Jedanput ide stari AmidžaKô neki sedi mandarin;A za njim tapka, trči, skakućeJunačke krvi najmlađi sin. Vašar je bio — a na vašaruSablje, pištolji, arapski at;Tuniske kape, srebro i zlato,Mletačka svila, ženevski sat. "E, šta ćeš, sine, da kupi babo?"Deteta sklonost kušaše svog."Hoćeš li sablju, tu britku, sjajnu,Il’ voliš ata misirskog? Il’, možda, želiš od svile ruho?Neka ti bude svileno sve!Govori, sine, govori brže,Da kupim one toke zlaćene?" Dete se češka rukom po glavi,Kao da ne zna šta bi od sveg:"Ah, babo, babo, kupi mi, babo,Pečenja kupi jarećeg..." Sad se i babo češe po glavi,Gledajuć dugo sinčića svog:— E, ja sam volô sablje i koplja,A sin mi jarca pečenog!

Jedanput ide stari Amidža
Kô neki sedi mandarin;
A za njim tapka, trči, skakuće
Junačke krvi najmlađi sin.

Vašar je bio — a na vašaru
Sablje, pištolji, arapski at;
Tuniske kape, srebro i zlato,
Mletačka svila, ženevski sat.

"E, šta ćeš, sine, da kupi babo?"
Deteta sklonost kušaše svog.
"Hoćeš li sablju, tu britku, sjajnu,
Il’ voliš ata misirskog?

Il’, možda, želiš od svile ruho?
Neka ti bude svileno sve!
Govori, sine, govori brže,
Da kupim one toke zlaćene?"

Dete se češka rukom po glavi,
Kao da ne zna šta bi od sveg:
"Ah, babo, babo, kupi mi, babo,
Pečenja kupi jarećeg..."

Sad se i babo češe po glavi,
Gledajuć dugo sinčića svog:
— E, ja sam volô sablje i koplja,
A sin mi jarca pečenog!


OTAC I SIN

Georgije „Đura” Jakšić (Srpska Crnja, 8. avgust 1832 — Beograd, 16. novembar 1878) bio je srpski slikar, pesnik, pripovedač, dramski pisac i učitelj.

Vojvoda Živojin MišićMoje uspomenedrugo izdanjepripremio Savo Skoko*Živojin Mišić (Struganik kod Mionice, 7/19. jul1855 — Beograd, 20. januar1921) je bio srpski i jugoslovenskivojvoda (maršal).Moje uspomene jesu autobiografsko i memoarsko delo vojvode Živojina Mišića, koje je priredio Savo Skoko i prvi put objavio 1969. godine. Na samom početku svoje četrdesetogodišnje službe, bio je učesnik srpsko-turskih ratova (1876—1878), kao pitomac-narednik, kasnije potporučnik. U tim ratovima stekao je prva ratna iskustva. Pored četvorogodišnje Artiljerijske škole završio je Austro-Ugarsku školu gađanja u Bruku na Lajti i dvogodišnju pripremu za generalštabnu struku. Takođe je učestvovao i u kratkotrajnom Srpsko-bugarskom ratu1885. godine. Punih šest godina pored redovnih dužnosti predavao je strategiju na Vojnoj akademiji. Nakon Majskog prevrata bio je primoran da se penzioniše u činu generalštabnog pukovnika, pošto je smatran previše bliskim svrgnutoj dinastiji Obrenovića, ali je reaktiviran 1909, tokom aneksione krize na lični zahtev načelnika Vrhovne komande generala Radomira Putnika, koji ga je učinio svojim pomoćnikom. Mišić je pomogao generalu Putniku da sastavi srpski ratni plan u eventualnom ratu sa Austro-Ugarskom. I u Balkanskim ratovima Mišić je takođe bio pomoćnik načelnika štaba Vrhovne komande, generala Putnika, i bio je njegova desna ruka. Neposredno je sarađivao na planiranju i rukovođenju operacijama protiv turske Vardarske armije, zbog čega je posle Kumanovske bitke unapređen u čin generala. Posebno se istakao pravilnom procenom situacije prvoga dana bitke na Bregalnici, kada je srpska Vrhovna komanda u Skoplju razmatrala pitanje na kojoj liniji će primiti odsudnu bitku. Usvajanje njegovog predloga imalo je presudan uticaj na dalji tok i konačan ishod odlučujuće bitke Drugog balkanskog rata. Po završetku ovog rata, Mišić je po drugi put penzionisan na isti način zaslugom oficira pripadnika Crne Ruke. Međutim, pred samo izbijanje Prvog svetskog rata, opet je bio reaktiviran i postavljen za pomoćnika načelnika štaba Vrhovne komande. Tokom Kolubarske bitke, generalu Mišiću je predata komanda nad Prvom armijom, koja je tada bila u vrlo teškoj situaciji. Najviše zahvaljujući njegovim ličnim naporima i znanju, Prva armija se od jedinice u rasulu pretvorila u formaciju sposobnu za borbu. Mišić je insistirao na dubljem povlačenju, skraćenju fronta cele srpske vojske, kojim bi se ostalim armijama dalo vremena za odmor, popunu zaliha i snabdevanje. To njegovo kockanje se isplatilo pošto je austrougarska vojska previše raširila svoje linije, pa je teško poražena u potonjem srpskom kontranapadu. Za zasluge i izvojevanu pobedu, Mišić je 4. decembra1914. godine unapređen u čin vojvode (maršala). Nakon novog združenog napada nemačke, austrougarske i bugarske vojske na Srbiju u oktobru1915, kada se srpska vojska povukla na Kosovo, Mišić je predložio da se izvrši kontranapad. Ovaj predlog su odbili ostali zapovednici armija na sastanku u Peći i usledilo je povlačenje. Nakon ovoga predao je komandu armije i otišao na lečenje u Francusku. Sredinom 1916. ponovo je postavljen za komandata Prve armije koja je zaustavila i naterala na povlačenje bugarsku vojsku i u bitci kod Goničeva oslobodila Bitolj. Pred kraj rata u junu 1918. zamenio je formacijsko mesto sa generalom Bojovićem i postavljen je za načelnika štaba Vrhovne komande. Komandovao je srpskom vojskom prilikom proboja Solunskog fronta u septembru iste godine, i za dva i po meseca je oslobođena Kraljevina Srbija. Od strane engleskog kralja DŽordža V nagrađen je titulom engleskog viteza bakalaureja. Kao najznamenitiji vojskovođa Prvog svetskog rata i srpske ratne istorije, od svog naroda smatran je za legendu. Na bolesničkoj postelji u Parizu, Vojvoda Živojin Mišić, je počeo da piše svoje uspomene. Namera mu je bila da opiše svoj životni put od čobanina u valjevskom selu Struganiku, do komandanta srpske 1. armije (Kolubarska bitka) i načelnika štaba Vrhovne komande za vreme savezničke ofanzive na Solunskom frontu 1918. godine. Zadatak koji je sebi zadao nije bio nimalo lak. Ovo delo predstavlja nedovršenu autobiografiju Vojvode Živojina Mišića.

Moje uspomene

Vojvoda Živojin Mišić
Moje uspomene
drugo izdanje
pripremio Savo Skoko
*
Živojin Mišić (Struganik kod Mionice, 7/19. jul1855 — Beograd, 20. januar1921) je bio srpski i jugoslovenskivojvoda (maršal).
Moje uspomene jesu autobiografsko i memoarsko delo vojvode Živojina Mišića, koje je priredio Savo Skoko i prvi put objavio 1969. godine.

Na samom početku svoje četrdesetogodišnje službe, bio je učesnik srpsko-turskih ratova (1876—1878), kao pitomac-narednik, kasnije potporučnik. U tim ratovima stekao je prva ratna iskustva. Pored četvorogodišnje Artiljerijske škole završio je Austro-Ugarsku školu gađanja u Bruku na Lajti i dvogodišnju pripremu za generalštabnu struku. Takođe je učestvovao i u kratkotrajnom Srpsko-bugarskom ratu1885. godine. Punih šest godina pored redovnih dužnosti predavao je strategiju na Vojnoj akademiji. Nakon Majskog prevrata bio je primoran da se penzioniše u činu generalštabnog pukovnika, pošto je smatran previše bliskim svrgnutoj dinastiji Obrenovića, ali je reaktiviran 1909, tokom aneksione krize na lični zahtev načelnika Vrhovne komande generala Radomira Putnika, koji ga je učinio svojim pomoćnikom. Mišić je pomogao generalu Putniku da sastavi srpski ratni plan u eventualnom ratu sa Austro-Ugarskom.

I u Balkanskim ratovima Mišić je takođe bio pomoćnik načelnika štaba Vrhovne komande, generala Putnika, i bio je njegova desna ruka. Neposredno je sarađivao na planiranju i rukovođenju operacijama protiv turske Vardarske armije, zbog čega je posle Kumanovske bitke unapređen u čin generala. Posebno se istakao pravilnom procenom situacije prvoga dana bitke na Bregalnici, kada je srpska Vrhovna komanda u Skoplju razmatrala pitanje na kojoj liniji će primiti odsudnu bitku. Usvajanje njegovog predloga imalo je presudan uticaj na dalji tok i konačan ishod odlučujuće bitke Drugog balkanskog rata. Po završetku ovog rata, Mišić je po drugi put penzionisan na isti način zaslugom oficira pripadnika Crne Ruke.

Međutim, pred samo izbijanje Prvog svetskog rata, opet je bio reaktiviran i postavljen za pomoćnika načelnika štaba Vrhovne komande. Tokom Kolubarske bitke, generalu Mišiću je predata komanda nad Prvom armijom, koja je tada bila u vrlo teškoj situaciji. Najviše zahvaljujući njegovim ličnim naporima i znanju, Prva armija se od jedinice u rasulu pretvorila u formaciju sposobnu za borbu. Mišić je insistirao na dubljem povlačenju, skraćenju fronta cele srpske vojske, kojim bi se ostalim armijama dalo vremena za odmor, popunu zaliha i snabdevanje. To njegovo kockanje se isplatilo pošto je austrougarska vojska previše raširila svoje linije, pa je teško poražena u potonjem srpskom kontranapadu. Za zasluge i izvojevanu pobedu, Mišić je 4. decembra1914. godine unapređen u čin vojvode (maršala).

Nakon novog združenog napada nemačke, austrougarske i bugarske vojske na Srbiju u oktobru1915, kada se srpska vojska povukla na Kosovo, Mišić je predložio da se izvrši kontranapad. Ovaj predlog su odbili ostali zapovednici armija na sastanku u Peći i usledilo je povlačenje. Nakon ovoga predao je komandu armije i otišao na lečenje u Francusku. Sredinom 1916. ponovo je postavljen za komandata Prve armije koja je zaustavila i naterala na povlačenje bugarsku vojsku i u bitci kod Goničeva oslobodila Bitolj. Pred kraj rata u junu 1918. zamenio je formacijsko mesto sa generalom Bojovićem i postavljen je za načelnika štaba Vrhovne komande. Komandovao je srpskom vojskom prilikom proboja Solunskog fronta u septembru iste godine, i za dva i po meseca je oslobođena Kraljevina Srbija. Od strane engleskog kralja DŽordža V nagrađen je titulom engleskog viteza bakalaureja. Kao najznamenitiji vojskovođa Prvog svetskog rata i srpske ratne istorije, od svog naroda smatran je za legendu.

Na bolesničkoj postelji u Parizu, Vojvoda Živojin Mišić, je počeo da piše svoje uspomene. Namera mu je bila da opiše svoj životni put od čobanina u valjevskom selu Struganiku, do komandanta srpske 1. armije (Kolubarska bitka) i načelnika štaba Vrhovne komande za vreme savezničke ofanzive na Solunskom frontu 1918. godine. Zadatak koji je sebi zadao nije bio nimalo lak.

Ovo delo predstavlja nedovršenu autobiografiju Vojvode Živojina Mišića.


Vojvoda Živojin Mišić
Moje uspomene
drugo izdanje
pripremio Savo Skoko

Mihail KolesnikovZORGE*Autor - osoba Kolesnikov, MihailNaslov Zorge / M. Kolesnikov ; [preveo sa ruskog Nikola Dragović]Vrsta građe knjigaJezik srpskiGodina 1966Izdavanje i proizvodnja Beograd : Vojnoizdavački zavod, 1966 (Beograd : Vojnoizdavački zavod)Fizički opis 250 str. : ilustr. ; 20 cmDrugi autori - osoba Dragović, NikolaZbirka Vojna biblioteka. Inostrani pisci ; knj. 60Napomene Takim bыl Rihard Zorge.Predmetne odrednice Zorge, Rihard, 1895-1944Obaveštajna služba -- SSSR -- 1934-1944 NAPOMENA REDAKCIJE UZ NAŠE IZDANJEZorgea smatraju najvećim obaveštajcem u II svetskom ratu, pa je i razumljivo što se u svetu o njemu pojavilo mnogo raznih publikacija.Vojnoizdavački zavod upoznaje naše čitaoce s Kolesnikovljevim delom o Zorgeu objavljenim na ruskom u izdanju izdavačke kuće Sovjetske armije.U ovom delu autor nije strogi dokumentarista; služio se i slobodnijom interpretacijom, naročito pri izlaganju misli i osećanja pojedinih ličnosti, posebno Zorgea.Kolesnikov je na zanimljiv način prikazao delatnost obaveštajne organizacije „Ramzaj“ i dao lik njenog rukovodioca komuniste-internacionalca Zorgea, te likove njegovih saradnika, inače pripadnika raznih nacionalnosti, među njima i našeg zemljaka Branka Vukelića.Delo je popularno pisano i pripada publikacijama koje se čitaju u jednom dahu, pa se nadamo da će ovo naše izdanje naići na veoma povoljan prijem ne samo vojnih već i ostalih naših čitalaca. Rihard Zorge (nem. Richard Sorge; Sabunči, 4. oktobar 1895 – Tokio, 7. novembar 1944) smatra se najboljim sovjetskim špijunom u Japanu pre i tokom Drugog svetskog rata. Bio je novinar, koji je radio u Nemačkoj i Japanu. Uspostavio je špijunsku mrežu u Japanu, pomoću koje je saznao i javio na vreme tačan početak Operacije Barbarosa, kao i da Japan ne namerava da uđe u rat protiv Sovjetskog Saveza, što je Sovjetima omogućilo da prebace vojsku sa Dalekog istoka na moskovsko bojište.Detinjstvo i mladostRođen je u Sabunčiju u Bakuu u carskoj Rusiji (danas u Azerbadžejanu). Rodio se kao najmlađe od devetoro dece u porodici nemačkog rudarskog inženjera i njegove žene Ruskinje. Kada je istekao unosan ugovor, koji je njegov otac imao sa kavkaskom naftnom kompanijom porodica se vratila u Nemačku.Njegov rođak Fridrih Adolf Zorge bio je nekad saradnik Karla Marksa i Fridriha Engelsa. Rihard Zorge je u oktobru 1914. učestvovao u Prvom svetskom ratu kao dobrovoljac. Pridružio se studentskom bataljonu poljske artiljerije. Na Zapadnom frontu je ranjen u martu 1916. Šrapnel mu je odsekao tri prsta i slomio nogu. Doživotno je šepao. Unapređen je, dobio je medalju i demobilisan je.Za vreme oporavka čitao je Marksa i prihavtio je komunističku ideologiju, uglavnom pod uticajem oca i medicinske sestre, koja ga je negovala. Ostatak rata studirao je ekonomiju u Berlinu, Kilu i Hamburgu. Doktorirao je političke nauke na univerzitetu u Hamburgu avgusta 1919. Postao je član KP Nemačke. Zbog političkih gledišta otpustili su ga na nekoliko mesta. Pobegao je u Moskvu, gde je postao mlađi agent Kominterne.Špijun Crvene armijePostao je špijun za Sovjetski Savez, a posao novinara je trebalo da bude pokriće da bi mogao biti u različitim evropskim zemljama da procenjuje mogućnosti komunističkog ustanka.Od 1920. do 1922. živio je u Zolingenu. Tu mu se pridružuje Kristina Gerlan, žena bogatog komuniste Kurta Alberat Gerlaha, koji je bio Zorgeov profesor političkih nauka u Kilu. Zorge i Kristina se venčavaju u maju 1921. Komunisti su ga po zadatku 1922. preselili u Frankfurt. Tu je sakupljao informacije iz poslovnih krugova. Tokom 1923. učestvovao je u jednom komunističkom nedeljniku u Ilmenau. Nakon pokušaja komunističkog udara 1923. nastavio je da radi kao novinar.Kristina i Rihard su se 1924. preselili u Moskvu, gde postaje član međunarodnog odeljenja za veze Kominterne, koje je bilo deo špijunske mreže. Posvećenost poslu doprinosi raspadu braka. Tokom 1929. postao je član Četvrtog odeljenja Crvene armije, a to je bilo obaveštajno odeljenje.U Englesku je stigao 1929, da proučava kretanja u radničkom pokretu, status komunističke partije te političke i ekonomske uslove u Velikoj Britaniji. Dobio je instrukcije da se ne uključuje u politiku dok živi u Engleskoj, nego da radi iz pozadine. U novembru 1929. vratio se u Nemačku. Dobio je instrukcije da se učlani u nacističku partiju i da se ne druži sa levičarima. Da bi dobio pokriće za špijunske aktivnosti radio je za novine Getrajde Cajtung.Kina 1930.Zorge je 1930. otišao u Šangaj, da sakuplja obaveštajno značajne informacije i da potpiruje revoluciju. Službeno je radio kao urednik nemačke informativne agencije i za Frankfurter Cajtung. Tu je uspostavio kontakt sa drugim špijunom Maksom Klauzenom. Sreo je i dobro poznatu levičarku Agnes Smedli, koja ga je upoznala sa Hocumijem Ozakijem, koji je radio za japanske novine Asahi Šimbun. Kasnije Hocumi pristaje da se pridruži Zorgeovoj špijunskoj mreži.Kao novinar Zorge se dokazivao kao stručnjak za kinesku poljoprivredu. Zbog toga je slobodno putovao po celoj zemlji i stvarao kontakte sa članovima KP Kine. U januaru 1932. izveštavao je o borbama japanske i kineske vojske na ulicama Šangaja. U decembru 1932. pozvali su ga natrag u Moskvu.Japan 1933.U maju 1933. odlučeno je da Zorge osnuje špijunsku mrežu u Japanu. Kao pokriće poslali su ga u Berlin pod šifrom „Ramzaj“ da obnovi kontakte u Nemačkoj, da bi mogao da prođe kao nemački novinar u Japanu. U Berlinu se druži sa nacistima, čita nacističku propagandu, posvećuje se Hitlerovom Majn Kampfu i posećuje mnoge pivnice i pravi poznanstva. Dok je bio u Nemačkoj radio je za dve novine, a dobijao je i podršku od nacističkog teorijskog žurnala Geopolitik. Kasnije dobija posao u Frankfurter Cajtungu.U Jokohamu je stigao 6. septembra 1933. Dobio je upozorenje da ne kontaktira ilegalnu japansku komunističku partiju ili sovjetsku ambasadu u Tokiju. Njegovu špijunsku mrežu u Japanu činili su oficir Crvene armije i radio operater Maks Gotfrid Fridrih Klauzen, Hocumi Ozaki i dva agenta Kominterne Branko Vukelić, novinar, koji je radio za francuski Vi i japanski novinar Mijagi Jotoku, koji je radio za jedan list na engleskom. Maks Klauzenova žena Ana je bila kurir sa vremena na vreme. Od leta 1937. Klauzen je delovao pod pokrićem firme, koju je osnovao sovjetskim novcem.Od 1933. do 1934. Zorge je stvorio špijunsku mrežu, koja je sakupljala informacije za NKVD. Imali su kontakte sa višim političarima i na taj način su imali informacije o japanskoj spoljnoj politici. Hocumi Ozaki je bio u bliskim odnosima sa japanskim predsednikom vlade Fumimaro Konoje. Ozaki je kopirao tajna dokumenta za Zorgea.U to vreme bilo je mnogo teže i opasnije sakupljati špijunske informacije u Nemačkoj. Zorge je u Japanu trebalo da sakuplja informacije i o nemačkim namerama.Službeno Zorge je postao član nacističke partije i na taj način je postao novinar u Japanu. U Tokiju je blisko sarađivao sa nemačkim ambasadorom Eugenom Otom. Ambasadu je koristio da bi proverio informacije, koje je već saznao. Imao je pristup telegramima u uredu nemačkog ambasadora.Zorgeova mreža i obaveštajni ratni podaciZorge je za Sovjetski Savez sakupljao bitne podatke o paktu protiv Kominterne, o nemačko-japanskom paktu i upozorio je da predstoji napad na Perl Harbor. Moskvi je dostavio tačan datum nemačkog napada na Sovjetski Savez, tj. početak Operacije Barbarosa. Staljin je ignorisao tu informaciju.Analiza Džordža Pranga iz 1984. s druge strane govori da je Zorge predviđao operaciju oko 20. juna. Taj podatak je Zorge dobio od zamenika vojnog atašea u nemačkoj ambasadi u Japanu. Prang navodi Zorge nije nikad tvrdio da je otkrio tačan datum.Sovjetska štampa je 1964. objavila da je Zorge 15. juna obavestio sovjetsko vođstvoRat će početi 22. juna.U zadnje vreme citirano je da je Staljin rekaoPostoji ovaj gad, koji je osnovao fabrike i bordele u Japanu i čak izveštava da će biti nemački napad 22. juna. Da li vi predlažete da mu poverujem?Zorge je 14. septembra 1941. obavestio Crvenu armiju da Japanci neće napasti Sovjetski Savez sve dok a) Moskva nije zauzeta b) dok kvantunška vojska nije tri puta jača od sovjetske vojske na Dalekom istoku i c) ne započne građanski rat u Sibiru. Ta informacija je omogućila da se transportuje sovjetska vojska sa Dalekog istoka i pomogne obranu Moskve.Tokom bitke za Staljingrad Rihard Zorge je obavestio Sovjetski Savez da će Japan napasti ako Nemačka zauzme Staljingrad, jer će na taj način Sovjetski Savez biti odsečen od snabdevanja naftom i od snabdevanja od strane saveznika preko Irana.Hapšenje i suđenjeKako je rat napredovao za Zorgea je postalo jako opasno da održava špijunsku mrežu. Japanci su počeli sumnjati, kad su primetili pojačanu aktivnost radio prenosa. Japanska tajna služba je već bila presrela mnoge njegove poruke i krug se počeo zatvarati. Hocumi Ozaki je uhapšen 14. oktobra 1941. Zorge je bio upozoren da se krug zatvara, pa je bio odlučio da napusti Japan. Napravio je kobnu grešku, kada nije spalio poruku, u kojoj je upozoren. Poruku je bacio na cestu, a policajac, koji ga je pratio je uzeo poruku. Zorge je uhapšen 18. oktobra 1941. U početku su Japanci verovali da je Zorge agent Abvera, jer je imao nacističku prošlost. Abver je negirao da je on njihov agent. Zorgea su mučili, ali nije otkrivao veze sa Sovjetskim Savezom.VešanjeObešen je 7. novembra 1944. Hocumi Ozaki je istoga dana nešto ranije. Sovjetski Savez nije priznavao Zorgea sve do 1964. Staljin nije mogao dozvoliti da se zna da je od Zorgea znao da će Nemačka napasti, a da mu nije verovao i nije ništa učinio.Odlikovan je 1964. ordenom narodnog heroja Sovjetskog Saveza.

ZORGE

Mihail Kolesnikov
ZORGE
*
Autor - osoba Kolesnikov, Mihail
Naslov Zorge / M. Kolesnikov ; [preveo sa ruskog Nikola Dragović]
Vrsta građe knjiga
Jezik srpski
Godina 1966
Izdavanje i proizvodnja Beograd : Vojnoizdavački zavod, 1966 (Beograd : Vojnoizdavački zavod)
Fizički opis 250 str. : ilustr. ; 20 cm
Drugi autori - osoba Dragović, Nikola
Zbirka Vojna biblioteka. Inostrani pisci ; knj. 60
Napomene Takim bыl Rihard Zorge.
Predmetne odrednice Zorge, Rihard, 1895-1944
Obaveštajna služba -- SSSR -- 1934-1944

NAPOMENA REDAKCIJE UZ NAŠE IZDANJE
Zorgea smatraju najvećim obaveštajcem u II svetskom ratu, pa je i razumljivo što se u svetu o njemu pojavilo mnogo raznih publikacija.
Vojnoizdavački zavod upoznaje naše čitaoce s Kolesnikovljevim delom o Zorgeu objavljenim na ruskom u izdanju izdavačke kuće Sovjetske armije.
U ovom delu autor nije strogi dokumentarista; služio se i slobodnijom interpretacijom, naročito pri izlaganju misli i osećanja pojedinih ličnosti, posebno Zorgea.
Kolesnikov je na zanimljiv način prikazao delatnost obaveštajne organizacije „Ramzaj“ i dao lik njenog rukovodioca komuniste-internacionalca Zorgea, te likove njegovih saradnika, inače pripadnika raznih nacionalnosti, među njima i našeg zemljaka Branka Vukelića.
Delo je popularno pisano i pripada publikacijama koje se čitaju u jednom dahu, pa se nadamo da će ovo naše izdanje naići na veoma povoljan prijem ne samo vojnih već i ostalih naših čitalaca.

Rihard Zorge (nem. Richard Sorge; Sabunči, 4. oktobar 1895 – Tokio, 7. novembar 1944) smatra se najboljim sovjetskim špijunom u Japanu pre i tokom Drugog svetskog rata. Bio je novinar, koji je radio u Nemačkoj i Japanu. Uspostavio je špijunsku mrežu u Japanu, pomoću koje je saznao i javio na vreme tačan početak Operacije Barbarosa, kao i da Japan ne namerava da uđe u rat protiv Sovjetskog Saveza, što je Sovjetima omogućilo da prebace vojsku sa Dalekog istoka na moskovsko bojište.
Detinjstvo i mladost
Rođen je u Sabunčiju u Bakuu u carskoj Rusiji (danas u Azerbadžejanu). Rodio se kao najmlađe od devetoro dece u porodici nemačkog rudarskog inženjera i njegove žene Ruskinje. Kada je istekao unosan ugovor, koji je njegov otac imao sa kavkaskom naftnom kompanijom porodica se vratila u Nemačku.
Njegov rođak Fridrih Adolf Zorge bio je nekad saradnik Karla Marksa i Fridriha Engelsa. Rihard Zorge je u oktobru 1914. učestvovao u Prvom svetskom ratu kao dobrovoljac. Pridružio se studentskom bataljonu poljske artiljerije. Na Zapadnom frontu je ranjen u martu 1916. Šrapnel mu je odsekao tri prsta i slomio nogu. Doživotno je šepao. Unapređen je, dobio je medalju i demobilisan je.
Za vreme oporavka čitao je Marksa i prihavtio je komunističku ideologiju, uglavnom pod uticajem oca i medicinske sestre, koja ga je negovala. Ostatak rata studirao je ekonomiju u Berlinu, Kilu i Hamburgu. Doktorirao je političke nauke na univerzitetu u Hamburgu avgusta 1919. Postao je član KP Nemačke. Zbog političkih gledišta otpustili su ga na nekoliko mesta. Pobegao je u Moskvu, gde je postao mlađi agent Kominterne.
Špijun Crvene armije
Postao je špijun za Sovjetski Savez, a posao novinara je trebalo da bude pokriće da bi mogao biti u različitim evropskim zemljama da procenjuje mogućnosti komunističkog ustanka.
Od 1920. do 1922. živio je u Zolingenu. Tu mu se pridružuje Kristina Gerlan, žena bogatog komuniste Kurta Alberat Gerlaha, koji je bio Zorgeov profesor političkih nauka u Kilu. Zorge i Kristina se venčavaju u maju 1921. Komunisti su ga po zadatku 1922. preselili u Frankfurt. Tu je sakupljao informacije iz poslovnih krugova. Tokom 1923. učestvovao je u jednom komunističkom nedeljniku u Ilmenau. Nakon pokušaja komunističkog udara 1923. nastavio je da radi kao novinar.
Kristina i Rihard su se 1924. preselili u Moskvu, gde postaje član međunarodnog odeljenja za veze Kominterne, koje je bilo deo špijunske mreže. Posvećenost poslu doprinosi raspadu braka. Tokom 1929. postao je član Četvrtog odeljenja Crvene armije, a to je bilo obaveštajno odeljenje.
U Englesku je stigao 1929, da proučava kretanja u radničkom pokretu, status komunističke partije te političke i ekonomske uslove u Velikoj Britaniji. Dobio je instrukcije da se ne uključuje u politiku dok živi u Engleskoj, nego da radi iz pozadine. U novembru 1929. vratio se u Nemačku. Dobio je instrukcije da se učlani u nacističku partiju i da se ne druži sa levičarima. Da bi dobio pokriće za špijunske aktivnosti radio je za novine Getrajde Cajtung.
Kina 1930.
Zorge je 1930. otišao u Šangaj, da sakuplja obaveštajno značajne informacije i da potpiruje revoluciju. Službeno je radio kao urednik nemačke informativne agencije i za Frankfurter Cajtung. Tu je uspostavio kontakt sa drugim špijunom Maksom Klauzenom. Sreo je i dobro poznatu levičarku Agnes Smedli, koja ga je upoznala sa Hocumijem Ozakijem, koji je radio za japanske novine Asahi Šimbun. Kasnije Hocumi pristaje da se pridruži Zorgeovoj špijunskoj mreži.
Kao novinar Zorge se dokazivao kao stručnjak za kinesku poljoprivredu. Zbog toga je slobodno putovao po celoj zemlji i stvarao kontakte sa članovima KP Kine. U januaru 1932. izveštavao je o borbama japanske i kineske vojske na ulicama Šangaja. U decembru 1932. pozvali su ga natrag u Moskvu.
Japan 1933.
U maju 1933. odlučeno je da Zorge osnuje špijunsku mrežu u Japanu. Kao pokriće poslali su ga u Berlin pod šifrom „Ramzaj“ da obnovi kontakte u Nemačkoj, da bi mogao da prođe kao nemački novinar u Japanu. U Berlinu se druži sa nacistima, čita nacističku propagandu, posvećuje se Hitlerovom Majn Kampfu i posećuje mnoge pivnice i pravi poznanstva. Dok je bio u Nemačkoj radio je za dve novine, a dobijao je i podršku od nacističkog teorijskog žurnala Geopolitik. Kasnije dobija posao u Frankfurter Cajtungu.
U Jokohamu je stigao 6. septembra 1933. Dobio je upozorenje da ne kontaktira ilegalnu japansku komunističku partiju ili sovjetsku ambasadu u Tokiju. Njegovu špijunsku mrežu u Japanu činili su oficir Crvene armije i radio operater Maks Gotfrid Fridrih Klauzen, Hocumi Ozaki i dva agenta Kominterne Branko Vukelić, novinar, koji je radio za francuski Vi i japanski novinar Mijagi Jotoku, koji je radio za jedan list na engleskom. Maks Klauzenova žena Ana je bila kurir sa vremena na vreme. Od leta 1937. Klauzen je delovao pod pokrićem firme, koju je osnovao sovjetskim novcem.
Od 1933. do 1934. Zorge je stvorio špijunsku mrežu, koja je sakupljala informacije za NKVD. Imali su kontakte sa višim političarima i na taj način su imali informacije o japanskoj spoljnoj politici. Hocumi Ozaki je bio u bliskim odnosima sa japanskim predsednikom vlade Fumimaro Konoje. Ozaki je kopirao tajna dokumenta za Zorgea.
U to vreme bilo je mnogo teže i opasnije sakupljati špijunske informacije u Nemačkoj. Zorge je u Japanu trebalo da sakuplja informacije i o nemačkim namerama.
Službeno Zorge je postao član nacističke partije i na taj način je postao novinar u Japanu. U Tokiju je blisko sarađivao sa nemačkim ambasadorom Eugenom Otom. Ambasadu je koristio da bi proverio informacije, koje je već saznao. Imao je pristup telegramima u uredu nemačkog ambasadora.
Zorgeova mreža i obaveštajni ratni podaci
Zorge je za Sovjetski Savez sakupljao bitne podatke o paktu protiv Kominterne, o nemačko-japanskom paktu i upozorio je da predstoji napad na Perl Harbor. Moskvi je dostavio tačan datum nemačkog napada na Sovjetski Savez, tj. početak Operacije Barbarosa. Staljin je ignorisao tu informaciju.
Analiza Džordža Pranga iz 1984. s druge strane govori da je Zorge predviđao operaciju oko 20. juna. Taj podatak je Zorge dobio od zamenika vojnog atašea u nemačkoj ambasadi u Japanu. Prang navodi Zorge nije nikad tvrdio da je otkrio tačan datum.
Sovjetska štampa je 1964. objavila da je Zorge 15. juna obavestio sovjetsko vođstvo
Rat će početi 22. juna.
U zadnje vreme citirano je da je Staljin rekao
Postoji ovaj gad, koji je osnovao fabrike i bordele u Japanu i čak izveštava da će biti nemački napad 22. juna. Da li vi predlažete da mu poverujem?
Zorge je 14. septembra 1941. obavestio Crvenu armiju da Japanci neće napasti Sovjetski Savez sve dok a) Moskva nije zauzeta b) dok kvantunška vojska nije tri puta jača od sovjetske vojske na Dalekom istoku i c) ne započne građanski rat u Sibiru. Ta informacija je omogućila da se transportuje sovjetska vojska sa Dalekog istoka i pomogne obranu Moskve.
Tokom bitke za Staljingrad Rihard Zorge je obavestio Sovjetski Savez da će Japan napasti ako Nemačka zauzme Staljingrad, jer će na taj način Sovjetski Savez biti odsečen od snabdevanja naftom i od snabdevanja od strane saveznika preko Irana.
Hapšenje i suđenje
Kako je rat napredovao za Zorgea je postalo jako opasno da održava špijunsku mrežu. Japanci su počeli sumnjati, kad su primetili pojačanu aktivnost radio prenosa. Japanska tajna služba je već bila presrela mnoge njegove poruke i krug se počeo zatvarati. Hocumi Ozaki je uhapšen 14. oktobra 1941. Zorge je bio upozoren da se krug zatvara, pa je bio odlučio da napusti Japan. Napravio je kobnu grešku, kada nije spalio poruku, u kojoj je upozoren. Poruku je bacio na cestu, a policajac, koji ga je pratio je uzeo poruku. Zorge je uhapšen 18. oktobra 1941. U početku su Japanci verovali da je Zorge agent Abvera, jer je imao nacističku prošlost. Abver je negirao da je on njihov agent. Zorgea su mučili, ali nije otkrivao veze sa Sovjetskim Savezom.
Vešanje
Obešen je 7. novembra 1944. Hocumi Ozaki je istoga dana nešto ranije. Sovjetski Savez nije priznavao Zorgea sve do 1964. Staljin nije mogao dozvoliti da se zna da je od Zorgea znao da će Nemačka napasti, a da mu nije verovao i nije ništa učinio.
Odlikovan je 1964. ordenom narodnog heroja Sovjetskog Saveza.



Esad Bej (Muhamed Esad Bej, Leo Nussinbaum; rođen kao Lev Abramovič Nusinbaum) (1905. Baku, po drugim izvorima Kijev — 1942. Pozitano, Italija) — pisac, autor kratkog romana „Ali i Nino“, klasika azerbejdžanske književnosti. Između dva svetska rata je bio izuzetno popularan u Evropi i SAD. Autor je više od 20 knjiga. Pisao je na nemačkom jeziku.Esad BejMuhamedRađanje i uspon islamaMuhamed[a] (arap. محمد); Meka, oko 570 — Medina, 8. jun 632), bio je arapski verski, društveni i politički vođa i osnivač islama.Prema islamskoj doktrini, bio je prorok, poslan da propoveda i potvrđuje jednobožačka učenja Adama (Adem), Avrama (Ibrahim), Mojsija (Musa), Isusa (Isa) i drugih proroka. Muhamed je ujedinio Arabiju u jedinstvenu muslimansku državu, a Kuran, kao i njegova učenja i prakse, čine osnovu islamske vjere.

Muhamed

Esad Bej (Muhamed Esad Bej, Leo Nussinbaum; rođen kao Lev Abramovič Nusinbaum) (1905. Baku, po drugim izvorima Kijev — 1942. Pozitano, Italija) — pisac, autor kratkog romana „Ali i Nino“, klasika azerbejdžanske književnosti. Između dva svetska rata je bio izuzetno popularan u Evropi i SAD. Autor je više od 20 knjiga. Pisao je na nemačkom jeziku.
Esad Bej
Muhamed
Rađanje i uspon islama
Muhamed[a] (arap. محمد); Meka, oko 570 — Medina, 8. jun 632), bio je arapski verski, društveni i politički vođa i osnivač islama.Prema islamskoj doktrini, bio je prorok, poslan da propoveda i potvrđuje jednobožačka učenja Adama (Adem), Avrama (Ibrahim), Mojsija (Musa), Isusa (Isa) i drugih proroka. Muhamed je ujedinio Arabiju u jedinstvenu muslimansku državu, a Kuran, kao i njegova učenja i prakse, čine osnovu islamske vjere.


Biografija Muhameda Esad Bej Rađanje i uspon islama Muhamed Prorok Islam Arapi Meka Medina

VOTIVNA DVOKOLICA IZ STANIČENjA KOD PIROTAurednik: Deana Ratković2015, 124 str, ilustr, 28 cmArheološke monografije, 23ISBN 978-86-7269-169-6*Priča o dvokolici iz Staničenja je mistična priča o kultu sahranjivanja pokojnika sa kolima i konjima u multietničkoj rimskoj imperiji koja je povezivala različite kulture i etnitete u jedinstven državni i verski sistem. Simbolizam sahrana sa kolima i konjskom zapregom sadrži ideju o vožnji kolima kao univerzalnom shvatanju o seljenju ljudske duše u drugi život. Prilikom zaštitnih arheoloških iskopavanja, preduzetih zbog radova na autoputu E 80 Koridora 10, na deonici Niš − Dimitrovgrad, 2013. godine pronađeni su na lokalitetu Staničenje − Mađilka kod Pirota, u okviru jedne humke (tumula) prečnika 500 m, delovi kola od gvožđa, kao i delovi skeleta jednog konja. Tačno mesto nalaza nije se moglo sa sigurnošću utvrditi zbog činjenice da nije pronađen in situ, već je uočen u izbačenoj zemlji. Lokalitet Staničenje se nalazi između dva grada, Bele Palanke (Remesiana) i Pirota (mansio Turres), istočno od antičkog Niša (Naissus), a u blizini trase puteva koji su od Remezijane i Turesa, iz Dardanije i Gornje Mezije vodili u obližnju Trakiju i onih koji su preko Naisusa vodili do Racijarije (Ratiaria) i Serdike (Serdica), današnje Sofije, u Bugarskoj. Ovaj kraj, bogat rudnicima koji su bili veoma značajni i aktivni za vreme Rimljana, krije u sebi još mnogo tajni koje arheolozi pokušavaju da otkriju. Dug je put rimske dvokolice iz Staničenja bio i nakon njenog otkrića. Prvo je urađena konzervacija, zatim njena rekonstrukcija, a potom i monografija i prezentacija na izložbi u Galeriji fresaka 2015. godine. Konzervatori Narodnog muzeja u Beogradu su ovom kulturnom dobru zaustavili proces propadanja, vratili nekadašnji sjaj i zadržali sve estetske i istorijske odlike za buduće generacije. Na kraju je načinjen model – maketa koja pruža uvid u njihov nekadašnji izgled, vraćajući nas u to vreme. Na osnovu svih pronađenih elemenata rekonstruisana su u formi modela otvorenih kola sa dva predimenzionirana točka rimskog tipa cisium – brza i laka, pogodna za putovanja. Sâm nalaz obuhvata četrdeset jedan predmet koji predstavljaju dekorativne, ali i funkcionalne delove kola, kao što su točkovi, klinovi, oplate i parapetne ploče pomoću kojih je izvršena i rekonstrukcija. Rimska kola iz Staničenja bila su ukrašena gvozdenim oplatama sa zlatnim odsjajem inkrustovanog mesinga, sa estetikom koja je odlika rimske umetnosti, ali i duh ranijih kultura. Ukrašene oplate su bile pričvršćene na drvenu konstrukciju kola i na njima su predstavljeni floralni i geometrijski motivi: venci bršljana, lišća vinove loze, šišarke kao i lišće smokve. Reč je o motivima iz kulta boga Dionisa, grčkog boga vegetacije, plodnosti i vina, ali u ovom slučaju i htonskog božanstva i božanstva rudničkog panteona, koje je u vezi sa podzemnim svetom umrlih. Običaj ritualnog sahranjivanja kola sa pokojnikom može se dovesti u vezu sa univerzalnim shvatanjem putovanja u drugi svet koji se javlja kod Grka, Etruraca, Kelta, Gala pa i Tračana, za koje pretpostavljamo da im je ovaj nalaz pripadao. Ritualno sahranjivanje pokojnika zajedno sa kolima i konjima bilo je svojstveno bogatim pripadnicima romanizovanog tračkog stanovništva sa dobrim vezama u rimskoj administraciji, koji su zadržali deo svoje tradicije. Simbolizam sahrana sa kolima i konjskom zapregom, ali i drugih spomenika sa predstavama vožnje kolima, sadrži ideju koju nalazimo još kod Homera u Ilijadi, gde se u odeljku o Patroklovoj smrti (XXIII) opisuju ritualne trke kola dvoprega i četvoroprega u čast Patrokla, koje pronalazimo i na grčkim posudama iz VI veka pre naše ere. Takođe, u poglavlju naricanja, u scenama žrtvovanja i spaljivanja Ahil (Homer XXIII) pominje žrtve konja i kaže: „Nego s kolima mi i s njima pođimo bliže/Plakati sada Patrokla, jer čast je s mrtvima takva/A kad se tužnjave ljute nadovolji svaki, tad konje/Od kola ćemo ispreći i sve ćemo večerat ovdje.“ Filozofska tumačenja o seljenju ljudske duše i vožnji kolima kao metafori, nalazimo kod Platona u njegovom delu Fedar ili O lepoti u poglavlju Priroda božanske i ljudske duše. Vožnja kolima može da predstavlja i cursus vitae ili tok života. Dvokolica iz Staničenja se datuje u vreme sa kraja 1. i početka 2. veka.Deana Ratkovićmuzejski savetnik

VOTIVNA DVOKOLICA - iz Staniceva kod Pirota

VOTIVNA DVOKOLICA IZ STANIČENjA KOD PIROTA
urednik: Deana Ratković
2015, 124 str, ilustr, 28 cm
Arheološke monografije, 23
ISBN 978-86-7269-169-6
*
Priča o dvokolici iz Staničenja je mistična priča o kultu sahranjivanja pokojnika sa kolima i konjima u multietničkoj rimskoj imperiji koja je povezivala  različite kulture i etnitete u jedinstven državni i verski sistem. Simbolizam sahrana sa kolima i konjskom zapregom sadrži ideju o vožnji kolima kao univerzalnom shvatanju o seljenju ljudske duše u drugi život.

Prilikom zaštitnih arheoloških iskopavanja, preduzetih zbog radova na autoputu  E 80 Koridora 10, na deonici Niš − Dimitrovgrad,  2013. godine pronađeni su na lokalitetu Staničenje − Mađilka kod Pirota, u okviru jedne humke (tumula) prečnika 500 m, delovi kola od gvožđa, kao i delovi skeleta jednog konja. Tačno mesto nalaza nije se moglo sa sigurnošću utvrditi zbog činjenice da nije pronađen in situ, već je uočen u izbačenoj zemlji.

Lokalitet Staničenje se nalazi između dva grada, Bele Palanke (Remesiana) i Pirota (mansio Turres), istočno od antičkog Niša (Naissus), a u blizini trase puteva koji su od Remezijane i Turesa, iz Dardanije i Gornje Mezije vodili u obližnju Trakiju i onih koji su preko Naisusa vodili do Racijarije (Ratiaria) i Serdike (Serdica), današnje Sofije, u Bugarskoj. Ovaj kraj, bogat rudnicima koji su bili veoma značajni i aktivni za vreme Rimljana, krije u sebi još mnogo tajni koje arheolozi pokušavaju da otkriju.

Dug je put rimske dvokolice iz Staničenja bio i nakon njenog otkrića. Prvo je urađena konzervacija, zatim njena rekonstrukcija, a potom i monografija i prezentacija na izložbi u Galeriji fresaka 2015. godine. Konzervatori  Narodnog muzeja u Beogradu su ovom kulturnom dobru zaustavili proces propadanja, vratili nekadašnji sjaj i zadržali sve estetske i istorijske odlike za buduće generacije. Na kraju je načinjen model – maketa koja pruža uvid u njihov nekadašnji izgled, vraćajući nas u to vreme. Na osnovu svih pronađenih elemenata rekonstruisana su u formi modela otvorenih kola sa dva predimenzionirana točka rimskog tipa cisium – brza i laka, pogodna za putovanja.

Sâm nalaz obuhvata četrdeset jedan predmet koji predstavljaju dekorativne, ali i funkcionalne delove kola, kao što su točkovi, klinovi, oplate i parapetne ploče pomoću kojih je izvršena i rekonstrukcija. Rimska kola iz Staničenja bila su ukrašena gvozdenim oplatama sa zlatnim odsjajem inkrustovanog mesinga, sa estetikom koja je odlika rimske umetnosti, ali i duh ranijih kultura. Ukrašene oplate su bile pričvršćene na drvenu konstrukciju kola i na njima su predstavljeni floralni i geometrijski motivi: venci bršljana, lišća vinove loze, šišarke kao i lišće smokve. Reč je o motivima iz kulta boga Dionisa, grčkog boga vegetacije, plodnosti i vina, ali u ovom slučaju i htonskog božanstva i božanstva rudničkog panteona, koje je u vezi sa podzemnim svetom umrlih. 

Običaj ritualnog sahranjivanja kola sa pokojnikom može se dovesti u vezu sa univerzalnim shvatanjem putovanja u drugi svet koji se javlja kod Grka, Etruraca, Kelta, Gala pa i Tračana, za koje pretpostavljamo da im je ovaj nalaz pripadao. Ritualno sahranjivanje pokojnika zajedno sa kolima i konjima bilo je svojstveno bogatim pripadnicima romanizovanog tračkog stanovništva sa dobrim vezama u rimskoj administraciji, koji su zadržali deo svoje tradicije.

Simbolizam sahrana sa kolima i konjskom zapregom, ali i drugih spomenika sa predstavama vožnje kolima, sadrži ideju koju nalazimo još kod Homera u Ilijadi, gde se u odeljku o Patroklovoj smrti (XXIII) opisuju ritualne trke kola dvoprega i četvoroprega u čast Patrokla, koje pronalazimo i na grčkim posudama iz VI veka pre naše ere. Takođe, u poglavlju naricanja, u scenama žrtvovanja i spaljivanja Ahil (Homer XXIII) pominje žrtve konja i kaže: „Nego s kolima mi i s njima pođimo bliže/Plakati sada Patrokla, jer čast je s mrtvima takva/A kad se tužnjave ljute nadovolji svaki, tad konje/Od kola ćemo ispreći i sve ćemo večerat ovdje.“  

Filozofska tumačenja o seljenju ljudske duše i vožnji kolima kao metafori, nalazimo kod Platona u njegovom delu Fedar ili O lepoti u poglavlju Priroda božanske i ljudske duše. Vožnja kolima može da predstavlja i cursus vitae ili tok života.

Dvokolica iz Staničenja se datuje u vreme sa kraja 1. i početka 2. veka.
Deana Ratković
muzejski savetnik



VOTIVNA DVOKOLICA - iz Staničeva kod Pirota
arheološka monografija
urednik: Deana Ratković

VOTIVNA DVOKOLICA - iz Staničeva kod Pirota

Monografija o Titu na nekoliko stotina stranica i izvanrednim crno-belim fotografijama.Tito život i rad Tihomir Stanojević,Dragan MarkovićIzdavač: STVARNOST ZAGREB,1962Knjga je u formatu 28×33, 832 crno belih fotografija poznatih fotografa.

Tito - Zivot i rad

Monografija o Titu na nekoliko stotina stranica i izvanrednim crno-belim fotografijama.
Tito život i rad Tihomir Stanojević,Dragan Marković
Izdavač: STVARNOST ZAGREB,1962
Knjga je u formatu 28×33, 832 crno belih  fotografija poznatih fotografa.


Jospi Broz Tito SFRJ NOB Drugi svetski rat

Tito - Život i rad

Vladimir DedijerNovi prilozi za biografiju Josipa Broza TitaKNJIGA BROJ 2Jezik: srpski-latinicaBroj stranica: 1261Izdavač: Liburnija Rijeka-Mladost ZagrebGodina izdavanja: 1981Opis:Novi prilozi za biografiju Josipa Broza Tita, knjiga 2Vladimir Vlado Dedijer (Beograd, 4. februar 1914 — Boston, 30. novembar 1990) bio je akademik, istoričar, publicista novinar i učesnik Narodnooslobodilačke borbe.Dnevnik 1941—1945, Beograd I 1945, Beograd II 1946, Beograd III 1950 (drugo izdanje 1951.)Bibliografija:Partizanske štamparije, Beograd, 1945.Beleške iz Amerike, Beograd 1951.Pariska mirovna konferencija, Beograd, 1947. i Zagreb 1948.Jugoslovensko-albanski odnosi (1939—1948), Beograd 1949.Dnevnik 1941—1945 (II izdanje, Beograd, 1951.Sarajevo 1914. godine, Beograd, 1966.Tito govori, Njujork, 1953.Tito protiv Moskve, Milano, 1953.Josip Broz Tito, Prilozi za biografiju, Ljubljana 1953, Beograd 1953, i 1972,Izgubljena bitka Josifa Visarionoviča Staljina, Sarajevo, 1969. Ljubljana 1969, Beograd 1978.Istorija Jugoslavije (zajedno sa Ivanom Božićem, Miloradom Ekmečićem i Simom Ćirkovićem), Beograd, 1972.Jedna vojna konvencija: Eseji razvitka međunarodnog prava, London, 1974.Interesne sfere, Beograd 1980.Novi prilozi za biografiju Josipa Broza Tita-Knjiga 1, Rijeka, 1980.Novi prilozi za biografiju Josipa Broza Tita-Knjiga 2, Rijeka, 1981.Put za Sarajevo, Zagreb, 1983.Novi prilozi za biografiju Josipa Broza Tita-Knjiga 3, Beograd, 1984.Voljena zemlja, London, 1985.Dedijer, Vladimir (1987). Vatikan i Jasenovac: Dokumenti. Beograd: Rad.Dedijer, Vladimir; Miletić, Antun (1989). Proterivanje Srba sa ognjišta 1941-1944: Svedočanstva. Beograd: Prosveta.Genocid nad Muslimanima, Ljubljana, 1990.Dedijer, Vladimir; Miletić, Antun (1991). Protiv zaborava i tabua: Jasenovac 1941-1991. Sarajevo-Beograd: Progres, Udruženje za istraživanje genocida i ratnih zločina.

Novi prilozi za biografiju Josipa Broza Tita 

Vladimir Dedijer
Novi prilozi za biografiju Josipa Broza Tita
KNJIGA BROJ 2
Jezik: srpski-latinica
Broj stranica: 1261
Izdavač: Liburnija Rijeka-Mladost Zagreb
Godina izdavanja: 1981
Opis:
Novi prilozi za biografiju Josipa Broza Tita, knjiga 2
Vladimir Vlado Dedijer (Beograd, 4. februar 1914 — Boston, 30. novembar 1990) bio je akademik, istoričar, publicista novinar i učesnik Narodnooslobodilačke borbe.
Dnevnik 1941—1945, Beograd I 1945, Beograd II 1946, Beograd III 1950 (drugo izdanje 1951.)
Bibliografija:
Partizanske štamparije, Beograd, 1945.
Beleške iz Amerike, Beograd 1951.
Pariska mirovna konferencija, Beograd, 1947. i Zagreb 1948.
Jugoslovensko-albanski odnosi (1939—1948), Beograd 1949.
Dnevnik 1941—1945 (II izdanje, Beograd, 1951.
Sarajevo 1914. godine, Beograd, 1966.
Tito govori, Njujork, 1953.
Tito protiv Moskve, Milano, 1953.
Josip Broz Tito, Prilozi za biografiju, Ljubljana 1953, Beograd 1953, i 1972,
Izgubljena bitka Josifa Visarionoviča Staljina, Sarajevo, 1969. Ljubljana 1969, Beograd 1978.
Istorija Jugoslavije (zajedno sa Ivanom Božićem, Miloradom Ekmečićem i Simom Ćirkovićem), Beograd, 1972.
Jedna vojna konvencija: Eseji razvitka međunarodnog prava, London, 1974.
Interesne sfere, Beograd 1980.
Novi prilozi za biografiju Josipa Broza Tita-Knjiga 1, Rijeka, 1980.
Novi prilozi za biografiju Josipa Broza Tita-Knjiga 2, Rijeka, 1981.
Put za Sarajevo, Zagreb, 1983.
Novi prilozi za biografiju Josipa Broza Tita-Knjiga 3, Beograd, 1984.
Voljena zemlja, London, 1985.
Dedijer, Vladimir (1987). Vatikan i Jasenovac: Dokumenti. Beograd: Rad.
Dedijer, Vladimir; Miletić, Antun (1989). Proterivanje Srba sa ognjišta 1941-1944: Svedočanstva. Beograd: Prosveta.
Genocid nad Muslimanima, Ljubljana, 1990.
Dedijer, Vladimir; Miletić, Antun (1991). Protiv zaborava i tabua: Jasenovac 1941-1991. Sarajevo-Beograd: Progres, Udruženje za istraživanje genocida i ratnih zločina.


Vladimir Dedijer
Novi prilozi za biografiju Josipa Broza Tita
KNJIGA BROJ 2


Branislav GlumacZagrepčanka*Roman Zagrepčanka objavljen je davne 1974. i od tada je doživio čak 12 izdanja. Vrlo brzo stekao je status kultnog romana koji je obilježio jedno vrijeme, ali to je roman koji su čitale mnoge generacije.Kroz priču o životu djevojke Marijane, govori o odrastanju jedne generacije. Marijana potječe iz višeg sloja, školuje se za liječnicu, no ne zadržava se u miljeu u kojem je odrasla, već se kreće raznim dijelovima grada, ne bježeći niti od periferije. Ona je promiskuitetna, spava s bogatim muškarcima, živi posve neobuzdano. Obitelj doživljava kao lažnu, potrošenu licemjernu zajednicu u kojoj roditelji streme tek ugledu i moći.Glumac nam ne nudi nikakav sladunjavi kraj. Baš zbog toga što nije nimalo uljepšavao, već je brutalno razgolitio ljude i njihovo ponašanje, u situacijama koje su danas jednako žive kao i prije 40 godina, Zagrepčanka je roman koji će voljeti i nove generacije.Darija Žilić*Branislav Glumac hrvatski je književnik (pjesnik, prozaik, dramski pisac i likovni kritičar). Objavio je tridesetak knjiga. Prvim pjesmama javio se 1953. godine u Virovitičkom listu. Zastupljen je u antologijama proze i poezije. S Petrom Kepeskim preveo je prvu antologiju makedonske poezije na hrvatski jezik. Sačinio je i antologiju Moja prva ljubavna pjesma (od Krleže do Babića). Sav svoj radni vijek proveo je (i provodi) kao profesionalni književnik. Statusna knjiga unutar Glumčevog opusa i kultna knjiga recentne hrvatske proze je roman Zagrepčanka iz 1974. godine.Nevezanost za radni odnos omogućila mu je da se kreće u raznovrsnim umjetničkim društvima i sredinama: od svijeta glume, teatra i filma do važnih susreta i prijateljevanja sa slikarima i kiparima. Tako su nastale knjige Razgovori sa slikarima koje je vodio u ateljeima tematski vezani za procese likovnog stvaranja u vremenskom rasponu od najstarijih do mlađih generacija (Tartaglia, K. Hegedušić, Veža, Lovrenčić, Šebalj, Vaništa, Murtić, Reiser, Dogan, Seder, Koydl, Biffel, Hoti, Šiško, Lončar) i Sjećanja na ljude (dvije knjige) književnike od Krleže, Cesarića, Tadijanovića, Krkleca, Božića, Šegedina, Matkovića, Kaleba, Desnicu, Dizdara, Slamniga, Šoljana, V. Parun, Kuzmanovića, Pupačića do Severa, glumce i redatelje od Gavelle, Radojevića, Spajića, Golika, D. i J. Marušića, Grkovića, Cilića, Kutijara, Šovagovića, Ličine, Dracha pa do Kojadinovića, Oreškovića, Krnjajića, Buljana i mnogih drugih.Pojedina djela i tekstovi prevedena su mu na francuski, engleski, njemački, talijanski, ruski, slovenski, bugarski, slovački i albanski jezik. Svom zavičajnom gradu, Virovitici, poklonio je 100 umjetničkih djela hrvatskih slikara i 20 skulptura koje su sada izložene kao stalni postav u dvorcu Pejačević. Živi i radi u Zagrebu.

Zagrepcanka

Branislav Glumac
Zagrepčanka
*
Roman Zagrepčanka objavljen je davne 1974. i od tada je doživio čak 12 izdanja. Vrlo brzo stekao je status kultnog romana koji je obilježio jedno vrijeme, ali to je roman koji su čitale mnoge generacije.
Kroz priču o životu djevojke Marijane, govori o odrastanju jedne generacije. Marijana potječe iz višeg sloja, školuje se za liječnicu, no ne zadržava se u miljeu u kojem je odrasla, već se kreće raznim dijelovima grada, ne bježeći niti od periferije. Ona je promiskuitetna, spava s bogatim muškarcima, živi posve neobuzdano. Obitelj doživljava kao lažnu, potrošenu licemjernu zajednicu u kojoj roditelji streme tek ugledu i moći.
Glumac nam ne nudi nikakav sladunjavi kraj. Baš zbog toga što nije nimalo uljepšavao, već je brutalno razgolitio ljude i njihovo ponašanje, u situacijama koje su danas jednako žive kao i prije 40 godina, Zagrepčanka je roman koji će voljeti i nove generacije.
Darija Žilić
*
Branislav Glumac hrvatski je književnik (pjesnik, prozaik, dramski pisac i likovni kritičar). Objavio je tridesetak knjiga. Prvim pjesmama javio se 1953. godine u Virovitičkom listu. Zastupljen je u antologijama proze i poezije. S Petrom Kepeskim preveo je prvu antologiju makedonske poezije na hrvatski jezik. Sačinio je i antologiju Moja prva ljubavna pjesma (od Krleže do Babića). Sav svoj radni vijek proveo je (i provodi) kao profesionalni književnik. Statusna knjiga unutar Glumčevog opusa i kultna knjiga recentne hrvatske proze je roman Zagrepčanka iz 1974. godine.
Nevezanost za radni odnos omogućila mu je da se kreće u raznovrsnim umjetničkim društvima i sredinama: od svijeta glume, teatra i filma do važnih susreta i prijateljevanja sa slikarima i kiparima. Tako su nastale knjige Razgovori sa slikarima koje je vodio u ateljeima tematski vezani za procese likovnog stvaranja u vremenskom rasponu od najstarijih do mlađih generacija (Tartaglia, K. Hegedušić, Veža, Lovrenčić, Šebalj, Vaništa, Murtić, Reiser, Dogan, Seder, Koydl, Biffel, Hoti, Šiško, Lončar) i Sjećanja na ljude (dvije knjige) književnike od Krleže, Cesarića, Tadijanovića, Krkleca, Božića, Šegedina, Matkovića, Kaleba, Desnicu, Dizdara, Slamniga, Šoljana, V. Parun, Kuzmanovića, Pupačića do Severa, glumce i redatelje od Gavelle, Radojevića, Spajića, Golika, D. i J. Marušića, Grkovića, Cilića, Kutijara, Šovagovića, Ličine, Dracha pa do Kojadinovića, Oreškovića, Krnjajića, Buljana i mnogih drugih.
Pojedina djela i tekstovi prevedena su mu na francuski, engleski, njemački, talijanski, ruski, slovenski, bugarski, slovački i albanski jezik. Svom zavičajnom gradu, Virovitici, poklonio je 100 umjetničkih djela hrvatskih slikara i 20 skulptura koje su sada izložene kao stalni postav u dvorcu Pejačević. Živi i radi u Zagrebu.


OTAC I SIN

Đura Jakšić

Nastavite sa čitanjem

Vreme zlih pastrmki

Dnevnik knjigovođe

Deveti krug svetog kralja