велмар-Јанковић за предмет своје романескне приче узима историјска и морална искушења кроз која је српска грађанска класа пролазила у току немачке окупације и у време доласка комуниста на власт по завршетку Другог светског рата. Роман прати судбину познате београдске породице и њено безуспешно опирање репресивним политичким околностима која јој је наметнула историја.


Danilo NikolićKraljica zabaveNarodna knjigaNeobična ljubavna priča i pokušaj da se kroz sudbine ljudi sa Kosova i Metohije osvetli jedno dramatićno vreme. I ovaj roman pokazuje da je Danilo Nikolić pisac koji posebno vešto ulazi u unutarnje svetove svojih junaka i pokazuje iz čega se ispredaju njihove tragične sudbine.Danilo Nikolić (Split, 2. februar 1926 — Beograd, 6. februar 2016) bio je srpski književnik. On je jedan od najznačajnijih pripovedača i romanopisaca srpske književnosti druge polovine 20. veka, čije su knjige višestruko nagrađivane književnim nagradama. Njegov legat nalazi se u Udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” u Beogradu.

Kraljica zabave

Danilo Nikolić
Kraljica zabave
Narodna knjiga
Neobična ljubavna priča i pokušaj da se kroz sudbine ljudi sa Kosova i Metohije osvetli jedno dramatićno vreme. I ovaj roman pokazuje da je Danilo Nikolić pisac koji posebno vešto ulazi u unutarnje svetove svojih junaka i pokazuje iz čega se ispredaju njihove tragične sudbine.
Danilo Nikolić (Split, 2. februar 1926 — Beograd, 6. februar 2016) bio je srpski književnik. On je jedan od najznačajnijih pripovedača i romanopisaca srpske književnosti druge polovine 20. veka, čije su knjige višestruko nagrađivane književnim nagradama. Njegov legat nalazi se u Udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” u Beogradu.



Danilo Nikolić
Kraljica zabave
Narodna knjiga

Radovan Beli MarkovićLajkovačka pruga*Čekanje odlaska nije samo glavni motiv romana "Lajkovačka pruga" već je to i osnovni motiv ljudskog života: sve se, najzad, svodi na kraće ili duže čekanje između rođenja i smrti, pri čemu svako čeka na nekoj svojoj staciji u vremenu."Lajkovačka pruga" je jedno od onih dela koja imaju prelomni značaj u opusu autora i u književnosti kojoj taj autor pripada. Pričajući priču o jednoj gotovo mitologizovanoj komponenti života u Srbiji, Radovan Beli Marković je ubedljivo pokazao da je vešt pripovedač i liričar u meri koju proza dopušta, jednako kao što je pokazao da ume na poseban način da komponuje roman pretvoren u muzičku strukturu. Otuda se može reći da je "Lajkovačka pruga" istovremeno i priča o jednoj pruzi, ali i priča o jednom gradu i njegovim žiteljima potopljenim u dosadu "uveličanih srazmera", u istoj onoj meri u kojoj je posredi i priča o piscu i njegovoj neveseloj sudbini u mraku istorije i ružne svkodnevice. Čitalac će u ovom romanu naći mnogo onih zadovoljstava koja mu današnja književnost najvećim delom uskraćuje. A to su, pre svega, rad jedne pesničke imaginacije i jezička raskoš na koju polako zaboravljamo, barem kad je o prozi reč. Jedan od najlepših romana u novijoj srpskoj istoriji „Lajkovačka pruga” ponovo je pred čitaocima. Autor romana Radovan Beli Marković, jedan od onih pripovedača koji pomeraju granice i u kniževnost uvode novitete, govori u ovoj knjizi o dosadi i teskobi života u „malom i savršenom Lajkovcu”. Glavni junak je – pruga. Oko njenih šina se „voza” život.

Lajkovacka pruga

Radovan Beli Marković
Lajkovačka pruga
*
Čekanje odlaska nije samo glavni motiv romana "Lajkovačka pruga" već je to i osnovni motiv ljudskog života: sve se, najzad, svodi na kraće ili duže čekanje između rođenja i smrti, pri čemu svako čeka na nekoj svojoj staciji u vremenu."Lajkovačka pruga" je jedno od onih dela koja imaju prelomni značaj u opusu autora i u književnosti kojoj taj autor pripada. Pričajući priču o jednoj gotovo mitologizovanoj komponenti života u Srbiji, Radovan Beli Marković je ubedljivo pokazao da je vešt pripovedač i liričar u meri koju proza dopušta, jednako kao što je pokazao da ume na poseban način da komponuje roman pretvoren u muzičku strukturu.

Otuda se može reći da je "Lajkovačka pruga" istovremeno i priča o jednoj pruzi, ali i priča o jednom gradu i njegovim žiteljima potopljenim u dosadu "uveličanih srazmera", u istoj onoj meri u kojoj je posredi i priča o piscu i njegovoj neveseloj sudbini u mraku istorije i ružne svkodnevice. Čitalac će u ovom romanu naći mnogo onih zadovoljstava koja mu današnja književnost najvećim delom uskraćuje. A to su, pre svega, rad jedne pesničke imaginacije i jezička raskoš na koju polako zaboravljamo, barem kad je o prozi reč. 

Jedan od najlepših romana u novijoj srpskoj istoriji „Lajkovačka pruga” ponovo je pred čitaocima. Autor romana Radovan Beli Marković, jedan od onih pripovedača koji pomeraju granice i u kniževnost uvode novitete, govori u ovoj knjizi o dosadi i teskobi života u „malom i savršenom Lajkovcu”. Glavni junak je – pruga. Oko njenih šina se „voza” život.


Lajkovačka pruga

Igor ĐurićLeksikon Istoka i Dnevnik KnjigovođeIstok, Metohija, Kosovo, Milisav Đurić, dnevnik*DNEVNIK KNJIGOVOĐEJezik:&nbsp;srpski-ćirilicaBroj stranica:&nbsp;275Izdavač:&nbsp;Lestve, Kosovska MitrovicaGodina izdavanja:&nbsp;2021ISBN:&nbsp;978-86-88917-37-7U centru dešavanja je glavni junak, knjigovođa i intelektualac, komunista i aktivista, ljubitelj kapljice, knjige i filma, „zvezdaš“, čovek koji je vodio svoj dnevnik od 1953. godine pa sve do svoje smrti 2012. godine. On je bio osoba čiji su život obeležile i ličnost uobličile reči koje počinju na slovo „K“: Kosovo, komunizam, knjigovodstvo, kafana, knjige i kino.*DE SI BAĆE - LEKSIKON ISTOKAIgor ĐurićDe si baćeLeksikon IstokaИгор ЂурићДе си баћеЛексикон Истока230 strana; mek povez; 21 cm; Треба напоменути да су делови ове књиге у великој мери штампани у два издања моје књиге Источке приче. Ово што је пред читаоцима је то исто само обимно допуњено. Први део књиге (Де си баће) штампам, у допуњеном и коначном издању. Та поема оставила је великог трага код читалаца и био сам дужан да је овековечим у коначном облику. Лексикон који следи у највећој мери објашњава овај спис а његова основа је садржај Источких прича и Речника на крају те књиге.Ову књигу сам склопио на писменим и усменим траговима свога оца Милисава и на народном говору који сам слушао од мајке Стане.

Leksikon Istoka i Dnevnik knjigovodje

Igor Đurić
Leksikon Istoka i Dnevnik Knjigovođe
Istok, Metohija, Kosovo, Milisav Đurić, dnevnik
*
DNEVNIK KNJIGOVOĐE
Jezik: srpski-ćirilica
Broj stranica: 275
Izdavač: Lestve, Kosovska Mitrovica
Godina izdavanja: 2021
ISBN: 978-86-88917-37-7
U centru dešavanja je glavni junak, knjigovođa i intelektualac, komunista i aktivista, ljubitelj kapljice, knjige i filma, „zvezdaš“, čovek koji je vodio svoj dnevnik od 1953. godine pa sve do svoje smrti 2012. godine. On je bio osoba čiji su život obeležile i ličnost uobličile reči koje počinju na slovo „K“: Kosovo, komunizam, knjigovodstvo, kafana, knjige i kino.
*
DE SI BAĆE - LEKSIKON ISTOKA
Igor Đurić
De si baće
Leksikon Istoka
Игор Ђурић
Де си баће
Лексикон Истока
230 strana; mek povez; 21 cm;

Треба напоменути да су делови ове књиге у великој мери штампани у два издања моје књиге Источке приче. Ово што је пред читаоцима је то исто само обимно допуњено. Први део књиге (Де си баће) штампам, у допуњеном и коначном издању. Та поема оставила је великог трага код читалаца и био сам дужан да је овековечим у коначном облику. Лексикон који следи у највећој мери објашњава овај спис а његова основа је садржај Источких прича и Речника на крају те књиге.
Ову књигу сам склопио на писменим и усменим траговима свога оца Милисава и на народном говору који сам слушао од мајке Стане.


Igor Đurić
Leksikon Istoka i Dnevnik Knjigovođe
Istok, Metohija, Kosovo, Milisav Đurić, dnevnik

Leksikon Istoka i Dnevnik knjigovođe

Igor ĐurićDe si baćeLeksikon IstokaИгор ЂурићДе си баћеЛексикон Истока230 strana; mek povez; 21 cm;* Želja da sačuvam, makar deo uspomena i baštine mog rodnog mesta Istoka, učinila je da sačinim i objavim ovu knjigu. Shodno svojim skromnim mogućnostima i mukotrpnom radu, uradio sam ono što sam mogao i umeo u datim uslovima. Ovo je decenijski plod moga bavljenja Istokom i Istočanima, dakle: sobom. Baveći se Istokom ja sam se bavio sobom.Ova knjiga, u svom leksikonskom delu, sigurno ima mnogo propusta i nedostataka te se unapred izvinjavam zbog toga. Koliko sam znao, mogao i umeo: toliko sam uradio. Sad je red na druge, da dopune ili urade bolje ili drugačije. Najzad, prva izdanja ovakvih knjiga se i štampaju da bi se greške ispravile u drugom.Ipak, glavna mana ove knjige leži u činjenici što nisam umeo da njen sadržaj u dovoljnoj meri proširim na širu okolinu Istoka, Metohijskim Podgorom, da se pozabavim okolnim naseljima, da navedem njihove istorijske, kulturne i ljudske potencijale, kojih zasigurno ima. O toponimiji da i ne govorim. Jednostavno, nije u pitanju namera već nisam imao moći i kapaciteta za to. Čitav rad na ovoj knjizi izneo sam na svojim leđima (na svojoj grbini): od prikupljanja podataka, pisanja, pripreme za štampu, do samog štampanja. Zato sam bio ograničen, bez tuđe pomoći, da se posvetim samo onome što znam, čega se sećam, šta sam pronašao, šta mi je rečeno od oca. Ovi nedostaci se mogu ispraviti ako bude dobre volje da se pomogne u prikupljanju podataka, za neko drugo izdanje ili neku drugu knjigu.Ono što će izazvati najveće polemike i mnogo komentara (znam kakvi smo ljudi, jedan sam od njih) biće izbor savremenika koji su poimenice, posebnom karticom, pomenuti. Po tom pitanju vodio sam se idejom da, uglavnom, pomenem ljude koji su svojim radom ostavili istinski trag u sećanju, istoriji i kulturi Istoka, ili su svojim radom ostavili pisani trag o istome. Za naše kolektivno sećanje bitniji je jedan rodoslov o nekoj istočkoj porodici nego vrhunski rad iz neke prirodne nauke. Ima još mnogo ljudi koji su se uzdigli, a poreklom su iz Istoka, ali su se bavili univerzalnim karijerama, naukama, poslovima. Nije bilo moguće nabrojati ih sve jer bi onda sam izbor izgubio smisao. Pored toga, po svojim kriterijumima, a za to mi daje pravo činjenica da je ovo moja knjiga, ocenjivao sam domene i dostignuća prema umetničkim ili istorijskim merilima već odabranih ljudi i njihovih dostignuća pa su tako neki ljudi izostavljeni. Naravno, nekoga sam i nenamerno preskočio: i to će se ispraviti u drugom izdanju (ako ga bude).Istočani su vrsta u izumiranju. Beloglavih supova i pandi će biti ali Istočana neće. Oduzeto nam je stanište gde jedino možemo da se obnavljamo i budemo autohtoni Istočani. Nemamo više svoj zavičaj da bi se tamo rađali i rođenjem postajali Istočanima, nemamo svoje zemlje da nas primi u nedra kad umremo. Zato, kad nestane fizičkog – ostane samo duhovno. Kad nestanu ljudi treba da ostanu uspomene i istorija. Otud i pišem ovu enciklopediju, da buduća pokolenja saznaju ko su im bili očevi, dedovi i zemljaci. Zato je važno da ostane bilo kakav trag, pa makar i ovakav, slabašan i grešan.Treba napomenuti da su delovi ove knjige u velikoj meri štampani u dva izdanja moje knjige Istočke priče. Ovo što je pred čitaocima je to isto samo obimno dopunjeno. Prvi deo knjige (De si baće) štampam, u dopunjenom i konačnom izdanju. Ta poema ostavila je velikog traga kod čitalaca i bio sam dužan da je ovekovečim u konačnom obliku. Leksikon koji sledi u najvećoj meri objašnjava ovaj spis a njegova osnova je sadržaj Istočkih priča i Rečnika na kraju te knjige.Ovu knjigu sam sklopio na pismenim i usmenim tragovima svoga oca Milisava i na narodnom govoru koji sam slušao od majke Stane. Igor M. Đurić* Жеља да сачувам, макар део успомена и баштине мог родног места Истока, учинила је да сачиним и објавим ову књигу. Сходно својим скромним могућностима и мукотрпном раду, урадио сам оно што сам могао и умео у датим условима. Ово је деценијски плод мога бављења Истоком и Источанима, дакле: собом. Бавећи се Истоком ја сам се бавио собом.Ова књига, у свом лексиконском делу, сигурно има много пропуста и недостатака те се унапред извињавам због тога. Колико сам знао, могао и умео: толико сам урадио. Сад је ред на друге, да допуне или ураде боље или другачије. Најзад, прва издања оваквих књига се и штампају да би се грешке исправиле у другом.Ипак, главна мана ове књиге лежи у чињеници што нисам умео да њен садржај у довољној мери проширим на ширу околину Истока, Метохијским Подгором, да се позабавим околним насељима, да наведем њихове историјске, културне и људске потенцијале, којих засигурно има. О топонимији да и не говорим. Једноставно, није у питању намера већ нисам имао моћи и капацитета за то. Читав рад на овој књизи изнео сам на својим леђима (на својој грбини): од прикупљања података, писања, припреме за штампу, до самог штампања. Зато сам био ограничен, без туђе помоћи, да се посветим само ономе што знам, чега се сећам, шта сам пронашао, шта ми је речено од оца. Ови недостаци се могу исправити ако буде добре воље да се помогне у прикупљању података, за неко друго издање или неку другу књигу.Оно што ће изазвати највеће полемике и много коментара (знам какви смо људи, један сам од њих) биће избор савременика који су поименице, посебном картицом, поменути. По том питању водио сам се идејом да, углавном, поменем људе који су својим радом оставили истински траг у сећању, историји и култури Истока, или су својим радом оставили писани траг о истоме. За наше колективно сећање битнији је један родослов о некој источкој породици него врхунски рад из неке природне науке. Има још много људи који су се уздигли, а пореклом су из Истока, али су се бавили универзалним каријерама, наукама, пословима. Није било могуће набројати их све јер би онда сам избор изгубио смисао. Поред тога, по својим критеријумима, а за то ми даје право чињеница да је ово моја књига, оцењивао сам домене и достигнућа према уметничким или историјским мерилима већ одабраних људи и њихових достигнућа па су тако неки људи изостављени. Наравно, некога сам и ненамерно прескочио: и то ће се исправити у другом издању (ако га буде).Источани су врста у изумирању. Белоглавих супова и панди ће бити али Источана неће. Одузето нам је станиште где једино можемо да се обнављамо и будемо аутохтони Источани. Немамо више свој завичај да би се тамо рађали и рођењем постајали Источанима, немамо своје земље да нас прими у недра кад умремо. Зато, кад нестане физичког – остане само духовно. Кад нестану људи треба да остану успомене и историја. Отуд и пишем ову енциклопедију, да будућа поколења сазнају ко су им били очеви, дедови и земљаци. Зато је важно да остане било какав траг, па макар и овакав, слабашан и грешан.Треба напоменути да су делови ове књиге у великој мери штампани у два издања моје књиге Источке приче. Ово што је пред читаоцима је то исто само обимно допуњено. Први део књиге (Де си баће) штампам, у допуњеном и коначном издању. Та поема оставила је великог трага код читалаца и био сам дужан да је овековечим у коначном облику. Лексикон који следи у највећој мери објашњава овај спис а његова основа је садржај Источких прича и Речника на крају те књиге.Ову књигу сам склопио на писменим и усменим траговима свога оца Милисава и на народном говору који сам слушао од мајке Стане. Игор М. Ђурић

De si bace - Leksikon Istoka

Igor Đurić
De si baće
Leksikon Istoka
Игор Ђурић
Де си баће
Лексикон Истока
230 strana; mek povez; 21 cm;
*

Želja da sačuvam, makar deo uspomena i baštine mog rodnog mesta Istoka, učinila je da sačinim i objavim ovu knjigu. Shodno svojim skromnim mogućnostima i mukotrpnom radu, uradio sam ono što sam mogao i umeo u datim uslovima. Ovo je decenijski plod moga bavljenja Istokom i Istočanima, dakle: sobom. Baveći se Istokom ja sam se bavio sobom.
Ova knjiga, u svom leksikonskom delu, sigurno ima mnogo propusta i nedostataka te se unapred izvinjavam zbog toga. Koliko sam znao, mogao i umeo: toliko sam uradio. Sad je red na druge, da dopune ili urade bolje ili drugačije. Najzad, prva izdanja ovakvih knjiga se i štampaju da bi se greške ispravile u drugom.
Ipak, glavna mana ove knjige leži u činjenici što nisam umeo da njen sadržaj u dovoljnoj meri proširim na širu okolinu Istoka, Metohijskim Podgorom, da se pozabavim okolnim naseljima, da navedem njihove istorijske, kulturne i ljudske potencijale, kojih zasigurno ima. O toponimiji da i ne govorim. Jednostavno, nije u pitanju namera već nisam imao moći i kapaciteta za to. Čitav rad na ovoj knjizi izneo sam na svojim leđima (na svojoj grbini): od prikupljanja podataka, pisanja, pripreme za štampu, do samog štampanja. Zato sam bio ograničen, bez tuđe pomoći, da se posvetim samo onome što znam, čega se sećam, šta sam pronašao, šta mi je rečeno od oca. Ovi nedostaci se mogu ispraviti ako bude dobre volje da se pomogne u prikupljanju podataka, za neko drugo izdanje ili neku drugu knjigu.
Ono što će izazvati najveće polemike i mnogo komentara (znam kakvi smo ljudi, jedan sam od njih) biće izbor savremenika koji su poimenice, posebnom karticom, pomenuti. Po tom pitanju vodio sam se idejom da, uglavnom, pomenem ljude koji su svojim radom ostavili istinski trag u sećanju, istoriji i kulturi Istoka, ili su svojim radom ostavili pisani trag o istome. Za naše kolektivno sećanje bitniji je jedan rodoslov o nekoj istočkoj porodici nego vrhunski rad iz neke prirodne nauke. Ima još mnogo ljudi koji su se uzdigli, a poreklom su iz Istoka, ali su se bavili univerzalnim karijerama, naukama, poslovima. Nije bilo moguće nabrojati ih sve jer bi onda sam izbor izgubio smisao. Pored toga, po svojim kriterijumima, a za to mi daje pravo činjenica da je ovo moja knjiga, ocenjivao sam domene i dostignuća prema umetničkim ili istorijskim merilima već odabranih ljudi i njihovih dostignuća pa su tako neki ljudi izostavljeni. Naravno, nekoga sam i nenamerno preskočio: i to će se ispraviti u drugom izdanju (ako ga bude).
Istočani su vrsta u izumiranju. Beloglavih supova i pandi će biti ali Istočana neće. Oduzeto nam je stanište gde jedino možemo da se obnavljamo i budemo autohtoni  Istočani. Nemamo više svoj zavičaj da bi se tamo rađali i rođenjem postajali Istočanima, nemamo svoje zemlje da nas primi u nedra kad umremo. 
Zato, kad nestane fizičkog – ostane samo duhovno. Kad nestanu ljudi treba da ostanu uspomene i istorija. Otud i pišem ovu enciklopediju, da buduća pokolenja saznaju ko su im bili očevi, dedovi i zemljaci. Zato je važno da ostane bilo kakav trag, pa makar i ovakav, slabašan i grešan.
Treba napomenuti da su delovi ove knjige u velikoj meri štampani u dva izdanja moje knjige Istočke priče. Ovo što je pred čitaocima je to isto samo obimno dopunjeno. Prvi deo knjige (De si baće) štampam, u dopunjenom i konačnom izdanju. Ta poema ostavila je velikog traga kod čitalaca i bio sam dužan da je ovekovečim u konačnom obliku. Leksikon koji sledi u najvećoj meri objašnjava ovaj spis a njegova osnova je sadržaj Istočkih priča i Rečnika na kraju te knjige.
Ovu knjigu sam sklopio na pismenim i usmenim tragovima svoga oca Milisava i na narodnom govoru koji sam slušao od majke Stane.

                                          Igor M. Đurić
*

Жеља да сачувам, макар део успомена и баштине мог родног места Истока, учинила је да сачиним и објавим ову књигу. Сходно својим скромним могућностима и мукотрпном раду, урадио сам оно што сам могао и умео у датим условима. Ово је деценијски плод мога бављења Истоком и Источанима, дакле: собом. Бавећи се Истоком ја сам се бавио собом.
Ова књига, у свом лексиконском делу, сигурно има много пропуста и недостатака те се унапред извињавам због тога. Колико сам знао, могао и умео: толико сам урадио. Сад је ред на друге, да допуне или ураде боље или другачије. Најзад, прва издања оваквих књига се и штампају да би се грешке исправиле у другом.
Ипак, главна мана ове књиге лежи у чињеници што нисам умео да њен садржај у довољној мери проширим на ширу околину Истока, Метохијским Подгором, да се позабавим околним насељима, да наведем њихове историјске, културне и људске потенцијале, којих засигурно има. О топонимији да и не говорим. Једноставно, није у питању намера већ нисам имао моћи и капацитета за то. Читав рад на овој књизи изнео сам на својим леђима (на својој грбини): од прикупљања података, писања, припреме за штампу, до самог штампања. Зато сам био ограничен, без туђе помоћи, да се посветим само ономе што знам, чега се сећам, шта сам пронашао, шта ми је речено од оца. Ови недостаци се могу исправити ако буде добре воље да се помогне у прикупљању података, за неко друго издање или неку другу књигу.
Оно што ће изазвати највеће полемике и много коментара (знам какви смо људи, један сам од њих) биће избор савременика који су поименице, посебном картицом, поменути. По том питању водио сам се идејом да, углавном, поменем људе који су својим радом оставили истински траг у сећању, историји и култури Истока, или су својим радом оставили писани траг о истоме. За наше колективно сећање битнији је један родослов о некој источкој породици него врхунски рад из неке природне науке. Има још много људи који су се уздигли, а пореклом су из Истока, али су се бавили универзалним каријерама, наукама, пословима. Није било могуће набројати их све јер би онда сам избор изгубио смисао. Поред тога, по својим критеријумима, а за то ми даје право чињеница да је ово моја књига, оцењивао сам домене и достигнућа према уметничким или историјским мерилима већ одабраних људи и њихових достигнућа па су тако неки људи изостављени. Наравно, некога сам и ненамерно прескочио: и то ће се исправити у другом издању (ако га буде).
Источани су врста у изумирању. Белоглавих супова и панди ће бити али Источана неће. Одузето нам је станиште где једино можемо да се обнављамо и будемо аутохтони  Источани. Немамо више свој завичај да би се тамо рађали и рођењем постајали Источанима, немамо своје земље да нас прими у недра кад умремо. 
Зато, кад нестане физичког – остане само духовно. Кад нестану људи треба да остану успомене и историја. Отуд и пишем ову енциклопедију, да будућа поколења сазнају ко су им били очеви, дедови и земљаци. Зато је важно да остане било какав траг, па макар и овакав, слабашан и грешан.
Треба напоменути да су делови ове књиге у великој мери штампани у два издања моје књиге Источке приче. Ово што је пред читаоцима је то исто само обимно допуњено. Први део књиге (Де си баће) штампам, у допуњеном и коначном издању. Та поема оставила је великог трага код читалаца и био сам дужан да је овековечим у коначном облику. Лексикон који следи у највећој мери објашњава овај спис а његова основа је садржај Источких прича и Речника на крају те књиге.
Ову књигу сам склопио на писменим и усменим траговима свога оца Милисава и на народном говору који сам слушао од мајке Стане.

                                          Игор М. Ђурић


Igor Đurić
De si baće
Leksikon Istoka
Игор Ђурић
Де си баће
Лексикон Истока
Исток Метохија
Косово и Метохија
Istok Metohija
Kosovo i Metohija

De si baće - Leksikon Istoka

Branimir ĆosićPokošeno poljetreće izdanjeБранимир ЋосићПокошено поље* Briljantan roman o jednoj zemlji, jednom ratu i jednoj izgubljenoj mladostiDečje knjige nisu ga više zanimale. Sva Sokolova oka i Lastavičja krila iz indijanskih priča činila su mu se nekako lažna i nevažna. Vukove pesme govorile su mu o nečem isuviše dalekom i prošlom. Rat se tamo prikazivao u blesku oružja, u zveketu oklopa, u lepršanju čekrkli čelenki, u belim čadorima, u zlatnim jabukama i samurovim dolamama; noću je mesec plovio nad krvavim razbojištem po kome leže kao da spavaju pali junaci. Rat koji je Nenad znao bio je siv, bez lepote, zarastao u blato, trulog mesa koje se raspada u mirisu karbola, rat gladi, tifusa, cenzure...Branimir Ćosić je romanom Pokošeno polje ostavio potresno svedočanstvo o stradanju civila i srpske vojske tokom Prvog svetskog rata, ali i upečatljivu sliku Beograda tridesetih godina 20. veka. Prvi deo romana je pretežno autobiografski i oslikava sve užase i surovost rata viđenog očima prerano sazrelog dečaka Nenada Bajkića. U drugom delu Nenad je odrastao i kao novinar jednog prestoničkog lista opisuje stresan rad u redakciji i beskrupulozno bogaćenje kapitalista. Ćosić je pisao vešto, smelo i bez zadrške. Kritički je sagledavao svet, uviđajući opšte moralno posrnuće i nestanak empatije.„Ćosić je napisao roman kojim je objasnio sve razloge i sklonosti padu ratom osakaćenog srpskog društva. Pokošeno polje je lična a ujedno srpska istorija Velikog rata i godina koje su usledile. Sačuvana je autorova Knjiga rada i u njoj nedoumice oko naslova ovog romana: Osvajači, Nesrećnici, Kuća od karata i naposletku Pokošeno polje. Kada bi se čitali kao strofa, ova četiri naslova bili bi najkraća i najtačnija pesnička istorija jednog naroda i jednog veka.“– Čedomir Antić

Pokoseno polje

Branimir Ćosić
Pokošeno polje
treće izdanje
Бранимир Ћосић
Покошено поље
*

Briljantan roman o jednoj zemlji, jednom ratu i jednoj izgubljenoj mladosti
Dečje knjige nisu ga više zanimale. Sva Sokolova oka i Lastavičja krila iz indijanskih priča činila su mu se nekako lažna i nevažna. Vukove pesme govorile su mu o nečem isuviše dalekom i prošlom. Rat se tamo prikazivao u blesku oružja, u zveketu oklopa, u lepršanju čekrkli čelenki, u belim čadorima, u zlatnim jabukama i samurovim dolamama; noću je mesec plovio nad krvavim razbojištem po kome leže kao da spavaju pali junaci. Rat koji je Nenad znao bio je siv, bez lepote, zarastao u blato, trulog mesa koje se raspada u mirisu karbola, rat gladi, tifusa, cenzure...
Branimir Ćosić je romanom Pokošeno polje ostavio potresno svedočanstvo o stradanju civila i srpske vojske tokom Prvog svetskog rata, ali i upečatljivu sliku Beograda tridesetih godina 20. veka. Prvi deo romana je pretežno autobiografski i oslikava sve užase i surovost rata viđenog očima prerano sazrelog dečaka Nenada Bajkića. U drugom delu Nenad je odrastao i kao novinar jednog prestoničkog lista opisuje stresan rad u redakciji i beskrupulozno bogaćenje kapitalista. Ćosić je pisao vešto, smelo i bez zadrške. Kritički je sagledavao svet, uviđajući opšte moralno posrnuće i nestanak empatije.
„Ćosić je napisao roman kojim je objasnio sve razloge i sklonosti padu ratom osakaćenog srpskog društva. Pokošeno polje je lična a ujedno srpska istorija Velikog rata i godina koje su usledile. Sačuvana je autorova Knjiga rada i u njoj nedoumice oko naslova ovog romana: Osvajači, Nesrećnici, Kuća od karata i naposletku Pokošeno polje. Kada bi se čitali kao strofa, ova četiri naslova bili bi najkraća i najtačnija pesnička istorija jednog naroda i jednog veka.“
– Čedomir Antić


Branimir Ćosić
Pokošeno polje
treće izdanje
Бранимир Ћосић
Покошено поље


Pokošeno polje

Lazar RistovskiJednostavne pričepeto izdanje*"Jednostavne priče" je zbirka kratkih priča poznatog srpskog glumca, scenariste i pisca Lazara Ristovskog, a to je njegova druga knjiga u izdanju Lagune, koja se bavi temama poput ljubavi, zla, smrti, samoće, humorom i fantastikom, a ove "jednostavne" priče često prerastaju u čudne, poetske povesti. Ključne informacije o knjizi:Autor: Lazar Ristovski.Žanr: Kratke priče, satira, fantastika, humor.Teme: Ptica, ljubav, zlo, reka, smrt, samoća, dvojnik, ogledalo, strah, brod, uzaludnost, bicikl, suza, radost, plemenitost, more....Stil: Povezuje setu, fantastiku i humor, često na majstorski način, preobražavajući jednostavne motive u čudne povesti. Knjiga je objavljena u izdanju Laguna i dostupna je u prodaji na različitim online platformama.

Jednostavne price

Lazar Ristovski
Jednostavne priče
peto izdanje
*
"Jednostavne priče" je zbirka kratkih priča poznatog srpskog glumca, scenariste i pisca Lazara Ristovskog, a to je njegova druga knjiga u izdanju Lagune, koja se bavi temama poput ljubavi, zla, smrti, samoće, humorom i fantastikom, a ove "jednostavne" priče često prerastaju u čudne, poetske povesti. 
Ključne informacije o knjizi:
Autor: Lazar Ristovski.
Žanr: Kratke priče, satira, fantastika, humor.
Teme: Ptica, ljubav, zlo, reka, smrt, samoća, dvojnik, ogledalo, strah, brod, uzaludnost, bicikl, suza, radost, plemenitost, more....
Stil: Povezuje setu, fantastiku i humor, često na majstorski način, preobražavajući jednostavne motive u čudne povesti. 
Knjiga je objavljena u izdanju Laguna i dostupna je u prodaji na različitim online platformama. 


Lazar Ristovski
Jednostavne priče
V izdanje

Jednostavne priče

Isidora BjelicaDama iz Monaka*Zabavan, poučan i intrigantan roman naše najkontroverznije spisateljice. Zanimljiv zaplet i inovativna struktura romana obećava lako čitanje o svetu bogatih, slavnih i neobičnih ličnosti. Ovo je šokantna, uzbudljiva, glamurozna priča o bogatima i ukletima, o starenju i podmlađivanju.U pitoresknom ambijentu Azurne obale, u dekadentnom Monaku, nastaje jedna od najneobičnijih priča, koja ne samo da otkriva misteriju smrti slavne Grejs Keli, već daje i konačno rešenje kako da preživimo trenutak kada nam broj godina pređe broj cipela. Provokativno a nežno, brzo a prefinjeno, novo delo Isidore Bjelice pruža vam mogućnost da birate želite li da otkrivate američku ili evropsku verziju svojih i tuđih snova i zabluda.

Dama iz Monaka

Isidora Bjelica
Dama iz Monaka
*
Zabavan, poučan i intrigantan roman naše najkontroverznije spisateljice. Zanimljiv zaplet i inovativna struktura romana obećava lako čitanje o svetu bogatih, slavnih i neobičnih ličnosti. Ovo je šokantna, uzbudljiva, glamurozna priča o bogatima i ukletima, o starenju i podmlađivanju.
U pitoresknom ambijentu Azurne obale, u dekadentnom Monaku, nastaje jedna od najneobičnijih priča, koja ne samo da otkriva misteriju smrti slavne Grejs Keli, već daje i konačno rešenje kako da preživimo trenutak kada nam broj godina pređe broj  cipela. Provokativno a nežno, brzo a prefinjeno, novo delo Isidore Bjelice pruža vam mogućnost da birate želite li da otkrivate američku ili evropsku verziju svojih i tuđih snova i zabluda.


Siniša IvanovićŠpijun u mantiji*Krunoslav Draganović (Orašje, 30. oktobar 1903 — Sarajevo, 3. jul 1983) bio je profesor na zagrebačkom Bogoslovskom fakultetu i jedan od poverljivih ljudi Alojzija Stepinca i Vatikana. Organizator je pacovskih kanala kojim je u Južnu Ameriku prebeglo na hiljade ustaških i nacističkih zločinaca.Krunoslav Draganović je nakon sloma Kraljevine Jugoslavije poslat u Beograd da okupi i vrati hrvatske vojnike i oficire u Zagreb. On je to uspešno obavio, i kao nagradu kasnije dobio misiju u Vatikanu.U avgustu 1943. godine odlazi u Vatikan gde je postavljen za predstavnika NDH. Uz taj poziv obavljao je dužnosti u hrvatskom Crvenom krstu i katoličke Nadbiskupije u Zagrebu. Tako da je dobijao od hrvatske NDH vlade i veliku novčanu pomoć. Nakon završetka Drugog svetskog rata, veliki deo tog novca je ostao kod Draganovića. Jedan od bitnih poslova koje je Draganović trebalo da obavi u Vatikanu, jeste uspostavljanje saradnje sa engleskom i američkom obaveštajnom službom, što mu i uspelo.Od maja 1945. pa do decembra 1948. Krunoslav Draganović je intenzivno radio na prebacivanju ustaških i nacističkih zločinaca u Južnu Ameriku (Argentina, Paragvaj, Bolivija). U to vreme je bio zaposlen u katoličkom institutu Sv. Jeronima u Rimu, gde je dobio na raspolaganje crkvene prostorije koje nisu bile dostupne vojnim i civilnim vlastima Italije. Zajedno sa još nekoliko katoličkih sveštenika poreklom iz Jugoslavije (dr Dominik Mandić, fra Vitomir Naletilić, don Ivan Ilijić i dr.) obilazio je logore u Italiji i Austriji, gde su pronalazili ustaške zločince i davali im lažna dokumenta, a potom brodovima ih prebacivali u Južnu Ameriku.Jedan pretres Cije koji je izvršen u institutu „Sv. Jeronimo“ septembra 1947. pokazao je da je Krunoslav Draganović bio umešan u pomoć više od 20.000 ustaških i nacističkih zločinaca prilikom bežanja van Evrope, uključujići i ustaškog poglavnika Anta Pavelića i Klausa Barbija, poznatijeg kao „koljač iz Liona“.Kasnije su izveštaji Cije utvrdili da postoji tajna operacija "RATLINE" (pacovski kanali), koju je Krunoslav Draganić vodio sa katoličkim sveštenicima za pomaganje prebacivanja ustaških zločinaca iz Evrope. Sve to je rađeno pod plaštom vatikanske agencije „Nacionalna katolička dobrotvorna organizacija“ za raseljavanje lica koja nisu imala dokumenta, begunaca od pravde, genocidnih zločinaca NDH.[3] Svi ti zločinci su sa sobom nosili opljačkano zlato od svojih žrtava.[3] Upravo to zlato je kasnije omogućavalo ustaškoj emigraciji da finansira terorističke akcije u Jugoslaviji i njenih diplomata (npr. Raduča '72, ubistvo Vladimira Rolovića, otimanje aviona 1972. i druge).Radio je u Vatikanu sve do 1964. kada je prešao u gradić Presbaum, kraj Beča. Tu je nastavio svoju saradnju sa ustaškom emigracijom. Pored toga pisao je i niz naučnih radova, a najviše u vezi sa dešavanjima u Blajburgu maja 1945.Krunoslava Draganovića je 10. septembra 1967. godine uhapsila jugoslovenska Udba u Trstu, odakle je bio prebačen u Beograd, a potom u Sarajevo. Mesecima je kasnije išao u zgradu sarajevske policije, gde je davao iskaz policijskim istražiteljima o svom radu ranijih godina. U to vreme je bio stalno pod prismotrom Udbe, jer su ustaški emigranti imali dobar motiv da ga likvidiraju, jer su se bojali odavanja informacija. Njegov iskaz u policiji je nakucan na 9.000 stranica.To hapšenje Krunoslava Draganovića iz 1967. godine je izazvalo brojne reakcije, ne samo u Evropi, već i širom sveta. Mnogi su bili u dilemi da li se Draganović sam predao jugoslovenskoj Udbi, ili je Udba zaista uspela da se dokopa jedne od najtraženijih osoba.Krunoslav Draganović je umro u sarajevskoj bolnici Koševo 3. jula 1983.Sahranjen je u uskom krugu ljudi na sarajevskom groblju „Bare“. Na sahrani su bila prisutna tri sveštenika i tri svetovna lica.

Spijun u mantiji

Siniša Ivanović
Špijun u mantiji
*
Krunoslav Draganović (Orašje, 30. oktobar 1903 — Sarajevo, 3. jul 1983) bio je profesor na zagrebačkom Bogoslovskom fakultetu i jedan od poverljivih ljudi Alojzija Stepinca i Vatikana. Organizator je pacovskih kanala kojim je u Južnu Ameriku prebeglo na hiljade ustaških i nacističkih zločinaca.
Krunoslav Draganović je nakon sloma Kraljevine Jugoslavije poslat u Beograd da okupi i vrati hrvatske vojnike i oficire u Zagreb. On je to uspešno obavio, i kao nagradu kasnije dobio misiju u Vatikanu.
U avgustu 1943. godine odlazi u Vatikan gde je postavljen za predstavnika NDH. Uz taj poziv obavljao je dužnosti u hrvatskom Crvenom krstu i katoličke Nadbiskupije u Zagrebu. Tako da je dobijao od hrvatske NDH vlade i veliku novčanu pomoć. Nakon završetka Drugog svetskog rata, veliki deo tog novca je ostao kod Draganovića. Jedan od bitnih poslova koje je Draganović trebalo da obavi u Vatikanu, jeste uspostavljanje saradnje sa engleskom i američkom obaveštajnom službom, što mu i uspelo.
Od maja 1945. pa do decembra 1948. Krunoslav Draganović je intenzivno radio na prebacivanju ustaških i nacističkih zločinaca u Južnu Ameriku (Argentina, Paragvaj, Bolivija). U to vreme je bio zaposlen u katoličkom institutu Sv. Jeronima u Rimu, gde je dobio na raspolaganje crkvene prostorije koje nisu bile dostupne vojnim i civilnim vlastima Italije. Zajedno sa još nekoliko katoličkih sveštenika poreklom iz Jugoslavije (dr Dominik Mandić, fra Vitomir Naletilić, don Ivan Ilijić i dr.) obilazio je logore u Italiji i Austriji, gde su pronalazili ustaške zločince i davali im lažna dokumenta, a potom brodovima ih prebacivali u Južnu Ameriku.
Jedan pretres Cije koji je izvršen u institutu „Sv. Jeronimo“ septembra 1947. pokazao je da je Krunoslav Draganović bio umešan u pomoć više od 20.000 ustaških i nacističkih zločinaca prilikom bežanja van Evrope, uključujići i ustaškog poglavnika Anta Pavelića i Klausa Barbija, poznatijeg kao „koljač iz Liona“.
Kasnije su izveštaji Cije utvrdili da postoji tajna operacija "RATLINE" (pacovski kanali), koju je Krunoslav Draganić vodio sa katoličkim sveštenicima za pomaganje prebacivanja ustaških zločinaca iz Evrope. Sve to je rađeno pod plaštom vatikanske agencije „Nacionalna katolička dobrotvorna organizacija“ za raseljavanje lica koja nisu imala dokumenta, begunaca od pravde, genocidnih zločinaca NDH.[3] Svi ti zločinci su sa sobom nosili opljačkano zlato od svojih žrtava.[3] Upravo to zlato je kasnije omogućavalo ustaškoj emigraciji da finansira terorističke akcije u Jugoslaviji i njenih diplomata (npr. Raduča '72, ubistvo Vladimira Rolovića, otimanje aviona 1972. i druge).
Radio je u Vatikanu sve do 1964. kada je prešao u gradić Presbaum, kraj Beča. Tu je nastavio svoju saradnju sa ustaškom emigracijom. Pored toga pisao je i niz naučnih radova, a najviše u vezi sa dešavanjima u Blajburgu maja 1945.
Krunoslava Draganovića je 10. septembra 1967. godine uhapsila jugoslovenska Udba u Trstu, odakle je bio prebačen u Beograd, a potom u Sarajevo. Mesecima je kasnije išao u zgradu sarajevske policije, gde je davao iskaz policijskim istražiteljima o svom radu ranijih godina. U to vreme je bio stalno pod prismotrom Udbe, jer su ustaški emigranti imali dobar motiv da ga likvidiraju, jer su se bojali odavanja informacija. Njegov iskaz u policiji je nakucan na 9.000 stranica.
To hapšenje Krunoslava Draganovića iz 1967. godine je izazvalo brojne reakcije, ne samo u Evropi, već i širom sveta. Mnogi su bili u dilemi da li se Draganović sam predao jugoslovenskoj Udbi, ili je Udba zaista uspela da se dokopa jedne od najtraženijih osoba.
Krunoslav Draganović je umro u sarajevskoj bolnici Koševo 3. jula 1983.
Sahranjen je u uskom krugu ljudi na sarajevskom groblju „Bare“. Na sahrani su bila prisutna tri sveštenika i tri svetovna lica.


Siniša Ivanović
Špijun u mantiji
Krunoslav Draganović (Orašje, 30. oktobar 1903 — Sarajevo, 3. jul 1983)

Špijun u mantiji

Dve knjige za 1000 dinara!Igor ĐurićKlinički život - Vuk je pojeo šargarepuIgor Đurić, književnik rođen u Metohiji!*Igor ĐurićKlinički životTotalna konfuzija ili knjiga o duši!Postmoderna nije mrtva!Umrli su pisci postmoderne.Ali su se rodili neki drugi. Ali se rodio jedan posle njih.Ostalo su pisari.Knjiga ''Klinički život'' jeste knjiga o duši.Knjiga ''Klinički život'' govori i o duhovnom propadanju pojednica i kolektivnoj smrti sistema vrednosti jedne nacije. Govori ali ne kaže ništa.Mi smo klinički živeli u stanju kliničke smrti.Duša je, pored kosmosa, međaš preko kojega ne možemo ali pokretač koji nas stremi preko toga nemogućeg. Simbolika prodaje duše đavolu vodi nas ka pitanjima a ne ka odgovorima: ko smo i koliko smo spremni da odemo daleko stavljajući lično iznad opšteg, bezobzira koliko korist ličnog bila nemerljivo mala u odnosu na štetu opšteg koju počinimo.''Klinički život'' ne bi trebalo da čitaju oni koji očekuju od knjige zabavu i koji čitaju današnje ''hitove''. Takođe, niti oni koji traže odgovore.Ova knjiga je udžbenik o duši.Ona govori o padu moralnih i svih drugih vrednosti što je prouzrokovalo naš pad na dno i sve ono što se događalo. Knjiga o propadanju generacija koje su vaspitavane u socijalizmu, gde su se na tim osnovama izgradile ličnosti koje su se kao zreli ljudi teško snalazili u tranziciji: gde su vladala sasvim druga pravila.Ovo je knjiga o gubitnicima tranzicije koji znaju da čitaju: a najviše je takvih jer su ih zamenili nepismeni.''Pad sistema vrednosti. Smrt morala. To su uzroci smrti države''.Koliko čovek može da bude oprezan? Čak ni toliko da uveče, pred spavanje, ne legne opremljen za planinarenje, umesto u pidžami?!?Čovek, sve i da hoće, ne može biti oprezan.To što je tekst surov i bezobziran, da ne kažemo povremeno prost i pornografski,&nbsp;je upravo razlog želji da se podvuče dilema i pitanje: ''Kako ljudi koji imaju dušu mogu biti takvi: surovi, bezobzirni i prosti?''.Je li i duša može biti takva? Ako može, a može, čim su ljudi takvi, onda se negde u traganju za njom nešto propustilo.Ovo je beg iz književnog provincijalizma: sadržajno i tematski. Ova knjiga je protest protiv trenutnog stanja u srpskoj književnosti, u kojoj godinama nije napisan vredan red a kamoli cela knjiga.Ova knjiga koja samo naizgled u svom početku koketira sa popularnim udžbenicima, ali i sa dramskim tekstom, i sa satirom, i sa pornografijom, i sa psihologijom, alternativnim pogledima: jeste katarzična.*О РОМАНУ „ВУК ЈЕ ПОЈЕО ШАРГАРЕПУ“ ИГОРА ЂУРИЋА (staraknjiga.com, 2025.)- стих у роману -(Клинички живот, други део)*Док смо пишали по себи:вриштала је смрт около!- из романа –*	Роман који није роман, уосталом, као и сви романи Игора М. Ђурића. То су прилози за психоанализу а сама књига је посвећена&nbsp;онима које сањамо.&nbsp;Па још и: стих у роману. Наслов говори све а, у ствари, ништа о роману. То је једна превара, можда чак и: парадигма или синтагма?! У питању је, пре свега, роман о сновима - у сну и на јави! Ово је роман дилема и теорема! Јесте, пред вама је роман: резиме! Ово је први роман у Србији где је коришћена вештачка интелигенција за дијалог о већ завршеном штиву. Дакле, вештачка интелигенција није употребљена као помоћ при формирању фабуле и одабиру форме, већ као анализатор већ постављене радње у одређеној структури.	Вук веган (vouk култура - једноставно, зар не?!)&nbsp;је симбол новог времена (против којега се аутор слабашно разрачунава речју а веома јако своjим досадaшњим делом): левог либерализма, ЛЏБТ идеологије и зеленог тероризма. Аутор упире прстом (шапом&nbsp;вука вегетаријанца) на све оне битанге који су се отргли од Бога и одрекли породице и који нису у природи свог постанка и постојања, но су антихристи.	Признаћете, вук који једе шаргарепу (или неко друго воће и поврће) је неприродно стање. То више није вук а није до краја ни шакал! Шакал једе воће кад нема ничег другог – вук, сем меса, ништа макар црк'о!	Вук веган&nbsp;је слика и прилика данашњег просечног&nbsp;корисног идиота&nbsp;на западу (и свугде другде, са тенденцијом и према Србији). Тај и такав човек (корисни идиот) је приморан, пропагандом агенде, горе поменутих сила у окриљу дубоких држава и српских (људских) непријатеља да чини све и стално онако како му се наложи, да не размишља или сам одлучује (не дај Боже) већ мора непрестано и мазохистички да игнорише и понижава своју природу, традицију, породицу, Бога, државу по наређењу јачих, оних који владају...	Вукови, по природи крволоци, како им је Бог прописао, завијају у овом роману (кроз уста аутора):Орешнике за болеснике...	Русија и Руси, данас, то јест, вукови који кољу плен и једу месо, који чувају накот и живе у чопору, ратује(ју) против вукова који једу поврће, живе у зоолошким вртовима, јебу се у дупе и размножавају вештачки (или усвајају природне вучиће). Не буквално, наравно, већ као концепт.	Зашто?!	Кад се вукови натерају да буду вегетаријанци, то је крај вучјег рода! Тако је и са народима, са човеком. Готово! Енде! Нема више!	Овај светски рат се не води због колонија, неправди, енергената, освајања!	Не!	Овај рат се води: да пичка која рађа буде замењена шупком (чија се намена зна); а пенис, који ствара, да се замени језиком који ћути (и: лиже).	Када се вук који једе шаргарепу, први пут појавио, на фронту против човека који жели да живи како су му и преци живели, да живи слободно и по природи?!	1999. године на Косову и Метохији једнорози су, по наређењу демократа из Америке и њихових слугу из Европе и са Балкана, напали вукове са Проклетија - Србе. Било их је више, били су много боље опремљени и били су појачани са хијенама&nbsp;из суседства, али нас нису победили на бојном пољу јер их нисмо пустили унутра.	Није им то ни био циљ: хтели су само да пробају како ће то изгледати против Русије.	Оног тренутка када су неки вукови прешли с меса на шаргарепе, Срби су нападнути на Косову равном, јер је запад изгубио природно стање свог постојања, а на путу су им се нашли људи који то не признају.	Тако су Срби привремено изгубили Косово и Метохију а човек са запада је трајно добио штап и шаргарепу.	Ако сте очекивали да књига говори о горе поменутом вуку геју опширно: варате се. Она само наговештава, кратко и у цртицама.	Не очекујте очигледно од ове књиге!	&nbsp;Нешто је и на читаоцу, ваљда?!	Ова књига је компилација ауторових мисли у другим књигама (које нису коришћене, а јесу обилато) и очијукање са вештачком интелигенцијом безбожном.	Првобитни наслов ове књиге био је&nbsp;Пријатељска ватра&nbsp;а то је и главна тема овог списа. Тек се касније схватило да је ово други део романа&nbsp;Клинички живот. Само се јавило и рекло!

Klinicki zivot - Vuk je pojeo sargarepu

Dve knjige za 1000 dinara!
Igor Đurić
Klinički život - Vuk je pojeo šargarepu
Igor Đurić, književnik rođen u Metohiji!
*
Igor Đurić
Klinički život
Totalna konfuzija ili knjiga o duši!
Postmoderna nije mrtva!
Umrli su pisci postmoderne.
Ali su se rodili neki drugi. Ali se rodio jedan posle njih.
Ostalo su pisari.
Knjiga ''Klinički život'' jeste knjiga o duši.
Knjiga ''Klinički život'' govori i o duhovnom propadanju pojednica i kolektivnoj smrti sistema vrednosti jedne nacije. Govori ali ne kaže ništa.
Mi smo klinički živeli u stanju kliničke smrti.
Duša je, pored kosmosa, međaš preko kojega ne možemo ali pokretač koji nas stremi preko toga nemogućeg. Simbolika prodaje duše đavolu vodi nas ka pitanjima a ne ka odgovorima: ko smo i koliko smo spremni da odemo daleko stavljajući lično iznad opšteg, bezobzira koliko korist ličnog bila nemerljivo mala u odnosu na štetu opšteg koju počinimo.
''Klinički život'' ne bi trebalo da čitaju oni koji očekuju od knjige zabavu i koji čitaju današnje ''hitove''. Takođe, niti oni koji traže odgovore.
Ova knjiga je udžbenik o duši.
Ona govori o padu moralnih i svih drugih vrednosti što je prouzrokovalo naš pad na dno i sve ono što se događalo. Knjiga o propadanju generacija koje su vaspitavane u socijalizmu, gde su se na tim osnovama izgradile ličnosti koje su se kao zreli ljudi teško snalazili u tranziciji: gde su vladala sasvim druga pravila.
Ovo je knjiga o gubitnicima tranzicije koji znaju da čitaju: a najviše je takvih jer su ih zamenili nepismeni.
''Pad sistema vrednosti. Smrt morala. To su uzroci smrti države''.
Koliko čovek može da bude oprezan? Čak ni toliko da uveče, pred spavanje, ne legne opremljen za planinarenje, umesto u pidžami?!?
Čovek, sve i da hoće, ne može biti oprezan.
To što je tekst surov i bezobziran, da ne kažemo povremeno prost i pornografski, je upravo razlog želji da se podvuče dilema i pitanje: ''Kako ljudi koji imaju dušu mogu biti takvi: surovi, bezobzirni i prosti?''.
Je li i duša može biti takva? Ako može, a može, čim su ljudi takvi, onda se negde u traganju za njom nešto propustilo.
Ovo je beg iz književnog provincijalizma: sadržajno i tematski. Ova knjiga je protest protiv trenutnog stanja u srpskoj književnosti, u kojoj godinama nije napisan vredan red a kamoli cela knjiga.
Ova knjiga koja samo naizgled u svom početku koketira sa popularnim udžbenicima, ali i sa dramskim tekstom, i sa satirom, i sa pornografijom, i sa psihologijom, alternativnim pogledima: jeste katarzična.
*
О РОМАНУ „ВУК ЈЕ ПОЈЕО ШАРГАРЕПУ“ ИГОРА ЂУРИЋА (staraknjiga.com, 2025.)
- стих у роману -
(Клинички живот, други део)
*
Док смо пишали по себи:
вриштала је смрт около!
- из романа –
*
	Роман који није роман, уосталом, као и сви романи Игора М. Ђурића. То су прилози за психоанализу а сама књига је посвећена онима које сањамо. Па још и: стих у роману. Наслов говори све а, у ствари, ништа о роману. То је једна превара, можда чак и: парадигма или синтагма?!
      У питању је, пре свега, роман о сновима - у сну и на јави!
       Ово је роман дилема и теорема!
       Јесте, пред вама је роман: резиме!
    Ово је први роман у Србији где је коришћена вештачка интелигенција за дијалог о већ завршеном штиву. Дакле, вештачка интелигенција није употребљена као помоћ при формирању фабуле и одабиру форме, већ као анализатор већ постављене радње у одређеној структури.
	Вук веган (vouk култура - једноставно, зар не?!) је симбол новог времена (против којега се аутор слабашно разрачунава речју а веома јако своjим досадaшњим делом): левог либерализма, ЛЏБТ идеологије и зеленог тероризма. Аутор упире прстом (шапом вука вегетаријанца) на све оне битанге који су се отргли од Бога и одрекли породице и који нису у природи свог постанка и постојања, но су антихристи.
	Признаћете, вук који једе шаргарепу (или неко друго воће и поврће) је неприродно стање. То више није вук а није до краја ни шакал! Шакал једе воће кад нема ничег другог – вук, сем меса, ништа макар црк'о!
	Вук веган је слика и прилика данашњег просечног корисног идиота на западу (и свугде другде, са тенденцијом и према Србији). Тај и такав човек (корисни идиот) је приморан, пропагандом агенде, горе поменутих сила у окриљу дубоких држава и српских (људских) непријатеља да чини све и стално онако како му се наложи, да не размишља или сам одлучује (не дај Боже) већ мора непрестано и мазохистички да игнорише и понижава своју природу, традицију, породицу, Бога, државу по наређењу јачих, оних који владају...
	Вукови, по природи крволоци, како им је Бог прописао, завијају у овом роману (кроз уста аутора):
Орешнике за болеснике...
	Русија и Руси, данас, то јест, вукови који кољу плен и једу месо, који чувају накот и живе у чопору, ратује(ју) против вукова који једу поврће, живе у зоолошким вртовима, јебу се у дупе и размножавају вештачки (или усвајају природне вучиће). Не буквално, наравно, већ као концепт.
	Зашто?!
	Кад се вукови натерају да буду вегетаријанци, то је крај вучјег рода! Тако је и са народима, са човеком. Готово! Енде! Нема више!
	Овај светски рат се не води због колонија, неправди, енергената, освајања!
	Не!
	Овај рат се води: да пичка која рађа буде замењена шупком (чија се намена зна); а пенис, који ствара, да се замени језиком који ћути (и: лиже).
	Када се вук који једе шаргарепу, први пут појавио, на фронту против човека који жели да живи како су му и преци живели, да живи слободно и по природи?!
	1999. године на Косову и Метохији једнорози су, по наређењу демократа из Америке и њихових слугу из Европе и са Балкана, напали вукове са Проклетија - Србе. Било их је више, били су много боље опремљени и били су појачани са хијенама из суседства, али нас нису победили на бојном пољу јер их нисмо пустили унутра.
	Није им то ни био циљ: хтели су само да пробају како ће то изгледати против Русије.
	Оног тренутка када су неки вукови прешли с меса на шаргарепе, Срби су нападнути на Косову равном, јер је запад изгубио природно стање свог постојања, а на путу су им се нашли људи који то не признају.
	Тако су Срби привремено изгубили Косово и Метохију а човек са запада је трајно добио штап и шаргарепу.
	Ако сте очекивали да књига говори о горе поменутом вуку геју опширно: варате се. Она само наговештава, кратко и у цртицама.
	Не очекујте очигледно од ове књиге!
	 Нешто је и на читаоцу, ваљда?!
	Ова књига је компилација ауторових мисли у другим књигама (које нису коришћене, а јесу обилато) и очијукање са вештачком интелигенцијом безбожном.
	Првобитни наслов ове књиге био је Пријатељска ватра а то је и главна тема овог списа. Тек се касније схватило да је ово други део романа Клинички живот. Само се јавило и рекло!



Dve knjige za 1000 dinara!
Igor Đurić
Klinički život - Vuk je pojeo šargarepu
Igor Đurić, književnik rođen u Metohiji!

Klinički život - Vuk je pojeo šargarepu

O ROMANU „VUK JE POJEO ŠARGAREPU“ IGORA ĐURIĆA (staraknjiga.com, 2025.)- stih u romanu -(Klinički život, drugi deo)*Dok smo pišali po sebi:vrištala je smrt okolo!- iz romana – * Roman koji nije roman, uostalom, kao i svi romani Igora M. Đurića. To su prilozi za psihoanalizu a sama knjiga je posvećena onima koje sanjamo. Pa još i: stih u romanu. Naslov govori sve a, u stvari, ništa o romanu. To je jedna prevara, možda čak i: paradigma ili sintagma?! U pitanju je, pre svega, roman o snovima - u snu i na javi! Ovo je roman dilema i teorema! Jeste, pred vama je roman: rezime! Ovo je prvi roman u Srbiji gde je korišćena veštačka inteligencija za dijalog o već završenom štivu. Dakle, veštačka inteligencija nije upotrebljena kao pomoć pri formiranju fabule i odabiru forme, već kao analizator već postavljene radnje u određenoj strukturi.	Vuk vegan (vouk kultura - jednostavno, zar ne?!) je simbol novog vremena (protiv kojega se autor slabašno razračunava rečju a veoma jako svojim dosadašnjim delom): levog liberalizma, LDžBT ideologije i zelenog terorizma. Autor upire prstom (šapom vuka vegetarijanca) na sve one bitange koji su se otrgli od Boga i odrekli porodice i koji nisu u prirodi svog postanka i postojanja, no su antihristi.	Priznaćete, vuk koji jede šargarepu (ili neko drugo voće i povrće) je neprirodno stanje. To više nije vuk a nije do kraja ni šakal! Šakal jede voće kad nema ničeg drugog – vuk, sem mesa, ništa makar crk'o!	Vuk vegan je slika i prilika današnjeg prosečnog korisnog idiota na zapadu (i svugde drugde, sa tendencijom i prema Srbiji). Taj i takav čovek (korisni idiot) je primoran, propagandom agende, gore pomenutih sila u okrilju dubokih država i srpskih (ljudskih) neprijatelja da čini sve i stalno onako kako mu se naloži, da ne razmišlja ili sam odlučuje (ne daj Bože) već mora neprestano i mazohistički da ignoriše i ponižava svoju prirodu, tradiciju, porodicu, Boga, državu po naređenju jačih, onih koji vladaju...	Vukovi, po prirodi krvoloci, kako im je Bog propisao, zavijaju u ovom romanu (kroz usta autora):Orešnike za bolesnike...	Rusija i Rusi, danas, to jest, vukovi koji kolju plen i jedu meso, koji čuvaju nakot i žive u čoporu, ratuje(ju) protiv vukova koji jedu povrće, žive u zoološkim vrtovima, jebu se u dupe i razmnožavaju veštački (ili usvajaju prirodne vučiće). Ne bukvalno, naravno, već kao koncept.	Zašto?!	Kad se vukovi nateraju da budu vegetarijanci, to je kraj vučjeg roda! Tako je i sa narodima, sa čovekom. Gotovo! Ende! Nema više!	Ovaj svetski rat se ne vodi zbog kolonija, nepravdi, energenata, osvajanja!	Ne!	Ovaj rat se vodi: da pička koja rađa bude zamenjena šupkom (čija se namena zna); a penis, koji stvara, da se zameni jezikom koji ćuti (i: liže).	Kada se vuk koji jede šargarepu, prvi put pojavio, na frontu protiv čoveka koji želi da živi kako su mu i preci živeli, da živi slobodno i po prirodi?!	1999. godine na Kosovu i Metohiji jednorozi su, po naređenju demokrata iz Amerike i njihovih slugu iz Evrope i sa Balkana, napali vukove sa Prokletija - Srbe. Bilo ih je više, bili su mnogo bolje opremljeni i bili su pojačani sa hijenama iz susedstva, ali nas nisu pobedili na bojnom polju jer ih nismo pustili unutra.	Nije im to ni bio cilj: hteli su samo da probaju kako će to izgledati protiv Rusije.	Onog trenutka kada su neki vukovi prešli s mesa na šargarepe, Srbi su napadnuti na Kosovu ravnom, jer je zapad izgubio prirodno stanje svog postojanja, a na putu su im se našli ljudi koji to ne priznaju.	Tako su Srbi privremeno izgubili Kosovo i Metohiju a čovek sa zapada je trajno dobio štap i šargarepu.	Ako ste očekivali da knjiga govori o gore pomenutom vuku geju opširno: varate se. Ona samo nagoveštava, kratko i u crticama.	Ne očekujte očigledno od ove knjige!	 Nešto je i na čitaocu, valjda?!	Ova knjiga je kompilacija autorovih misli u drugim knjigama (koje nisu korišćene, a jesu obilato) i očijukanje sa veštačkom inteligencijom bezbožnom.	Prvobitni naslov ove knjige bio je Prijateljska vatra a to je i glavna tema ovog spisa. Tek se kasnije shvatilo da je ovo drugi deo romana Klinički život. Samo se javilo i reklo!	PRIJATELjSKA VATRA?!	Prijateljska vatra (bratoubilačka) je više nego jasan i očigledan simbol (dotle da i nije simbol) i aluzija na srpsku neslogu koja proliva međusobnu krv najčešće bez valjanog razloga. Mi se međusobno mrzimo i satiremo iz gluposti, dokolice i neznanja.	Roman kaže:	Srbi, ja sam taj, retko kad uspeju da izađu iz prijateljske vatre.	Koji Srbi? Četnici i partizani, levi i desni, Obrenovićevci i Karađorđevićevci, šumadinci ili prekodrinci, monarhisti i komunisti, mali Rusi ili veliki Evropejci, itd. itd.	Evo još nekih najosnovnijih ideja ili pitanja koje pokreće ova knjiga!	KANAL?!	Skučeni pogledi ali ujedno i sigurnost.	Šta će nam „široki vidici“ ako nas isti ubijaju?!	Nama nije trebala širina demokratije već sigurnost diktature!	U kanalu, Srbin ima veću istoriju (i: svoju) nego što je imao u Dušanovom carstvu – jer – ljudi smo, iako smo Srbi – a Srbi smo, jer smo ljudi u vremenu neljudi.	Čitava srpska istorija se stvarala u ograničenim a nekontrolisanim uslovima: u kanalu. Nekad i: jami. Mi nismo videli dalje od nosa i noža pod grlom!	FILOZOFIJA?!...niko nije umro a da se prethodno nije rodio...	KNjIŽEVNOST?!Roman traži ravničarsku reku, široku, sporu i duboku, a stih hoće planinski potok, uzak, brz i plitak.	Poezija je pritoka, a roman je glavni tok! Nije kanal, i ako je ovo roman!	RAT?!Krv ne može biti ni kvazi, ni proksi!	Lako je tuđim kurcem gloginje mlatiti!	Lako je mrtvom vuku rep meriti – makar i vegan bio!	IMPOTENCIJA?!	Nemogućnost da stvorim (ipak: jednina) umetničko delo koje će promeniti svet i ljude na bolje, ili makar podići revoluciju!	SNOVI?!	Srpska iracionalnost!	Ja nisam mogao, protiv podela i rata, ništa drugo nego da sanjam!	Snovi protiv ideologije – to je pobeda zdravog razuma nad bezumljem!	FROJD?!	Prvo: to je nadimak, tako su autora ovog romana zvali drugovi i drugarice u srednjoj školi.	Drugo: u psihoanalizi može nam se sve, pa čak i ako nije tačno (što je najčešće): briga nas.	Najzad, zar svako umetničko delo nije prilog za psihoanalizu autora?!	Pogotovo ovog?!	ANTIRATNI ROMAN?!	Nije. To je samo roman o ratu onako kako je izgledalo ili se sanjalo.	Ko je i kada nas uopšte pitao: hoćete li biti Srbi u Metohiji?!	Nije niko i nikad!	To je božija odluka a Bog je protiv rata, vernici jesu.	Nije važno ko je za rat a ko nije – na kraju se i jedni i drugi nađu u njemu i valja preživeti.	Imali smo loš mir – menjali smo ga za dobar rat!	Nismo loše ni prošli – kako je bilo pisano!	PORUKA?!	Nema je!	Da smo hteli poruku da šaljemo, otišli bi u poštu i poslali telegram (Džon Ford).	Ipak?! Možda?!Znaš li ti dečko, da dok ja i ti ovde, u ovom blatu, gubimo glave, neko u blizini, ne daleko od nas, stiče svoj prvi milion?!	Ili:Vidiš i sam koliko vrede novci kad se nađeš u ovakvoj situaciji. Sve će im to otići kako im je došlo, na ovaj ili onaj način, samo je žrtva za otadžbinu i svoj narod: večna!	Ili:	Teško je vreme, većina teorija zavera iz prošlih decenija i vekova se obistinjuje i materijalizuje. Čovečanstvo mora verovati u sve forme zla ili neće preživeti!	Uzmite za poruku šta vam drago, knjizi je svejedno. Jer, u beskonačnost se ne ide zarađenim milionima već stvorenim delom!	ZASEDA?!	Mi Srbi: stalno smo u zasedi, sa ove ili sa one strane, svejedno nam je.	Ili sa štitom ili na štitu!	Srbin ako nije u jendeku: nije ni Srbin, ni vuk.	I kad se nađe u zasedi: u Srbina, uglavnom, pucaju njegovi!	CRNjANSKOVE ZAPETE?!	Jebi ga, volimo ga (ih)!	ISTORIJA?!	Srbi, mi smo jedini narod, pored Rusa, jašta, koji je vlastitu (i narodnu, izvornu, svoju) dinastiju zamenio ideologijom bezbožnika na čelu sa Hrvatom, koji je, pored toga što je bio strani agent i komunista, bio i srbomrzac?!	SEKS, SKAREDNOST, PROSTAKLUK?!	Možda, povratak animalnoj prirodi.	Priroda nam dala sve: mi samo trebao da se okoristimo njome!	To što volimo da jebemo a da ne budemo jebani je zato što smo Srbi!	Čak ni Srpkinje ne vole da budu jebene iz pogrešnih razloga!	Pitanje, zar neko voli da bude neprirodno i na silu jeban?	Voli vuk gej i vegan!	Ako nije gore pomenuto, pitajte Frojda.	ALKOHOL?!	Ova knjiga je pisana u alkoholisanim snovima.	Autor je odsanjao ovu knjigu.	ONOSTRANO?!	Lično iskustvo autora knjige, onda kad nije sanjao, nego se razmeđavao između života i smrti!	VERA U BOGA?!	Ispitajte se: ko iskreno i bez koristi veruje u Boga?!	Ispitajte sami sebe: koliko ste lažnih obećanja dali Bogu?!	itd.itd.	Dosta je, rekosmo već, nešto treba ostaviti i čitaocima (ako ih uopšte bude bilo?!).	Klinički život je svojevremeno (nesvesno) raskrinkao vuka vegana, jer je autor pročitao na hiljade knjiga, pa je tekst pisao podsvesno, izvan svesti i nesvesno, u somnabulnim isparenjima i lebdenjima, sa kanabeta u ordinaciji psihoanalitičara i klasičnog psihijatra, ili u pijačnoj krčmi, u međuvremenu, van snova i knjiga, trošeći mnogo alkohola i žena, bez književnih aspiracija!	Čekajte?! Ko je, onda, taj čovek, koji tvrdi da je uspeo da predvidi pojavu vuka vegetarijanca na poljima Kosova i Donbasa, tako što je čitao, pio i jebao?!	To je Igor M. Đurić, budala jedna! N.N.

Vuk je pojeo sargarepu!

O ROMANU „VUK JE POJEO ŠARGAREPU“ IGORA ĐURIĆA (staraknjiga.com, 2025.)
- stih u romanu -
(Klinički život, drugi deo)
*
Dok smo pišali po sebi:
vrištala je smrt okolo!
- iz romana –

*
      Roman koji nije roman, uostalom, kao i svi romani Igora M. Đurića. To su prilozi za psihoanalizu a sama knjiga je posvećena onima koje sanjamo. Pa još i: stih u romanu. Naslov govori sve a, u stvari, ništa o romanu. To je jedna prevara, možda čak i: paradigma ili sintagma?!
     U pitanju je, pre svega, roman o snovima - u snu i na javi!
     Ovo je roman dilema i teorema!
       Jeste, pred vama je roman: rezime!
   Ovo je prvi roman u Srbiji gde je korišćena veštačka inteligencija za dijalog o već završenom štivu. Dakle, veštačka inteligencija nije upotrebljena kao pomoć pri formiranju fabule i odabiru forme, već kao analizator već postavljene radnje u određenoj strukturi.
	Vuk vegan (vouk kultura - jednostavno, zar ne?!) je simbol novog vremena (protiv kojega se autor slabašno razračunava rečju a veoma jako svojim dosadašnjim delom): levog liberalizma, LDžBT ideologije i zelenog terorizma. Autor upire prstom (šapom vuka vegetarijanca) na sve one bitange koji su se otrgli od Boga i odrekli porodice i koji nisu u prirodi svog postanka i postojanja, no su antihristi.
	Priznaćete, vuk koji jede šargarepu (ili neko drugo voće i povrće) je neprirodno stanje. To više nije vuk a nije do kraja ni šakal! Šakal jede voće kad nema ničeg drugog – vuk, sem mesa, ništa makar crk'o!
	Vuk vegan je slika i prilika današnjeg prosečnog korisnog idiota na zapadu (i svugde drugde, sa tendencijom i prema Srbiji). Taj i takav čovek (korisni idiot) je primoran, propagandom agende, gore pomenutih sila u okrilju dubokih država i srpskih (ljudskih) neprijatelja da čini sve i stalno onako kako mu se naloži, da ne razmišlja ili sam odlučuje (ne daj Bože) već mora neprestano i mazohistički da ignoriše i ponižava svoju prirodu, tradiciju, porodicu, Boga, državu po naređenju jačih, onih koji vladaju...
	Vukovi, po prirodi krvoloci, kako im je Bog propisao, zavijaju u ovom romanu (kroz usta autora):
Orešnike za bolesnike...
	Rusija i Rusi, danas, to jest, vukovi koji kolju plen i jedu meso, koji čuvaju nakot i žive u čoporu, ratuje(ju) protiv vukova koji jedu povrće, žive u zoološkim vrtovima, jebu se u dupe i razmnožavaju veštački (ili usvajaju prirodne vučiće). Ne bukvalno, naravno, već kao koncept.
	Zašto?!
	Kad se vukovi nateraju da budu vegetarijanci, to je kraj vučjeg roda! Tako je i sa narodima, sa čovekom. Gotovo! Ende! Nema više!
	Ovaj svetski rat se ne vodi zbog kolonija, nepravdi, energenata, osvajanja!
	Ne!
	Ovaj rat se vodi: da pička koja rađa bude zamenjena šupkom (čija se namena zna); a penis, koji stvara, da se zameni jezikom koji ćuti (i: liže).
	Kada se vuk koji jede šargarepu, prvi put pojavio, na frontu protiv čoveka koji želi da živi kako su mu i preci živeli, da živi slobodno i po prirodi?!
	1999. godine na Kosovu i Metohiji jednorozi su, po naređenju demokrata iz Amerike i njihovih slugu iz Evrope i sa Balkana, napali vukove sa Prokletija - Srbe. Bilo ih je više, bili su mnogo bolje opremljeni i bili su pojačani sa hijenama iz susedstva, ali nas nisu pobedili na bojnom polju jer ih nismo pustili unutra.
	Nije im to ni bio cilj: hteli su samo da probaju kako će to izgledati protiv Rusije.
	Onog trenutka kada su neki vukovi prešli s mesa na šargarepe, Srbi su napadnuti na Kosovu ravnom, jer je zapad izgubio prirodno stanje svog postojanja, a na putu su im se našli ljudi koji to ne priznaju.
	Tako su Srbi privremeno izgubili Kosovo i Metohiju a čovek sa zapada je trajno dobio štap i šargarepu.
	Ako ste očekivali da knjiga govori o gore pomenutom vuku geju opširno: varate se. Ona samo nagoveštava, kratko i u crticama.
	Ne očekujte očigledno od ove knjige!
	 Nešto je i na čitaocu, valjda?!
	Ova knjiga je kompilacija autorovih misli u drugim knjigama (koje nisu korišćene, a jesu obilato) i očijukanje sa veštačkom inteligencijom bezbožnom.
	Prvobitni naslov ove knjige bio je Prijateljska vatra a to je i glavna tema ovog spisa. Tek se kasnije shvatilo da je ovo drugi deo romana Klinički život. Samo se javilo i reklo!
	PRIJATELjSKA VATRA?!
	Prijateljska vatra (bratoubilačka) je više nego jasan i očigledan simbol (dotle da i nije simbol) i aluzija na srpsku neslogu koja proliva međusobnu krv najčešće bez valjanog razloga. Mi se međusobno mrzimo i satiremo iz gluposti, dokolice i neznanja.
	Roman kaže:
	Srbi, ja sam taj, retko kad uspeju da izađu iz prijateljske vatre.
	Koji Srbi? Četnici i partizani, levi i desni, Obrenovićevci i Karađorđevićevci, šumadinci ili prekodrinci, monarhisti i komunisti, mali Rusi ili veliki Evropejci, itd. itd.
	Evo još nekih najosnovnijih ideja ili pitanja koje pokreće ova knjiga!
	KANAL?!
	Skučeni pogledi ali ujedno i sigurnost.
	Šta će nam „široki vidici“ ako nas isti ubijaju?!
	Nama nije trebala širina demokratije već sigurnost diktature!
	U kanalu, Srbin ima veću istoriju (i: svoju) nego što je imao u Dušanovom carstvu – jer  – ljudi smo, iako smo Srbi  – a Srbi smo, jer smo ljudi u vremenu neljudi.
	Čitava srpska istorija se stvarala u ograničenim a nekontrolisanim uslovima: u kanalu. Nekad i: jami. Mi nismo videli dalje od nosa i noža pod grlom!
	FILOZOFIJA?!
...niko nije umro a da se prethodno nije rodio...
	KNjIŽEVNOST?!
Roman traži ravničarsku reku, široku, sporu i duboku, a stih hoće planinski potok, uzak, brz i plitak.
	Poezija je pritoka, a roman je glavni tok! Nije kanal, i ako je ovo roman!
	RAT?!
Krv ne može biti ni kvazi, ni proksi!
	Lako je tuđim kurcem gloginje mlatiti!
	Lako je mrtvom vuku rep meriti – makar i vegan bio!
	IMPOTENCIJA?!
	Nemogućnost da stvorim (ipak: jednina) umetničko delo koje će promeniti svet i ljude na bolje, ili makar podići revoluciju!
	SNOVI?!
	Srpska iracionalnost!
	Ja nisam mogao, protiv podela i rata, ništa drugo nego da sanjam!
	Snovi protiv ideologije – to je pobeda zdravog razuma nad bezumljem!
	FROJD?!
	Prvo: to je nadimak, tako su autora ovog romana zvali drugovi i drugarice u srednjoj školi.
	Drugo: u psihoanalizi može nam se sve, pa čak i ako nije tačno (što je najčešće): briga nas.
	Najzad, zar svako umetničko delo nije prilog za psihoanalizu autora?!
	Pogotovo ovog?!
	ANTIRATNI ROMAN?!
	Nije. To je samo roman o ratu onako kako je izgledalo ili se sanjalo.
	Ko je i kada nas uopšte pitao: hoćete li biti Srbi u Metohiji?!
	Nije niko i nikad!
	To je božija odluka a Bog je protiv rata, vernici jesu.
	Nije važno ko je za rat a ko nije – na kraju se i jedni i drugi nađu u njemu i valja preživeti.
	Imali smo loš mir – menjali smo ga za dobar rat!
	Nismo loše ni prošli – kako je bilo pisano!
	PORUKA?!
	Nema je!
	Da smo hteli poruku da šaljemo, otišli bi u poštu i poslali telegram (Džon Ford).
	Ipak?! Možda?!
Znaš li ti dečko, da dok ja i ti ovde, u ovom blatu, gubimo glave, neko u blizini, ne daleko od nas, stiče svoj prvi milion?!
	Ili:
Vidiš i sam koliko vrede novci kad se nađeš u ovakvoj situaciji. Sve će im to otići kako im je došlo, na ovaj ili onaj način, samo je žrtva za otadžbinu i svoj narod: večna!
	Ili:
	Teško je vreme, većina teorija zavera iz prošlih decenija i vekova se obistinjuje i materijalizuje. Čovečanstvo mora verovati u sve forme zla ili neće preživeti!
	Uzmite za poruku šta vam drago, knjizi je svejedno. Jer, u beskonačnost se ne ide zarađenim milionima već stvorenim delom!
	ZASEDA?!
	Mi Srbi: stalno smo u zasedi, sa ove ili sa one strane, svejedno nam je.
	Ili sa štitom ili na štitu!
	Srbin ako nije u jendeku: nije ni Srbin, ni vuk.
	I kad se nađe u zasedi: u Srbina, uglavnom, pucaju njegovi!
	CRNjANSKOVE ZAPETE?!
	Jebi ga, volimo ga (ih)!
	ISTORIJA?!
	Srbi, mi smo jedini narod, pored Rusa, jašta, koji je vlastitu (i narodnu, izvornu, svoju) dinastiju zamenio ideologijom bezbožnika na čelu sa Hrvatom, koji je, pored toga što je bio strani agent i komunista, bio i srbomrzac?!
	SEKS, SKAREDNOST, PROSTAKLUK?!
	Možda, povratak animalnoj prirodi.
	Priroda nam dala sve: mi samo trebao da se okoristimo njome!
	To što volimo da jebemo a da ne budemo jebani je zato što smo Srbi!
	Čak ni Srpkinje ne vole da budu jebene iz pogrešnih razloga!
	Pitanje, zar neko voli da bude neprirodno i na silu jeban?
	Voli vuk gej i vegan!
	Ako nije gore pomenuto, pitajte Frojda.
	ALKOHOL?!
	Ova knjiga je pisana u alkoholisanim snovima.
	Autor je odsanjao ovu knjigu.
	ONOSTRANO?!
	Lično iskustvo autora knjige, onda kad nije sanjao, nego se razmeđavao između života i smrti!
	VERA U BOGA?!
	Ispitajte se: ko iskreno i bez koristi veruje u Boga?!
	Ispitajte sami sebe: koliko ste lažnih obećanja dali Bogu?!
	itd.itd.
	Dosta je, rekosmo već, nešto treba ostaviti i čitaocima (ako ih uopšte bude bilo?!).
	Klinički život je svojevremeno (nesvesno) raskrinkao vuka vegana, jer je autor pročitao na hiljade knjiga, pa je tekst pisao podsvesno, izvan svesti i nesvesno, u somnabulnim isparenjima i lebdenjima, sa kanabeta u ordinaciji psihoanalitičara i klasičnog psihijatra, ili u pijačnoj krčmi, u međuvremenu, van snova i knjiga, trošeći mnogo alkohola i žena, bez književnih aspiracija!
	Čekajte?! Ko je, onda, taj čovek, koji tvrdi da je uspeo da predvidi pojavu vuka vegetarijanca na poljima Kosova i Donbasa, tako što je čitao, pio i jebao?!
	To je Igor M. Đurić, budala jedna!

N.N.


Igor Đurić
Vuk je pojeo šargarepu!
- stih u romanu -
(Klinički život, drugi deo)
Igor Đurić, pisac, rođen u Metohiji.

Vuk je pojeo šargarepu!

Dragiša VasićCrvene magle*Slavljen posle Velikog rata kao heroj i moderni pisac, Dragiša Vasić svoj život je izgubio u vihoru Jasenovca i tragičnog kraja Ravnogorskog pokreta. Crvene magle su ostale kao jedan od najboljih kratkih romana u srpskoj književnosti i potresno svedočanstvo o Velikom ratu.Roman Crvene magle Dragiše Vasića je najupečatljivije delo o početku i toku Velikog rata iz perspektive mladih vojnika. Po prvi put u našoj književnosti obrađuje se motiv dezerterstva i pitanje nedoumice između življenja prijatnog života uz voljenu ženu i žrtvovanja za otadžbinu. Dragiša Vasić bio je pravnik, književnik, publicista, potpred­sednik Srpskog kulturnog kluba, član SANU. Rođen je 1885. Njegova smrt 1945. obavijena je velom mi­sterije. Za vreme Drugog svetskog rata bio u pokretu Draže Mihailo­vića. Okružni sud u Beogradu ga je rehabilitovao 2009. godine. Objavio je roman Crvene magle 1922. godine i tri zbirke pripovedaka: Utuljena kandila, Vitlo i druge priče i Pad sa građevine.

Crvene magle

Dragiša Vasić
Crvene magle
*
Slavljen posle Velikog rata kao heroj i moderni pisac, Dragiša Vasić svoj život je izgubio u vihoru Jasenovca i tragičnog kraja Ravnogorskog pokreta. Crvene magle su ostale kao jedan od najboljih kratkih romana u srpskoj književnosti i potresno svedočanstvo o Velikom ratu.
Roman Crvene magle Dragiše Vasića je najupečatljivije delo o početku i toku Velikog rata iz perspektive mladih vojnika. Po prvi put u našoj književnosti obrađuje se motiv dezerterstva i pitanje nedoumice između življenja prijatnog života uz voljenu ženu i žrtvovanja za otadžbinu. Dragiša Vasić bio je pravnik, književnik, publicista, potpred­sednik Srpskog kulturnog kluba, član SANU. Rođen je 1885. Njegova smrt 1945. obavijena je velom mi­sterije. Za vreme Drugog svetskog rata bio u pokretu Draže Mihailo­vića. Okružni sud u Beogradu ga je rehabilitovao 2009. godine. Objavio je roman Crvene magle 1922. godine i tri zbirke pripovedaka: Utuljena kandila, Vitlo i druge priče i Pad sa građevine.


Mirko DemićĆutanja iz Gore*ISTORIJA U SAMOM JEZGRU JEZIKAĆutanja iz Gore Mirka Demića prvi su deo petoknjižja u kome slede već objavljene knjige: Molski akordi(2008, 2009, „Andrićeva nagrada“), Ataka na Itaku (2015), Trezvenjaci na pijanoj lađi (2010, nagrada„Dejan Medaković“) i Po(v)ratnički rekvijem (2012).Petrova gora je glavni junak ove fantazmagorije, kako mitska tako i stvarna, čija se istorija prati odpredrimskog i rimskog doba, sve do savremenosti. Raspliću se predanja o njenom postanju i porekluimena, uz narodnu pesmu o nastanku i nestanku Petrove gore.Roman pratimo kroz svesti tri pripovedača: Leša Samouka, poslednjeg krajiškog proroka, čiji glasistovremeno i otvara i zatvara ne samo svako poglavlje već i čitavo petoknjižje svojevrsnim „Epilogomkoji je na početku“; upraviteljku sanatorijuma, koja progovara u „Prologu, koji je na kraju“; i naratoracentralne priče.U Ćutanjima iz Gore mešaju se beskonačne polemike Adama i Adame, prvih ljudi, glasovi vrhovnesveštenice Kolapljana i rimskog legionara, glasovi ruke i glasovi pepela, ispovesti duša i ispovesti tela,braće i razbraće, političkih protivnika i koalicionih saboraca, svedočanstva patrijarhove glave ipatrijarhovog trupa, Nikog i ničega i Nekog i nečega, Duše i tela, Petra i Pavla, večne polemike igumana ikralja… Dva ugaona stuba ove priče čine dva stvarna i mitska Petra; jedan je Petar Svačić, poslednji hrvatski kralj,po kojem je, prema hrvatskoj verziji, Petrova gora i dobila ime, dok se druga, srpska verzija, zarodonačelnika poziva na kaluđera Petra, tvorca života. Obojici je zajednički grob – Petrova gora.Miting iz 1990. godine održan na Petrovoj gori, nije pustio duhove iz boce, već duhove mrtvih iz Gore,nagoveštavajući neizvesnu budućnost živih, što se pokazalo u knjigama koje iza Ćutanja iz Gore slede.

Cutanja iz Gore

Mirko Demić
Ćutanja iz Gore
*
ISTORIJA U SAMOM JEZGRU JEZIKA
Ćutanja iz Gore Mirka Demića prvi su deo petoknjižja u kome slede već objavljene knjige: Molski akordi
(2008, 2009, „Andrićeva nagrada“), Ataka na Itaku (2015), Trezvenjaci na pijanoj lađi (2010, nagrada
„Dejan Medaković“) i Po(v)ratnički rekvijem (2012).
Petrova gora je glavni junak ove fantazmagorije, kako mitska tako i stvarna, čija se istorija prati od
predrimskog i rimskog doba, sve do savremenosti. Raspliću se predanja o njenom postanju i poreklu
imena, uz narodnu pesmu o nastanku i nestanku Petrove gore.
Roman pratimo kroz svesti tri pripovedača: Leša Samouka, poslednjeg krajiškog proroka, čiji glas
istovremeno i otvara i zatvara ne samo svako poglavlje već i čitavo petoknjižje svojevrsnim „Epilogom
koji je na početku“; upraviteljku sanatorijuma, koja progovara u „Prologu, koji je na kraju“; i naratora
centralne priče.
U Ćutanjima iz Gore mešaju se beskonačne polemike Adama i Adame, prvih ljudi, glasovi vrhovne
sveštenice Kolapljana i rimskog legionara, glasovi ruke i glasovi pepela, ispovesti duša i ispovesti tela,
braće i razbraće, političkih protivnika i koalicionih saboraca, svedočanstva patrijarhove glave i
patrijarhovog trupa, Nikog i ničega i Nekog i nečega, Duše i tela, Petra i Pavla, večne polemike igumana i
kralja…

Dva ugaona stuba ove priče čine dva stvarna i mitska Petra; jedan je Petar Svačić, poslednji hrvatski kralj,
po kojem je, prema hrvatskoj verziji, Petrova gora i dobila ime, dok se druga, srpska verzija, za
rodonačelnika poziva na kaluđera Petra, tvorca života. Obojici je zajednički grob – Petrova gora.
Miting iz 1990. godine održan na Petrovoj gori,  nije pustio duhove iz boce, već duhove mrtvih iz Gore,
nagoveštavajući neizvesnu budućnost živih, što se pokazalo u knjigama koje iza Ćutanja iz Gore slede.


Ćutanja iz Gore

Goran PetrovićSitničarnica Kod srećne ruke*Roman „Sitničarnica 'Kod srećne ruke'“ aktuelan je i više od dvadeset godina nakon što je objavljen. Nisu samo radnja, kompozicija i oblici fantastike ono što ovaj roman čini jedinstvenim i čudesnim, već i jezik na koji je napisana. U isto vreme je jednostavan i rafiniran, zbog čega se ovaj roman može nazvati najboljom knjigom napisanom na srpskom jeziku. Dela Gorana Petrovića odlikuje stil koji je pitak, čitljiv, u nekim delovima toliko liričan da prozni odlomci deluju kao pesma u prozi. Ninova nagrada, Vitalova nagrada, Nagrada Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu.

Sitnicarnica Kod srecne ruke

Goran Petrović
Sitničarnica Kod srećne ruke
*
Roman „Sitničarnica 'Kod srećne ruke'“ aktuelan je i više od dvadeset godina nakon što je objavljen. Nisu samo radnja, kompozicija i oblici fantastike ono što ovaj roman čini jedinstvenim i čudesnim, već i jezik na koji je napisana. U isto vreme je jednostavan i rafiniran, zbog čega se ovaj roman može nazvati najboljom knjigom napisanom na srpskom jeziku. Dela Gorana Petrovića odlikuje stil koji je pitak, čitljiv, u nekim delovima toliko liričan da prozni odlomci deluju kao pesma u prozi. Ninova nagrada, Vitalova nagrada, Nagrada Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu.


Goran Petrović
Sitničarnica Kod srećne ruke

Sitničarnica Kod srećne ruke

Milorad PavićZvezdani plaštAstrološki vodič za neupućene*Milorad Pavić (Beograd, 15. oktobar 1929 — Beograd, 30. novembar 2009) bio je srpski književnik, prevodilac, istoričar književnosti, univerzitetski profesor i akademik.*U Zvezdanom plaštu, onirički elementi spajaju različita vremena i prostore u mistično jedinstvo različitosti – kao suštinske ideje Pavićeve romaneskne fikcije. U snovima i nakon buđenja, junaci Pavićevih romana prelaze u drugi vek i u drugo telo. Pri takvim buđenjima, pored navedenih metamorfoza, junaci Zvezdanog plašta doživljavaju i „trenutke prosvetljenja i straha” posredstvom kojih su ostvarene veze između kosmičkog poretka, snova i strukture teksta. Snovi su „otvoreni prozori u sutrašnjicu”, ali i tajni hodnici u prošlost, jer u Zvezdanom plaštu „svako padanje u san traje nekoliko stotina godina”. Snovi povezuju nacije i religije, u preplitanju istorijskih i legendarnih perspektiva, posredstvom postmodernističkih spojeva mistike i istoriografske metafikcije.Iz pogovora Mistika „Zvezdanog plašta”prof. dr Dušana Živkovića*

Zvezdani plast

Milorad Pavić
Zvezdani plašt
Astrološki vodič za neupućene
*
Milorad Pavić (Beograd, 15. oktobar 1929 — Beograd, 30. novembar 2009) bio je srpski književnik, prevodilac, istoričar književnosti, univerzitetski profesor i akademik.
*
U Zvezdanom plaštu, onirički elementi spajaju različita vremena i prostore u mistično jedinstvo različitosti – kao suštinske ideje Pavićeve romaneskne fikcije. U snovima i nakon buđenja, junaci Pavićevih romana prelaze u drugi vek i u drugo telo. Pri takvim buđenjima, pored navedenih metamorfoza, junaci Zvezdanog plašta doživljavaju i „trenutke prosvetljenja i straha” posredstvom kojih su ostvarene veze između kosmičkog poretka, snova i strukture teksta. Snovi su „otvoreni prozori u sutrašnjicu”, ali i tajni hodnici u prošlost, jer u Zvezdanom plaštu „svako padanje u san traje nekoliko stotina godina”. Snovi povezuju nacije i religije, u preplitanju istorijskih i legendarnih perspektiva, posredstvom postmodernističkih spojeva mistike i istoriografske metafikcije.
Iz pogovora Mistika „Zvezdanog plašta”
prof. dr Dušana Živkovića
*



Milorad Pavić
Zvezdani plašt
Astrološki vodič za neupućene

Istraži kategoriju: Književnost

Antikvarne knjige, retka izdanja i polovne knjige po najpovoljnijim cenama u Srbiji. Istražite našu bogatu kolekciju starih knjiga - od srpskih klasika, istorijskih dela i književnih remek-dela do retkih primeraka za kolekcionare. Staraknjiga - vaša online antikvarna knjižara od 2008.