Priča (tužna) o mačku Cicku iz Zrenjanina!

Bio neki mačak u Zrenjaninu

imenom Cicko

Tako su ga zvali i ime mu nadenuli

imao je mačeći pasoš i sve što

sleduje

sve te zavrzlame

I nije loše izgledao

generalno

U početku ga nisam voleo

u stvari uopšte

Stalno se češao a ja

sam zazirao od njega

bojao sam se njegovih buva

čiji mi ujedi nisu prijali

nikada

I kojih je imao

neosporno

Jer kakav bi to mačak

bio

a da nije mestimično i povremeno

buvljiv i krmeljiv

Jer se zavlačio budibogsnama

svukud

Ipak

Cicko je vešto skrivao svoje mane

osim kad se češao i kostrešio

Vremenom mi se približio

uporan je bio

umiljavao se i preo

kako to već mačke

i mačkovi čine

Malo po malo

ostvari Cicko pravo

da mi se pripija uz nogu

i da sa mnom deli

buve svoje

A od mene da uzima

ono loše iz mene

kad povremeno kraj Begeja

svratim

Stadosmo prijatelji biti

postadosmo rod rođeni

Ja i Cicko

al' ne lezi vraže

U vreme parenja

može biti

kad mačke načisto polude

Cicko tražeći ljubav

u tuđe atare ode

i u neprijateljske salaše zađe

gde nalete

opet može biti

na onog Crnog što je bez

jednog uveta

ili kakvog drugog Šarova

dušmana mačećeg

ispostaviće se

i Cickovog

Od siline ugriza i viličnog

trzaja psećeg

drob mu se prosu

po banatskoj prašini

i Cicko poslednjim atomima

snage

dopuza do svoje kuće

vukući creva po panonskom

žitu

I čim stiže pred svoju kuću

umre Cicko

Otide mi prijatelj

živi stvor

čedo božije