Miloš Crnjanski

Miloš Crnjanski o sebi, 1918. godine:

M.C. je mlad. Vojvođanin. Živeo je po selima, gradovima, po moru i šumama kao i svi drugi.

Prevrtao je prašne knjige, išao po grobljima.

Ako mu spomenete Gang ili pokojnog Lastavicu, on će o obojici govoriti tužno. O svakom. U detinjstvu je nosio drveni mač i već u dvanaestoj godini spevao jedan plagijat, po onoj pesmi: Oj, devojko, oj, ovako: Oj, na Bospor napred, oj! Tada je bio nacionalista. Posle je čitao prašne Straže i suzno gledao lepo lice Svetozara Markovića. Tada je bio internacionalista. Posle je upoznao rat i želju umreti.

Danas je srećan. Sve mu je jedno, hoće li ga slaviti ili rugati mu se. On ne veruje u Boga, ali u budućnost. Sve jade naše, sav ponos, svu sramotu našu, sve zna. I pitali ga o smrti ili ljubavi, o Zagrebu ili narodnom jedinstvu, o pesimizmu ili optimizmu, o literaturi ili futurizmu, on će na sve to odmahnuti prezrivo, očajno, ali prijateljskom rukom.

Ko ga je rodio? Mati jedna od kamena kao Meštrovićeva; ko mu je otac? Oh, on je sin Don Kihotov.

Komoran, 7. jula 1918.

U vrelo i krizno leto 2009. godine, novine tj. njihovi „kulturni“ podlisci (koji su sve - samo nisu kulturni), ali i internet portali i forumi, opet su (po ko zna koji put) bili opsednuti likom i delom Miloša Crnjanskog. I ovoga puta više sa akcentom na „lik“ a malo ili skoro nikako na „delo“. Iz naftalina su izvađene optužbe nad kojima je bdeo duh Ristića, ili Krleže, ili Zogovića, o tome kako je Crnjanski bio nacionalista, pronacistički i pronemački nastrojen, čovek koji je voleo Franka a mrzeo republikance. Zameralo mu se što je izveštavao za Vreme iz Španije u jeku građanskog rata a pogotovu se zamera što je pokrenuo i uređivao časopis Ideje, 1934. godine. Naravno, nije se zaboravilo ni to da je sa simpatijama izveštavao i iz nacističke Nemačke, odakle je pisao o tome kako Nemačka želi mir upravo u periodu kada je započeo progon Jevreja a Hitler se enormno naoružavao i spremao za rat (Bertolino).

Javili su se i oni koji brane Crnjanskog sa takođe, manje više, poznatim argumentima. Crnjanskog su ideološki protivnici ljubomorni na njegov književni rad još za života etiketirali etiketom nacionaliste, fašiste, ali i: antikomuniste. Sada se duhovna i fizička deca tih prvoboraca javljaju sa povremenim osvežavanjem bajatih tvrdnji o nacionalizmu i zabludama (Avramović). Sve su to stereotipi i već ofucane fraze jer kritičari Crnjanskovog političkog opredeljenja, kritikujući ga danas, ne uzimaju u obzir istorijsko-političke kontekste u kojima je Crnjanski tada delovao a ni vremensku distancu koja je stvorena od tada. Kada je on izveštavao iz Nemačke cela Evropa je bila u prijateljskim odnosima sa Hitlerom a on i nije bio u Nemačkoj kada je počeo progon Jevreja. Napadajući Crnjanskog, nabraja se dalje, u stvari se napada srpsko nacionalno biće i srpska kultura.

U raspravu se dalje uključuju termini kao što dvojna, rafaelovska i mikelanđelovska ličnost Crnjanskog pa i to da se Crnjanskom ne zamera njegov nacionalizam koji je romantičarska ljubav prema svom narodu i svojoj zemlji ali da optužbe za koketiranje sa nacional-socijalizmom i dalje stoje. (Bertolino)

Branioci, pak, tvrde da Crnjanski nije svetinja i tabu tema, da su njegovi stavovi često bili kolebljivi i pod raznim uticajima, nekad protivrečni ali da sve to nije dovoljno niti ubedljivo da se govori o njegovoj ideološkoj orijentaciji, pogotovu prihvatanju opšteg mesta da je pisac bio reakcionar (Avramović).

Ovde završavamo retrospektivni pregled polemike na relaciji Nikola Bertolino - Zoran Avramović (koji je kasnije avanzovao u Ministarstvu kulture). Oboje poznavaoci života i rada Miloša Crnjanskog oni su, u stvari, paradigma odnosa javnosti prema Milošu Crnjanskom koji nikada nije bio ujednačen i bestalasan, već je uvek bio opterećen podelama, polemikama i različitim stavovima. Uvek ga neko napada (i tih je uvek više) i uvek ga neko brani (bilo je i takvih). Ni on ne ostaje dužan nikome. Crnjanski jeste bio kontroverzna ličnost - pa nije ni čudo.

Sam je za Borbu Milu Gligorijeviću rekao 1973. godine: Zavist je, isto tako, česta kao i prijateljstvo, i u literaturi, jer je prirodna - a ja nisam bio anđeo. Da, to je najbolja formulacija cele priče i svih kontroverzi oko Crnjanskovog života: ja nisam bio anđeo. On nije bio anđeo! Svakako najbolji poznavalac lika i dela Miloša Crnjanskog, Milo Lompar u izvanrednoj knjizi Crnjanski – biografija jednog osećanja, strana 333., piše: Ispunjen velikim samoljubljem, Crnjanski je ostao na udaljenosti i od sebe samog, sposoban da sebe karikira, sa razvijenim osećanjem za cinizam, ironiju i grotesku, sasvim destruktivnu, da gleda ne-ljudskim pogledom, koji je katkad bio božanski, a katkad demonski.

Danas je, manje više, sve poznato. Ipak, vredi se podsetiti, iskazati neki lični stav. Svako želi da se očeše o velikog pisca: napadajući ga ili braneći. Ajd', onda i ja to da učinim. Crnjanski je kao državni službenik dva puta boravio i Nemačkoj, i to 1928/29., i, u periodu 1935. do 1938. Zatim odlazi u Rim. Za to vreme Crnjanski je skoro redovno pisao tekstove za pojedine listove i časopise, a objavio je i Knjigu o Nemačkoj. I, zaista, on kao službenik Kraljevine Jugoslavije i nije imao nekog velikog prostora za sopstvene stavove već je uglavnom pisao reportaže u kojima je iznosio fakta ili izveštavao o događajima. Ne može se, takođe, prenebregnuti ni očigledna činjenica da on jeste bio fasciniran novim poretkom u Nemačkoj ali pre svega onim što se uradilo u privredi, građevinarstvu, tehnici. Ne bi Crnjanski sigurno odobravao progone Jevreja i koncentracione logore. Milan Jovanović, koji je radio sa Crnjanskim u Berlinu, pisao je da Crnjanski o Nemcima nije imao bogzna kakvo mišljenje: on je to mišljenje i sam, neskriveno i otvoreno, saopštio, nazivajući Hitlera ludom, a njegovu okolinu bandom.

Ipak, sve to podgrevati danas, po malo je degutantno i anahrono, ako se nastupa sa političkih pozicija i zarad političkih ciljeva - a često se upravo to čini. Ponajpre se, tim podgrevanjem, pokušava uhvatiti „nacionalistički kontinuitet kod srpske inteligencije“, pa je Crnjanski nekako najbolji primer za to. Ali, može li se tadašnje shvatanje „nacionalnog“ i „desnog“ uporediti sa današnjim poimanjem istog i ima li mesta korelacijama?! Na, kraju, ništa ne govori u lošem kontekstu o piscu sve i da se stavio na neku od strana u španskom građanskom ratu. Nije naše da sudimo kako bi bilo bolje Špancima da su republikanci pobedili i da li bi oni bili srećniji da je njihovim životima upravljao Staljin umesto Franka.

Zatim, tih godina, na primer, sasvim je uobičajeno pisati o kolonijama i kolonijalizmu kao nečem opšte prihvaćenom i normalnom. Danas su se odnosi promenili. I zato je neumesno komentarisati nečije političke tekstove od pre sedamdeset godina a da to ima za cilj dnevno politička razračunavanja i dokazivanje nečeg sasvim trećeg (čak ni: drugog). U naučne svrhe treba se baviti sa svime što su veliki ljudi govorili i pisali – ali bez zadnjih namera. Baviti se samim Crnjanskim, kao pojavom i umetnikom, to je već nešto drugo. Veliki ljudi imaju tu sudbinu da im se sve iz životnog puta izvrće po nekoliko puta i da se traga za najmanjom sitnicom iz života i rada.

Opet, činjenica je da desničari drže Crnjanskog za svoga. Istina je i da je u periodu Ideja on sebe držao za takvog. Međutim, nacional-socijalizam, za koji ga optužuju, po svojoj izvornoj vokaciji i ideološkoj definiciji i nije desničarska ideologija. Obaška, što je Crnjanski više bio jugoslovenski nacionalista, a manje srpski. Šta je on pod tome podrazumevao – to je već druga stvar. 1917. godine on piše Juliju Benešiću: ali recite svakome da nas ima mnogo, kojima samo Zagreb drži osmeh na licu. Ono što se definitivno može zaključiti iz pisama ovome gospodinu i uredniku Savremenika jeste da je i Crnjanski u to doba zahvaćen jugoslovenskim nacionalizmom i romantizmom. Istom čoveku on dve godine kasnije piše: Voleo bih izdati zbirku u hiljadu latinicom i hiljadu ćirilicom primeraka. Ja sam skroz za latinicu, ali vidim jednu razumljivu grdnu reakciju Srba zasad i mislim da joj treba... začas popustiti da docnije sigurnije sa time svršimo.... Piše on i o srpstvu, na primer u tekstu Socijalna baza našeg nacionalizma gde kaže, kontroverzno samo kako on zna: Logičan je naš povratak srpstvu, ali samo kao osnovi novog rada. Niti smo pri tome očarani militarizmom, niti zaslepljeni bljeskom srpskog šovinizma, kojeg na žalost i nema.

Ideje donose i tekstove o Svetom Savi?! Je li to nedemokratsko i nacionalističko?! Jedan deo „drugo-srpskog“ mnjenja i danas misli da je tako. To da su Ideje bile desničarske niko ne spori. Treba osporiti nečiju potrebu da se to Crnjanskom uzima za zlo. Njemu se može spočitati, eventualno, da nije bio dosledan u svojim stavovima i da se kasnije trudio (lično on) da zaboravi ono što je pisao braneći svoje tadašnje ideje. I to treba da uzme u obzir strana koja danas veliča njegove nacionalne tekstove. Veliki je jaz između onoga što je tada pisao i onoga kako se kasnije ponašao.

Najveći problem kod ocenjivanja Ideja kao nacionalističkih, jeste manir da se podvlačenje srpskih interesa, ideja i problema, već duže vreme na ovim prostorima automatski smatra: nacionalističkim! Pisati o Svetom Savi, ili o Nemanjićima, po takvima, je automatski „dokaz“ srpskog nacionalizma. I zato je ponekad bespredmetno učestvovati u ovakvim raspravama. Jer su optužbe toliko besmislene da je nemoguće se logičnim sledom odbrane bilo šta postići. U tu zamku, po meni, upao je i Crnjanski. Branio se često ne znajući u stvari šta je njegov greh. Ukoliko se Srbin zalagao za Jugoslaviju, u to vreme, to je tumačeno „srpskim hegemonizmom“, ukoliko je pak istupao protiv iste, onda je optuživan kao „srpski šovinista“ – u oba slučaja mu je lepljena etiketa nacionaliste, naravno tumačena u lošem kontekstu i uglavnom sa blanko osudom.

Ustaški leksikografi su pisali o Crnjanskom kao nacionalisti i simpatizeru nacional-socijalizma. Apsurd! Apsurd je i to da ga je lično Đilas koji je na duši imao mnoge ljudske živote napadao i ako Crnjanski za života nije ni mrava zgazio. Milo Lompar u svojoj knjizi Povratak srpskom stanovištu piše sledeće: Nezadovoljan tekstom o Crnjanskom, Krleža na ovaj način traži da se taj tekst skrati: ''skratiti ga za polovinu, a to će najbolje učiniti, mislim, Ujević, ako ga veseli''. Tako će tekst o Crnjanskom skratiti Mate Ujević. Ko je to? Bio je glavni urednik Hrvatske enciklopedije, štampane korienskim pravopisom, u vreme NDH. I dok je Svetislav Stefanović streljan zato što je bio ratni komesar SKZ, dotle je Mate Ujević – kao ustaški urednik Hrvatske enciklopedije – dobio da se zabavlja menjajući tekst o najvećem srpskom piscu. To pokazuje kakav je kulturni obrazac usvojila titoistička Jugoslavija.

Nije samo Crnjanski „žrtva“. Krleža je nemilosrdan kada su leksikografske jedinice iz Srbije u pitanju. Tako se u njegovim Marginalia lexicographica mogu naći tragovi o tome kako se odnosio prema toj materiji na primerima Dečana, vladike Danila, arhiepiskopa Danila II, Beogradsko-karlovačke arhiepiskopije, Arsenija Čarnojevića, itd. Po takvim pitanjima je bio rigidan i ciničan, ali je znao onako krležijanski da objasni zbog čega to čini.

Već godinama u našim krajevima traje jedna sabotaža svega što je državno, a u intelektualnim krugovima svega što je nacionalno – vajkao se Crnjanski u jednom od prokaženih tekstova. Možda je u ovoj rečenici objavljenoj u Idejama sam Crnjanski najbolje razjasnio kontinuitet razdora na srpskim prostorima. Jer, nije problem što Crnjanskog napadaju Hrvati, problem je što su u tim napadima uvek najgrlatiji bivali Srbi. Ljudi sa istim mentalnim sklopom se i danas nalaze na istim stranama u ovom nacionalnom nesporazumu. I to upravo u vreme kada Norveška štampa marku sa likom Knuta Hamsuna koji se sa svojim stavovima prema nacizmu ne može ni uporediti sa Crnjanskim. Šta znaju naši „evropljani“ o tome?! Ništa. Oni samo kao papagaji ponavljaju ono što im se kaže: da kažu.

Interesantno je da oni koji spočitavaju nacionalizam Crnjanskog na osnovu časopisa Ideje prenebregavaju činjenicu da su u tom časopisu pisali Ivo Andrić, Desanka Maksimović, Isidora Sekulić. U Idejama su objavljivali svoje tekstove i Momčilo Nastasijević, Hamzo Humo, Sima Pandurović, Stanislav Vinaver, Branislav Nušić. Jesu i Dragiša Vasić i Milan Grol – ali šta to može da znači?! Ništa! Vladimir Ćorović i Aleksandar Belić?! Justin Popović?! Petar Konjović?!

Još je interesantnije da većina tih koji danas, i juče, pljuju po Crnjanskom optužujući ga da je gajio simpatije prema fašizmu i za služenje tadašnjem režimu nikada ne pominju Ivu Andrića, njegove visoke funkcije u tadašnjem režimu i diplomatiji, kao i njegovu aktivnu ulogu pri potpisivanju Trojnog pakta. Andrić je bio mnogo bolje pozicioniran u tzv. „reakcionarnom režimu“ pre rata i rado je viđen gost na svim diplomatskim okupljanjima, pa i na nacističkim.

Po ovoj temi, Milenko Popović u svojoj knjizi o Crnjanskom kaže: Ranije, kad se nalazio na levici, svojoj levici, jedan deo levice smatrao ga je za nihilistu, a jedan deo desnice, ondašnje, držao ga je za leproznog. Ovoga puta jedan deo levice držao ga je za otpadnika. Građansko-desničarski raspoložena vlada Bogoljuba Jeftića i Ljotićev fašistički pokret nisu ga smatrali za svoga. Ponovo se našao sam. Ni monarhija nije bila iza njega. Aleksandar je bio pokošen u Marselju od jedne tajanstvene desnice, a Pavle nije imao potrebe za Crnjanskim. Cenzura je zabranjivala „Ideje“, desničarski časopis, a desničarska policija ga je spaljivala.

Treba napomenuti da je Crnjanski pisao za mnogo listova, najčešće nevoljno, ne bi li obezbedio prihode ili zadužio koga od uticajnih ljudi. Pa je tako pored Politike, Vremena i Ideja, pisao i za Savremenik, Naša krila, Književni jug, Jadransku stražu. Pisao je i za Ekonomist Milana Stojadinovića, za Realiti iz Južne Afrike i Iskru iz Minhena. Sarađivao je i sa Amerikanskim Srbobranom, Glasom kanadskih Srba i časopisom Naša reč iz Pariza. Iz ovako šarolikog broja raznih časopisa, raznih i po koncepciji, i po ideologiji njihovih pokretača, nije teško naći reči protiv Crnjanskog ako se traži sa ideološkog stanovišta komunista ili mondijalista. Samo, da li su njihovi stavovi ispravni? Zar ne treba prvo to utvrditi.

No što bi rekao jedan od učesnika u pomenutoj polemici, nećemo mi Crnjanskog braniti od njega samoga. Nije danas za proučavanje interesantna ideologija Miloša Crnjanskog iz razloga koje sam naveo, i koje uostalom navode njegovi branioci. Najviše iz razloga jer sve to već stotinu puta prežvakano. Ako želi danas neko da piše o Crnjanskom, a da to ne bude puko ponavljanje već iznetih činjenica, treba da proučava karakter i ličnost Miloša Crnjanskog. Tu bi se možda moglo naći nešto „sveže krvi“ za pokretanje diskusije o slavnom i velikom srpskom piscu. Jer, i pisci su ljudi a Crnjanski je bio čovek kome se dalo što-šta prigovoriti kada je njegov karakter u pitanju.

Milan Jovanović Stoimirović, čovek koji je radio sa Crnjanskim, u svojoj knjizi Portreti prema živim modelima, na strani 215., o Crnjanskom kaže sledeće: Njemu je uvek trebalo mnogo novaca, on je uvek želeo da važi više nego drugi; on je i za normalan svoj službeni napor tvrdio da je to veliki uspeh, a osporavao je i nipodaštavao skoro svakog živog, skoro svačiji rad i vrednost. U svakome njegovom stavu je bilo drskosti, nadutosti, osionosti i nečega siledžijskog, zbog čega je lako dolazio u sukobe sa ljudima oko sebe, pa je posle udarao u velika zvona svoje privatne polemike, kojima je išao na nerve čak i onima koji u njih nisu bili angažovani i koji su ih posmatrali kao faits divers. Njegovo osnovno raspoloženje je uvek bilo kiselo, on nije bio ni vedar, niti ljubazan čovek. Soubcorneur, on je skoro svakome podmetao neke rđave namere, i to prema njemu lično, a često je tvrdio da i ljudi njega sumnjiče te za ovo, te za ono, dok je on tako samo pretpostavljao, pošto ljudi koje je on napadao najčešće nisu ni mislili o njemu; ukratko, malo mu je bilo što on sumnjiči, nego je sumnjičio druge da oni sumnjiče njega! Nije bilo ništa neobično da on o nekome govori sa stisnutim zubima, a nije bilo neobično ni da ljudima govori jedno u lice, a drugo iza njihovih leđa. I to ne bez sračunate ironije. Sa druge strane mu se nije mogla odricati lična hrabrost u svađi; on je doduše u tome išao toliko daleko, da je iz prepirke brzo prelazio u vređanje, a da sa njega pređe na pretnje i tučom, pa čak i na samu tuču.

Njegov odnos prema najbližima: majci, bratu, ujaku i drugima je diskutabilan. Njegovo odricanje pređašnjih stavova još diskutabilnije, on se udvara komunističkim vlastima i kada oni to ne traže od njega. Bio je snishodljiv prema autoritetima na vlasti, prema određenim piscima ili važnim ličnostima. Znao je da se dodvorava do besvesti ako je video nekog svog interesa. Prema supruzi, i generalno prema ženama, njegov stav i ponašanje nikako nisu za pohvalu. Nije veran suprug a hoće i da tračari.

Prema novcu se odnosio krajnje neodgovorno: zajmio je, tražio, trošio preko mogućnosti i znao je da ne vrati uzeto. Prema dobročiniteljima se ponašao nezahvalno. Najzad, znao je da pero upotrebljava nedostojno za velikog srpskog pisca pišući naručene paškvile i recenzije, doterujući memoare vrlo kontroverznih ličnosti. Ovo su samo neke od teza o kojima bi trebalo razmisliti i to bez zle volje, bez potrebe da se kaže nešto loše o piscu već, upravo suprotno, takve velikane treba proučiti sa svih strana da bi se kompletirala slika za buduća pokoljenja.

Crnjanski je voleo da ogovara. Naročito žene i javne ličnosti. Činio je to često i ostavio dosta tragova u svojim pismima o tome. Slobodan Jovanović govori Crnjanskom, jednom prilikom, ogovarajući kneza Pavla, da je to čovek koji je čitao Fausta dok je srpska vojska krvarila u Prvom svetskom ratu. Crnjanski u Embahadama piše da je sam Jovanović čitao Hajnea dok mu je majka umirala. Međutim, pisac se nije setio da doda šta je on radio, i, u vreme Prvog svetskog rata, a pogotovu kada mu je majka umirala. Jadnica je slala poruke pred smrt u kojima ga je molila da dođe i vidi je još jednom. On se izgovarao obavezama i bolešću a u stvari nije hteo da otkaže zakazane izlete i šetnje po okolini Rima i Italiji. Na poslednji poziv da dođe izgovorio se bolešću koje prema savremenicima i očevicima nije bilo.

Milenko Popović, njegov pomoćnik u Rimu, negde je napisao: Jednom prilikom, kada je službeno, iznenada, došao u Beograd, sreo je rođenu majku u tramvaju i kad je ova, sva radosna, počela da viče: sine, sine, on se odrekao majke rečima: „Gospođo, ja vas ne poznajem“. Bio je u društvu jedne raskošno odevene beogradske lepotice, a majka je nosila tepeluk. Ovo treba uzeti sa rezervom jer je mala verovatnoća da se Crnjanski mogao sresti sa majkom u tramvaju, pa još u Beogradu, pošto je živela i umrla u Pančevu (jer joj je sin prodao kuću). Ali dovoljno govori o tome kako su ga saradnici doživljavali i kakav su utisak stekli o njegovom odnosu prema majci.

Što se tiče Prvog svetskog rata on ne bi smeo da prigovara bilo kome o tome šta je ko radio. Kosta Pavlović, šef kabineta Simovićev i Jovanovićev, je po tom pitanju napisao sledeće: Dok je Milutin Bojić ostavio kosti u Solunu, dok je Ivo Vojinović čamio u šibeničkoj tamnici, a Ivo Andrić zlostavljan i proganjan od austrougarskih vlasti, dok su Sibe Miličić i Veljko Petrović, i ako austrougarski podanici, bili dobrovoljci u srpskoj vojsci, Crnjanski je frajlifigovao i kad se carevina raspala, nastanio se u Beogradu.

Bilo je pisaca koji nisu voleli karakter Crnjanskog a da pri tome nisu opterećeni ideološkim insinuacijama i da su čak i poštovali njegovo stvaralaštvo. Takav je bio i Borislav Pekić, pisac koji nesumnjivo stoji u istoj ravni srpske književnosti kao i Miloš Crnjanski. Pekić u jednom pismu piše: Nikada nisam podnosio uobražene i egocentrične ljude tipa onog dripca Crnjanskog (reč dripac pišem vedre duše i čista srca) koji dokazuje da veličina jednog pisca ne mora stajati u upravnoj srazmeri sa njegovim karakterom. Kada su se dva velika pisca prvi put srela, Pekić se obratio sa gospodine Crnjanski, na šta mu je ovaj odgovorio da je on drug Crnjanski. Pekić je tada rekao: Ja sam još uvek gospodin, i zatim napustio prostoriju.

Mnogo ljudi mu je činilo a on je puno puta bio pravi nezahvalnik. Bez obzira kakvi su njeni motivi, bogata ledi Padžet je veoma pomogla Crnjanskom dok je boravio u Engleskoj. Davala mu je novaca i neko vreme ga pustila da besplatno živi u njenoj kući. Platila mu je školovanje i slala na godišnje odmore. To je svakako bilo ponižavajuće za velikog čoveka ali on jednostavno tada nije imao drugog izbora. Mogao je jedino završiti na ulici. Ipak, Crnjanski se na kraju loše i nezahvalno poneo prema bogatoj dobrotvorki, rekao joj je da je „pokvarena baba“. Stara gospođa mu je odgovorila: Da sam baba to sam znala, ali sad prvi put čujem da sam i nevaljala.

Dušan Matić je govorio Dimitrijeviću Kosti: Čuvajte se Crnjanskog kao vatre žive, jer on ne može nikom biti prijatelj, ni doneti dobra. To znam iz ličnog, gorkog iskustva, jer sam nu nekad, zaista, pokušao da budem prijatelj, a bolje da nisam, daleko mu lepa kuća. Istom čoveku je Božidar Knežević rekao sledeće: Ko sa Crnjanskim tikve sadi, đavole bere. Najzad, i sam Dimitrijević, koji svakako nije bi cvećka jer se sa mnogima zamerao a uvek tvrdio da je on u pravu a da su drugi krivi, veli: I mene je, moram priznati, zapanjila nagla promena ponašanja Crnjanskog, koje je nastalo u trenutku kada sam odigrao svoju ulogu i više mu nisam mogao koristiti. Tada sam sebi ispao veoma smešan, jer sam po povratku iz Londona svima u Beogradu hvalio Crnjanskog govoreći kako je to divan čovek, usamljeni paćenik u tuđini, koji mi je tamo bio kao roditelj. Mogu misliti koliko su se tada smejali mojoj naivnosti oni koji su dobro poznavali promenjivu ćud Crnjanskog, za kojeg je Mihiz tačno jednom napisao da je najveći prznica i svađalica u jugoslovenskoj literaturi.

U svojoj knjizi Vreme zabrana Dimitrijević opisuje kako je pesnik Mirko Banjević dočekao Crnjanskog kad se po povratku pojavio u Udruženju književnika Srbije: Da me oči ne varaju! Ovde, među nama, vidim tebe crni Milošu, izdajico naših drugova? I ti si se usudio ovde doći, a znaš da si najveća protuva, koja nas je nekada policiji izdavala. Sirotinji si hleb uzimao da bi gospodski živeo, a sada dok nam ova talentovana deca, mladi pisci vapiju za krovom nad glavom, ti zahtevaš kao sa nekim pravom od naših vlasti i nameštaj za dobijeni, komforni stan. Gde ti je obraz i poštenje?

Karakterističan je njegov odnos prema Krleži, iako se govori da se jednom čak i potukao sa njime. Prvo je hteo da bude u dobrim odnosima sa njime, ali kako ga je purger ignorisao - onda je puno toga ružnog govorio o njemu. Najzad, kada je trebao da se vrati u Jugoslaviju, a znajući koliki je Krležin uticaj, opet je govorio slavopojke o njemu. Tako je u polemici 1934. godine Crnjanski odgovorio Krleži da ga napada džukelskim jezikom. Pre toga, 1922., on piše Andriću: Smejao sam se nedavno Krleži, koji je bio u Beogradu i držao govor. Ta to je neka austrijska baba.... Optužuje ga i da je bio pitomac austrougarske vojne škole a tek posle je postao marksist i pacifist, zaboravljajući da je i sam bio austrougarski oficir. Međutim, već 1962. godine govori Kosti Dimitrijeviću da je Krleža plamen i njegov drug iz mladosti. A Vuletiću za Delo 1965-e godine kaže da je i Krleža zaslužio Nobelovu nagradu.

Udvara se novim vlastima u Jugoslaviji pre povratka. Na pitanje Nikole Drenovca, 1964., o našoj savremenoj književnosti, Crnjanski između ostalog odgovara da je pojava šund literature nedostojna jedne marksističke zemlje. Čuš, marksistička zemlja?! U intervju-u za Delo 1965. godine on kaže da posledica rođenja na severnoj granici našeg naroda imalo za posledicu preterani osećaj nacionalizma. Ovde nije bitno da li je to istina ili nije, koliko je važno da se naglasi potreba pisca da se ogradi i opravda od svog negdanjeg nacionalnog shvatanja. Po meni je ovo drugo veći „greh“ od prvog. Niko nema pravo da spočitava nečiji zdravi nacionalizam i pisac je mogao jednostavno da ćuti o tome, kada je bilo više nego očigledno da jugoslovenske vlasti neće tražiti od njega da se izjašnjava o tome ili da se pravda od bilo čega. On, međutim, stalno to podvlači, tako za Večernje novosti 1972. kaže: Onog časa kada sam se vratio u zemlju odrekao sam se svog političkog mišljenja. Odrekao, dakle! Nije ga promenio – odrekao ga se. Ko je tražio da se odriče?! Zašto to tako reći?!

U Embahadama on na mnogo mesta pokušava da se ogradi od nekih stvari i da dadne signal novim komunističkim vlastima da je „na liniji“. Tako on piše: Hoću da kažem, da je razlog, za ulaz u Presbiro bio materijalne prirode, a ne politički, kako to, katkad, moji literarni protivnici iznose. Pametno se i ograđuje, kaže: „literarni protivnici“ a ne: „politički“ - kako bi bilo logičnije da se kaže. Isto je tako netačno, i to, da sam u Berlin otišao, jer sam želeo da uđem u diplomatiju...... Da sam hteo, ja sam, preko svoje tašte, još godine 1921., mogao ući u to ministarstvo. A onda sledi vrhunac ''vađenja'' i udvaranja komunističkim vlastima u Jugoslaviji: Prelazeći u Presbiro, nisam imao nameru da odem u Berlin, a naročito ne iz nekih političkih razloga. Isto bih tako rado bio išao i u Moskvu. Dok je pisao ovo kao da je smetnuo sa uma da je iza njega ostala i određena prepiska, rukopisi, da su ostala sećanja koja je neko drugi pribeležio. Naravno, on je želeo u Pariz, Rim, donekle i u Berlin, ali zaista nisam uspeo da uđem u trag da je nekome napisao ili rekao da bi tada išao u Moskvu. Kao diplomata – naravno, da se ogradim.

Pa i ovo mu je malo, nego na istoj strani objašnjavajući da je na mesto atašea za štampu pri poslanstvu u Berlinu 1935. godine postavljen a da to nije ni znao i mimo njegove volje, opet doslovce ponavlja istu rečenicu da nije tražio niti želeo Berlin već bi isto tako rado išao i u Moskvu. Dva puta na strani 168. Embahada. Ali, nije ni to sve. Već na sledećoj strani on kaže: Pošto sam, u to doba, sve, i svakoga, posmatrao sa nacionalističkog gledišta (TO VIŠE NIJE MOJE GLEDIŠTE), nisam nezadovoljan, itd......

Čemu to? - opet se pitam. Najzad, njega pred odlazak u Berlin prima lično Stojadinović (i, ako, kako sam reče nije ni znao, ni hteo tamo da ide). Ne znam koliko je bilo ustaljeno u to vreme da atašea za štampu pred odlazak na službu prima lično premijer. Mislim da u to vreme činovnik tog ranga ne bi stigao ni do trećeg sekretara. Međutim, pred odlazak u Rim, ne samo da ga predsednik Vlade prima u kući, nego se sastaje i sa knezom Pavlom. Sve ovo zaista nije politika – to je karakter velikog pisca. Zašto okolišati? – on je u istinu iz Berlina i Rima bio lični informator Stojadinovićev.

Od majke i polubrata Jovana stalno traži novaca. Neko vreme i od ujaka Vase. Kad god mu se prigovori da mnogo troši on uvek iznađe „argumenata“ da to opravda. Na kraju krajeva, nije mu bilo teško – bio je pisac kome mašte nije nedostajalo. Upisao je prvo Trgovačku akademiju, pa medicinu, pa zatim filosofiju i istoriju.

Majka je uvek imala razumevanja i samo ona zna kako je dolazila do novaca. Na kraju je rasprodala celo imanje. On joj se nikada nije odužio. Bio je toliko razmažen da mu je majka čak i na front u Galiciji svakoga dana slala pakete hrane, tako da on nikada nije jeo sa vojničkog kazana. Čak sam priznaje, da je ona slala po nekoliko paketa dnevno kako bi bar deo njih svakodnevno stizao. On stalno traži, traži... Ne samo novac, nego i veze. Tako biva i u vojsci privilegovan, u pozadini je često, još češće daleko od fronta: u Rijeci, u Beču, u Salcburgu, Išl banji, Segedinu... Najzad uspeva da ga proglase nesposobnim i prelazi na civilne poslove u železnici. Takav će biti i u kasnijim službovanjima: stalno će tražiti veze i protekcije da dobije bolje mesto i lakši rad.

Sa novcem i oko novca se često ponaša ne-džentlmenski. Duguje bratu Joci, Cvijanoviću, Aćimoviću i mnogima do čuvenih devet stotina funata. Moli gospodstvenog i krutog Andrića da mu razmenjuje pare po Rumuniji, kako bi dobio na razlici u kursu. Sa Cvijanovićem i raskida saradnju jer je potrošio pare od honorara a onda je rukopis dao drugome, na kraju ni dug nije vratio.

Međutim, kada neko njemu duguje, pogotovu za honorare, veoma je uporan i oštar. Uporno ište svoje. 1962. godine Tanasiju Mladenović koji ga nagovara da se vrati u zemlju, Crnjanski kaže: Dobro de, hajde da uzmemo i tu pretpostavku, da ću se vratiti u zemlju, ali šta da radim, ja sam ovde dužan raznim ljudima šest stotina funata. Mladenović se obavezuje da će taj dug vratiti socijalistička Jugoslavija. Dug je, međutim, do sledećeg susreta narastao na devet stotina funti i Crnjanski je od Mladenovića tražio da se to plati iz državne kase iako je u to vreme već pristojno zarađivao a novac je pristizao sa svih strana. Čak mu je i pozamašan honorar iz Jugoslavije mimo zakona isplaćen, baš tada, u funtama.

U odnosima sa ljudima znao je da bude svakakav. Retko odmah napada autoritete. To čini uglavnom kada mu neki naum ne uspe, kada biva odbijen ili mu se ne usliši molba. Zna da bude snishodljiv kada je njegov interes u pitanju i veoma grub i neprijatan kada uđe u konflikt sa onima koje smatra nevažnim i nižim od njega. Međutim, birao je sa kime će se zavaditi ali su još više drugi birali da se zavade sa njime. Da je imao neprijatelja – imao je. To mu se ne može prebaciti.

Nije podnosio Jovana Dučića u mlađahnim poratnim i kafanskim danima i to mu je u lice govorio, on je stigao da mu u diplomatskim danima prebaci i to kako nije jurišao za Srbiju. Međutim to mu nije smetalo da mu se kasnije obraća za usluge kada je Duka postao neko i nešto u diplomatiji. Gospodin, kakav je bio Dučić, nikada mu to nije uzeo za zlo.

Anicu Savić Rebac kojoj je posvećivao pesme, kojoj piše pisma, sa kojom se druži i čijeg oca planira da iskoristi za neke spise koje on poseduje, opanjkava kod izdavača Cvijanovića osporavajući joj književno i kvalitet pesama. Na lošu kritiku Andrićevu, upućenu Rastku Petroviću povodom knjige Burleska gospodina Peruna, Crnjanski piše Andriću: Čitao sam Vaš članak o Rastku. Imate pravo, ne zato što ide u moju korist. Vrlo brzo se ispucao, i svaki dan je sve onanističniji. Komplimenti: nisam znao da vi tako jasno, bez temperamenta, umete da gledate na stvari. Em je ogovarao jednoga, em se dodvoravao drugom.

Inače, kad mu treba i misli da će mu biti u interesu on se, kako je negde napisao Radovan Popović dodvorava i ulaguje. I Juliju Benešiću, i Svetislavu Cvijanoviću, i Kristi Đorđević sa mužem joj, Ivi Andriću, Marku Ristiću, i ministru Dvora Dragomiru Jankoviću, Milanu Stojadinoviću, Draganu Aćimoviću, Slobodanu Jovanoviću....

To mu, međutim, ne smeta da Andriću napiše kako je Cvijanović lukav, a da Cvijanoviću istovremeno o Đorđevićima piše, ne bez ironije, kao gospođi dobrotvorki i gospodinu dobrotvoru. Dok je Slobodan Jovanović za njega seka-persa Beograda (Embahade). Uostalom, preko veze je ušao i u diplomatiju i to pre svega preko Slobodana Jovanovića i ministra dvora Jankovića. To mu nije smetalo da mnogo kasnije u Embahadama napiše kako se u to doba u Ministarstvo spoljnjih poslova ulazilo pomoću tetaka i strina.

Dobrica Ćosić u knjizi Slavoljuba Đukića Lovljenje Vetra, govori: Pročitao sam Seobe 1949. godine i bio zapanjen da postoji takav sjajan pisac na srpskom jeziku. Tada sam bio član Agitpropa. Urednici Minerve tražili su dozvolu da štampaju Seobe. Najpre sam razgovarao sa Đilasom. „To je dobar pisac, ali razgovaraj sa Kardeljom i neka on odluči o njegovom objavljivanju“, rekao je Đilas. Kardelj me ja najpre pitao: „Ko je taj?“. Kada sam ga obavestio o Crnjanskom kao piscu, odgovorio je: „Ako je takav pisac, treba ga štampati. Ali pitaj Marka šta on radi u emigraciji“. Ranković mi je rekao: „Što se emigracije tiče, on ima samo jedan greh: na kongresu PEN-a branio je Radovana Zogovića. To je sve koliko znam, ali ću pitati Ministarstvo inostranih poslova“. Posle nekoliko dana mi je javio: „Štampajte Crnjanskog!“.

Andriću se udvarao skoro ceo život. Tačnije, do pred kraj života, tada su se dva velikana povremeno sretala ali više nisu razgovarali a nisu ni bili u svađi. Međutim, pre toga, Crnjanski je uporan, redovno piše Andriću koji pokušava da ostane na distanci. Povremeno ga i moli za nešto. Nije izdržao da kasnije i njega ne ogovara, govoreći da mu je u poseti u Londonu ostao samo onoliko koliko je protokol to zahtevao.

Najinteresantniji je njegov odnos sa Markom Ristićem. On se prosto ulizuje tom beogradskom buržuju. Pisma Ristiću predstavljaju prava mala remek-dela ulizivačkog spisateljstva. Želi po svaku cenu da postane prisan sa njim ali i sa njegovim roditeljima. 1924. godine piše Ristiću: Dragi moj Marko – mama moje žene je prekjuče umrla – zato mi je letovanje uznemireno. Kad bi došli na Sušak bilo bi vrlo lepo – sa Vama i Vašom mamom išao bih na dan dva u Veneciju. Takav je tada Crnjanski, nečija smrt, pa makar bila i taština, dovoljna je da mu samo letovanje bude „uznemireno“. A, budući veliki pisac žudi od želje da se druži sa starom buržujkom, majkom Marka Ristića. (Dočim, jedan drugi karakter, Tin Ujević, u jednom pismu izdavaču Cvijanoviću veli da samo pozdravi Marka Ristića jer oni nisu u toliko intimnim odnosima da bi se dopisivali).

On, Crnjanski, preklinje i moli Marka Ristića da mu se javi, da mu piše, moli ga da napiše nešto o Seobama. Biće kasnije nedosledan i Ristić, napisaće najogavnije stvari o Crnjanskom. Ipak, Ristić je Ristić i ne treba mu to zameriti, a Crnjanski je CRNjANSKI. Kad se zavadio sa njime, Crnjanski je započeo rat konstatacijom da se bogataška deca igraju komunizma, aludirajući na Koču Popovića i Marka Ristića. Marka Ristića je počastio i epitetom: komunista sa dušom pralje... Marko Ristić je sitna duša.... Ristić mu se odužio sa esejom Tri mrtva pesnika i mnoštvom optužbi zbog Ideja, a Koča Popović mu je dao stan kad se vratio u Beograd. Nije se Crnjanski bunio što mu „bogataško dete“ rešava stambeno pitanje. Ovoga puta u svojstvu Ministra spoljnih poslova.

Milo Lompar je poziciju Miloša Crnjanskog, u, i prema nacionalnim institucijama (pa samim tim i prema ljudima koji su već bili etablirani u njima) definisao sintagmom društveni autsajder. Ali ne samo prema institucijama i autoritetima već u i odnosu na glavni tok naše literature. Crnjanski, po rečima Lompara, nije mogao saobraziti književni i društveni položaj a to pre svega zbog toga što su ga čelnici nacionalnih institucija smatrali građanski problematičnim. (Crnjanski – biografija jednog osećanja).

O tome kako su na Crnjanskog gledale komunističke vlasti posle njegovog povratka u zemlju, recimo u odnosu na Andrića, najbolje možemo videti u dnevnicima komunističkog funkcionera Draže Markovića, koji je opisujući momente smrti dva velika pisca najbolje objasnio odnos države i rukovodstva prema jednom i drugom:

13. mart 1975. Godine

Danas, rano izjutra, skoro posle tromesečnog bolovanja umro je Ivo Andrić u 83 godini života... otišao je Ivo Andrić, velikim pisac, dobar i mudar čovek, značajna ličnost našeg vremena. Ostalo je iza njega veliko književno delo... Andrić je bio tih odmeren čovek. Bio je blag pitome naravi. Voleo je ljude i ljudi su voleli njega... Bio je Hrvat iz Bosne... I smatrao se srpskim piscem... Bio je diplomata u godinama između dva rata: bio je ambasador Kraljevine Jugoslavije u Berlinu. Nije, bio, međutim, ni reakcionar, ni konzervativac... Bio je jugoslovenski orijentisan...

01. decembar 1977. Godine

Juče je u 84. Godini umro književnik Miloš Crnjanski. Nesumnjivo veliki pisac i istaknuti književnik, on je u našem posleratnom periodu bio dugo vremena sporna ličnost. Naime, on je pre rata bio krajnje desno orijentisan i predstavljao je ličnost među intelektualcima Beograda blisku fašističkoj ideologiji. Bio je blizak Milanu Stojadinoviću i sarađivao je u reakcionarnom Vremenu. Za vreme rata živeo je u emigraciji u Londonu. Držao se i za vreme rata i posle njega vrlo korektno... Dugo vremena njegovom povratku su se protivili pripadnici levih intelektualaca između dva rata (Milan Bogdanović, Koča Popović, Marko Ristić, Aleksandar Vučo, Oskar Davičo, i dr.).

Mnogo je lepih trenutaka njegova supruga Vida provela sa njim. Ali i teških. Dok god je imao snage Crnjanski ju je varao sa drugim ženama. On voli da ogovara žene sa poznanicima. Pogotovu da iznosi pikanterije. Benešiću piše: frapiralo me je kako ste Vi učtivi prema damama. Ja ih držim sve za .... Ristiću piše sve tračeve, pominje majke i ćerke, i afere. Suprugu ne poštuje previše jer je ogovara u pismima Andriću a pri tome se hvali kako je imao aferu sa nekom profesoricom francuskog iz Makedonije, sa raznim Šveđankama, Dankinjama, Španjolkama, a tu je i jedna princeza iz Venecije, i mlade Engleskinje koje proučava.

Pisao je pisma supruzi Miodraga Ibrovca, Jelisaveti. Udvarao joj se javno, on oženjen, ona udata i verna mužu. A, jednu je Engleskinju, prema vlastitim rečima, svuko i navuko. Zatim je zaključio sve to govoreći Draganu Aćimoviću: Ah, da znate kakva je slast... na strahu... On čak nekoliko puta nagoveštava da je imao seksualne odnose sa ujnom u Beču, kao student – ali je to ipak bilo pre ženidbe. Glumica Ljubinka Bobić, govorila je je: Znao je Raka Drainac da se udvara, a ne da ucenjuje kao onaj đavo Crnjanski koji je u Stojadinovićevom listu Vreme imao svoju posebnu rubriku razgovora sa beogradskim intelektualkama. A uslov za njegov intervju je bio da dotična „intelektualka“ spava sa gospodinom Crnjanskim... Kad mi je Crnjanski to predložio, oterala sam ga u mesto rođenja... Iskreno, sa muške (i, ženske) strane nema mu se za to šta mnogo zameriti, alal neka mu je. Crnjanski je jednom rekao Momi Kaporu: E, moj mladiću, šta ti znaš o Parizu? Ja sam tamo, dvadesetih, kurcem otvarao vrata po Bul Sen Mišu!

Kroz cele Embahade provejava duh intrige i najnižih ogovaranja. Često je prelažena mera dobrog ukusa a na „umetničko“ mu se to nije moglo odbiti jer je pisao memoare a ne roman (ma koliko on tvrdio da nije tako). Tako je Bulag uvek više voleo da priča o Vesnićki nego o Vesniću a Marinkovića je voleo zato što je bio čuveni ljubavnik. Konzul kraljevine SHS u Danskoj voli da se masira. Opet, Bulagova sekretarica je volela da se sunča na terasi poslanstva ko od majke rođena. Balugdžić je inače pisao za novine samo da bi zaradio para jer njegovoj matoroj metresi nikada nije dosta i koja je volela da se pljeska po butinama. Ipak, na kraju, Balugdžić je veliki poltron. Nije ostavljen na miru ni francuski komandant general Saraj i njegove seksualne komplikacije, a ni Dučić za koga piše da je jedino što je radio u poslanstvu u Grčkoj jeste to da pratio lepe Grkinje niz ulicu uz ulicu. General Živković je peder. O Valentini, gospođi koja je bila direktor jednog časopisa u Berlinu Balug i Crnjanski su pričali nešto što ne može da se štampa. Veljko Petrović u Berlinu gleda za Nemicama. A, Stojadinović kad se najede ajvara puca ko iz topa.

Ne ostavlja čak ni kneza Pavla na miru, naravno tek kada on više nije vlast, prenoseći trač da on nije Karađorđević već sin nekog Engleza sa kojim je njegova majka nemoralno zgrešila. Tu je i jedan „dobronamerni“ trač o tome kako je Rakić po Rimu išao bez šešira kako ne bi morao da ga skida sa glave kad se peva fašistička himna. Kad je knez Pavle bio u poseti Rimu, knjeginju Olgu je merkao Starače, generalni sekretar Fašističke partije. Već pominjani Dučić merka u portugalskom hotelu dve lepotice iz Perua: majku i ćerku - pa, po Crnjanskom, veli: nije ga žao ako mu budu rekle da neće, ali se boji šta će, ako mu kažu da hoće.

Ako je verovati Crnjanskom, jedan od najvećih srpskih pravnika i autora Slobodan Jovanović nije ništa drugo radio nego ogovarao okolinu i cerekao se. Najzad, ono što je slavni pisac napisao o Petru II Karađorđević, bez obzira da li je bio u pravu ili nije, velika je mrlja i njegovoj književnoj zaostavštini jer je više nego očigledno da je to rađeno po narudžbini nečijoj. Jednostavno, veliki pisci se ne smeju spuštati na taj nivo, pogotovu što je Crnjanski već bio u godinama kada je to pisao.

Kad se vratio u zemlju bio je više nego iznenađen. Nije mogao ni sanjati da ga mladi ljudi čitaju i vole. Doživljavao bi ovacije gde god bi se pojavio. Milo Lompar u knjizi Crnjanski – biografija jednog osećanja, opisuje vlastitu spoznaju Crnjanskog tog časa, u vreme njegovog nastupa na književnom matineu u Narodnom pozorištu 1974. godine:

Bio je to trenutak kada se mogla prepoznati pesnička harizma: ništa ne nudi, nikome ne preti, ne obećava, ne kupuje i ne prodaje, samo čini čoveka ozarenim u času kada vazdušasto ništa u rečima postaje stvarnost.

Kao bezinteresno, osećanje ne zna ni za kakav savez sa moćima, nepredvidivo je i neuklopivo, odlazi u rukavac umesto u maticu, jer je često pulsiranje intenziteta, ništa osim toga, kao pulsiranje koje se odvija nepravilno i u čudnim rasponima. Odjednom prepoznajemo kako je ono i nešto intimno, i snažno, i bolje u čoveku: osećanje najdubljeg damara i sasvim sopstvenog drhtaja u ozarenju, kao izbijanje sopstva na svetlost u skokovima i mahovima. Takvo je, ponekad, stapanje sa drugima unutar osećanja, bez ikakvih očekivanja od sveta: osetiti da smo sami i izdvojeni u strasnoj meri kojom nas ta samoća ipak spaja sa drugima.

Na kraju puta, u bolnici, na pitanje doktora „šta bi želeo?“, pisac je odgovorio: „Rujna vina“. Doneli su mu čašu ružice, probao je nekoliko kapi i rekao „Odlično!“. Ubrzo je, nakon toga, umro.

U mrtvačnici je, a zbog bolesti njegove Vide, telo jednog do najvećih srpskih i evropskih pisaca identifikovao domar Udruženja književnika Srbije: Pera Jakić. Ubrzo nakon toga a posle smrti njegove Vide, stan u kojemu su živeli Crnjanski dodeljen je drugim ljudima a oni su insistirali da se sve te hartije i nameštaj što pre izbace kako bi mogli da se usele.

Kako je bilo sa Andrićem, slično je prošao i Crnjanski. Kada je počeo raspad SFRJ najveći ološ od strane srpskih neprijatelja oštrio je svoje pero na srpskog pisca. Kako to uvek biva kod nas: pojedini Srbi nisu zaostajali za drugima u toj prljavoj raboti.

Nije cilj ovoga teksta da se kaže nešto loše o piscu. Njegova dela su u prvom planu. Ovo su samo neka pitanja, misli i dileme koje, eto, mi obični smrtnici imamo pravo da posvetimo ljudima sa kojima smo se mnogo družili i koji nam znače mnogo. Karakter Crnjanskog – to sam hteo da kažem...