odlazak legende - drina bez filtera
Počeo sam da pušim u srednjoj školi, u vreme kada je u tim godinama većina nas počinjala da puši. Pripadam generaciji koja je zatekla pušenje po bolničkim čekaonicama, kancelarijama i avionima. Krao sam očevu nišku Moravu, koja se potom trošila brzinom svetlosti, jer je retko ko iz generacije imao cigare a skoro su svi pušili. Na dva velika odmora iza škole otišla bi cela paklica. Koliko su cigare bile retke govori i činjenica da su se tada još mogle kupiti u trgovinama - „na komad“.
Još nešto, znam da je pravilno napisati „cigareta“ ali mi jednostavno, pa ni do dana današnjeg, nikad nismo koristili taj naziv. Bio nam je nekako pederast.
Elem, svakoga dana sam uzimao po kutiju cigara iz kutije za cipele koja je stajala ispod bračnog kreveta u spavaćoj sobi i u kojoj je otac držao svoje zalihe. I uvek je, sledećeg dana, u toj kartonskoj kutiji bio isti broj paklica. Otac je neprimetno popunjavao zalihe i pravio se da ne primećuje a, uistinu, mi je kupovao cigare, verovatno da ne bih dolazio u iskušenje da se grebem.
Moja pušačka karijera, tokom pola veka života, imala je svoje uspone i padove, ali to nije tema ovoga teksta. I sada zapalim po neku, ne redovno, najčešće u društvu. Kad krenem na neku sedeljku, to jest, pijanku, a ja kupim kutiju cigara. I to skoro uvek različitog tipa. Međutim, često mi je dolazila želja da popušim koju bez filtera i tada bih kupovao Drinu. Za vreme mog boravka u Americi pušio sam isključivo Lucky Strike bez filtera. Tako mi je skoro došlo, pa rekoh sebi, ajde da uzmem jednu paklicu Drine bez filtera, te ikone pravih pušača i brenda srpske duvanske industrije, najstarije cigarete ovih podneblja po vremenu koliko je opstala na tržištu.
Od trafike o trafike, od trgovine do trgovine, nigde nisam uspeo da nađem Drinu bez filtera. Uglavnom mi govore da je više ne dobijaju, te da se najverovatnije više ne proizvodi. Još jedna žrtva tranzicije i globalizacije. Još jedan atak na svojstvenost i identitet. Ja to tako doživljavam. Uništiti sve što nas može podsetiti ko smo i šta smo, da smo bili svoji i da smo imali nešto svoje. Sve se, nadalje, mora uniformisati po njihovim pravilima a koja se svode na idiotizaciju pojedinca.
Neki su se skoro bunili kada je u pitanju kvalitet proizvoda koji se proizvode za različita tržišta, pa se tako ustanovilo da se za Nemce ili Francuze prave najbolje čokolade, za Čehe i Poljake nešto lošije, a za fukaru sa Balkana ono najgore što ostane – nusproizvod. Ne treba mnogo pameti pa to uvideti. Najbolji primer su cigare. Ovo što se danas prodaje u Srbiji pod zvučnim, slavnim i skupim brendovima je po kvalitetu najgora klasa duvana i nekadašnja Zeta sa belim filterom je za sve njih prva liga. (Pušiš li Zetu? Ponekad, što pitaš? A, on tebi? – bila je stara duvanska pošalica). Gde se izgubi dobri stari sarajevski Marlboro ili slovenački "sedam-in-pedeset" (kolokvijalno nazivan "feferoni"), za koje(g) se govorilo da ga Bosanci kupuju jer veruju da ima pedeset i sedam cigara unutra (kojih doduše ima na tržištu ali više to nije isto), i čije su cigarete bile okrenute naopako u pakovanju (što je imalo logike sa higijenske strane)!?
Rekoh, Drina bez filtera je najduže opstala od tih nekadašnjih duvanskih ikona i starih brendova Srbije i Jugoslavije. Morava bez filtera je davno nestala, iako je imala lepu zelenu kutiju.
Drinu bez filtera su pušili najstrastveniji pušači, poseban soj, sekta. To su bili ljudi kojima je pušenje pored potrebe i zadovoljstva predstavljalo ritual i životnu filozofiju. Jer ta cigara nije pripadala skorojevićkom urbanom miljeu i ubrzanom načinu života. Za Drinu bez filtera je bio potreban filozofski stav, duhovni mir, balkanska usporenost, sklonost ka sevdahu i uživanju. Uz Drinu bez filtera je išao razgovor i sedenje, pauza između dimova, kafe, mučenice i izgovorene reči.
Ne ide Drina bez filtera uz neoliberalne radničke pelene i protestantsku etiku – to je cigara slobodnog čoveka koji ne veruje ženi koja puši Drinu bez filtera.
Zato je više i ne proizvode. Nema više slobodnih ljudi u Srbiji i svi veruju ženama.
