Teodora Petrović SEĆANjA

Teodora Petrović

SEĆANjA

Matica srpska, Novi Sad, 1981

„Sterija je svoju dramu ''Rodoljupci'' nazvao ''privatnom istorijom'' srpskog pokreta 1848. godine. I ovo treba da bude nešto slično tome: privatna istorija ustaške okupacije Karlovaca“.

Teodora Petrović

I

Za Teodoru Petrović (rođenu Simeonović Čokić) sam prvi put ''čuo'' čitajući Mihizovu Autobiografiju o drugima. On u toj knjizi pominje svoju profesoricu Srpskog jezika i književnosti, koju su iz milošte zvali Majica. Mihiz je predstavlja kao vrsnog poznavaoca ''zaverenički odanog'' „dvema karlovačkim sasvim suprotnim tradicijama – Branku Radičeviću i mitropolitu Stevanu Stratimiroviću“. Ona je, po rečima Mihiza, „bila i ostala naš najbolji poznavalac života mladog pesnika i matorog mitropolita“. Njemu, Mihizu, profesorka Petrović usađuje ljubav prema književnosti, a mnogo kasnije i sumnju da Branko nije voleo Vukovu ćerku Minu, već Vukovu ženu Anu. Kasnije je Teodoru Petrović pomenula i Vida Ognjenović u jednom feljtonu.

Teodora Petrović je rođena u Sremskim Karlovcima 1898. godine. Osnovnu školu i gimnaziju završila je u Karlovcima, fakultet u Beogradu. Napisala je, pored knjige o kojoj govorimo, i mnogo članaka po raznim časopisima (npr. Zbornik Matice srpske, Prilozi za književnost, Dnevnik), kao i knjige Iz istorije srpske književnosti u kojoj obrađuje srpsku književnost XIX veka, mitropolita Stratimirovića, Dositeja, Vuka, Višnjića, Sarajliju, Branka, Eustahiju Arsić..., i knjigu Beleške i beleščice o Branku Radičeviću. U meni pristupačnoj literaturi i na internetu skoro da nema tragova o postojanju ovog uvaženog pedagoga, naučne radnice i književnice. Nisam uspeo da pronađem ni njenu sliku. Radila je i kao upravnik arhiva Srpske akademije nauka i umetnosti u Sremskim Karlovcima. Bila je vegetarijanka i bavila se ''ženskim pravom''.

Sećanja Teodore Petrović su uspomene na Sremske Karlovce, gde je rođena i gde je provela ceo svoj životni i radni vek, osim studija u Beogradu, i sećanja na tamošnju gimnaziju gde je takođe provela vek: kao učenica i profesorka. Kroz prizmu njene porodice i nje same – naravno. Kako to obično biva kada se beleže ovakve knjige. Ova knjiga nije samo knjiga uspomena i sećanja, ovo je istorija Sremskih Karlovaca i tamošnje gimnazije, kao i ljudi koji su prošli kroz njih, i na stare karlovačke porodice. Pored toga, ovde možete pročitati o starim karlovačkim grobljima, o Dunavu i alasima, Dvorskoj bašti i Stražilovu, o mitropolitima i patrijarsima, o karlovačkim knjižarima i knjižarama, ponešto i o ''prljavom vešu gimnazijskom'', o berbi grožđa, vrstama vina, običajima.

„Pokušaću ovde da otrgnem od zaborava bar nešto od onog što još uvek pamtim iz svog detinjstva i mladosti,a, i ono što sam juče i danas doživela i videla. Usudiću se da kažem koju reč o prilikama i događajima pre mog rođenja, ono što sam zapamtila iz pričanja svoga oca, jer ako ovde ne bude zabeleženo, biće zauvek izgubljeno“. (str. 5)

II

Na samom početku svojih sećanja Teodora Petrović sa vidljivim žalom za ''starim dobrim vremenima'' obraća pažnju na nekadašnji izgled Sremskih Karlovaca, pre svega na arhitekturu značajnih građevina i njihovu istoriju. Naravno, i na svoje detinjstvo. Kuća u kojoj se rodila Teodora Petrović naslanjala se na čuvenu zgradu Magistrata, za koju je svojevremeno profesor Grigorije Lazić izjavio kako ne treba da se izdaje u komercijalne svrhe ''taman da dođe Isus Hristos i zatraži ovu salu za Tajnu večeru''.

Ono što odmah pada u oči jeste činjenica da Karlovci, bilo iz dokumenata koje je proučila, bilo iz njenih sećanja, (bilo iz istorijskog i činjeničnog stanja) predstavljaju jak centar političkih, kulturnih i obrazovnih aktivnosti srpskog naroda, mesto gde se održavaju koncerti i izložbe, gde se štampaju knjige i časopisi, i kroz koje prolazi, ili gde živi, veliki broj značajnih ljudi. Pored pomenute braće Stratimirović, velikog broja mitropolita i patrijarha, te drugih crkvenih velikodostojnika, kroz Sremske Karlovce, na ovaj ili onaj način prolaze i ostavljaju trag ljudi poput Jovana Rajića, Zaharije Orfelina, Laze Kostića, Dositeja Obradovića, Stevana Vujanovskog, Veljka Petrovića, Uroša Predića, Paje Jovanovića, Bogoboja Atanackovića, Svetozara Pribićevića i braće mu, Bogdana Medakovića, Uroša Kneževića, Lukijana Mušickog, Đorđa Stratimirovića, Sime Matavulja, Pavla Popovića i braće mu Bogdana i Dimitrija, i mnogih drugih. Da ne pominjemo sve bivše đake Karlovačke gimnazije, među kojima su: Branko Radičević, Sima Milutinović Sarajlija, Vasa Stajić, Dimitrije Davidović, Milovan Vidaković, Jovan Sterija Popović, Jovan Subotić, Ilarion Ruvarac, Stevan Šupljikac, Kosta Vujić, Dejan Medaković. Međutim, Sremski Karlovci su mesto velike istorije i tužne sudbine da su pod tuđinom i u starim vremenima bili značajniji, lepši i uređeniji, nego kasnije u matici zemlji.

Ako izuzmemo ''prvi ešalon'' poznatih i velikih ljudi koje Teodora pominje u svojoj knjizi, tu su još desetine i stotine imena ne manje značajnih ljudi iz sveta umetnosti, kulture, nauke i politike, koje autorka iznosi, na ovaj ili onaj način, a koji su manje poznati široj javnosti. To je možda još vredniji segment knjige, jer se neka velika ali nepravedno zapostavljena imena ovde beleže i iznose.

Pored kulture i obrazovanja, upoznaje nas Teodora kroz svoja sećanja, Sremski Karlovci su poznati i po gajenju vinove loze i pravljenju vina. Zbog privilegije koju su Karlovčani dobili od cara Karla VI 1721. godine a kojom je predviđeno da svaki sopstvenik kuće (koja nije ograđena) dobije na uživanje četiri jutara zemlje, stanovnici Sremskih Karlovaca su imali solidne prihode i time se objašnjava zašto je znatan broj Karlovčana završavao velike škole u inostranstvu. Kao što je i zbog velike količine vina „koje je teklo u potocima“ u „Karlovcima bilo i toliko sumanutih“, (po rečima Teodorinog oca Jovana Simeonovića Čokića (1851-1924)).

„Karlovci su i u svom životu ''na vodi'' bili palanka, šta su drugo mogli biti sa svojih šest hiljada stanovnika, koliko ih je tada bilo. No, Karlovci su se u nečem ipak razlikovali od drugih palanki: bili su puni školovanih ljudi, kao i onih koji su se tek školovali. Tačno je da je svuda oko njih bila bara, da je trska rasla gdegod pogledaš, na periferiji je bilo mnogo kuća pokrivenih trskom i ljudi su u Karlovcima bili neka vrsta trske, one ''trske koja misli''. Kad jednom bude napisana prava istorija Karlovaca, kada se savesno prouče sve promene u društvu kroz mnoge godine unatrag, moraće se doći do zaključka da su Karlovci imali određenu krupnu ulogu u kulturnoj istoriji Srba...“. (str. 132)

Kroz Karlovce, kako rekosmo ''prolazi'' veliki broj značajnih ljudi, ali ne samo iz sveta kulture i umetnosti. Tako je autorka ovih sećanja lično videla Dragu i Aleksandra Obrenović, neposredno pred njihovu smrt 1903. godine, kada su prošli kroz Karlovce idući prema Krušedolu da obiću grob kralja Milana. Teodora će videti i drugog Aleksandara, kralja i Karađorđevića, koji je 1920. godine posetio Karlovce.

III

Preci Teodore Petrović, kako se dalo očekivati, „negde su iz Stare Srbije“, ali su oni za trgovinom došli pre Velike seobe. Njen deda Stevan je imao sedam kuća u Karlovcima. U jednoj od njih, gde je bila trgovina, mitropolit Stevan Stratimirović se 1791. godine dogovarao sa drugim Stevanom, gore pomenutim dedom, oko osnivanja Karlovačke gimnazije. Mitropolit će nekoliko godina kasnije isto uraditi i osnivajući Bogosloviju.

Zbog te trgovine i vinograda, Teodora se rađa i odrasta u dobro stojećoj porodici, nešto manje bogatoj jer njen otac ne nastavlja da se bavi trgovinom a ujedno i daje svu decu na velike škole. Teodorina majka Emilija je izrodila četrnaestoro dece, od kojih je šest kćeri „u prvim godinama života pokosio šarlah ili difterija“. To je patrijarhalna porodica, sa vidljivim očevim autoritetom, ali ujedno i slobodoumna, jer se deca daju na škole, a ista se vaspitavaju u rodoljubivom duhu. Evo kako Teodora opisuje doživljaj svoga oca kada prvi put odlazi u Srbiju: „Sećam se dobro, pričao je otac, da su mi za tu priliku sašili novo odelo, kojim sam se ponosio. Čim smo stigli u Beograd, otac mi nije dao da koraknem, već mi je rekao ''klekni!'' – i stavio ruku na rame. Ja pogledam u svoje nove pantalone i otvorih usta da nešto reknem, kao otac povika oštro ''klekni i poljubi zemlju svojih pradedova''. Znamo da to nije bio usamljen slučaj u ono doba“. (str. 24)

U kući gde je rođena Teodora svraćao je Vuk Karadžić, kojega se njen otac seća: jer ga se bojao. Ovaj je to primetio pa je njegovoj majci govorio: „Snajka, dovedi mi Jocka“, te ga je metao na krilo. Njen otac je govorio da su Vukovi brkovi „jako mirisali na rakiju“.

Ova knjiga je, između ostalog, posvećena upravo njenom ocu (neki joj to i zameraju), jednoj interesantnoj ličnosti, kojemu se Teodora divila i na ovaj način želela da podvuče njegov značaj za karlovačku i srpsku kulturu i istoriju. Čovek je zaista vredan pomena. Jer da nije, ne bi mu jedan Veljko Petrović pisao biografiju za Stanojevićevu Narodnu enciklopediju. Teodorin otac Jovan se družio i sarađivao sa ljudima poput Vase Živkovića, Mihaila Pupina, Uroša Predića (koji mu je izradio portret). On je bio član odbora za prenos Brankovih moštiju. O njemu u svojim memoarima govori Todor Stefanović Vilovski. On tokom svog života piše za razne časopise: Zoru (bečku i mostarsku), Srpsku zoru, Zastavi, Javoru, Stražilovu, Brankovom kolu, Srpskom dnevniku, Zvonu, ali je najviše traga ostavio kao prevodilac. On druguje sa Pavlom Markovićem Adamovim, Mihailom Polit Desančićem, Milanom Savićem i njegovom ćerkom Anicom, Isidorom Sekulić, Ilarionom Ruvarcem, Stjepanom Mitrovim Ljubišom, Petrom Karađorđevićem, sa Jovanom Jovanovićem Zmajem i Lazom Kostićem.

Da ništa drugo u životu nije uradio Teodorin otac Jovan, a da je samo sačuvana njegova biblioteka (koju ona delimično i po sećanju prezentuje) to bi bio veliki i vredan doprinos srpskoj kulturi. Bilo je tu prvih izdanja veoma važnih knjiga za srpsku istoriju i kulturu, bilo je knjiga sa posvetama autora, bilo je knjiga na drugim jezicima ili starih časopisa. Tragedija srpskog naroda, pored smrti, jeste i stalno paljenje i pljačkanje knjiga, rušenje istorijskih spomenika, zatiranje tragova postojanja.

„Prema knjigama koje su se nekad nalazile u ormanu sa očevom bibliotekom ja i danas osećam izvesno poštovanje, bez obzira kakve je vrednosti bila koja od njih i naprežem se u ovim trenucima da ih se setim u što većem broju, da održim neku vrstu nemog pomena popaljenim i nestalim knjigama, koje su stradale u ratu i neposredno posle rata zbog raznih okolnosti“. (str. 96)

Otac Teodore Petrović, Jovan, to jest, njegova sudbina, davno su i mnogo puta opevane književne stranice koje opisuju raskole i nedoumice ljudske duše koja vapi da bude nešto drugo od onoga što joj je namenjeno ljudskim i porodičnim zakonima: bio je književnik i umetnička duša zarobljen u telu državnog činovnika i tradiciji porodice koja se bavila trgovinom i vinogradarstvom. Zato je ostao nedorečen i u senci velikih ljudi sa kojima se družio.

Teodora Petrović je svoje uspomene napisala ''profesorski'' korektno, sentimentalno i poučno, pedagoški, kao da drži predavanje učenicama neke ženske škole (koje ispod klupe tajno čitaju ljubavne romane). I, ničeg lošeg nema u tome. To ne umanjuje vrednost ove knjige koja je prepuna činjenica i uspomena na jedan važan grad i jednu veliku školu u njemu. Lična nota koja je dominantna kroz spis se podrazumeva kod pisanja ovakvih knjiga jer Teodora nije pisala ''istoriju'' već ''sećanja''. Ima istine i u rečima njenog profesora i mentora Pavla Popovića: „stil joj je osobit, muški“.

Sećanja su puna anegdota, što po čuvenju, što lično doživljenih. Jedna od njih govori o formiranju Sokola u Sremskim Karlovcima. Starešina karlovačkog Sokola dr. Laza Popović obratio se svom čuvenijem imenjaku Kostiću, da ispeva himnu Sokolskom društvu. U pismu je veliki pesnik odgovorio: „Nažalost, vi mi se kasno obraćate, jer ja više nisam sposoban da ispevam himnu za vas, jer više nisam soko, već stara očerupana orušina“. Ili, ona o Dimitriju Ruvarcu: „Takav je, eto, bio prota Ruvarac. U mladosti prznica kakvi se retko sretaju. Kao đak četvrtog razreda gimnazije u Karlovcima zabo je sečivo svoga peroreza do samog drška u butinu svoga druga u klupi“. (str. 110)

Veoma su vredni, pored navedenog, i opisi profesora gimnazije, način na koji su predavali ili se odnosili prema đacima, i to iz vremena kada je Teodora bila đak, kako i iz vremena kada postaje profesor. Kako god bilo, pre nego je postala čuveni profesor Karlovačke gimnazije, Teodora Petrović je ponavljala jednu godinu. Toliko o tadašnjim kriterijumima. Ovu knjigu bih preporučio kao obaveznu lektiru, pre svega budućim prosvetnim radnicima i bibliotekarima, jer ona odiše duhom jednog starog vremena, vremena početaka ozbiljnog i sistematskog obrazovanja u Srba. Pored toga ovde se mogu upoznati sa metodologijom tadašnjeg obrazovanja, način na koji su određeni profesori radili, njihove karaktere i mane, ali i sa mnoštvom imena autora i naslova starih bibliofilskih izdanja knjiga. I ako je po nekad uzlazila u previše detalja nastavnog programa gimnazije, potom i fakulteta, ali je tome uzrok ''profesionalna deformacija'' dugogodišnjeg profesora i pedagoga.

„Kada sam 1924. godine dobila nastavničko mesto u Karlovcima, predavala sam petom razredu i sinu tada još profesora Mike Jakovljevića. On je pratio moj rad u školi i jednog dana mi reče: ''Divim se energiji koju vi ulažete u svoja predavanja, ali sam slobodan da vam kao stariji i iskusniji na tom poslu skrenem pažnju na dve stvari, pre svega, vi nećete moći dugo da predajete takvim tempom i sa toliko zalaganja. Brzo ćete se zamoriti, a možda i razboleti. A drugo: vi ne vodite računa ko su i kakvi su vaši đaci. Većina od njih su sa sela, seljački sinovi, koji možda u svojoj roditeljskoj kući nemaju ni jedne knjige. Vi ste međutim rasli u veoma povoljnim uslovima...“. (str. 100)

IV

Pogotovu su vredni redovi o periodu svetskih ratova, to jest, njihovog odraza na život Srba u Sremskim Karlovcima, jer su ispisivani iskustvima očevica direktno pogođenog porodičnim tragedijama, a ujedno i obrazovane osobe koja je mogla posmatrati događaje i u nešto širem kontekstu, služeći se dostupnim arhivama i literaturom. „Sve naše nevolje, žalosti i trpljenja počinju u pravoj meri sa prvim svetskim ratom“ – veli Teodora na strani 142.

Počeo je Prvi svetski rat, počela su sa njim i hapšenja i streljanja Srba, internacije. Uhapšen je Teodorin brat Stevan – Braca, ugledni advokat i narodni poslanik, koji će 1918. godine postati potpredsednik Narodnog veća. Drugi brat, Josif, budući lekar, bibliofil i poliglota, čovek koji je drugovao sa Hugom Balom i Erikom Marijom Remarkom, biva mobilisan, u Galiciji će pasti u rusko ropstvo, kao dobrovoljac će se priključiti srpskoj vojsci sa kojom će proći sve što je ista prošla. Najmlađi brat Kosta, tada već doktor pravnih nauka, zateći će se u Beogradu, ali se vraća u Karlovce. Smrt će pronaći u vodama Dunava, sledeće godine.

Ubrzo saznaju, Srbi iz Karlovaca, da prethodni ''idilični suživot'' sa komšijama i nije bio baš najiskreniji sa njihove strane. To će, međutim, biti samo blaga opomena za ono što će se dogoditi u sledećem ''velikom ratu''. Vredno je napomenuti, da u kuću gore pomenutog Teodorinog brata Brace, za vreme rata kao austrijski oficir boravi doktor Ivan Ribar, koji će i posle rata nastaviti druženje sa porodicom Simeonović Čokić.

Najzad je dočekana i 1918. godina:

„Nemački vojnici stoje ukrućeno na balkonu Dvora i mirno posmatraju rasulo svog dotadašnjeg najmoćnijeg saveznika. Razularena i obezglavljena rulja sada se više ne povlači, već kukavički beži iz okupirane i opljačkane Srbije. Nosi sobom sve što se moglo poneti: klavire, postelje, lustere, dečja kolica, posuđe i bezbroj drugih stvari, često i sasvim bezvrednih. Uza svaka kola puna plena jaše vojnici na konjima. Obrnuli kalpake naopako, a oko vrata im vise na kanapu nanizane šoljice za kafu... Govorilo se po varoši i to da su se na nekim kućama pojavile bele zastave. Frankovci su se pobojali za svoje živote, ali nisu imali razloga za to: posle prvog svetskog rata nikome od njih nije pala ni dlaka sa glave. Iz tih su se redova regrutovale ustaše u drugom svetskom ratu“. (str. 196/7)

Mora se primetiti da je Teodora Petrović ''pravila veoma malo kompromisa'' sa komunističkim vlastima po pitanju samocenzure a kada su sadržaj knjige i njeno mišljenje u pitanju, jer treba uzeti u obzir vreme kada je knjiga nastajala i kada se štampala. Tek koliko je bilo minimalno moguće, pa i tada čini se više iz ubeđenja a manje iz ketmantstva. Po tom pitanju njeni ''kompromisi'' su znatno manji, čak i u odnosu na neke mnogo poznatije ''disidente'', pa i kada je sam Mihiz u pitanju.

1920. godine Teodora Petrović upisuje Filozofski fakultet u Beogradu, Srpski jezik i književnost, i počinje da sluša predavanja Pavla Popovića, Aleksandra Belića, Bogdana Popovića, Milana Bogdanovića, Vladimira Ćorovića. Na tom fakultetu tada predaju na raznim seminarima Stanoje Stanojević, Dušan Popović, Miodrag Ibrovac, Veselin Čajkanović, Miloš Trivunac, Brana Petronijević, Henrik Barać, Mihailo Petrović Alas, Milutin Milanković, Jovan Cvijić. O njima, kao i o studentskom životu i organizovanju, pogotovo ženskog dela akademskih građana, ostaviće autorka traga u ovim spisima. Nekima će posvetiti više pažnje i redova, na primer svom mentoru Pavlu Popoviću, kao i Veljku Petroviću i Vasi Stajiću. U ovoj knjizi se mogu naći korisni redovi o univerzitetskom i studentskom životu u Beogradu između dva rata.

U svojim uspomenama autorka je ostavila traga i o ruskoj emigraciji posle velikog rata i revolucije, koja je u velikom broju nahrlila u Karlovce. Najzad, u toj varoši je i sam Vrangel smestio svoju porodicu i štab, a tu mu je i otac sahranjen. Po mom mišljenju taj trag je trebalo biti obimniji, u ovako obimnoj knjizi, svakako bi to bio vredan pomen i dokumenat, interesantan za čitaoce i istoričare. Ali, stiče se utisak kao da je autorka htela što pre da se oslobodi ''vrućeg krompira'', upravo zbog onih gore pomenutih ''kompromisa'' i da je ostala nedorečena.

„Samog Vrangela kao da sad gledam svojim očima. Veoma visoka stasa i neobično tanka struka, kretao se karlovačkim ulicama brzim sitnim koracima, odeven u dugački kozački kaftan crne ili smeđe boje, stegnut u struku toliko da se činilo da će se jednog dana iz čista mira prelomiti. Lice mu nije bilo izrazito i kao da je krio pogled od drugih. Na glavi kozačka kapa, slična kamilovci, samo u gornjem delu nešto šira i viša. Na nogama dugačke crne čizme od tanke kože, sasvim pripijene uz nogu i bez potpetica... Vrangel se uvek po Karlovcima kretao samo u krugu svoje porodice, i to uvek korak-dva ispred ostalih“. (str. 330)

Kako god, zbog smrti oca, bez završenog fakulteta (ostao jedan ispit Istorija srpskohrvatskog jezika), Teodora se vraća u Karlovce, i već 1924. godine počinje „da služi u Karlovačkoj gimnaziji“. Poslednji ispit će položiti posle dve godine, kasnije i profesorski. U tom delu knjige ona gimnaziju opisuje iz druge perspektive, sada kao profesor, sa svim problemima sa kojima se susretala, pre svega sa samovoljom raznih direktora te ustanove. I tada je politika postavljala i smenjivala.

V

Međutim, kuca na vrata drugi ''veliki rat'', po srpski narod još krvaviji. To su i poslednja poglavlja knjige. Svi dotadašnji problemi tada postaju mali i nevažni prema onome što je počelo da se događa u njenoj okolini. Teodora Petrović (to je prezime njenog muža Koste, sa kojim je imala sina Ivana) je bila patriota, nacionalno opredeljena, ali nije bila šovinista. Ona se trudila da, opisujući nacionalnu i ličnu tragediju kaže o obema stranama, i dobro i loše, ni jednog trenutka ne prećutkujući ni one stvari o kojima se nije mnogo pričalo u vreme komunizma: o ustaškim zločinima i NDH. „Veljko Petrović je na jednom mestu vrlo lepo rekao da nam starost daje pravo da govorimo istinu. U ovom momentu ja to svoje pravo do kraja iskorišćujem“ – kaže Teodora na strani 359.

Sve ponovo, kao i pre toga, počinje promenom ponašanja dojučerašnjih komšija i kolega, peto-kolonašenjem, špijunažom, izdajom, denunciranjem. „Pre nego što se stari ratni film počne da razvija, zadržaću se na prilikama u gimnaziji pred početak rata. To je potrebno učiniti, jer su se, nažalost, na čelo ustaškog pokreta u Karlovcima našli i nekoliko profesora ove škole... Sa nekima od njih Kosta i ja smo održavali skoro prijateljske odnose i ne sluteći šta će se vremenom iz njih iščauriti. To se na prvom mestu odnosi na profesora Vjekoslava Barlekovića“. (str. 453). Taj će u vreme NDH postati direktor Karlovačke gimnazije a svoju ''prijateljicu'' će šikanirati i nazad izbaciti iz gimnazije poslavši je na rad u Novu Gradišku.

Zatim sledi opis teških dana pod ustaškom i nemačkom okupacijom: priča o hrabrom kapetanu Kovačeviću, iz Valjeva, koji posle aprilskog sloma pri ulasku Nemaca u Karlovce pruža otpor i pri tom ubija nekoliko njih (zbog čega Nemci streljaju šestoro karlovačkih Srba, ''sto za jednog'', počeće da važi kasnije i to na teritoriji uže Srbije, u NDH nije bilo ograničenja); o tome kako joj je početkom rata odveden brat Stevan – Braca i kako ga više nikad nije videla jer je završio u jamama Jadovna; o baronima Rajačić, hrabrim i poštenim ljudima koji se nisu mirili sa ustaškim zločinima, i o tome kako je jedan od njih izvršio samoubistvo posle aprilskog sloma, te kako je drugi brat Rajačić pokušavao da spase Bracu; o ustaškim zverstvima i mučilištima po starim karlovačkim zgradama; o svom boravku u Novoj Gradiški, Osijeku i Zagrebu; o tome kako je u tim gradovima sretala ljude koji se nisu slagali sa ustaškim režimom, koji su joj pomagali i spasili joj život kad je bila uhapšena; o tome kako je onaj isti mladić koji ju je izvukao iz ''kamiona smrti'', posle toga lično pobio mnogo Srba u Derventi i bio streljan nakon rata; o tome kako je vršena prisila i propaganda pokatoličavanja Srba; o tome kako su viši društveni slojevi Srba živeli relativno mirno i dobro u većim gradovima NDH i kako su neki služili Paveliću; o tome kako je ona lično u toj i takvoj NDH penzionisana 1943. godine; i o tome kako već sledeće godine, 1944. godine, deset dana pred oslobođenje Karlovaca, u oktobru mesecu odvode njenog drugog brata Josifa u Jasenovac, odakle se nikad neće vratiti, što samo govori u prilog činjenici da je ''fabrika smrti'' radila punom parom do poslednjih dana...

Sećanja se završavaju završetkom rata. Sama Teodora Petrović piše na kraju da ovi spisi prvobitno nisu bili namenjeni javnosti. Otud su preobimni, delimično nesređeni, na mnogim mestima se ponavljaju – ali sve to ne umanjuje njihovu vrednost. Mladen Leskovac ih je tražio za Zbornik Matice srpske. Tako je nastala ova knjiga. Neću, na kraju izvoditi nikakve zaključke. Najbolje je kad se to uzme iz same knjige. Završiću, zato, Teodorinim rečima: „Sećam se da sam tih dana srela na ulici Angelinu Dejanović. Zaustavila me i upitala: ''Koliko ćeš ti ustaških glava tražiti za svoju pobijenu braću?''. To pitanje me je beskrajno iznenadilo i mirno sam joj odgovorila: ''Neću tražiti nijednu...''“.