&nbsp; &nbsp; &nbsp; &nbsp; &nbsp; &nbsp; &nbsp; &nbsp; &nbsp; &nbsp; &nbsp; &nbsp;&nbsp;<a href="https://draft.blogger.com/blog/post/edit/3234423356824166237/6490693818828945922#" rel="noopener noreferrer" target="_blank"><img src="https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEgX7iYCLtqvs-o0CH1Hl4DdHTD8-ClazYWuQ8DlAAr3Gud99k_jCUkmqwGgvmF3Kjg6sfGFJe4cpQywP6fsT2iPGESoyXG38PbKTWWqnsxJc5p1KGeMyZUOB4e8J61iCr4ebZfeXrTQEbE/s400/16298574_1800932810159156_8329531851066856983_n.jpg" height="296" width="400"></a> 	(ОВО СЕ ЧИТА УЗ МУЗИКУ "ЉУБИО САМ СНАШУ НА САЛАШУ"&nbsp;H - F#7	)		Ја сам, ви баће, што би рек'о један мој друг: чис' баксуз. Сто оних женских работа да туриш у врећу и само један кривак – ја ћу да се за тај кривак уватим. Ал' опет, слатка душа, волим и ја да живим, и да ви кажем лепо сам живео тамо доле. Јес' да је баца има'о дугачак штап а тата тешку руку кад попије, а волео је да потегне, ал' мимо тога било лепо, нека слобода, како да кажем. Важно је било да те не виде, а кад те виде да те не увате. Једино је зајебано што си увече свакако мор'о кући да дођеш. Ал', да простите, ко га јебе. Цео дан у Јоша се купаш и крадеш шотке, придвече маташ у Љуг, после на центар и на томболу – да те бог види. Увече, јес', изеш попару кад дођеш гладан и прљав.	Само, нисам ја 'тео о томе. Већ о том мом баксузлуку, раном. Ич ме није тела срећа. Ко да сам био нека плетибеда. Увек су ми узимали паре кад би мућкао. Никад да падне моја круна или број. Сладолед ми се редовно топио, ћевап из сомуна испадао, у екипу ме не би узимали, у крађи редовно ватали, увек се јачи мерачио на мене. И кад би био слабији имао би буљук старије браће. Богами ми дошло било да молим бабу да ме води да ми сливају страву. Било ме стра', мајку да немам, реко' сад кад треба да се момчим ако ме буде терао овај баксузлук оста ја сува... да не јем гомна и причам срамотно. И није само то, ја сам волео, кад сам одрасто и љубав да потерам, да се загледам онако емоцијски, не само секс. Оно, јесте и секс, али и љубав, запетљах се..... После је испало да сам се џабе плашио. Ништа се ја нисам одвајао од других по питању љубави и секса у Истоку: скоро нико није упражњавао ни једно, ни друго. И даље сам губио на коцки, добијао батине, бацали ме у брану, испадали му суџуци, али: оне ствари сам радио ко и сви други, по систему – прошле године замало, ове године мало ређе.		<pre class="ql-syntax ql-align-justify" spellcheck="false">E - F# -H
</pre>Од Извора тече вода ладна	Па низ поље до Лугова	Поточара на мушицу тад се јавља	И гладне свиње из обора		Љубио сам Зору на Извору	Пратили ме са Радом у Грабља	Крио сам се Крстаном око неких међа	И добио колац у леђа	<a href="https://draft.blogger.com/blog/post/edit/3234423356824166237/6490693818828945922#" rel="noopener noreferrer" target="_blank"><img src="https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEjJ-3GZdCMlJ3hDWx_uYP1kCQGhyphenhyphenNZtMxAzWjAErhr-RPA8Sc9C_XHzwA4kZuJhJs6okJrmlM4bKfNllzowkILkOtV7i_hlf1kVNBVC9SAzbxDZcMV345iNkXiTCqyhdnNvWCNElhazrKQ/s400/18402822_1852022485050188_8364466215783881291_n.jpg" height="333" width="400"></a>		У Истоку је било свега и свачега, ал' што смо имали надимке, то је било ретко 'де. Овде де данас живим има свега пар надимака. Добар дан. Добар дан. Ја сам тај и тај. Не можеш да поваташ конце. За нас са стране користе пар надимака, зависи одакле смо дошли, па смо по томе: Шиптари, Босанчероси или Усташе (има нешто и Бугара с' исток' и југ од земљу). Млађи су или Шоне или Тебра. А код нас надимци ко да их је Његош низао а Толстој турао и у рат и у мир. Први и основни источки надимак је био БАЋЕ. Сви смо ми били једно другоме баће. Тако је било најлакше, ниси морао да памтиш имена, ниси морао да ломаташ језиком око компликованих слогова: де си баће!!! – и готово. Е, после тога баће, надењивали смо разне надимке: не могу сад да лајем и да јем оно што се не је, јер Источани су замерљиви.	&nbsp;Али, то је икебана, права правцата икебана надимака... Многи од људи који су носили те надимке нису више живи: да попијемо баће једну за њихову душу.....		Јурила ме браћа и ујаци	Од Дубраве до Синајских шљивика	Керови ме пратили ко верни рођаци	Све од Граба па до Кореника		Већ сам матор глава ми је бела	А ко јуче бејах момак млад	Ожених се с девојком из рођеног села	Слатком као бостан млад	<a href="https://draft.blogger.com/blog/post/edit/3234423356824166237/6490693818828945922#" rel="noopener noreferrer" target="_blank"><img src="https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEgsZNtCvj4LZPQcWsCUxzjE4Gko6jIbTfigjwlnN4BEjpeMdRCtjh4bSEdGXHJdJ9QsOSoc4Nz3c2Jfn5Pc2rJOLRDZ09U1_-BER2wmjEqHjirCVIsLbQR-Q8yguTe7LtLPU-cbAIfVC3M/s400/14517430_1743965902522514_6701428086819090363_n.jpg" height="400" width="400"></a>		Баће, љубавници нисмо били бог зна какви ал' што смо могли да попијемо: ту нам није било равних. Да смо били кадри макар упола пута да радимо ОНО колико смо могли да попијемо клапуша, Исток би се звао Казанова сити, или у најмању руку Дон Жуан варош. Овако, фала богу постојала Ђаковица и они испод моста иначе би нама то натурили. Добро, несмо били неки швалери ал несмо били баш ни куракасалице. Кад Источанин потегне то није чашица две, може да бидне само литар два и то оне меке, што смо је звали брља, што је код неких само протрчала кроз казанску лулу. Пиво се штедело и слачило јер није увек било пара за њега. Пило се пред задругу, из флаше, мезио се месни на(д)резак упакован у време прве петолетке. Вина смо слабо имали због пламењаче и филоксере између два рата и лењости да се бавимо стрпљивим винским занатом. 'Де да се код нас чека да нешто сазри и одлежи. Море, пили смо је директно из луле. Кад се напијемо мало се повређамо а сутрадан се извињавамо речима: да се ничега не сећамо. Понекад би се и поџапали, ја се несам био никад, понекад би раздвај'о и добио више од оних што се млате. Зато сам се у један ма скроз раздвојио па се сад са овом песмом спајам, зато баћови, удрите....		Газио сам Исток воду 'ладну	Да потерам своју љубав врелу	Подворио нисам мајку јадну	Ал' Гордану волео сам целу.		Газио сам, газићу и газим	Мазио сам, мазићу и мазим	Љубио сам док се љубит дало	Данас схватам: љубио сам мало.	<a href="https://draft.blogger.com/blog/post/edit/3234423356824166237/6490693818828945922#" rel="noopener noreferrer" target="_blank"><img src="https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEjAddj1Ex9MSPQ_E5Sq95GERC_Yw7mZGY6Z1Cwdn2GySslIfr4j_30XN636D-Evt_LzJohGgQRcXInmyTCeiF-s7k0RbNNGPxi-Bbk78X5LL6ZZr6NaDQOC0fKG0gf5MJYn2j5KD8Ih0Ho/s400/16174914_1800932843492486_7784974873381728187_n.jpg" height="400" width="310"></a>		Утекосмо баће. Постадосмо свецки људи. Свуде нас има. Размилели смо се кај пизгаљи по Чаушу. Растурили смо се кај игранка у Драгољевац. Погубисмо се кај овце по бучету. Дочекаше нас по свету са источким гостопримством а ми смо сада због тога љути кај жаковачка ракија. Ћерке нам лепе ко ђураковачке девојке али немају Плаво вече. Клинци играју фудбал кај да су на љубожданском Палаћару тренирали али нису никад видели Трговише&nbsp;и лопту која лети низ поток. Баће, ко на Центру није висио – томе вазда висило, ко се уз Пљосну није дизао – никад му се не диг'о. Ко се низ Болован није спуштао – томе вазда било спуштено. Ко у Трајков вир није јајца умочио – никад не рчкао. Ко у Осојане кокошку није изео – никад певац не био. Ко кроз Гураје није прошо – вазда га Цигани тукли.	Ајд, баће, ваља се, нисмо ми овде дошли што смо жељни нечега, имамо ми код куће да јемо и пијемо, него смо дошли што волимо: живели, прва ко трње, друга ко слама, трећа иде сама.....		Колико је Исток вода ладна	Колико су усне њене вруће	Тол'ко ми је сада судба гадна	Што ме нема око њене куће		Нег' и она ко чувена Цвета	Свакодневно мојом кућом шета	Подворава са мном мајку јадну	И проклиње Исток воду 'ладну.	*Опрема текста: уља на платну Горана Пешића <img src="https://img1.blogblog.com/img/video_object.png" height="266" width="320">

                        


	(ОВО СЕ ЧИТА УЗ МУЗИКУ "ЉУБИО САМ СНАШУ НА САЛАШУ" H - F#7	)
	
	Ја сам, ви баће, што би рек'о један мој друг: чис' баксуз. Сто оних женских работа да туриш у врећу и само један кривак – ја ћу да се за тај кривак уватим. Ал' опет, слатка душа, волим и ја да живим, и да ви кажем лепо сам живео тамо доле. Јес' да је баца има'о дугачак штап а тата тешку руку кад попије, а волео је да потегне, ал' мимо тога било лепо, нека слобода, како да кажем. Важно је било да те не виде, а кад те виде да те не увате. Једино је зајебано што си увече свакако мор'о кући да дођеш. Ал', да простите, ко га јебе. Цео дан у Јоша се купаш и крадеш шотке, придвече маташ у Љуг, после на центар и на томболу – да те бог види. Увече, јес', изеш попару кад дођеш гладан и прљав.
	Само, нисам ја 'тео о томе. Већ о том мом баксузлуку, раном. Ич ме није тела срећа. Ко да сам био нека плетибеда. Увек су ми узимали паре кад би мућкао. Никад да падне моја круна или број. Сладолед ми се редовно топио, ћевап из сомуна испадао, у екипу ме не би узимали, у крађи редовно ватали, увек се јачи мерачио на мене. И кад би био слабији имао би буљук старије браће. Богами ми дошло било да молим бабу да ме води да ми сливају страву. Било ме стра', мајку да немам, реко' сад кад треба да се момчим ако ме буде терао овај баксузлук оста ја сува... да не јем гомна и причам срамотно. И није само то, ја сам волео, кад сам одрасто и љубав да потерам, да се загледам онако емоцијски, не само секс. Оно, јесте и секс, али и љубав, запетљах се..... После је испало да сам се џабе плашио. Ништа се ја нисам одвајао од других по питању љубави и секса у Истоку: скоро нико није упражњавао ни једно, ни друго. И даље сам губио на коцки, добијао батине, бацали ме у брану, испадали му суџуци, али: оне ствари сам радио ко и сви други, по систему – прошле године замало, ове године мало ређе.
	
	
E - F# -H
Од Извора тече вода ладна
	Па низ поље до Лугова
	Поточара на мушицу тад се јавља
	И гладне свиње из обора
	
	Љубио сам Зору на Извору
	Пратили ме са Радом у Грабља
	Крио сам се Крстаном око неких међа
	И добио колац у леђа
	

	
	У Истоку је било свега и свачега, ал' што смо имали надимке, то је било ретко 'де. Овде де данас живим има свега пар надимака. Добар дан. Добар дан. Ја сам тај и тај. Не можеш да поваташ конце. За нас са стране користе пар надимака, зависи одакле смо дошли, па смо по томе: Шиптари, Босанчероси или Усташе (има нешто и Бугара с' исток' и југ од земљу). Млађи су или Шоне или Тебра. А код нас надимци ко да их је Његош низао а Толстој турао и у рат и у мир. Први и основни источки надимак је био БАЋЕ. Сви смо ми били једно другоме баће. Тако је било најлакше, ниси морао да памтиш имена, ниси морао да ломаташ језиком око компликованих слогова: де си баће!!! – и готово. Е, после тога баће, надењивали смо разне надимке: не могу сад да лајем и да јем оно што се не је, јер Источани су замерљиви.	 Али, то је икебана, права правцата икебана надимака... Многи од људи који су носили те надимке нису више живи: да попијемо баће једну за њихову душу.....
	
	Јурила ме браћа и ујаци
	Од Дубраве до Синајских шљивика
	Керови ме пратили ко верни рођаци
	Све од Граба па до Кореника
	
	Већ сам матор глава ми је бела
	А ко јуче бејах момак млад
	Ожених се с девојком из рођеног села
	Слатком као бостан млад
	

	
	Баће, љубавници нисмо били бог зна какви ал' што смо могли да попијемо: ту нам није било равних. Да смо били кадри макар упола пута да радимо ОНО колико смо могли да попијемо клапуша, Исток би се звао Казанова сити, или у најмању руку Дон Жуан варош. Овако, фала богу постојала Ђаковица и они испод моста иначе би нама то натурили. Добро, несмо били неки швалери ал несмо били баш ни куракасалице. Кад Источанин потегне то није чашица две, може да бидне само литар два и то оне меке, што смо је звали брља, што је код неких само протрчала кроз казанску лулу. Пиво се штедело и слачило јер није увек било пара за њега. Пило се пред задругу, из флаше, мезио се месни на(д)резак упакован у време прве петолетке. Вина смо слабо имали због пламењаче и филоксере између два рата и лењости да се бавимо стрпљивим винским занатом. 'Де да се код нас чека да нешто сазри и одлежи. Море, пили смо је директно из луле. Кад се напијемо мало се повређамо а сутрадан се извињавамо речима: да се ничега не сећамо. Понекад би се и поџапали, ја се несам био никад, понекад би раздвај'о и добио више од оних што се млате. Зато сам се у један ма скроз раздвојио па се сад са овом песмом спајам, зато баћови, удрите....
	
	Газио сам Исток воду 'ладну
	Да потерам своју љубав врелу
	Подворио нисам мајку јадну
	Ал' Гордану волео сам целу.
	
	Газио сам, газићу и газим
	Мазио сам, мазићу и мазим
	Љубио сам док се љубит дало
	Данас схватам: љубио сам мало.
	

	
	Утекосмо баће. Постадосмо свецки људи. Свуде нас има. Размилели смо се кај пизгаљи по Чаушу. Растурили смо се кај игранка у Драгољевац. Погубисмо се кај овце по бучету. Дочекаше нас по свету са источким гостопримством а ми смо сада због тога љути кај жаковачка ракија. Ћерке нам лепе ко ђураковачке девојке али немају Плаво вече. Клинци играју фудбал кај да су на љубожданском Палаћару тренирали али нису никад видели Трговише и лопту која лети низ поток. Баће, ко на Центру није висио – томе вазда висило, ко се уз Пљосну није дизао – никад му се не диг'о. Ко се низ Болован није спуштао – томе вазда било спуштено. Ко у Трајков вир није јајца умочио – никад не рчкао. Ко у Осојане кокошку није изео – никад певац не био. Ко кроз Гураје није прошо – вазда га Цигани тукли.
	Ајд, баће, ваља се, нисмо ми овде дошли што смо жељни нечега, имамо ми код куће да јемо и пијемо, него смо дошли што волимо: живели, прва ко трње, друга ко слама, трећа иде сама.....
	
	Колико је Исток вода ладна
	Колико су усне њене вруће
	Тол'ко ми је сада судба гадна
	Што ме нема око њене куће
	
	Нег' и она ко чувена Цвета
	Свакодневно мојом кућом шета
	Подворава са мном мајку јадну
	И проклиње Исток воду 'ладну.
	
*
Опрема текста: уља на платну Горана Пешића





LJUBIO SAM ZORU NA IZVORU

Igor Đurić, pisac, rođen u Istoku!
Goran Pešić, slikar, rođen u Istoku!

Borisav StankovićNečista krvNečista krv je jedno od najpoznatijih dela srpskog pisca epohe moderne Borisava „Bore“ Stankovića. Glavni lik je Sofka, poslednji potomak nekada ugledne vranjske porodice. Govoreći o njoj, Bora zapravo govori o uzdizanju, degeneraciji i gašenju jedne porodice, o moralnom izopačenju njenih članova, nesreći koja pada na Sofkina leđa i prenosi se na njene potomke.Borisav Stanković (Vranje, 31. mart 1876 — Beograd, 22. oktobar 1927) bio je srpski književnik. Najviše se istakao kao pripovedač, romansijer i dramatičar. Njegovo stvaralaštvo uglavnom se svrstava u realizam, premda ima osobine koje naginju ka naturalizmu. Novija kritika svrstava ga u začetnike moderne srpske književnosti. Njegovi romani i pripovetke oslikavaju život ljudi sa juga Srbije. Pripada grupi pripovedača koji su se pojavili na prelazu u 20. vek (Ivi Ćipiku, Petru Kočiću, Milutinu Uskokoviću i drugima). Smatra se jednim od najznačajnijih srpskih književnika.

Necista krv

Borisav Stanković
Nečista krv
Nečista krv je jedno od najpoznatijih dela srpskog pisca epohe moderne Borisava „Bore“ Stankovića. Glavni lik je Sofka, poslednji potomak nekada ugledne vranjske porodice. Govoreći o njoj, Bora zapravo govori o uzdizanju, degeneraciji i gašenju jedne porodice, o moralnom izopačenju njenih članova, nesreći koja pada na Sofkina leđa i prenosi se na njene potomke.
Borisav Stanković (Vranje, 31. mart 1876 — Beograd, 22. oktobar 1927) bio je srpski književnik. Najviše se istakao kao pripovedač, romansijer i dramatičar. Njegovo stvaralaštvo uglavnom se svrstava u realizam, premda ima osobine koje naginju ka naturalizmu. Novija kritika svrstava ga u začetnike moderne srpske književnosti. Njegovi romani i pripovetke oslikavaju život ljudi sa juga Srbije. Pripada grupi pripovedača koji su se pojavili na prelazu u 20. vek (Ivi Ćipiku, Petru Kočiću, Milutinu Uskokoviću i drugima). Smatra se jednim od najznačajnijih srpskih književnika.


Borisav Stanković
Nečista krv
Borisav Stanković (Vranje, 31. mart 1876 — Beograd, 22. oktobar 1927) bio je srpski književnik.

Nečista krv

Ubistvo kneza Mihaila i Događaji o kojima se nije smelo govoritiUBISTVO KNEZA MIHAILA događaji o kojima se nije smelo govoriti I i IIprikupio Il. N. Đukanović, reprint izdanja iz 1936Dve knjige, tvrd povez, ilustrovano, 352 +482 strane, sadržaj : 1.knj. TOPČIDERSKA KATASTROFA 1.Prolog 2.Ubistvo kneza Mihaila 3.Suđenje 4.Posmatranje sa strane 5.Vesti iz novina 6.Epilog, Svetoandrejska skupština, Milivoje Blaznavac - 2.knj. NEKOLIKO PRVAKA LIBERALNIH I ZAVERA 1.Liberali van Srbije 2.Liberali u Srbiji 3.Šta govori svet 4.Zabeleške istaknutih javnih radnika. U smiraj dana, 29. maja po starom ili 10. juna 1868. po novom kalendaru u Košutnjačkoj šumi, na tadašnjoj periferiji Beograda, ubijen je knez Mihailo Obrenović III. Srbija je tada izgubila svog Kneza, a Evropa Prince Michela, kako su ga zvali na dvorovima Pariza, Beča, Londona, Berlina i Petrograda. Mlad, obrazovan, naočit, aristokratskih manira, bio je svuda rado viđen gost. U zvaničnoj audijenciji bio je kod kraljiceViktorije, cara Napoleona III, cara Aleksandra II i dva sultana, Abdul-Medžida i Abdul-Hamida.Pored zalaganja tadašnjih velikih sila, a najviše zaslugom takvog kneza, Srbija je diplomatskim putem (čuvajući brojčano i kvalitetno svoj narod) 1867. godine preuzela od Turske upravu nad preostalim utvrđenim gradovima (Beograd, Smederevo, Šabac, Kladovo i ranije Užice i Soko) i takođe, istim sultanovim fermanom, izdejstvovala da i poslednji turski vojnik napusti Kneževinu. Bio je to, u tom trenutku, maksimum ispunjenja nacionalnih težnji i značajan korak u procesu sticanja nezavisnosti.Uz obaveznog službenog pratioca, ordonansa majora Svetozara Garašanina, sina tadašnjeg predsednika vlade Ilije Garašanina, i poslužitelja Mite, sa knezom su se u Košutnjak, tog kobnog popodneva, izvezle u šetnju i tri žene. Bile su to Tomanija Obrenović, kneževa strina, njena kći Anka Konstantinović, kneževa sestra od strica, i Katarina Konstantinović, kneževa sestričina, odnosno Ankina kći i Tomanijina unuka.Od ranog popodneva u Košutnjaku su bila i četvorica zaverenika sa namerom da ubiju kneza Mihaila i da ponovo dovedu na vlast Aleksandra Karađorđevića. Egzekutori su bili: braća Đorđe i Kosta Radovanović, Lazar Marić i Stanoje Rogić. Treći od braće Radovanović, Pavle, takođe je bio član zavereničke grupe, koji je bio zadužen da nabavi oružje, što je i realizovao. Pavle je bio advokat i dva puta kandidat za narodnog poslanika, Kosta se uspešno bavio proizvodnjom i trgovinom sapuna, dok se Đorđe u poslu nije iskazao, pa je za sebe često govorio da je bivši trgovac. Atentator Marić je jedno vreme bio predsednik okružnog suda u Požarevcu, ali mu je karijera propala zbog ubistva supruge, dok je Rogić bio trgovac.Kosta Radovanović je prvi pucao na kneza, a zatim i ostali. Marić je prvo ranio Katarinu, a zatim ubio Anku, dok je Rogić ranio Garašanina, koji se potom onesvestio. Lakše ranjena Katarina i poslužitelj Mita pobegli su u šumu, dok se gospa Tomanija, već posle prvog pucnja, okrenula nazad ka Beogradu i prva javila o atentatu. Kneza Mihaila i Anku, koji su bespomoćno ležali na zemlji, dokrajčio je, s nekoliko uboda nožem, Kosta Radovanović.Saznavši za atentat, vlasti su odmah obezbedile sve važne državne institucije i stavili pod kontrolu vojsku i policiju, tako da zaverenici nisu ostvarili svoj naum o prevratu. Zaverenici su pohapšeni i osuđeni, a ko je sve iza zavere stajao (pre svega neko od Karađorđevića), nikada nije pouzdano utvrđeno.Posle ubistva kneza Mihaila, kneževska dinastija Obrenović se nastavila Jevremovim potomstvom. Jevremov unuk Milan vladao je kao knez od 1868. do 1882. i kao kralj od 1882. do 1889. godine. Milan je abdicirao u korist sina Aleksandra, koji je vladao do 1903. godine, kada je ubijen. Sa kraljem Aleksandrom (nije imao dece) gasi se dinastija Obrenović.

Ubistvo kneza Mihaila

Ubistvo kneza Mihaila i Događaji o kojima se nije smelo govoriti
UBISTVO KNEZA MIHAILA događaji o kojima se nije smelo govoriti I i II
prikupio Il. N. Đukanović, reprint izdanja iz 1936
Dve knjige, tvrd povez, ilustrovano, 352 +482 strane, sadržaj : 1.knj. TOPČIDERSKA KATASTROFA 1.Prolog 2.Ubistvo kneza Mihaila 3.Suđenje 4.Posmatranje sa strane 5.Vesti iz novina 6.Epilog, Svetoandrejska skupština, Milivoje Blaznavac - 2.knj. NEKOLIKO PRVAKA LIBERALNIH I ZAVERA 1.Liberali van Srbije 2.Liberali u Srbiji 3.Šta govori svet 4.Zabeleške istaknutih javnih radnika.

U smiraj dana, 29. maja po starom ili 10. juna 1868. po novom kalendaru u Košutnjačkoj šumi, na tadašnjoj periferiji Beograda, ubijen je knez Mihailo Obrenović III. Srbija je tada izgubila svog Kneza, a Evropa Prince Michela, kako su ga zvali na dvorovima Pariza, Beča, Londona, Berlina i Petrograda. Mlad, obrazovan, naočit, aristokratskih manira, bio je svuda rado viđen gost. U zvaničnoj audijenciji bio je kod kraljiceViktorije, cara Napoleona III, cara Aleksandra II i dva sultana, Abdul-Medžida i Abdul-Hamida.
Pored zalaganja tadašnjih velikih sila, a najviše zaslugom takvog kneza, Srbija je diplomatskim putem (čuvajući brojčano i kvalitetno svoj narod) 1867. godine preuzela od Turske upravu nad preostalim utvrđenim gradovima (Beograd, Smederevo, Šabac, Kladovo i ranije Užice i Soko) i takođe, istim sultanovim fermanom, izdejstvovala da i poslednji turski vojnik napusti Kneževinu. Bio je to, u tom trenutku, maksimum ispunjenja nacionalnih težnji i značajan korak u procesu sticanja nezavisnosti.
Uz obaveznog službenog pratioca, ordonansa majora Svetozara Garašanina, sina tadašnjeg predsednika vlade Ilije Garašanina, i poslužitelja Mite, sa knezom su se u Košutnjak, tog kobnog popodneva, izvezle u šetnju i tri žene. Bile su to Tomanija Obrenović, kneževa strina, njena kći Anka Konstantinović, kneževa sestra od strica, i Katarina Konstantinović, kneževa sestričina, odnosno Ankina kći i Tomanijina unuka.
Od ranog popodneva u Košutnjaku su bila i četvorica zaverenika sa namerom da ubiju kneza Mihaila i da ponovo dovedu na vlast Aleksandra Karađorđevića. Egzekutori su bili: braća Đorđe i Kosta Radovanović, Lazar Marić i Stanoje Rogić. Treći od braće Radovanović, Pavle, takođe je bio član zavereničke grupe, koji je bio zadužen da nabavi oružje, što je i realizovao. Pavle je bio advokat i dva puta kandidat za narodnog poslanika, Kosta se uspešno bavio proizvodnjom i trgovinom sapuna, dok se Đorđe u poslu nije iskazao, pa je za sebe često govorio da je bivši trgovac. Atentator Marić je jedno vreme bio predsednik okružnog suda u Požarevcu, ali mu je karijera propala zbog ubistva supruge, dok je Rogić bio trgovac.
Kosta Radovanović je prvi pucao na kneza, a zatim i ostali. Marić je prvo ranio Katarinu, a zatim ubio Anku, dok je Rogić ranio Garašanina, koji se potom onesvestio. Lakše ranjena Katarina i poslužitelj Mita pobegli su u šumu, dok se gospa Tomanija, već posle prvog pucnja, okrenula nazad ka Beogradu i prva javila o atentatu. Kneza Mihaila i Anku, koji su bespomoćno ležali na zemlji, dokrajčio je, s nekoliko uboda nožem, Kosta Radovanović.
Saznavši za atentat, vlasti su odmah obezbedile sve važne državne institucije i stavili pod kontrolu vojsku i policiju, tako da zaverenici nisu ostvarili svoj naum o prevratu. Zaverenici su pohapšeni i osuđeni, a ko je sve iza zavere stajao (pre svega neko od Karađorđevića), nikada nije pouzdano utvrđeno.
Posle ubistva kneza Mihaila, kneževska dinastija Obrenović se nastavila Jevremovim potomstvom. Jevremov unuk Milan vladao je kao knez od 1868. do 1882. i kao kralj od 1882. do 1889. godine. Milan je abdicirao u korist sina Aleksandra, koji je vladao do 1903. godine, kada je ubijen. Sa kraljem Aleksandrom (nije imao dece) gasi se dinastija Obrenović.



 







Ubistvo kneza Mihaila i Događaji o kojima se nije smelo govoriti REPRINT IZDANJE IZ 1935 

Boro KrivokapićUmorna levicaIntervji sa Milan Kasanin, Vladimir Pogacic, Krsto Skanata, Vidosav Stevanovic, Miodrag Bulatovic, Mira Trailovic, Dragutin Gostuski, Bogdan Bogdanovic i drugi.Novinar i publicista Boro Krivokapić , kolumnista "Pobjede" i dugogodišnji novinar "NIN"-a ostaće upamćen i po knjigama "Pitao sam Krležu" i "Treba li spaliti Kiša".

Umorna levica

Boro Krivokapić
Umorna levica
Intervji sa Milan Kasanin, Vladimir Pogacic, Krsto Skanata, Vidosav Stevanovic, Miodrag Bulatovic, Mira Trailovic, Dragutin Gostuski, Bogdan Bogdanovic i drugi.
Novinar i publicista Boro Krivokapić , kolumnista "Pobjede" i dugogodišnji novinar "NIN"-a ostaće upamćen i po knjigama "Pitao sam Krležu" i "Treba li spaliti Kiša".


Atanasije StojkovićAristid i NatalijaAristid i Natalija je didaktičko-sentimentalni roman, koji prati životni put glavnog junaka Aristida, njegovu i Natalijinu ljubav i bračni život. To je reprezentativno delo sentimentalizma, opšteevropskog književnog pravca, i u sebi sabira ne samo njegove tipične teme: prijateljstvo i ljubav, idiličan porodi­čni život, suprotstavljanje seoskog života gradskom već i naglašenu osećajnost u opisima, lirska raspoloženja i patetičan ton „slatkog stila”. U skladu sa prosvetiteljskim idejama, ovaj roman predstavlja i praktičan priručnik za ispunjen, zadovoljan i srećan život.*Atanasije Stojković (Ruma, 20. septembar 1773 — Harkov, 2. jun 1832) bio je srpski pisac i naučnik, ruski akademik, profesor i rektor univerziteta u Harkovu, pisac prve knjige iz fizike na srpskom jeziku, pisac prvog romana u novijoj srpskoj istoriji, kao i prevodilac Novog zaveta na slavenoserbski.

Aristid i Natalija

Atanasije Stojković
Aristid i Natalija
Aristid i Natalija je didaktičko-sentimentalni roman, koji prati životni put glavnog junaka Aristida, njegovu i Natalijinu ljubav i bračni život. To je reprezentativno delo sentimentalizma, opšteevropskog književnog pravca, i u sebi sabira ne samo njegove tipične teme: prijateljstvo i ljubav, idiličan porodi­čni život, suprotstavljanje seoskog života gradskom već i naglašenu osećajnost u opisima, lirska raspoloženja i patetičan ton „slatkog stila”. U skladu sa prosvetiteljskim idejama, ovaj roman predstavlja i praktičan priručnik za ispunjen, zadovoljan i srećan život.
*
Atanasije Stojković (Ruma, 20. septembar 1773 — Harkov, 2. jun 1832) bio je srpski pisac i naučnik, ruski akademik, profesor i rektor univerziteta u Harkovu, pisac prve knjige iz fizike na srpskom jeziku, pisac prvog romana u novijoj srpskoj istoriji, kao i prevodilac Novog zaveta na slavenoserbski.


Julijan Semjonov Treća karta Španjolska varijanta POLITIČKE KRONIKE (1938-1941)ŠtirlicJulijan Semjonovič Semjonov, rođen kao Julijan Semjonovič Liandres (rus. Юлиан Семёнович Ля́ндрес) (1931 - 1993), bio je sovjetski književnik i novinar, poznat kao jedan od pionira istraživačkog novinarstva u SSSR-u, ali još više po nizu popularnih špijunskih romana od kojih su mnogi dobili filmske i TV ekranizacije. Među njima se najviše ističe ciklus o sovjetskom obavještajcu Maskimu Isajevu koji je zahvaljujući popularnoj miniseriji Sedamnaest trenutaka proljeća pod imenom `Stierlitz` postao jedna od najvećih ikona sovjetske popualrne kulture.﻿Otto Max von Stierlitz (fonetski: Oto Maks fon Štirlic; rus. Maks Otto fon Štirlic) je najpoznatiji pseudonim koji koristi fiktivni lik sovjetskog obavještajca koga je stvorio Julijan Semjonov, a koji se danas smatra jednim od najpopularnijih ikona sovjetske popularne kulture, odnosno svojevrsnim sovjetskim ili ruskim ekvivalentom Jamesa Bonda. Prvi put se pojavio 1966. godine kao protagonist romana Lozinka nije potrebna, u kojoj je koristio ime Maksim Maksimovič Isajev (rus. Maksim Maksimovič Isaev), da bi se u romanu Dragulji za diktaturu proletarijata iz 1974. godine otkrilo kako mu je pravo ime Vsevolod Vladimirovič Vladimirov (rus. Vsevolod Vladimirovič Vladimirov). Semjonov je od 1966. do 1988. napisao ukupno 14 romana u kojima je opisao njegovu karijeru koja počinje u Čeki pred kraj građanskog rata (Dragulji za diktaturu proletarijata), i nastavlja se sve do Hladnog rata u Zapadnom Berlinu krajem 1960-ih, gdje je smještena radnja romana Bomba za predsjednika. Isajev je, međutim, najpoznatijim po svojim pustolovinama u doba Drugog svjetskog rata kada se pod pseudonimom Stierlitz uspio infiltrirati u sam vrh njemačke obavještajne službe SD, a što je opisano u romanu Sedamnaest trenutaka proljeća, a potom u istoimenoj TV-seriji koja je stekla izuzetnu popularnost, i u kojoj je njegovu ulogu tumačio Vjačeslav Tihonov. Osim u toj seriji, Stierlitz se pojavljuje kao protagonist još nekoliko filmova i TV-serija. Stierlitz, koji je često navođen kao svojevrsna antiteza Bonda, s obzirom na hladnokrvnost, asketski način života i preferiranje korištenja razuma umjesto fizičke sile, u SSSR-u je zbog svojih sposobnosti također postao predmetom niza subverzivnih i ironičnih viceva nalik na one koji će se kasnije pričati o Chucku Norrisu.

Treca karta

Julijan Semjonov  
Treća karta 
Španjolska varijanta 
POLITIČKE KRONIKE (1938-1941)
Štirlic
Julijan Semjonovič Semjonov, rođen kao Julijan Semjonovič Liandres (rus. Юлиан Семёнович Ля́ндрес) (1931 - 1993), bio je sovjetski književnik i novinar, poznat kao jedan od pionira istraživačkog novinarstva u SSSR-u, ali još više po nizu popularnih špijunskih romana od kojih su mnogi dobili filmske i TV ekranizacije. Među njima se najviše ističe ciklus o sovjetskom obavještajcu Maskimu Isajevu koji je zahvaljujući popularnoj miniseriji Sedamnaest trenutaka proljeća pod imenom `Stierlitz` postao jedna od najvećih ikona sovjetske popualrne kulture.
Otto Max von Stierlitz (fonetski: Oto Maks fon Štirlic; rus. Maks Otto fon Štirlic) je najpoznatiji pseudonim koji koristi fiktivni lik sovjetskog obavještajca koga je stvorio Julijan Semjonov, a koji se danas smatra jednim od najpopularnijih ikona sovjetske popularne kulture, odnosno svojevrsnim sovjetskim ili ruskim ekvivalentom Jamesa Bonda.

Prvi put se pojavio 1966. godine kao protagonist romana Lozinka nije potrebna, u kojoj je koristio ime Maksim Maksimovič Isajev (rus. Maksim Maksimovič Isaev), da bi se u romanu Dragulji za diktaturu proletarijata iz 1974. godine otkrilo kako mu je pravo ime Vsevolod Vladimirovič Vladimirov (rus. Vsevolod Vladimirovič Vladimirov). Semjonov je od 1966. do 1988. napisao ukupno 14 romana u kojima je opisao njegovu karijeru koja počinje u Čeki pred kraj građanskog rata (Dragulji za diktaturu proletarijata), i nastavlja se sve do Hladnog rata u Zapadnom Berlinu krajem 1960-ih, gdje je smještena radnja romana Bomba za predsjednika. Isajev je, međutim, najpoznatijim po svojim pustolovinama u doba Drugog svjetskog rata kada se pod pseudonimom Stierlitz uspio infiltrirati u sam vrh njemačke obavještajne službe SD, a što je opisano u romanu Sedamnaest trenutaka proljeća, a potom u istoimenoj TV-seriji koja je stekla izuzetnu popularnost, i u kojoj je njegovu ulogu tumačio Vjačeslav Tihonov. Osim u toj seriji, Stierlitz se pojavljuje kao protagonist još nekoliko filmova i TV-serija.

Stierlitz, koji je često navođen kao svojevrsna antiteza Bonda, s obzirom na hladnokrvnost, asketski način života i preferiranje korištenja razuma umjesto fizičke sile, u SSSR-u je zbog svojih sposobnosti također postao predmetom niza subverzivnih i ironičnih viceva nalik na one koji će se kasnije pričati o Chucku Norrisu.



Julijan Semjonov  Treća karta Španjolska varijanta Štirlic POLITIČKE KRONIKE (1938-1941)

Treća karta

Igor ĐurićDnevnik knjigovođeOva knjiga, pričajući o sudbini i životnoj priči jednog čoveka koji je vodio svoj dnevnik decenijama, pokušava da na specifičan ali književni način kaže, između ostalog, šta se zapravo događalo Srbima sa Kosova i Metohije posle Drugog svetskog rata pa sve do egzodusa na kraju dvadesetog veka i da u tim događajima proba da pronađe makar deo uzroka za potonju kolektivnu tragediju. Kroz lične uspone i padove glavnoga junaka, kroz njegove zablude ili dobre izbore, kroz priču o jednom vremenu, pratiće se opšti usponi i padovi, dobri ili loši kolektivni izbori, sudbina tamošnjeg naroda i sve ono što je prethodilo fatalnom ishodu, ali: implicitno. Na svakome je da pojedinačno dođe do zaključaka.Pre svega, cilj ovoga spisa je pokušaj da se opiše atmosfera (ili: atmosfere?!) jednog vremena, njegov duh i kretanje jednog čoveka u toj epohi. Atmosfera između dva svetska rata. Atmosfera posle oslobođenja i u periodu obnove. Atmosfera jednog gradića u Metohiji. Atmosfera praznovanja, dočeka novih godina, vremena kada životni standard raste. Atmosfera opuštenosti. Atmosfera kafane šezdesetih godina. Atmosfera licemerja i laži. Atmosfera dvoličnosti. Atmosfera pada standarda: životnog i sistema vrednosti. Atmosfera nesigurnosti, ugroženosti, beznadežnosti. Atmosfera poniženja i duhovnog posrnuća. Atmosfera početka kraja. Atmosfera rata i pogroma. Atmosfera nerazumevanja. Porodična atmosfera.U žiži interesovanja ove knjige jeste pokušaj da se opiše štetnost komunističke ideologije (i vladavine komunista) za srpske interese na Kosovu i Metohiji čak i onda kada je izgledalo da stvari kreću ka boljemu, lažnost parole bratstva i jedinstva, ali i nesnalaženje glavnog junaka, pa samim tim i nekih drugih Srba, njihovo nečinjenje i krivica onih Srba koji su podlegli toj ideologiji, iskreno ili lažno verujući da stvaraju bolje i humanije društvo. Sveobuhvatno i ako ćemo pravo: to je generalno bio problem srpskog naroda. Jedino su Srbi u SFRJ iskreno verovali u tu ideologiju i poslednji su se (ako su uopšte?!) otresli te iluzije koja ih je koštala mnogo, čak i kada se činilo da daje dosta. Još u vremenu ustavnih promena šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka bilo je predvidljivo kuda je pošla federacija. Osamdesetih godina kada manje-više svi govore da ne žele više da žive u zajedničkoj državi jedino Srbi i dalje insistiraju na tome ali ne zbog očuvanja jedinstvenog srpskog prostora već zbog zablude da možemo živeti zajedno i ravnopravno.U centru dešavanja je glavni junak, knjigovođa i intelektualac, komunista i aktivista, ljubitelj kapljice, knjige i filma, „zvezdaš“, čovek koji je vodio svoj dnevnik od 1953. godine pa sve do svoje smrti 2012. godine. On je bio osoba čiji su život obeležile i ličnost uobličile reči koje počinju na slovo „K“: Kosovo, komunizam, knjigovodstvo, kafana, knjige i kino. *Iz Vikipedije:Igor Đurić (Istok, 26. januar 1968) srpski je pisac.Bibliografija„Nedovršene pesme“, zbirka pesama, Istok, Omladinski savet (1997)„Neki drugi Nemci“, Hvosno broj 43 (2005)„Gde su leševi?“, Hvosno broj 44 (2005)„Kad riče bradavičasto prase“„“, Hvosno broj 46 (2005)„Kolona“, roman, Dom kulture Sveti Sava, Istok (2005)Koscenarista za dokumentarni film „Ostala je reč“;„Pravi film je bajka“, Hvosno broj 51 (2006)„Plače li ona loza“, Hvosno broj 52 (2007)„Raseljenik“, roman, internet izdanje (2004)[1]„Srpska usplahirenost“, Hvosno broj 53, (2007)„Istočke priče“, zbirka priča, UG Izvor-Istok (2009)„Jedna godina u Njujorku“, putopis, internet izdanje„Četiri priče“, priče„Moj Istok ispod Mokre Gore“, Hvosno broj 61 (2009)„Metohija i Kosovo“, zbirka eseja, JRJ, Zemun 2010;„Istočki esesovac“, Hvosno broj 64, 2010;„Ras“, zbornik za preporod raške oblasti (2010)„Sunčan dan“, Zbornik Svetlost kresiva, Žitište (2010)„Zamalo prvi put“, Zbirka kratkih priča, Alma, Beograd (2011)Prikaz knjige Ćele kula, Antonio Evanđelista, Lestve broj 2 (2012)„Klinički život“, roman, Stara knjiga (2012)„Odricanje od Srbije“, Lestve broj 3 (2012)„Strah“, Lestve broj 4 (2012)„Istočke priče“, Sentimentalna istorija jedne varoši, Sveti Sava, Kosovska Mitrovica (2013)„Ljudi moji“, zbirka pesama o palanačkim karakterima, Stara knjiga (2013)"Stvarno se (samo) prvi put", Najbolje kratke priče, ALMA, Beograd, (2014)"Iz Istočkih priča", Lestve broj 9 (2015)"Svi su mučeni pa ubijeni", Časopis Nezaborav, broj 5, avgust (2015)Roman „Vreme zlih pastrmki - porodična istorija potomaka kuće od kamena - porodična basna”, Lestve, Kosovska Mitrovica, (2016)Roman „Deveti krug Svetog kralja – Izopačeno vreme velike devetke”, roman, Kapija, Lazarevac, (2017)"Logor Dečani 1947-1952", Lestve, broj 15, 2020;„Dnevnik knjigovođe: završni račun”, roman, Lestve, Kosovska Mitrovica, (2021);„Doktor Vladimir Sergejevič Čistov u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca/Jugoslaviji”, (Igor Đurić i Momir Ninković), Zbornik naučnih radova „Ruska emigracija na Balkanu”, Institut nacionalne istorije Moskovskog univerziteta Lomonosov, (2022)

Dnevnik knjigovodje - Zavrsni racun

Igor Đurić
Dnevnik knjigovođe
Ova knjiga, pričajući o sudbini i životnoj priči jednog čoveka koji je vodio svoj dnevnik decenijama, pokušava da na specifičan ali književni način kaže, između ostalog, šta se zapravo događalo Srbima sa Kosova i Metohije posle Drugog svetskog rata pa sve do egzodusa na kraju dvadesetog veka i da u tim događajima proba da pronađe makar deo uzroka za potonju kolektivnu tragediju. Kroz lične uspone i padove glavnoga junaka, kroz njegove zablude ili dobre izbore, kroz priču o jednom vremenu, pratiće se opšti usponi i padovi, dobri ili loši kolektivni izbori, sudbina tamošnjeg naroda i sve ono što je prethodilo fatalnom ishodu, ali: implicitno. Na svakome je da pojedinačno dođe do zaključaka.
Pre svega, cilj ovoga spisa je pokušaj da se opiše atmosfera (ili: atmosfere?!) jednog vremena, njegov duh i kretanje jednog čoveka u toj epohi. Atmosfera između dva svetska rata. Atmosfera posle oslobođenja i u periodu obnove. Atmosfera jednog gradića u Metohiji. Atmosfera praznovanja, dočeka novih godina, vremena kada životni standard raste. Atmosfera opuštenosti. Atmosfera kafane šezdesetih godina. Atmosfera licemerja i laži. Atmosfera dvoličnosti. Atmosfera pada standarda: životnog i sistema vrednosti. Atmosfera nesigurnosti, ugroženosti, beznadežnosti. Atmosfera poniženja i duhovnog posrnuća. Atmosfera početka kraja. Atmosfera rata i pogroma. Atmosfera nerazumevanja. Porodična atmosfera.
U žiži interesovanja ove knjige jeste pokušaj da se opiše štetnost komunističke ideologije (i vladavine komunista) za srpske interese na Kosovu i Metohiji čak i onda kada je izgledalo da stvari kreću ka boljemu, lažnost parole bratstva i jedinstva, ali i nesnalaženje glavnog junaka, pa samim tim i nekih drugih Srba, njihovo nečinjenje i krivica onih Srba koji su podlegli toj ideologiji, iskreno ili lažno verujući da stvaraju bolje i humanije društvo. 
Sveobuhvatno i ako ćemo pravo: to je generalno bio problem srpskog naroda. Jedino su Srbi u SFRJ iskreno verovali u tu ideologiju i poslednji su se (ako su uopšte?!) otresli te iluzije koja ih je koštala mnogo, čak i kada se činilo da daje dosta. Još u vremenu ustavnih promena šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka bilo je predvidljivo kuda je pošla federacija. Osamdesetih godina kada manje-više svi govore da ne žele više da žive u zajedničkoj državi jedino Srbi i dalje insistiraju na tome ali ne zbog očuvanja jedinstvenog srpskog prostora već zbog zablude da možemo živeti zajedno i ravnopravno.
U centru dešavanja je glavni junak, knjigovođa i intelektualac, komunista i aktivista, ljubitelj kapljice, knjige i filma, „zvezdaš“, čovek koji je vodio svoj dnevnik od 1953. godine pa sve do svoje smrti 2012. godine. On je bio osoba čiji su život obeležile i ličnost uobličile reči koje počinju na slovo „K“: Kosovo, komunizam, knjigovodstvo, kafana, knjige i kino. 
*
Iz Vikipedije:
Igor Đurić (Istok, 26. januar 1968) srpski je pisac.
Bibliografija
„Nedovršene pesme“, zbirka pesama, Istok, Omladinski savet (1997)
„Neki drugi Nemci“, Hvosno broj 43 (2005)
„Gde su leševi?“, Hvosno broj 44 (2005)
„Kad riče bradavičasto prase“„“, Hvosno broj 46 (2005)
„Kolona“, roman, Dom kulture Sveti Sava, Istok (2005)
Koscenarista za dokumentarni film „Ostala je reč“;
„Pravi film je bajka“, Hvosno broj 51 (2006)
„Plače li ona loza“, Hvosno broj 52 (2007)
„Raseljenik“, roman, internet izdanje (2004)[1]
„Srpska usplahirenost“, Hvosno broj 53, (2007)
„Istočke priče“, zbirka priča, UG Izvor-Istok (2009)
„Jedna godina u Njujorku“, putopis, internet izdanje
„Četiri priče“, priče
„Moj Istok ispod Mokre Gore“, Hvosno broj 61 (2009)
„Metohija i Kosovo“, zbirka eseja, JRJ, Zemun 2010;
„Istočki esesovac“, Hvosno broj 64, 2010;
„Ras“, zbornik za preporod raške oblasti (2010)
„Sunčan dan“, Zbornik Svetlost kresiva, Žitište (2010)
„Zamalo prvi put“, Zbirka kratkih priča, Alma, Beograd (2011)
Prikaz knjige Ćele kula, Antonio Evanđelista, Lestve broj 2 (2012)
„Klinički život“, roman, Stara knjiga (2012)
„Odricanje od Srbije“, Lestve broj 3 (2012)
„Strah“, Lestve broj 4 (2012)
„Istočke priče“, Sentimentalna istorija jedne varoši, Sveti Sava, Kosovska Mitrovica (2013)
„Ljudi moji“, zbirka pesama o palanačkim karakterima, Stara knjiga (2013)
"Stvarno se (samo) prvi put", Najbolje kratke priče, ALMA, Beograd, (2014)
"Iz Istočkih priča", Lestve broj 9 (2015)
"Svi su mučeni pa ubijeni", Časopis Nezaborav, broj 5, avgust (2015)
Roman „Vreme zlih pastrmki - porodična istorija potomaka kuće od kamena - porodična basna”, Lestve, Kosovska Mitrovica, (2016)
Roman „Deveti krug Svetog kralja – Izopačeno vreme velike devetke”, roman, Kapija, Lazarevac, (2017)
"Logor Dečani 1947-1952", Lestve, broj 15, 2020;
„Dnevnik knjigovođe: završni račun”, roman, Lestve, Kosovska Mitrovica, (2021);
„Doktor Vladimir Sergejevič Čistov u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca/Jugoslaviji”, (Igor Đurić i Momir Ninković), Zbornik naučnih radova „Ruska emigracija na Balkanu”, Institut nacionalne istorije Moskovskog univerziteta Lomonosov, (2022)



Kosovo i Metohija Milisav Đurić dnevnik Istok knjigovođa Igor Đurić

Dnevnik knjigovođe - Završni račun

Sotheby's catalog 2007, London july 2007English literature, history, children's books and illustrationsEngleska književnost, istorija, knjige za decu i ilustracije.

Sotheby's catalog 2007

Sotheby's catalog 2007, London july 2007
English literature, history, children's books and illustrations
Engleska književnost, istorija, knjige za decu i ilustracije.


LJUBIO SAM ZORU NA IZVORU

IGOR ĐURIĆ

Vreme zlih pastrmki

Dnevnik knjigovođe

Deveti krug svetog kralja