SAJAM KNjIGA JOJ VIRI IZ OČIJU!
A, opet, knjige se kupuju, Sajam knjiga je najposećenija javna manifestacija, svakoga dana izdaje se nešto novo. Trafike prodaju više knjiga nego novina. Apsurdna situacija. Sajam knjiga je posebna muka a ista priča kao i ova do sada. Gužva, gužva, što od ljudi, što od papira. Ima i nešto knjiga, doduše, najviše u antikvarnicama na spratu i kod malih izdavača u drugim halama. Dim pljeskavica najmanje smeta, naprotiv, taj osećaj je najbliži onome što bi nazvali savremena srpska književnost.
Živimo u vremenu plitke poezije, providne proze i jeftinih pisaca. Kakav, bre, ''sajam kulture''? Čitav proces se svodi na to da će skribomani jurišati da zauzmu pozicije mediokritetima, a preko leđa malog broja pisaca. Veću umetničku, duhovnu i filozofsku vrednost, imaju one pljeskavice na ulazu od polovine tamo izloženih naslova. Još ako su začinjene, ne pitajte?! Važno je samo da pisanje bude politički i manjinski korektno, da bude bezlično i po vladajuće bitange bezopasno, i samo tako ima prođu kod mondijalističkih ''kultur-bund'' komesara, koji nam danas kroje kapu, a čije je mere uzela još Kominterna i koja se do dana današnjeg nije ponovo premeravala – mere nas istim merama i vagama, po istim pravilima, istim rečima
Na Sajam dođete da budete viđeni, manje sami nešto da vidite. Na Sajam dođete da pokažete svoj novi imidž. Na Sajam dođete i slučajno, i na silu, i iz znatiželje, i da se nađete sa nekim. Ekskurzije iz unutrašnjosti dovlače desetine hiljada izgladnele i umorne dece, da lunjaju po halama, i da im isteruju zadnji dinar iz džepova za kartu, kako je o tome negde pisao Kapor. A većina njih zatim, tako iskeširana, čežnjivo gleda upravo pomenute tezge sa pljeskavicama i svi bi oni rado dali „sabrana dela“ Basare, Arsenijevića ili Vidojkovića, za jednu pljeskavicu od deset, sa lukom i hladnu koka-kolu.
Najinteresantniji i meni najdraži su oni posetioci u pohabanim mantilima, zabrađeni, masnih šešira, što vuku veliku kožnu torbu ili drže ceger u rukama. Oni nemaju para da kupe knjige, a znali bi i te kako šta treba da kupe, a u torbama su im rukopisi, raskumbusani i prljavi, kucani na neispravnim pisaćim mašinama koje preskaču slova. Oni su tu u nadi da će neko pogledati njihovo delo. Niko, naravno, neće to da gleda, ni iz znatiželje. A, trebalo bi. Ima tu dobrih redova i strana, verovatno retko i ne mnogo, ali svakako više od onih koji se smeše sa plakata i bilborda sajmišta, a još više od onih koji bi trebalo da ocene ta dela i da ih eventualno objave.
Kada bi svi posetioci Sajma knjiga u Beogradu pročitali samo po jednu knjigu godišnje, to bi bilo fenomenalno i mi bi smo kao nacija imali mnogo veće šanse da se izvučemo sa mesta na kojem se trenutno nalazimo. Bili bi smo mnogo bolji i pametniji. Pazite!!! - rekao sam: knjiga! Jer se na Sajmu danas najmanje prodaju knjige. Prodaje se razna roba, koja se svodi na isto: to su na papiru neka štampana slova, potom ukoričena. Ali, to nisu knjige. Ovako, Sajam mu dođe nešto kao Guča ili Egzit, vašar jedan, samo što se posetioci ne opijaju, niti drogiraju, neki samo dođu već pijani i drogirani, pa špaciraju kao na promenadi.
Skoro svake godine idem na Sajam knjiga (mada se uvek posle njega zareknem da više neću ići) i još tamo nisam sa nekim vodio razgovor o knjigama i književnosti. O svemu: da! O umetnosti: ne! Čemu to?! Ajde da se nešto popije, kupi, nešto da izvadim troškove za štand i hotel, daću ti povoljno ovog Medakovića, uzmi Ćosića u pola cene, trenutno nemam da ti platim za tvoje knjige koje sam prodao, vidi onu komunjaru, vidi onoga sto partija je promenio, vidi onu tuca se sa državnim sekretarom, vidi onu viri joj ona stvar iz očiju. Obično mi se smuči, ne od priče već od mesta gde se priča vodi, pa sa prijateljima uteknem u kafanu. Kad, da vidiš tamo: pričaju ljudi o knjigama.
