Miroslav Krleža

Bio je najveći titoista među piscima. Nikada to nije ni krio. Veoma uticajan kod Tita. Oženjen Srpkinjom Leposavom - Belom. Jednom je na nekom skupu hteo da bocne plašljivu Desanku o njenom srpstvu? Desanka, pripremljena odgovorila je pitanjem: A kako je Vaša srpkinjica? Mada, ima i onoga: odatle si, odakle ti je žena. Srpkinje su bile udate za: Andrića, Selimovića, Daviča, Popu, Skendera Kulenovića... Milan Bogdanović, sa druge strane, je promenio veru i zbog žene prešao u islam. Ali ne zato što je našao muslimanku za ženu, već da bi mogao da se razvede od svoje. Tako je posle „činodejstvovanja“ niškog muftije postao Mefail.

Najveći književni sin „tisućljetnje“ hrvatske kulture Miroslav Krleža nikada nije završio fakultet (usput je ponavljao četvrti razred gimnazije). Krleža je bio Hrvat do koske, iako se voleo predstavljati Jugoslavenom. Srbe nije voleo ali je to vešto filovao u oblande socijalističke ideje, međutim, dao je najbolju definiciju vezanu za srpski identitet i srpsku državnost, i to u pero svom zvaničnom biografu Enesu Čengiću zvanom Beg: Mentalitet hrvatski kao takav jest, ipak, da se Hrvati stotinu i pedeset godina upinju da dokažu da oni nisu Srbi. Hrvat nema nezavisnog patrijarha, nema svetog Savu, i nema na koncu sve ono što se zove Kosovo, nema kralja, nema topova, nema puške, nije ratovao, ratove koje je vodio s drugima trajno je gubio i kod njega ništa nije progresivno nego je sve reakcionarno, ali reakcionarno je i ono tamo, na svoj način, kao i ovo ovdje. Crkva na čelu s kraljem i propagandnim aparatom izgradila je kosovski mit. A ovaj Hrvat ovdje nije imao države, trajno se borio za neku svoju državnu koncesiju koju nikada nije ostvario. Krleža, koji je sve ali nije glup, i koji jeste hrvatski patriota, zna, za razliku od drugo-srbijanaca da je za srpsku državnost i identitet, podjednako važno što ima svog Patrijarha, Svetog Savu i Kosovski mit. Naravno, i: topove!

Hrvatu Krleži ili Crnogorcu Laliću, juče i danas, niko ne zamera što su bivali saputnici Titovi u njegovim zamašnim i dalekim putovanjima. Gedži, Ćosiću, međutim, 'oće oči da izvade, i, ako je Tito bio njegov ratni komandant, za razliku od Krleže koji je u vreme rata bio pod jurisdikcijom Pavelića.

U svojim delima su se borili za ravnopravnost i jednakost među ljudima a posle su živeli kao plemići i buržuji. Krleža je ima priznat partijski staž od osnivanja komunističke partije, a posle je živeo poput kakvog grofa: vila, posluga, vozač, stilski nameštaj. Letovao je i zimovao na najlepšim i najskupljim mestima o trošku naroda, za čiju se ravnopravnost i jednakost zalagao i borio. Nije jedini, takvih je bilo mnogo i na svim stranama. Jednom je Tin Ujević došao kod Krleže i pozvonio na ulaznim vratima. Otvorio je Krleža u svilenom kućnom ogrtaču: O, izvinite, Vi ste Glembaj, a ja tražim proletera Krležu – rekao je Tin. Radovan Popović piše da mu je Ristić govorio o pozadini zahlađenja odnosa sa Krležom. Krleža je zahladneo odnose zato što su Ristići jednom zakasnili na ručak kod njega, posebno je bila besna Bela (Leposava). Ovo je jedan karakterni aspekt tih „intelektualnih gromada“.

Krleža cinkari kod Tita svakoga ko god mu se zamerio od kolega pisaca. Tito mu zauzvrat ne spominje nacionalizam i podilaženje ustaštvu. Oprašta mu se i razgovor sa Pavelićem 1943. godine, koji opisuje Petar Džadžić u knjizi Ivo Andrić – čovek delo, gde opanjkava Ivu Andrića nazivajući ga „fra Ivo“. Pavelić mu je na to odgovorio: Fra Ivo... po onome što radi i kako se ponaša više bi mu pristajao nadimak prota Jovan. Isidora Sekulić je Andrića, pak, zvala Ivan-beg. Doduše, u tekstu Pogreb Jovana Dučića, Krleža za Dučića kaže da je bio kosmopolita?!

Krleža je govorio Enesu Čengiću, u knjizi S Krležom iz dana u dan: Marko Ristić mi je pričao da se zatekao sa Andrićem više puta u Vrnjačkoj Banji i da je Andrić u svom svečanom odelu svakog 6. septembra, na rođendan kralja Petra II odlazio u crkvu na bogosluženje za sretan rođendan i dug život kraljev. Prvo, i da je to istina, koliko puta je Andrić mogao biti baš na taj dan u Vrnjačkoj Banji (da bi se više puta zatekao) a za vreme okupacije? Drugo, kakav je to svedok i „revolucionar“ Marko Ristić, onaj koji podstrekava streljanje srpskih intelektualaca i umetnika zbog navodne kolaboracije, a koji vreme okupacije provodi u banji, u sanatorijumu svoga tasta, u kojem se, uzgred rečeno, nalazi i nemačka komanda za tu oblast? Ja takvim svedocima ne bih verovao. Krleža je kod tog istog Čengića „optužio“ Andrića i da je plagijator, te da je mnoge motive i likove svojih dela „pozajmio“ od francuskog pisca Pjera Lotija. Pred nekim drugim ljudima Krleža je za Andrića rekao da je unjkavi i kenjkavi bizantijski mediokritet.

Ni Andrić nije „ravnodušan“ prema Krleži, kad je dobio Nobelovu nagradu njegova slava i popularnost su postale ogromne, ali je time rasla i oholost, te je tako njemu bilo ispod časti imena sve što nije prva strana u najvećim novinama, posle Tita, itd. Kada je trebalo da izađe feljton Koste Dimitrijevića o njemu u Politici Ekspres, Andrić je to sprečio govoreći da te novine nisu njegov nivo, dok Krležu štampa Politika.

Dragan Jeremić je napisao tekst u NIN-u, pred kraj 1977. godine u kojem je želeo da podvuče kako su tri naša najveća pisca podjednako važna, svako u svom opsegu veliki, pa je rekao između ostalog da je Andrić najmudriji, Krleža je društveno najznačajniji, Crnjanski je napisao najlepša književna dela. Prvi najdublje govori o životu i ljudima, drugi nas najviše angažuje u društvu i podstiče na napredak, treći nam pruža najčistije estetsko uživanje.

Očigledno povređen ovim rečima, Krleža se žalio Čengiću: Da, čitao sam: Dva genijalna, jedan angažiran. Ništa novo. Vrlo je nezgodno da ja o tome govorim, ali kad me se već vuče za jezik moram i ja kazati: Nisam samo ja bio angažiran! Angažirana su i druga dvojica mojih kolega, ali na drugoj strani. Jedan je služio do poslednjeg dana monarhiji i poslednji posao na kojem je radio bio je pakt sa Hitlerom, a Crnjanski je služio svojim publicističkim perom najreakcionarnijim, pa ako hoćete i fašističkim snagama, za cijelog života kraljevine. Otišli su po njega kao po emigranta u London i tako reći na rukama ga prenjeli u Beograd. Živio je tu dvanaest godina a da ni jednu riječ o svojoj zemlji i svom narodu nije progovorio.

Karakterističan je odnos Crnjanskog prema Krleži, iako se govori da se jednom čak i potukao sa njime. Prvo je hteo da bude u dobrim odnosima sa njime, ali kako ga je purger ignorisao - onda je puno toga ružnog govorio o njemu. Najzad, kada je trebao da se vrati u Jugoslaviju, a znajući koliki je Krležin uticaj, opet je govorio slavopojke o njemu. Tako je u polemici 1934. godine Crnjanski odgovorio Krleži da ga napada džukelskim jezikom. Pre toga, 1922., on piše Andriću: Smejao sam se nedavno Krleži, koji je bio u Beogradu i držao govor. Ta to je neka austrijska baba.... Optužuje ga i da je bio pitomac austrougarske vojne škole a tek posle je postao marksist i pacifist, zaboravljajući da je i sam bio austrougarski oficir. Međutim, već 1962. godine govori Kosti Dimitrijeviću da je Krleža plamen i njegov drug iz mladosti. A Vuletiću za Delo 1965-e godine kaže da je i Krleža zaslužio Nobelovu nagradu.

Krleža, je bio jedan od retkih koji je priupitao Đilasa da li Starom prethodno pokazuje tekstove? Na odrečan odgovor Krleža mu je rekao: Trebalo bi to da činiš, jer bez imprimatura Starog to bi moglo svakojako da se shvati. Krleža ga je na neki način upozoravao.

Svojski se trudio da spasi svakoga Hrvata iz kandži komunističkih sudova. Biskup đakovački i sremski u vreme NDH, Antun Akšamović, koji je bio direktno uključen u pokrštavanje Srba i genocid nad srpskim narodom biva 1951-e odlikovan Ordenom bratstva i jedinstva I reda. Toma Maksimović, komesar za izbeglice koji je te iste preživele Srbe iz Hrvatske zbrinjavao i spašavao od noža i malja osuđen je 1945. godine kao narodni neprijatelj. Doktor Petar Zec, koji je to isto činio ispred Crvenog krsta, nije bio te sreće: streljan je kao neprijatelj naroda 1944. godine. Pitanje je samo: kog je naroda on bio neprijatelj? Za vreme NDH su objavljivali još i Vladimir Nazor, Ivan Goran Kovačić, Novak Simić, Dragutin Tadijanović, Tin Ujević, Slavko Kolar, Dobriša Cesarić, Stanislav Šimić, slikar Ljubo Babić. Tin Ujević je radio u Ministarstvu informisanja NDH. Profesora Mihovila Kombola, koji je pisao i štampao udžbenike u NDH na intervenciju Krleže, Vladimir Bakarić spašava zatvora. O streljanju, naime, uopšte nije bilo govora.

Doktor Đuro Vranišić je bio član Državnog veća NDH i član odbora za Židove. Dobar prijatelj Mila Budaka i Glazea von Horstenaua. Posle rata su ga uhapsili komunisti. Krleža juri po Beogradu kod Tita, da se pusti. Vraćao je dug, jer je Krleža kod pomenutog doktora ležao u sanatorijumu za vreme rata. Intervencija je uspela ali je naređenje stiglo kasno, pola sata pre nego je stigla oslobađajuća presuda, Vranišić je streljan. Najzad, i sam Krleža se u vreme rata sastajao sa Budakom i Pavelićem. Augustinčić je čak izvajao skulpturu Pavelićevu. Kasnije je uradio i Tita u Kumrovcu. Navodno mu je Tito na otvaranju rekao: Dobro je, Tonček, ali čini mi se da Ti je Pavelić bolje ispao. Tito, doduše, nije pominjao kralja Aleksandra, kojem je Augustinčić takođe izvajao spomenik.

Miroslav Krleža je spojio nespojivo: potpisao je Deklaraciju o jeziku iz 1967. godine, i preživeo kao Jugosloven, i Pravopis koje su uradile Matica srpska i Matica hrvatska, i preživeo kao Hrvat. Isto onako kako je kao komunista preživeo NDH a posle kao „ustaša“ preživeo FNRJ i SFRJ. Znao je da preživi i prilagodi se, stara je to latinska životna filozofija. Međutim, nikada nije zaboravio ko je i šta mu je prioritet: Hrvatska. A znali su to i Maček, i Pavelić, i Tito, i Krajačić, i Bakarić. Da je nekim čudom doživeo devedesete: znao bi to i Tuđman. Na tome mu se mora odati priznanje.

Krleža se ponašao prema određenom obrascu: bio je Jugosloven koji nikada nije dovodio svoje hrvatstvo u pitanje, ali je drugima osporavao nacionalno u ime jugoslovenstva. Za razliku od srpskih Jugoslovena od koji se očekivalo da se prvo odreknu nacionalnog pripadništva da bi postali Jugosloveni. Krleža je govorio u pero Čengiću: Skerlić je izigravao Jugoslovena, a u biti je bio veliki nacionalist, različito od Matoša koji je u biti bio Jugosloven, ali i Evropejac. Dakle, čak i kada bi se neki Srbin izjašnjavao Jugoslovenom, po Krleži, on je u biti bio nacionalist. Tako je i predsednik SANU Aleksandar Belić velikosrpski nostalgičar. Krleža, sa druge strane, Fadilu Hadžiću kaže za svog prijatelja Vidmara: On je divan čovek, moj iskren i dobar prijatelj, zaljubljen u Sloveniju i pre svega Slovenac. Njegov prijatelj Joža Horvat u polemici sa Igorom Mandićem 1971. godine kaže: Ja jesam Jugoslaven, evo javnom tvrdim. A nitko mi ne može reći da nisam Hrvat, jer sam Joža, i jer sam Horvat.

Po Krleži, Turci nisu bili okupatori, već su Srbi vodili kolonijalne ratove: Danas (1973) se ne može o tome otvoreno govoriti. Kad bih govorio, morao bih reći da je rat 1912. bio u stvari kolonijalni rat, da je 1918. godina Hrvatskoj i ostalim krajevima koji su se ujedinili sa Srbijom nanjela veliku nepravdu, i da je država stvorena 1945. bila opterećena mnogim elemenitima prošlosti i da je tada u biti predstavljala unitaristički koncept. (Ceo pasus izvor: Enes Čengić, Razgovori sa Krležom).

U njegovim dnevničkim zabeleškama, i razgovorima sa Čengićem i Matvejevićem, teško se nalazi dobra reč o srpskim piscima i istorijskim ličnostima. Ako ih i pohvali uvek se nađe neko „ali“. Krleža nikada za jednog Srbina neće reći da je pametan ili talentovan. Uvek će to definisati sa nije glup, nije netalentovan. Na meti mu je posebno Svetosavlje, koje je smatrao najvećim zlom na Balkanu. Srpski nacionalizam je uvek poistovećivao sa Svetosavljem. Po neku dobru reč kaže o Dimitriju Tucoviću ili Marku Ristiću, dakle o rasrbljenim Srbima. Hvali i Branka Ćopića, ali iz razloga što smatra da je to tipičan Srbin po njegovim merilima: plitak i narodski pisac, koji mu je služio poput ciganske mečke za uveseljavanje društva. Doduše, jednom je rekao Čengiću da bi za njega bilo najbolje da Branko Ćopić prepriča svojim jezikom svu moju literaturu, jer bi tako postala pristupačna širokim narodnim masama, a ovako je nitko živi ne čita.

Miroslav Krleža ovako piše u tekstu Balkanske impresije od 1924. godine o Dimitriju Tucoviću i Svetozaru Markoviću: Sudbine su to plemenitih intelektualaca, koji su se razdvojili od svojih masnih, svinjskih, prepotopnih sredina i siti gluposti i puni gnušanja spram blata svakodnevnog, povučeni u sebe, oni spuštaju merila objektivne analize u svoje krvavo i pomahnitalo vreme.

Miroslav Krleža je držao do svoje latinštine i nadmoćnog gledanja glede orijenta. Uplašen, međutim, da neko ne čačka po njegovim ratnim godinama i da se neko ne seti predratnih polemika na lijevici, još više uplašen „predstavom“ koju su mu priredili pisci komunisti po oslobođenju (Đilas, Zogović i Popović), ne bi li izvadio fleke (kasnije neće imati potrebe za tim jer će biti Titov omiljeni književnik) on se spustio veoma nisko kada je prisustvovao književnoj večeri Radovana Zogovića (ili se ovaj spustio nisko zato što ga je pozvao?!), tadašnjeg načelnika Odeljenja za kulturu, kome je ranije namenio čuvenu pošalicu o tri ovna u našoj književnosti (Mil-ovan, Rad-ovan i J-ovan), mada ni ovaj njemu nije ostao dužan napisavši pesmu Don Kihot u avionu, a koji je, misli se na sam događaj, plastično opisao Mihiz u svojoj Autobiografiji o drugima. Nije to bio Krležin ni prvi ni poslednji moralni pad. Te večeri, pitanje svih pitanja, jeste bilo zašto Miroslav Krleža aplaudira stihovima Radovana Zogovića? Pitanje je postavljeno i Zogoviću: Da li je Krleža u međuvremenu promenio mišljenje o njegovim stihovima, ili ga je ovamo doveo sveopšti strah i udvorništvo? Ni na jedno od ovih pitanja Mihiz te večeri nije dobio odgovor, a nije ni kasnije.

Miroslav Krleža je, vele, lično predložio da se baš na Golom otoku otvore logori za neposlušne. Po tom pitanju, izlapeli Jovo Kapičić govori za knjigu Goli otoci Jove Kapičića, ovako: Prvi put, prije nego što je zatvor i napravljen, Ranković mi je rekao da izvidim teren: „Javi se Stevu Krajačiću, a on će ti dati dalje instrukcije. Miroslav Krleža, koji je to čuo od vajara Antuna Augutinčića, ispričao nam je da u Kvarnerskom zalivu postoji ostrvo mermera na koje bi mogli da smestimo naše IB-ovce.

Eto čime se, između ostalog bavila književna veličina inoverne nam braće sa zapada. A, i, ako ovo nije istina, eto šta su kolege pisci insinuirali dvorskom piscu Josipa Broza. A, evo šta je pre rata Krleža pisao o Zogoviću: Čitav lirski opus Radovana Zogovića ne vrijedi mnogo i mnogo je bliži ništici nego bilo kakvom drugom pojmu lirske vrijednosti. To neukusno, grubo upotrebljavanje bubnja u lomnoj i lelujavoj lirskoj partituri nekih njegovih pjesama može da djeluje demagoški na književno neobrazovane auditorije, ali zato te pjesme ne postaju uverljivije, ni bolje, ni sugestivnije... Ovo lirsko kenjalo, koje se tu, pred nama, kmezi i pekmezi već nekoliko godina, koje luđački neodgovorno izriče smrtne presude sa Markom Ristićem, Bogdanovom i Davičom, bez ikakva razloga i bez ikakve kompetencije... To prjamolinjješje čudo od deteta, neka uvaži da ja već godinama kisnem pod glupošću što pljušti iz kabla i iz rukava, ali da sam još uvijek toliko duhovit, te umijem razlikovati gnjavatora od ideologa i pjesnika od blebetala.

Ako bi pratili psihološku pozadinu o tome kako se Krleža stvarno osećao i šta je u istinu mislio dovoljno je pogledati njegovu prepisku. Dok se u tim pismima Marku Ristiću obraća sa „Dragi Marko“, Veljku Vlahoviću sa „Dragi moj Veljko“, dotle se Zogoviću uvek i isključivo obraća sa „Dragi Zogoviću“. Po prezimenu, polu-službeno, bez prisnosti i manifestacije prijateljstva.

Miroslav Krleža piše u januaru 1963. godine Aleksandru Rankoviću povodom „kiksa“ u Enciklopediji, vezano za jedinicu Aleksandar Ranković, i njegovu biografiju a kao odgovor na pismo Rankovića u kome on kritikuje kako je ta jedinica obrađena:

Dragi druže Rankoviću,

Sve što bih mogao da Vam odgovorim bilo bi samo parafraza pisma, koja Vam pišem u mislima od onog trenutka kada sam pročitao Vašu biografiju... Sama stvar je rogobatna i glupa i nezgrapna i kabasta, i ja se spram nje odnosim potpuno bespomoćno, s jedne strane zabezeknuto, a s druge opet indignirano... Kako je došlo do toga da sam tekst dobio u ruke kad je knjiga već bila odštampana i ekspeditirana... Sve se može pretpostaviti ali da je do toga došlo kao do neke igre sa skrivenim mislima bilo od koga tko je sudjelovao u tom poslu, mislim da je dokaz pretpostavke lišene svake osnove. Radi se o javašluku, to da, i očitoj sublimnoj gluposti jednog Štrebera. Sad bilo kako bilo, pitam se šta da radim?

Trinaest godina smračim u ovoj nesrećnoj enciklopedijskoj kancelariji, pa kada se konačno javio A. Ranković kao enciklopedijska jedinica, onda jedna enciklopedija pod mojom odgovornošću sve što je znala da kaže jeste da je u socijalizmu uspio da ''položi maturu i apsolvira pravo''...

Pitam se, šta da radim kada je reč o Vama, o čovjeku, kojega da nije bilo, po svoj prilici ni ova enciklopedija ne bi se danas štampala... Očekujući Vaših nekoliko utješnih reči... pozdravljam Vas srdačno, prijateljski....

Kad je strah onda se gubi „latinska gospoština“ i „intelektualna superiornost glede orijenta“, te se i jednom abadžiji Krleža može obraćati kao da je Volter lično a ne polupismeni policajac. Posle pada Rankovićeva bilo je već sve lakše: Krleža je mogao opet da izigrava gospodina uzdignuta čela i da tumači događaje po svom nahođenju.

Ranković odgovara Krleži pismom u kojem opet protestuje i traži da se ispravka štampa u posebnom pismu koje će biti priloženo uz svaki primerak i biti poslato na adrese na koje je knjiga već stigla. Krleža odgovara odmah i sav srećan šalje neke knjige kao dar i nada se da će se videti sa Rankovićem čim stigne u Beograd. Posle osam meseci drug Marko odgovara Krleži kako je zadovoljan ispravkama i urađenim poslom ali „skromno“ primećuje da nije trebalo napisati da je političar i državnik jer će ispasti da je on zbog toga tražio ispravke - a nije. Krleža je, pak, hteo da do kraja ispegla stvar pa je shvatio da malo laskanja nikome neće škoditi. Pogotovu njemu. Četvrti plenum (ili: Brionski) ne dade da se sa Rankovićem i sprijatelji.

Enciklopedija?! Dakle, dva „srednjoškolca“ su bila na čelu Enciklopedije Jugoslavije: centralnom redakcijom je vladao neprikosnoveno pitomac Krleža a srpskom redakcijom je upravljao večiti student, ali ratni general, Vasa Smajević. Marko Ristić je kao šef srpske redakcije Krležine enciklopedije dozvolio da se u istu od vođa Prvog srpskog ustanka uvrsti samo Karađorđe. Mihailo Lalić piše da se on pravdao time što je i Krleža izbacio iz enciklopedije mnoge vredne hrvatske generale i stratege, to jest: nije ih ubacio. Lalić se s' pravom pita: koji su to hrvatski generali i vojskovođe?

Ustaški leksikografi su pisali o Crnjanskom kao nacionalisti i simpatizeru nacional-socijalizma. Apsurd!!! Apsurd je i to da ga je lično Đilas koji je na duši imao mnoge ljudske živote napadao iako Crnjanski za života nije ni mrava zgazio. Milo Lompar u svojoj knjizi Povratak srpskom stanovištu piše sledeće: Nezadovoljan tekstom o Crnjanskom, Krleža na ovaj način traži da se taj tekst skrati: ''skratiti ga za polovinu, a to će najbolje učiniti, mislim, Ujević, ako ga veseli''. Tako će tekst o Crnjanskom skratiti Mate Ujević. Ko je to? Bio je glavni urednik Hrvatske enciklopedije, štampane korienskim pravopisom, u vreme NDH. I dok je Svetislav Stefanović streljan zato što je bio ratni komesar SKZ, dotle je Mate Ujević – kao ustaški urednik Hrvatske enciklopedije – dobio da se zabavlja menjajući tekst o najvećem srpskom piscu. To pokazuje kakav je kulturni obrazac usvojila titoistička Jugoslavija.

Nije samo Crnjanski „žrtva“. Krleža je nemilosrdan kada su leksikografske jedinice iz Srbije u pitanju. Tako se u njegovim Marginalia lexicographica mogu naći tragovi o tome kako se odnosio prema toj materiji na primerima Dečana, vladike Danila, arhiepiskopa Danila drugog, Beogradsko-karlovačke arhiepiskopije, Arsenija Čarnojevića, itd. Po takvim pitanjima je bio rigidan i ciničan, ali je znao onako krležijanski da objasni zbog čega to čini.

Miroslav Krleža je govorio u pero Matvejeviću: Dakle uvijek se iznova postavlja pitanje: govoriti istinu ili brbljati? Ili pisati kao virtuoz? Pisanje je vještina, ali može da bude i igra. Može se pisati i u hipnozi, pod tuđom sugestijom, protivno svog uvjerenja, a pišući može se i lagati. A pisati veoma često u literaturi znači i prosto prepisivati. Najstupidniji način pisanja je svakako fraziranje. ''Fraza'' pretvara ljudsku reč u ispraznost, osjećaje u kalupe, misli u glupe sheme. Ona nije ni laž, ni istina, ni iluzija. Deplasirana grimasa, kreveljenje u krivom trenutku i na krivom mjestu! Tajanstvena snaga kobne fraze o ''svetim stvarima'' domovine, boga, uvjerenja ili principa jedno je od najmračnijih historijskih strašila. Valja dodati da se pišu knjige i zbog ''hljeba nasušnog''. Može se pisati kaluđerski, kroničarski, apologetski i pamfletski. Srećom sve što se napiše ipak ne ostaje ili barem ne zauvjek.

Pisao je Krleža svakako, kaluđerski ponajmanje. Pisao je i dobro. Ali to nije tema ovog teksta. Tema je druga! Čovek? Da! Kakav je bio čovek? Ništa bolji ili gori od većine onih koji su tada živeli, radili i nešto značili!

Iako je Krleža bio jedan od prvih revizionista istorije i poricatelja ustaškog genocida tvrdeći još 1964. godine da je u Jasenovcu ubijeno između 40.000 i 60.000 Srba (i to lično govorio Dobrici Ćosiću i Oskaru Daviču) i dan-danas ga u Beogradu slave i svaki čas organizuju afirmativne skupove o njegovom liku i delu.