OČEVI I SINOVI! OTAC I SIN!

Najvažnije je znati kada i gde (i kome) pripada koje mesto u datom vremenu (trenutku). Još je važnije da otac na vreme shvati kada je došao čas da se skloni i da svoju senku više ne baca na sina. A to je, zna se, u podne: kada senke skoro da nema. To je vreme kada su obojica, otac i sin, najjači, u najboljoj snazi (svako na svoj način) i kada se čini da još nije vreme za to. E, baš je tada vreme prepustiti mesto onome koji te nasleđuje i koji hodi kroz život tvojom stazom. Prtinom koju si ti kao otac utabao.

Do oca je, nije do sina. On je taj koji treba da zna pravi čas odstupanja. Ako je učinio dobar posao kroz vaspitanje onda taj tren treba da dođe što je ranije moguće. Odstupanje oca mora da bude bezuslovno. To mu je: što mu je. Ukoliko do tada nije završio poslove svoga roditeljstva neće ih završiti ni posle toga. Sve to ima svoje vreme kad jedino može!

I to treba da raduje roditelja. Tada tek, može uvideti i shvatiti da li je i šta je postigao u životu. Samo onda kada ima kome da se skloni čovek zna da je uspeo i da ima smisla rađati se i živeti. Samo tada i tako! Ne onda kada se ostavi detetu bogatstvo, već kada mu se ostavi jasno trasirani put i kada se predak skloni sa tog puta potomku. Dete treba da ide brže i dalje čak i onda kada otac ima još snage da ga prati u korak.

Sin ima pravo da izda oca. To mu je, u stvari, i obaveza. Otac nikada i ni po koju cenu i ni iz bilo kojeg razloga nema prava da izda sina. Pojam "izdaja" ovde treba uzeti uslovno, ne misli se na klasičnu izdaju. Sin samo mora svoju izdaju da opravda višim ciljevima – korakom napred. Jedan korak napred i više – to je misija sina. On mora da iskorači duže i bolje, da ostavi oca iza sebe. Normalan otac jedino to i želi jer je taj sinovljev „korak više“ je, u stvari, njegov jedini iskorak u životu: to je njegov uspeh, po tome se meri je li imalo smisla živeti i porod rađati.

Međutim, postoji jedna konstanta, jedna neprolaznost: sve što si činio svome ocu – činiće tvoj sin tebi. Možda to često ne izgleda tako jer se forme menjaju vremenom ali doživljaj i efekat su uvek isti. Pritom, taj zakon je pošten: činio si dobro – dobro će ti se vratiti. I: suprotno!

Život je u mnogim svojim segmentima prilično pošten. Ima neka svoja pravila koja su uvek ista i ponavljaju se. Glavno je: sve što nisi platio na mostu – platićeš na ćupriji. Kako zadužiš tako će ti se i vratiti. Sve što nisi verovao drugima uglavnom ćeš se lično uveriti.

Čini se da je gore pomenuto mnogo različitih pravila ali nije tako. Sve je to jedno isto i na isto se svodi. Kako si sejao tako ćeš i da žanješ. Koliko si biljku gajio i čuvao toliko će ti i roda dati. Čak i kada izgleda da nije tako. Čak i kada izgleda da možeš da utičeš na svoju sudbinu i da si uspeo da je prevariš.

Očevi i sinovi su setva i žetva. To je ciklus rađanja biljke, stvaranja ploda, umiranja iste. „Ako seme ne umre – žito neće roditi“. Otac i sin to je solsticij – ravnodnevnica: prvo se ide naviše – posle se leti naniže. To je igra života i smrti, rađanja i umiranja. To su Eleusinske misterije, to je priča o Isaku i Avramu i božanska sila koja na kraju zaustavi očevu ruku.

Kad rod sazri i požnje se, njiva mora biti očišćena za sledeću setvu. Stari kralj mora da prepusti mesto mladom kralju da bi godina bila rodna a godišnja doba se ravnomerno smenjivala. Sve su to igre. Ali ozbiljne igre koje omogućavaju da se rađa i da se vrsta produžava novim i neprestanim rađanjem.

Je li ovo nepravedno?

Nije!

I sin će jednoga dana biti otac!

To je svrha i suština.

Lapot je temelj i krov odnosa očeva i sinova. To je božanski zakon. Bez lapota ne bi bilo opstanka. Naravno, lapota u simboličnoj ravni, lapota kao duhovnog, filozofskog, običajnog i mitološkog obrasca. Lapota kao ideje a ne čina!

Da bi se opstalo, čopor mora da vodi najsnažniji i najsposobniji vuk. Mladi vuk! Može i: zreli mladi vuk. To ne može činiti stari vuk na pragu svoje nemoći. Mudrost tu malo pomaže ako nije usađena na vreme u svoje potomstvo. Ne može se mudrošću sustići brzonogi jelen sa kojim se treba prehraniti čopor.

Mudrost i iskustvo su važni ali manje od snage i moći – u cilju opstanka. Iskustvo se najbolje stiče kroz pobede i poraze. Od toga kako će pleme nastati zavisi je li bilo više pobeda ili poraza. Iskustvo je korisno i mora se koristiti samo u tradiciji korisnih iskustava. I: mudrost! Starci mogu da mudruju ali samo pod uslovom da ne uobraze da od njihove mudrosti i njihovog iskustva nešto zavisi.

Mi, nažalost, živimo u vremenu kada očevi lapotiraju svoje sinove u želji da večno žive, da o svemu odlučuju, da sve pojedu. Stvorili su loš svet pa im on takav koristi da bi ucenjivali svoju decu koja u tom i takvom svetu skoro da nemaju nikakvih izgleda. Izokrenuli smo pravila, izdali smo tradiciju. Naši sinovi (a, i mi lično) rodili su se u vremenu najgorih roditelja od kada je veka i srpstva.

Otud sinovi moraju smoći snage da ostvare svoju lapotsku obavezu i da silom vrate stvari na svoje prirodno i božansko mesto i tako uspostave poredak koji može dati nadu da ćemo opstati kao narod.

Sinovi moraju silom preoteti ono što im pripada po vasionskom pravu. Jer, vreme sinova kratko traje: od trena kad ojačaju do momenta kada im porod očvrsne.

U dobro postavljenoj porodici to što se otac sklanja znači da je došlo vreme da se odmori i da će drugi brinuti o svemu. To je vreme kada otac na sopstvenoj Slavi dobija pravo da sedne sa gostima jer je iza njega novi domaćin koji će dvoriti i služiti goste. To je vreme kada više ne mora da štiti jer je zaštićen.

Vaspitanje je strogo porodični posao koji mora biti do kraja izveden i onako kako treba jer to ne trpi polovičnost i aljkavost. To je vežba duha koliko je trčanje i gimnastika vežba tela. Dočim, nevaspitanje se ne može naučiti, ono se doduše može videti, ali je ipak u pitanju nedostatak, hendikep, deformitet. Vi se kao otac morate skloniti i nevaspitanom sinu ali je to opet ona priča o „sejanju i žetvi“.

Nevaspitana deca su domet njihovih roditelja. Do ovih drugih je greška. Najčešće oni nisu toga svesni kao što glupi ljudi nisu svesni svoje gluposti. I što je najgore, tome granice i kantara nema.

Ima li ovo razmišljanje poentu ili pouku?

Nema i ima! Ko razume nije mu potrebna pouka, ko ne shvata naći će ih na desetine.

Poštujmo svoje sinove da bi oni voleli svoje očeve. Poštujmo naše sinove više nego što smo poštovali svoje očeve. Očevima treba ljubavi, istina je, ali sinovima treba poštovanja: ukoliko smo ih naučili još kao decu da treba da poštuju i vole starije?! (Ko razume: shvatiće)!

KUPI KNJIGU O OCU I SINU: https://staraknjiga.com/knjiga/dnevnik-knjigovodje-zavrsni-racun-igor-djuric