Sazrevanje u Bogu! Geneza i evolucija!

Sujeverje, išlo je, kod Isakoviča, uz slatko pravoslavlje.

Miloš Crnjanski, Seobe

*

Boljeg Boga i boljeg čoveka od Isusa Hrista, čovečanstvo nije imalo!

Justin Popović

*

Bili smo deca komunizma. U školi su nas učili da Bog ne postoji, ne pružajući nam pritom nikakve dokaze za tu tvrdnju. Mada, mi i nismo tražili da nam se dokazuje. Verovali smo na reč. Dovoljno je bilo da čujemo da je religija opijum za mase i mi pioniri našega reona bezuslovno smo prihvatali nepostojanje Boga.

Jednom sam rekao mojoj babi, vrativši se iz škole, da Bog ne postoji i dobio preko nosa, žestoko. Baba je shvatala kako se najdelotvornije valja boriti protiv ateizma i komunističke indoktrinacije.

Inače, u tom vremenu komunizma rasprostranila se i do dana današnjeg zadržala navika da se Bog u Srba obilato psuje. Ruku na srce, Srbi psuju sve ono što im je najbliže srcu (majku, dete, žito, sve svece i sve po spisku) pa tako i psovanje Boga pokušavam objasniti time da su Srbi toliko privrženi Bogu, da su sa Njim: na Ti. Isti je odnos Srba i prema sveštenicima: stalno ih grde i opanjkavaju ali ne mogu bez njih!

Mi Srbi kroz našu istoriju često idemo iz krajnosti u krajnost. Kako smo onomad najviše i najiskrenije od svih naroda na prostorima Balkana prihvatili komunizam, tako i posle toga, do dana današnjeg, veri i Bogu prilazimo kao da je to isključivo i ekskluzivno naše pravo. Tako dobar deo nas smatra da se bolje razume u dogmu i liturgiju i od samog Patrijarha, da sve znamo i spremni smo da prebacimo svakome ko ne živi makar životom pustinjaka u pećini i ne stoji na jednoj nozi nekoliko decenija. Najviše zameramo jedni drugima što ne postimo hilandarski, čak sveštenicima i vladikama prebacujemo nedoslednost i versku neprincipijelnost.

Pored svega toga, sa druge strane, recidivi komunizma su i dalje snažni, tako da deo Srba i danas smatra da je jedini ispravan put ateizam, bogohuljenje i napadi na crkvu.

Ta ista, pomenuta, baba me je krstila, krijući to od svoga sina a moga oca, kad sam imao 4-5 godina. Posle krštenja (bile su prisutne još moja majka i kuma) sveštenik mi je posle činodejstvovanja dao drveni krstić. Išao sam po komšiluku i svima govorio kako imam Boga u džepu, misleći na taj krstić. Otac se pretvarao da ne čuje. Ja sam mislio da već imam Boga kod sebe (ne i u sebi). Grdno sam se varao. To je bio tek početak lutanja i traganja za večitom istinom: postoji li Bog za mene ili postojim li ja za njega?!

Usledio je pubertet u kojem me nisu posebno interesovale religiozne i verske teme a potom je stigla i nihilistička mladost u kojoj je bilo popularno huliti na Boga i pljuvati na veru i kroz muziku veličati đavola.

Ipak, u periodu mog detinjstva i mladosti, kolektivne i lične vere u Boga bilo je kroz tradicionalizam i rituale. Obeležavanje i slavljenje verskih praznika kroz uvek iste običaje bili su opšte prihvaćene i primenjivane stvari. To je bila vera bez velikih (ikakvih) filozofskih dilema! Tačno se znalo šta treba raditi za Uskrs, Božić i Slavu, a šta kad se rađa i kada se umire. Tako sam se i ja ponašao: nisam sebi postavljao suvišna pitanja kada sam odlazio u crkvu za Uskrs ili Božić, nisam tražio smisao u paljenju sveće za pokoj duše nečije ili za zdravlje.

Tek kad sam zašao u srednje životno doba, osetio sam unutrašnju potrebu da se učvrstim (mrvu od sebe) na dodeljenom mi mestu u Vasioni i počeo sam da tražim te pronalazim veru u sebi, prvo intelektualno i praveći se pametan u svojoj gluposti a posle i realno, svestan svojih nedostataka i nedostižnosti zadatka kojeg sam postavio ispred sebe. U početku sam tu veru nazirao kao nedefinisanu i neuobličenu, punu sumnje, onda zbunjeno i iskreno, ali i tiho i nepretenciozno (ukoliko mi se ne zameri ovaj tekst). Sada sam sam sa sobom prilično načisto.

Ja, najrađe i jedino razgovaram svojim perom po mojoj hartiji, pa su tako i misli koje slede deo tih papirnih monologa! To što ih delimično otkrivam je zbog toga što osećam potrebu da moje misli ostavim u tragu dok ih ne zaveje neki novi sneg.

*

Ovde su sabrana moja razmišljanja o Bogu i veri koje sam vremenom beležio u dnevnik ili koristio u raznim tekstovima i knjigama. Otud, možda, kontradiktornost, paradoks a povremeno i glupost. U stvari: glupost do kraja ovog teksta.

Moja prvobitna ozbiljnija razmišljanja o Bogu koketirala su sa egzistencijalizmom i nihilizmom, i bila su na nivou opštih mesta nekih filozofa ili psihoanalitičara frojdovske orijentacije: u početku su ljudi stvorili Boga, a onda je On stvorio svet - ljude, vodu i vazduh, zatim, Kosmos, Raj i Pakao.

Takva razmišljanja činila su mi se prilično zgodna, igra reči mi je davala lažni utisak da sam pametan a neodređenost misli pokazivala je stav plitkoumnog gotovana.

Srećom, manuo sam se toga usled godina koje su me gazile i sazrevanja ali sam i dalje nastavio da beležim misli i osećanja o Bogu.

Dobro došli!

*

Bog je stvorio prvobitnu česticu i dao joj mogućnost da se ona širi i menja. Bog je utkao sebe u pramateriju (božansku česticu) iz koje je nastalo i nastaje sve! Bog nije stvorio svet! On je stvorio Prvu Materiju i udahnuo joj Moć Neograničenog Samostvaranja i Širenja!

Bog nije istorija. Ponajmanje je mitologija. Njega ne interesuju događaji jer On predstavlja čin Stvaranja a ne zbir Događanja!

*

Tražim Boga!

Nisam pronašao Boga u sebi!

Pronašao sam Boga u sebi!

Molim se Bogu!

Sve su to, po meni, u jednom periodu mojih sozercanja, bili pogrešni pristupi i prema sebi i prema Bogu koji se traži. Takav pristup, mislio sam, pokazuje aroganciju i nadmenost (gordost) čoveka koji se tako uzdiže na nivo božanskoga, čim smatra da je Bog u njemu, da je to jedino mesto gde ga treba tražiti. Naravno, Bog je u svakome od nas i svako od nas može osetiti prisustvo božanskog dela u sebi i oko sebe, ali ga nikako tu ne možemo naći samo zato što rešili da ga na taj način tražimo, samo zato što je tu i svakako ne samo tako.

Dobro, molitva, sama po sebi, ima u sebi dozu skrušenosti i poniznosti molioca ali mi se činilo da taj pristup „direktnog obraćanja“ (pogotovo u vidu molitve i zahteva) ima u sebi nečeg pogrešnog (i meni neshvatljivog, mada i sam to isto ponekad činim), kao što je najverovatnije da ja i ne razumem ovo o čemu govorim (pišem). Ne razumem, jer sam upravo svojim razmišljanjem promašio suštinu!

Liturgija je, mislio sam, samo podsećanje na to ko smo i šta smo (šta treba da budemo u odnosu na Njega), ona ne može biti put ka Bogu, jer njoj može prisustvovati svako a svako nema istu veru i snagu u sebi. Hoću da kažem: nije dovoljno biti u crkvi, u određeno vreme, da bi ste za sebe mogli da kažete kako ste sigurni u božije postojanje i načisto sami sa sobom!

Nisam bio u pravu, kao i mnogo puta u životu!

Bog se treba tražiti i nalaziti svuda, pa i u sebi, pa i u molitvi!

Bog je Put! On nije cilj!

Čovek, dakle, ima pravo da veruje kako ima nečeg božanskog (Boga) u sebi, jer je Bog čoveka stvorio po obličju Božijemu; muško i žensko stvori ih (Prva knjiga Mojsijeva, Postanje, 1.26).

Čoveka Bog stvori iz praha, zemljinog praha, Adama, i on pripada zemlji, i muško je više zemaljsko: od praha prah prahu! Ali mu je Bog dunuo u nos duh životni: deo sebe. Bog je čoveku dao deo sebe, deo božanskog, kroz postojanje duše. Žena je božansko biće samim tim jer je stvorena iz rebra Adamova.

Da Adam i Eva nisu počinili Prvorodni greh u Rajskom vrtu, drugih ljudi ne bi ni bilo. Ostali bi samo njih dvoje i jabuke na drvetu, sa zmijom koja bi ih večno iskušavala da pokleknu, budu zbog toga isterani iz Raja i prokleti, i tako stvore ljudski rod. Bog im je, dakle, podario i slobodu izbora!

Ljudi najčešće mešaju veru sa teologijom i to još češće nema veze jedno sa drugim. Mešati Boga i religiju: pogrešna je rabota.

Boga, dakle, ipak, možemo tražiti u sebi, i oko sebe, (bezgranično i u jednom i u drugom slučaju) ali ga definitivno ne treba tražiti u pismu i manifestacijama (delima) jer tu ga je najlakše naći ali najlakše i izgubiti! Čovek je često tražio Boga na pogrešnom mestu: na nebu! A, nalazio ga je na još pogrešnijem mestu: među crkvenim velikodostojnicima ili vladarima!

Elem, možda nije bogohuljenje, vremenom sam shvatio, ako čovek pokušava da pronađe boga u sebi na pravi način isto onako kako nije uzaludan posao čak i ako ga traži na pogrešnim mestima?!

*

Da bi osetio prisustvo Boga u sebi, čovek se zaista mora mnogo truditi i odricati, pre svega dobrim mislima i delima, dubokim poniranjem u sebe, duhovnim i fizičkim pročišćavanjem.

Da bi osetio prisustvo đavola u sebi, čoveku nije potreban ni trud, ni muka: đavo se javlja sam, kušajući i čovek samo treba da se preda. Đavola čovek tera od sebe na isti način kako Boga priziva: dobrim mislima i delima, dubokoumnim poniranjem u sebe, duhovnim i fizičkim pročišćenjem.

Čak i da Bog ne postoji, za svakog čoveka važno je: da li pripada Bogu ili Sotoni, dobru ili zlu, anđelima ili đavolima?! Da li pripada, važno je, istini ili laži, da li je vojnik božiji ili legionar đavolov?!

Nije važno ono u šta čovek ne veruje već je bitno ono u šta iskreno veruje. Važno je, za svakoga od nas, šta u životu branimo a šta napadamo!

Pa, i, ako veruješ u Boga, pa samim tim i u Sotonu, bolje je ipak da po izboru svoje duše i svojih dela budeš božije čeljade nego đavolov sledbenik.

Ako veruješ u dobro: Bog je u tebi!

I suprotno, da ga ne pominjem više, kamen mi u usta (kako je govorila moja baba)!

*

Želja čovekova da se približi Bogu, sama po sebi, nije bogohulna ali je ta želja bespotrebna i suvišna. Ako ga ima: on je svuda oko nas, u svemu što postoji (suštinski a ne samo u panteističkom smislu). A, nemoguće je da Ga nema kada vidimo svet koji nas okružuje u svoj svojoj raznolikosti i lepoti.

Mnogi ljudi, ponavljam, mešaju svoju veru u Boga sa svojim odnosom prema crkvi. Rekao bih (opet) da je to tradicionalistički pristup veri (koji sam po sebi ne mora biti loš). Oni smatraju da ukoliko redovno idu u crkvu i pridržavaju se rituala koje crkva propisuje: njihova vera u Boga je dokazana i kao takva dovoljna.

Problem je što se takvim pristupom vera dokazuje uglavnom drugima a ne sebi. A, kako rekosmo, to bi trebala da bude unutrašnja potreba univerzalne spoznaje.

Čovek mora verovati iz unutrašnje potrebe i zato što je tu veru pronašao u sebi, oko sebe, za sebe, ili mu je vera prišla spolja na sebi svojstven i uvek različit način ali je on ipak u nju ubeđen po unutrašnjem verovanju i osećanju a ne zato što je ritualima dokazao drugima da je vernik. Nejasno?!

Naravno, rituali su važni, čak i neophodni jer oni održavaju red unutar zajednice, iskazuju jedinstvo i imaju edukativni momenat. A, kako rekosmo, u većini slučajeva su i jedini način na koji većina ljudi pristupa veri i koji ne idu dalje od toga.

Iskušenici u manastirima, ili neuki seljaci, su možda najbliži Bogu jer oni često, od silnoga rada i napora na ekonomiji i u crkvi, nemaju vremena da mu se obraćaju i da se bave teološkim pitanjima. Hoću da kažem da u besposlici i lenčarenju (što su radili mnogi filozofi i teolozi) često se ode ka pogrešnom smeru u potrazi za božijim delom. Boga treba upoznavati u znoju lica svoga pre nego u hladovini dremajući. U nepotpunosti ispunjenosti pristupa su oni koji svoju veru u Boga baziraju isključivo na ritualima ali su to najčešće i najiskreniji vernici, to su oni koji ne postavljaju pitanja već veruju bez rezerve.

Tradicionalizam u veri je važan upravo da bi ljudi izbegli nepotrebne komplikacije u traženju smisla jer najčešće kroz preživljavanje i opstanak nemaju vremena za to. Ko iskreno veruje njemu rituali pomažu da kroz ustaljenu formu ne opterećuje sebe nepotrebnim dilemama a ujedno i da bude deo zajednice (jer je zajednička vera veoma važan faktor društvenog uređenja i života). Kome je do smisla on se bavi filozofijom. Kome je do Boga on će naći smisao u Njemu i u Svemu!

Nikada u istoriji čovečanstva, kao što je to slučaj sada, nije neophodnije da se ljudi okrenu tradicionalnim verama (religijama), da odu u hramove i da se vrate tradicionalnom poimanju života, vere i porodice.

To je nužno zbog toga što je đavolsko bezumlje uz pomoć novih ili modifikovanih ideologija, zlom, pohlepom, bezumljem i mržnjom zahvatilo dobar deo ljudske populacije, i jedini izlaz i spas od toga nalazi se u povratku i ponovnom prihvatanju tradicionalnih vrednosti koje propagiraju istorijski utemeljene religije (pored svih svojih nedostataka).

*

Ako sebi oduzmemo pravo na revoluciju i tako prekinemo evoluciju, džaba samo izdali majmune ako posle toliko vremena nismo ostali ljudi. Izdali smo čak i Boga. Jer on je stvorio neke druge ljude različite od nas: ljude pobune. Da nije tako, da nas nije takve stvorio, još bi smo sedeli u Rajskom vrtu i buljili u zabranjenu i nedirnutu jabuku. Ali, Bog nam je dozvolio da je zagrizemo, da prekršimo zakon. Ako se odreknemo prava na borbu to znači da smo ispljunuli taj ogrizak, te jabuke. Šta je ostalo? Ni jabuka u ustima - ni jabuka cela, ni zemaljski život - ni raj, ni kazna - ni nagrada. Čak ni iskušenje.

Veru (ne i Boga) pre svega treba shvatati kao pripadnost! Za početak i to je dovoljno. Od pojedinca posle toga zavisi da li će tražiti dublji smisao i značenje svoje religije (koja nema veze sa Bogom). Tih pojedinaca je uvek bilo malo te otud važnost pripadnosti (osećanja pripadnosti) kada je masa u pitanju.

Pojedinac je osnova. Što je on jači i kvalitetniji to je zajednica snažnija. Da bi pojedinac bio dobar i jak mora negde pripadati (da bi se merio i upoređivao): porodici, narodu, državi. Međutim, i u porodici, i u narodu, zajednici, i u državi, on po pravilu ne mora biti skupa sa ljudima iste vere, rase i nacije. Otud je vera (koja se poklapa sa porodicom i nacijom) najjači vezivni element pojedinca i zajednice.

Čovek treba samo da pripada. Prirodno, neusiljeno, bezuslovno. Treba kroz veru da voli a ne da mrzi. Treba da sabira a ne da se deli. A, to, da li će čitati svete knjige, ulaziti u dogmu, analizirati Sveto Trojstvo, kanone, verovati u Vaskrsenje – to svakome na volju i prema sposobnostima.

Zato i postoje običaji – da bi se pojednostavile stvari. Kao što svi ne mogu biti učeni ljudi, tako ni svi ne mogu prodreti u verska učenja i dogme. Ali svi mogu da poštuju tradiciju i običaje i da na taj način odaju počast zajednici kojoj pripadaju.

Svaka civilizacija, kultura ili nacija, stvorila je svoje predstave i slike o tome šta je Bog. Otud raznolikost ideja i učenja o Jednome i Istome.

Ti si nas stvorio za sebe i nemirno je srce naše dok se ne smiri u Tebi!, propovedao je Avgustin.

Pitanje vere (Boga) nije privatna stvar svakog čoveka ponaosob, kako često ljudi vole da kažu. Naime, jeste lična stvar da li verujete ili ne verujete, ali nije lično da li živite onako kako verujete ili ne verujete, jer svojim postupcima vi dotičete ljude oko sebe (najčešće najbliže) i na ovaj ili onaj način utičete na njihove živote. Delujete i na svet koji vas okružuje.

Ako verujete u dobro a ponašate se suprotno od toga onda to nije više samo vaša lična stvar jer vaše ne-dobro utiče na ljude oko vas.

Agnostici vole da govore kako oni u svom traženju istine o Bogu (o nemogućnosti dokazivanja njegovog postojanja) sve to doživljavaju kao ličnu stvar. Jeste, lične su njihove kontemplacije ali nije lično njihovo ponašanje prema onima koji veruju i koje ne sme biti agnostičko. Oni svoje dileme treba da ostave za sebe ali se moraju potruditi da poštuju pravila i običaje zajednice koje žive makar na taj način što ih neće dovoditi u pitanje.

O nevernicima takođe isto treba razmišljati u smislu da njihovo neverovanje ne sme vređati tuđu veru ali i suprotno – ničija vera ne sme ni na koji način ugrožavati pravo tuđeg neverovanja ili sumnje. Jer, i vera i nevera od Boga su!

Nije dobro govoriti: budi dobar da ne bi završio u paklu, jer to nije do kraja tačno.

Ko je loš (nije dobar) i čini drugim ljudima zlo, taj u sebi već ima pakao, već je u paklu.

Isto je, samo suprotno, i sa dobrim ljudima. Dobar čovek je već za života u Raju, čak i onda kad mnogo pati i čini mu se da je dodirnuo pakao. Dobrotom čovek traži i pronalazi Boga i Raj u sebi.

Bog je Apsolut! On je Jedan ali je ujedno i Sve!

Bog može biti ljubav. Ne mora ali može biti!

Bog ne može biti mržnja. Ako je mržnja onda nije Bog.

Bog nije izvor zla među ljudima! Zlo se nalazi u verskim tumačenjima Boga ili njegovim negiranjem pozivajući se na nauku!

Uvek treba imati na umu da od ljudi (a ne od Boga) zavisi koliko će svet biti dobar ili loš.

Svako može da ima bogova koliko mu je volja – vera je samo jedna. Inače ne bi bila vera!

Svako može da ima mnogo vera – Bog je samo jedan! Inače ne bi bio Bog!

Ako veruješ u Boga onda treba da znaš da na ovom svetu ništa nije tvoje, čak ni telo tvoje, i sve ti je dato: čak i telo tvoje!

Ko ne veruje taj nema ništa (iako misli da ima) osim onoga što će u grob poneti a to su prah i pepeo.

Ako veruješ, ništa nije tvoje čak ni telo tvoje, i, sve je tvoje!

Kada ne veruješ: osim tela smrtnoga drugo i nemaš.

*

Bog reči ili Bog dela?!

To je dilema o kojoj neke dogme govore!

Čovek, ne svaki, uglavnom ostane u tim dilemama!

Kad se dobije (oseti) potreba da se Bog definiše kroz reči, dobije se jednostavno – Bog je Reč!

Ljudi nisu tražili Boga da bi dobili odgovore već da bi mogli da postavljaju pitanja!

Čovek nije išao napred zbog onoga što je znao već zbog onoga nepoznatog što je tražio!

Nije suština da (po)verujete u Boga i da druge ubeđujete u tu svoju veru. Potrebno je da Bog poveruje u vas, i on će naći načina da vam to da do znanja!

A, opet, većina religija (ukoliko izuzmemo budiste) smatra bogohuljenjem da se Bog pokazuje kao predstava u ljudskom ili nekom drugom obličju, čak i da se zamišlja u bilo kojoj formi, naravno, ukoliko nije reč o Božijem Sinu a u pitanju su hrišćani (deo njih)!

Bog se, u religijama, uglavnom predstavlja kroz reč i kroz delo (gde ga rekosmo nije dobro tražiti) a, u istim tim rečima i delima, on se obraća, retko direktno, a najčešće preko svojih nebeskih vojnika i glasonoša, anđela koji nađu svoje proroke i mesije na zemlji. Tako je, recimo, božijeg poslanika Muhameda sa Bogom povezao i poruke božije mu prenosio Arhangel Gavrilo (Džibril). Isus je, pak, govorio da je božiji sin (doduše ne on direktno već njegovi apostoli posle podosta godina), bog u ljudskom obliku, po logici stvari. Ili, ne mora da znači jer je Bogojavljenje često nešto sasvim drugo od onoga što vidimo ili razumemo. Bogojavljenje je Sve: ako se na pravi način vidi; i Ništa: ako se shvata bukvalno!

Razni teolozi, verski poglavari i mistici, tvrdili su (i: tvrde) da Isus nije govorio (tvrdio) kako je on Sin Božji već da je prorok (mesija). Jevanđelja nastala nekoliko decenija posle Hristove smrti govore da je on Sin Božji. Ako verujemo i prihvatimo dogmu jevanđelja: onda je on to i tvrdio.

Pošto je jezik Novog zaveta (a pogotovo Starog) prepun simboličnog narativa možda je i želja onih koji su pisali jevanđelja bila da Hrista pokažu kao paradigmu?! Zar svi nismo božija deca? Ljudi, čak i danas, sada, sveštenike nazivaju Oče!, isto onako kako je Isus zvao Boga!

Ponavljam, Stari i Novi zavet treba težiti i pokušati razumeti kroz simbole i simboliku, kroz epski (književni) pristup opisima. Simbole i simboliku koje nikada do kraja ne možemo shvatiti i ne treba da shvatimo jer to nema veze sa našom verom pošto smo samim našim postojanjem uvereni. Dok u Kuranu i ima nešto praktičnijeg pristupa religiji (ne i Bogu) ali i poezije koja je sama po sebi sklad reči i simbola, pa tu nema dileme oko toga kako treba tumačiti, Stari i Novi zavet nužno je proučavati samo na simboličnoj i metaforičnoj ravni.

Suština istinske vere može ležati baš u činjenici da se ne može (i: ne treba) dokazivati postojanje Boga. Uostalom, čemu dokazivanje kako je svet nastao kad je evidentno da on postoji i bez naše volje?!

Bog je Stvoritelj (Demijurg) pa prema tome ne treba ga tražiti u dogmi kad ga već možemo naći u onom što je stvorio! Čemu potreba dokazivanja nečega što postoji kroz svoje Delo (a Njegovo je delo Sve)?!

Boga ne smemo (ne trebamo) doživljavati kao realnost već kao Suštinu Realnosti, jer je sve što je on stvorio oko nas: realnost! Mi svakodnevno osećamo Boga iako ga ne možemo videti (samo doživeti) u njegovoj suštini: mi ga možemo videti samo u njegovom delu! Kad pogledamo u ogledalo vidimo božije delo, kad pogledamo u Kosmos: isto tako! Ali nam slika viđenog ne može pokazati Boga!

Sve što postoji oko nas dokaz je postojanja Boga.

Boga je lakše dokazati kroz materijalno nego kroz duhovno.

Ne treba nam filozofija da bi smo shvatili da ne možemo shvatiti šta je stvorilo Vasionu!

Čovek treba da traži ali i da zasluži.

Retki su imali prilike da vide Boga, poput Jakova i Muhameda ali i tu postoji sumnja da su videli samo ono što je On hteo da im se prikaže.

Ja sam koji jesam!, obraća se Bog Mojsiju

Bog je neizreciv!

Bog se ne traži intelektom - on se pronalazi dušom.

Verovati se može i bez dokaza ali neverovati se mora samo uz argumente. Voleti se može bez osnova ali mrzeti možemo samo sa valjanim razlogom. Voleti sa razlogom je čista trgovina a mrzeti bez razloga je uzvišena emocija. Samo se voli iz koristi, nikad ne mrzimo zbog toga. Mrzimo zbog štete, ponekad, najčešće mrzimo zbog ljubavi. Verovanje se ne meri i nema meru, neverovanje uvek moramo ograničiti i izmeriti merom mogućnosti da nismo u pravu. Verovati po svaku cenu bolje je od niske cene koje (ne)platimo neverovanjem. Bolje prevaren – nego prevarant – osim kad varaš prevaranta. Vernost se ne dokazuje ali nevera mora biti dokazana.

Spoznati Boga isto je što i spoznati Vasionu!

Spoznati: shvatiti, umom obujmiti.

Nemoguće je: dakle!

Ipak, omogućeno nam je da vidimo deo Vasione, pa samim tim i deo božijeg dela.

Jevrejski filozof Filon iz Aleksandrije je pitanje Božijeg postojanja podelio na deo Božje suštine koja je za čoveka neshvatljiva, i Njegovim moćima (snagama) koje su vidljive svuda oko nas a najviše u Svemiru!

Ljudi su različiti (tako stvoreni od Boga) pa tako i različito zamišljaju Boga. Ako iskreno veruju, iako je on u svojoj suštini neopisiv: svi su na svoj način u pravu!

Nije, dakle do forme: do vere je!

*

Čovek svojim sistemom vrednosti a pogotovo svojim postupcima oblikuje formu svoje vere i svoje sopstvenosti (na istoku to nazivaju karmom ali to nema veze sa ovim o čemu ja govorim).

Čovek, onakav kakav bude na kraju svog životnog i zemaljskog puta, stvorio je sam sebe. Nema Bog s tim nikakve veze! Bog je samo svojim neograničenim univerzumom i neograničenim mogućnostima koje je stvorio – napravio uslove da čovek može da oblikuje sebe samoga i da tako samo-oblikovan kada dođe sudnji čas stane pred Boga (pred Večnu Materiju da vrati deo svoje materije) i pristane da mu se sudi za vlastito delo: sebe!

U Boga ne treba verovati iz poniznosti ili mazohizma!

Bogu se mora pristupiti kao slobodan čovek i svojom voljom, široko raširenih ruku i sa dozom sumnje u sebe (tom sumnjom čovek brani svoje pravo na slobodnu volju).

Vera u Boga je proces, to nije definitivna odluka.

Ukoliko Bogu pristupite kao rob koji slepo sluša, onda vaša vera nije izbor slobodnog božijeg bića nego je odraz uplašenog čoveka bez izbora.

Slobodan pristup Bogu, naravno, ima svoja ograničenja. Svet je stvoren iz haosa ali Bog nije haos. Bog je savršenstvo (ili nije Bog) a haos mu je potreban da bi svet koji je stvorio dobio na raznolikosti i beskonačnosti izbora!

Boga ne treba tražiti u patnji, zbog koristi ili iz straha, mada ga se u takvim prilikama najčešće setimo, pominjemo i ubeđujemo sebe da ga ima! Boga se setimo, uglavnom, kad nam je teško! I, mislim da se On ne ljuti zbog toga. Ako je sve od Boga onda je i teškoća isto. I, naša slabost! Najjaču veru u Boga čovek mora imati kad mu je glava u blatu, pod tuđom čizmom, dok ga udaraju i gaze, kad ga kolju radeći svoj posao, gladnog i pocepanog! Kad je čovek u svili i kadifi Bog mu nije potreban, štaviše, na smetnji je.

Onda kada si pao i čini ti se da si dosegnuo dno i da te je Bog napustio – tada moraš verovati jer ti je vera potrebna da bi se uzdigao i borio i jer si jedino tada potpuno iskren u svojoj veri i to ne zato što očekuješ pomoć već zbog toga što misliš da je pomoć izostala i da je to božija volja.

Isto tako, kada se mnogo uzdigneš, trebalo bi da imaš dovoljno pameti da zamoliš Silu da te spusti bliže zemlji i ljudima. Bolje je da to ona učini polako i bezbolno upozoravajući te nego da padneš s velike visine i potpuno se razbiješ.

*

Starozavetni Bog nije mnogo polagao na argumente i više se oslanjao na silu, pretnje i kazne (kada ne bi uspevalo sa čudima). Kao da je i sam najbolje znao kakve je ljude lično stvorio i kao treba sa njima postupati.

Starozavetni Bog je onaj koji iskušava ljude do krajnjih granica i koji ih kažnjava najtežim kaznama uzimajući i ono što im je najdraže. Ljudima tada nije padalo na pamet da dokazuju Njegovo postojanje već su se samo trudili da potvrđuju svoju vernost i odanost ispunjavajući ono što im se naredi.

Kada se Novi Izrael pojavom Isusa Hrista odvojio od Mojsijevog starog Izraela definitivno je došlo do rađanja hrišćanske vere koja više nije bila samo jevrejska sekta. Jevreji su ostalo tamo gde su bili smatrajući da je samo njihova vera prava vera. Muhamedanci su se pojavili posle šest vekova tvrdeći da i jedni i drugi (narodi pisma) pogrešno tumače suštinu Boga i da su jedino oni u pravu.

Kako je Bog kroz razvoj čovečanstva postajao sve manje surov, tako su i ljudi počeli sve više da sumnjaju u Njega.

Onda se pojavio Sin Božji, Isus Hrist, i promenio odnos božanskog prema zemaljskom: on nije došao među ljude da kažnjava i iskušava već da primi njihov pragreh na sebe, da kroz svoju patnju okaje grešne ljude! Paradigma se promenila, hrišćanstvo je propagiralo humanistički pristup i jednog, Sina Božijeg, koji će postradati u ime svih! Jovan Krstitelj koji je krstio Hrista i prihvatio ga kao mesiju i Pavle koji je stvorio crkvu hrišćansku, su kameni temeljci hrišćanstva, ako izuzmemo Hrista koji je njegova suština!

Bogo-Čovek, Isus, samo je podsetio ljude na njihovu božansku prirodu, na onaj duh životni koji je Bog udahnuo u nos Adamov.

Posle Hrista, Muhamed, praktičar i pesnik ujedno, odriče se svoje božanske prirode, jer je Bog jedan a on je samo njegov prorok, ali zato božiju volju sliva kroz stihove Kurana u zakone i pravila, uči ljude kako da žive po volji Alaha (a ne kako da ga traže), propagirajući humanost i solidarnost ali i borbu i politiku.

*

Pored ostalih i jednako važnih aspekata, Svetosavlje je krucijalno za veru srpskog naroda, i pored tradicije, državnosti, autokefalnosti i identiteta, ono je suština srpskog bića, zato što je često nejasnu atmosferu prostora i naroda gde se odvijaju događaji Starog i Novog zaveta, a to su pesak i kamen Izraela, Egipta, Persije, Arabije, Asirije, Vavilona, a, kasnije i Rima te Vizantije (različiti narodi sa svojim običajima i osobenostima), dakle, sve to, Rastko Nemanjić, Sveti Sava, spustio je na plodno srpsko tlo, dao mu srpsku notu i boju, napravio kompromise sa starim verovanjima, posrbio u jeziku i udahnuo mu srpsku dušu.

Svetosavlje je posrbljeno hrišćanstvo!

Otud je toliko jako, neuništivo i važno!

To odvaja srpski narod od drugih naroda Evrope i okruženja. To ujedno i postavlja Svetog Savu na pijedestal najvažnijeg Srbina svih vremena. A, potom i sveca!

Neoplatonizam kod ostatka hrišćana (u periodu kada se pojavio) jeste neoperunizam kod Slovena, tačnije kod Srba. Srbi su spojili elemente svoje slovenske religije sa hrišćanstvom u eklektiku za njih najprihvatljiviju. Posle nekoliko vekova Sveti Sava je to uobličio u kompaktnu i kolosalnu građevinu koju zovemo Svetosavlje!

Bog nije biće, On je suština!

Bog nije bespolan! On je Otac!

Bogorodica je Mati! Isus je Sin!

Porodica je spojena Svetim Duhom!

Sveto Trojstvo je Jedan!

Jedan je više od Svetog Trojstva!

Jedan je Sve!

Bez pravoslavnog Svetog Trojstva ne bi bilo ni srpskog Svetosavlja!

Bog je poslao Sveti duh u Hrista načinivši ga Sinom Božijim, da bi, pored ostalog i važnijeg, omogućio ljudima da otelotvore Boga.

*

U svojoj nemoći da shvati, čovek je pribegavao otelovljenju i humanizaciji Boga. Najlakše je bilo shvatiti ga ukoliko mu se da neki oblik i nadene neko ime.

Velika greška je u tome što se postojanje Boga vezuje isključivo za ljude i njihov odnos prema njemu.

Ljudi su samo jedan majušni, skoro neprimetni deo Božijeg stvaranja, svakako ne i najbitniji. Bog je stvorio sve, pa i ljude!

Jedno je percepcija Boga a suprotno je i drugo suština Boga!

Čovek ne može imati svog ličnog Boga (u duhu panteizma). Ličan je samo pristup (iako je to pogrešno) ali je Bog univerzalan (neshvatljiv, bolje je reći) i to ne za Zemlju već za Vasionu!

O božijim aktivnostima može biti razmišljanja i rasprave među ljudima. O Njegovoj suštini bespredmetno je voditi učene (ili lične) rasprave ili pokušavati da se On definiše (racionalizuje). Ljudski um sigurno nije sposoban za tako nešto.

Iako je bespredmetno ipak nije zabranjeno: tako su nastala razna verska učenja.

Racionalizam može poslužiti u raspravi samo o tome: šta Bog nije (iako sve je, pa je samim tim rasprava suvišna).

Bog je Jedan samo ga različito i uvek pogrešno tumačimo, zato što nas je On stvorio u svom bogatstvu različitosti!

*

Što je čovek bliže Bogu – veća je sumnja!

Sumnja nije jeres. To je samo trenutak čovečnosti (ljudskosti), jer je čovek slab. I Isus razapet, posumnjao je!

Sumnja nije traženje. Kad sumnjaš već si našao ali nisi siguran šta si pronašao!?

Sumnja se nalazi između vere i nevere!

Sumnja je ispod vere ali je korisnija od lažne vere (ili: mehaničke) i to ukoliko čovek iskreno sumnja u sebe!

Nevera je stanje izgubljenosti!

Jeres je izazivanje vere!

Nevernik, jeretik i ateista nisu isto.

Nevernik je onaj koji ne zna.

Jeretik je posrnulo i razočarano biće onaj koga je sumnja pobedila.

Ateista je onaj koji ne sumnja i koji misli da zna.

Nevernik se ne bavi verom: svejedno mu je.

Jeretik hoće da prikaže svoju dojučerašnju veru pogrešnom.

Ateista stvara svoju novu veru: dokazuje da Bog ne postoji.

Postoji bezbožništvo ali se ono razlikuje od praznoverja.

Ateista nije isto što i anti-teista!

Antiteizam je bliži satanizmu nego što je neverovanje ili jeres. Mada, satanizam je posebna religija koja uopšte nije bez utemeljenja: postoji u samom čoveku destruktivna sila koja ga kuša i tera da ubije i uništi božansku česticu (dušu) u sebi!

*

Bog nije napolju!

Bog je unutra!

Bog nije u Kosmosu!

Kosmos je Božije delo!

Kosmos je u čoveku!

Bog je u Čoveku!

Čovek nije u Bogu!

Bog se ne meša u čovekov život jer je On čoveku dao život!

Od svega što je stvorio među živim bićima i od nežive materije na kugli zemaljskoj (ne dalje) Bog je najviše verovao Čoveku, najviše je dao ljudima.

Dakle, Bog veruje u čoveka pa uopšte i nije važno da li čovek veruje u Boga!

Bog nije spoznaja, On je istina!

Pitanje svih pitanja: ko je kome potrebniji – Bog ljudima ili ljudi Bogu?!

Ne treba sebi postavljati pitanje:

Da li verujem u Boga?

Već:

Da li Bog veruje u mene?

Pogrešno je kad se kaže: Božija volja!

Ta rečenica implicira da se Bog meša u svakodnevne ljudske poslove i događaje. Ta rečenica se, najčešće, upotrebljava posle neke muke ili nesreće čovekove: Bog je tako hteo, nije se moglo protiv njegove volje.

Pogrešno! Onaj koji je suština svega ne može imati potrebu da nameće svoju volju ljudima kojima je omogućio čak i to da ne moraju verovati u njega, to jest, da ne veruju, to jest, da imaju svoju volju. Bog je čoveku ostavio volju i slobodu izbora. Ali i spoznaju da svaki izbor ima svoju cenu!

Ako bi Bog nametnuo svoju volju po bilo kojem pitanju osim stvaranja onda on ne Stvoritelj već Administrator!

*

Važno je da li Bogu (kao ideji) pristupate kao Sluga božiji ili kao Sin božji. Po tome se razlikuje pristup i tumačenje, pa i ljudi među sobom.

Sluga je van! Sin je deo!

Sluga služi i očekuje nagradu!

Sin oseća!

Kada kažem Sin – mislim na Dete!

I ne mislim na Stado!

*

Pogrešno stanovište jeste ono koje povezuje napredak nauke i tehnologije sa negiranjem postojanja Više sile i jačanjem ateizma.

Problem s naukom leži u činjenici da ona ne otkriva ništa novo već samo pronalazi ono postojeće do tada nedokučivo. Pored toga, nauka često i pogreši pa vreme otkrije te greške. Ukoliko postoji evolucija živih bića onda je i evoluciju stvorio Bog! Onda je evolucija deo božijeg stvaranja. Ako je čovek postao od majmuna, postavlja se pitanje: ko je stvorio majmuna da se iz njega izrodi Čarls Darvin?!

Dogma je unela netoleranciju među ljudima a ne različito definisanje onoga u šta ti ljudi veruju, a koji je jedno, ma kako ga zvali i opisivali.

Čovek ne treba da se trudi ne bi li dokazao (teorijom, dogmom, kerigmom) da Bog postoji, već mora da zasluži svojim delovanjem dar sposobnosti da oseti Njegovo prisustvo!

Na praktičnoj ravni, veru, nauku i dogmu treba svesti samo na pitanje morala. Ako religija treba o nečemu da uči onda je to moral. Kako rekosmo, o tome da li mi verujemo ili ne verujemo: ne može nas niko naučiti, to je individualno i nije zavisno od intelekta i znanja već od duše i onoga što čovek oseća.

Budalasti (uglavnom i po prirodi) zapadnjaci pomislili su da Bog može da se reformiše pa su to „učinili“ u petnaestom i šesnaestom veku. Naravno, reformisali su samo dinastičke i feudalne odnose prema Vatikanu, omogućili nekim kraljevima da se razvedu, nekim ženama da ne budu spaljene kao veštice i religiju sveli na prizemnu politiku i praktičnu rabotu.

Čovek na zapadu, pogotovo u Americi, smatra da mu pored ajfona Bog uopšte nije potreban. Uostalom, njihov Bog odavno nije u svetim knjigama ili na nebesima već u knjigovodstvenim karticama i investicionim fondovima. Kad su na takav način izgubili Boga – izgubili su i čoveka. I to je danas najveći problem zapada: postali su čopor bezbožnih neljudi. I Sila to oseća!

Zapadni čovek, najčešće u liku protestanta (liberala, levičara, itd.) stavio je pojedinca (čoveka) ispred Boga. Vrhovni bog je, doduše, ostao novac, ali u duhovnom (ličnom) smislu (lični bog) glavni (vrhovni) postulat te vere je otuđeni pojedinac koji prihvata sve nametnute mu narative i koji smatra da je on sam za sebe vrhovno biće.

Levo-liberalna-LGBT-zelena ideologija jeste nova religija (vera) zapadnog čoveka. Ona ima svoje kanone, svoje svete knjige i svoje bogove. Ima i hramove. To je ortodoksna religija čiji se vernici moraju pridržavati strogih pravila dok je njihovim bogovima na zemlji dozvoljeno sve. To je vera isključiva, netolerantna, rigidna! Toj veri se ne moli i voli – njoj se služi!

Ona je u svojim načelima suprotna u odnosu na dominantne istorijske religije a ujedno crpi svoje postojanje iz njih i to u onom delu gde te religije govore o svojim demonima i vragovima. Nova religija dobrog dela zapada je satanistička!

*

Najčešće je nepismeni stočar kompetentniji da govori o Bogu od nekog doktora teoloških nauka ili filozofa. To je zato što on može da oseća nešto o čemu ne pomažu sva znanja ovoga sveta.

Prvi Pokretač – Nepokretni Pokretač – Nestvoreno Biće – Prvi Princip?! To je Bog Aristotela.

Bog mistika i Bog filozofa, to su dve strane jedne iste medalje (od lažnoga zlata).

Bog biblije je pozlaćena medalja ali čim se malo zagrebe ispod se naiđe na obične i neplemenite metale.

On je Sve i Ništa!, govorio je Plotin (205-270).

Toma Akvinski (Summa theologiae): Bog ne označava neki određeni oblik (postojanja) već samo postojanje. Ne može postojati beskonačni niz uzroka, mora postojati i početak.

Isihasti su govorili da čovek u određenoj meri može da spozna božiju energiju ali mu je Njegova suština nedostupna.

Vizantija, pogotovo posle 820 godine i zabrane (poraza) ikonoklasta, teži ka ideji da se Bog bolje može izraziti kroz umetnost nego kroz nauku.

Nemoguće je dokazati da Bog postoji, tvrde mnogi filozofi, ali ti isti nikada nisu uspeli da dokažu ni to da Bog ne postoji.

Ne bi me tražio da me već nisi našao, pisao je Paskal.

Rene Dekart je pristupio toj temi drugačije: on nije koristio svet (postojanje svega) da bi dokazivao da Bog postoji, već je koristio Boga da bi pokazao realnost sveta!

Da Bog ne postoji valjalo bi ga izmisliti, govorio je Volter.

Spinozin panteizam progovarao je iz njega: Bog je ili Sve, ili je Ništa!

Hegelov stav da je Bog tiranin i da ga treba zameniti sa idejom Duha te da Bog ne može biti odvojen od realnosti sveta, takođe je jedna od zabluda da razumom možemo shvatiti neshvatljivo a da veru možemo zameniti filozofijom. Šta u svemu tome traži Duh, nije baš najjasnije?!

Artur Šopenhauer je Boga tražio u instinktima i umetnosti.

Kjerkegor je grdio idole a Fojerbah tvrdio da je Bog ljudska projekcija. Tako smo i stigli do Marksovog opijuma za narod.

Niče je proglasio da je Bog mrtav. Bio je budala Niče! U tom segmentu ali nije potpuno grešio u svojoj tvrdnji da su ljudi ubili Boga. To jest, da su pokušali da ga ubiju: u sebi. Potpuno ludilo Niče je pokazao u svojoj teoriji da će Natčovek zameniti Boga! Kao i mnogi pre i posle njega, Niče nije ratovao protiv Boga već protiv hrišćanstva.

Frojd je Boga smatrao bolešću ljudskog uma i iluzijom. Bog je nesvesno kod čoveka i to je čežnja za jakim ocem. Isto je mislio i Adler ali je smatrao da je takvo stanje korisno za čoveka. Jungov Bog je psihološka istina koju subjektivno doživljava svaki čovek.

Interesantno je da je osim filozofa i umetnike, pogotovo pisce, uvek više privlačio i inspirisao đavo nego Bog. Možda su oni kroz svoju maštu smatrali da je to čin pobune ali nisu razumeli da je to tek bleda imitacija čina pobune samog Sotone.

Pobuna protiv crkve nije ujedno i pobuna protiv Boga. Često je baš suprotno.

*

Slava Bogu, govorio je moj deda!

Slava Bogu, kažem i ja!