&nbsp; &nbsp; &nbsp; &nbsp; &nbsp; &nbsp; &nbsp; &nbsp; &nbsp; &nbsp; &nbsp; &nbsp;&nbsp;<a href="https://draft.blogger.com/blog/post/edit/3234423356824166237/6490693818828945922#" rel="noopener noreferrer" target="_blank"><img src="https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEgX7iYCLtqvs-o0CH1Hl4DdHTD8-ClazYWuQ8DlAAr3Gud99k_jCUkmqwGgvmF3Kjg6sfGFJe4cpQywP6fsT2iPGESoyXG38PbKTWWqnsxJc5p1KGeMyZUOB4e8J61iCr4ebZfeXrTQEbE/s400/16298574_1800932810159156_8329531851066856983_n.jpg" height="296" width="400"></a> 	(ОВО СЕ ЧИТА УЗ МУЗИКУ "ЉУБИО САМ СНАШУ НА САЛАШУ"&nbsp;H - F#7	)		Ја сам, ви баће, што би рек'о један мој друг: чис' баксуз. Сто оних женских работа да туриш у врећу и само један кривак – ја ћу да се за тај кривак уватим. Ал' опет, слатка душа, волим и ја да живим, и да ви кажем лепо сам живео тамо доле. Јес' да је баца има'о дугачак штап а тата тешку руку кад попије, а волео је да потегне, ал' мимо тога било лепо, нека слобода, како да кажем. Важно је било да те не виде, а кад те виде да те не увате. Једино је зајебано што си увече свакако мор'о кући да дођеш. Ал', да простите, ко га јебе. Цео дан у Јоша се купаш и крадеш шотке, придвече маташ у Љуг, после на центар и на томболу – да те бог види. Увече, јес', изеш попару кад дођеш гладан и прљав.	Само, нисам ја 'тео о томе. Већ о том мом баксузлуку, раном. Ич ме није тела срећа. Ко да сам био нека плетибеда. Увек су ми узимали паре кад би мућкао. Никад да падне моја круна или број. Сладолед ми се редовно топио, ћевап из сомуна испадао, у екипу ме не би узимали, у крађи редовно ватали, увек се јачи мерачио на мене. И кад би био слабији имао би буљук старије браће. Богами ми дошло било да молим бабу да ме води да ми сливају страву. Било ме стра', мајку да немам, реко' сад кад треба да се момчим ако ме буде терао овај баксузлук оста ја сува... да не јем гомна и причам срамотно. И није само то, ја сам волео, кад сам одрасто и љубав да потерам, да се загледам онако емоцијски, не само секс. Оно, јесте и секс, али и љубав, запетљах се..... После је испало да сам се џабе плашио. Ништа се ја нисам одвајао од других по питању љубави и секса у Истоку: скоро нико није упражњавао ни једно, ни друго. И даље сам губио на коцки, добијао батине, бацали ме у брану, испадали му суџуци, али: оне ствари сам радио ко и сви други, по систему – прошле године замало, ове године мало ређе.		<pre class="ql-syntax ql-align-justify" spellcheck="false">E - F# -H
</pre>Од Извора тече вода ладна	Па низ поље до Лугова	Поточара на мушицу тад се јавља	И гладне свиње из обора		Љубио сам Зору на Извору	Пратили ме са Радом у Грабља	Крио сам се Крстаном око неких међа	И добио колац у леђа	<a href="https://draft.blogger.com/blog/post/edit/3234423356824166237/6490693818828945922#" rel="noopener noreferrer" target="_blank"><img src="https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEjJ-3GZdCMlJ3hDWx_uYP1kCQGhyphenhyphenNZtMxAzWjAErhr-RPA8Sc9C_XHzwA4kZuJhJs6okJrmlM4bKfNllzowkILkOtV7i_hlf1kVNBVC9SAzbxDZcMV345iNkXiTCqyhdnNvWCNElhazrKQ/s400/18402822_1852022485050188_8364466215783881291_n.jpg" height="333" width="400"></a>		У Истоку је било свега и свачега, ал' што смо имали надимке, то је било ретко 'де. Овде де данас живим има свега пар надимака. Добар дан. Добар дан. Ја сам тај и тај. Не можеш да поваташ конце. За нас са стране користе пар надимака, зависи одакле смо дошли, па смо по томе: Шиптари, Босанчероси или Усташе (има нешто и Бугара с' исток' и југ од земљу). Млађи су или Шоне или Тебра. А код нас надимци ко да их је Његош низао а Толстој турао и у рат и у мир. Први и основни источки надимак је био БАЋЕ. Сви смо ми били једно другоме баће. Тако је било најлакше, ниси морао да памтиш имена, ниси морао да ломаташ језиком око компликованих слогова: де си баће!!! – и готово. Е, после тога баће, надењивали смо разне надимке: не могу сад да лајем и да јем оно што се не је, јер Источани су замерљиви.	&nbsp;Али, то је икебана, права правцата икебана надимака... Многи од људи који су носили те надимке нису више живи: да попијемо баће једну за њихову душу.....		Јурила ме браћа и ујаци	Од Дубраве до Синајских шљивика	Керови ме пратили ко верни рођаци	Све од Граба па до Кореника		Већ сам матор глава ми је бела	А ко јуче бејах момак млад	Ожених се с девојком из рођеног села	Слатком као бостан млад	<a href="https://draft.blogger.com/blog/post/edit/3234423356824166237/6490693818828945922#" rel="noopener noreferrer" target="_blank"><img src="https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEgsZNtCvj4LZPQcWsCUxzjE4Gko6jIbTfigjwlnN4BEjpeMdRCtjh4bSEdGXHJdJ9QsOSoc4Nz3c2Jfn5Pc2rJOLRDZ09U1_-BER2wmjEqHjirCVIsLbQR-Q8yguTe7LtLPU-cbAIfVC3M/s400/14517430_1743965902522514_6701428086819090363_n.jpg" height="400" width="400"></a>		Баће, љубавници нисмо били бог зна какви ал' што смо могли да попијемо: ту нам није било равних. Да смо били кадри макар упола пута да радимо ОНО колико смо могли да попијемо клапуша, Исток би се звао Казанова сити, или у најмању руку Дон Жуан варош. Овако, фала богу постојала Ђаковица и они испод моста иначе би нама то натурили. Добро, несмо били неки швалери ал несмо били баш ни куракасалице. Кад Источанин потегне то није чашица две, може да бидне само литар два и то оне меке, што смо је звали брља, што је код неких само протрчала кроз казанску лулу. Пиво се штедело и слачило јер није увек било пара за њега. Пило се пред задругу, из флаше, мезио се месни на(д)резак упакован у време прве петолетке. Вина смо слабо имали због пламењаче и филоксере између два рата и лењости да се бавимо стрпљивим винским занатом. 'Де да се код нас чека да нешто сазри и одлежи. Море, пили смо је директно из луле. Кад се напијемо мало се повређамо а сутрадан се извињавамо речима: да се ничега не сећамо. Понекад би се и поџапали, ја се несам био никад, понекад би раздвај'о и добио више од оних што се млате. Зато сам се у један ма скроз раздвојио па се сад са овом песмом спајам, зато баћови, удрите....		Газио сам Исток воду 'ладну	Да потерам своју љубав врелу	Подворио нисам мајку јадну	Ал' Гордану волео сам целу.		Газио сам, газићу и газим	Мазио сам, мазићу и мазим	Љубио сам док се љубит дало	Данас схватам: љубио сам мало.	<a href="https://draft.blogger.com/blog/post/edit/3234423356824166237/6490693818828945922#" rel="noopener noreferrer" target="_blank"><img src="https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEjAddj1Ex9MSPQ_E5Sq95GERC_Yw7mZGY6Z1Cwdn2GySslIfr4j_30XN636D-Evt_LzJohGgQRcXInmyTCeiF-s7k0RbNNGPxi-Bbk78X5LL6ZZr6NaDQOC0fKG0gf5MJYn2j5KD8Ih0Ho/s400/16174914_1800932843492486_7784974873381728187_n.jpg" height="400" width="310"></a>		Утекосмо баће. Постадосмо свецки људи. Свуде нас има. Размилели смо се кај пизгаљи по Чаушу. Растурили смо се кај игранка у Драгољевац. Погубисмо се кај овце по бучету. Дочекаше нас по свету са источким гостопримством а ми смо сада због тога љути кај жаковачка ракија. Ћерке нам лепе ко ђураковачке девојке али немају Плаво вече. Клинци играју фудбал кај да су на љубожданском Палаћару тренирали али нису никад видели Трговише&nbsp;и лопту која лети низ поток. Баће, ко на Центру није висио – томе вазда висило, ко се уз Пљосну није дизао – никад му се не диг'о. Ко се низ Болован није спуштао – томе вазда било спуштено. Ко у Трајков вир није јајца умочио – никад не рчкао. Ко у Осојане кокошку није изео – никад певац не био. Ко кроз Гураје није прошо – вазда га Цигани тукли.	Ајд, баће, ваља се, нисмо ми овде дошли што смо жељни нечега, имамо ми код куће да јемо и пијемо, него смо дошли што волимо: живели, прва ко трње, друга ко слама, трећа иде сама.....		Колико је Исток вода ладна	Колико су усне њене вруће	Тол'ко ми је сада судба гадна	Што ме нема око њене куће		Нег' и она ко чувена Цвета	Свакодневно мојом кућом шета	Подворава са мном мајку јадну	И проклиње Исток воду 'ладну.	*Опрема текста: уља на платну Горана Пешића <img src="https://img1.blogblog.com/img/video_object.png" height="266" width="320">

                        


	(ОВО СЕ ЧИТА УЗ МУЗИКУ "ЉУБИО САМ СНАШУ НА САЛАШУ" H - F#7	)
	
	Ја сам, ви баће, што би рек'о један мој друг: чис' баксуз. Сто оних женских работа да туриш у врећу и само један кривак – ја ћу да се за тај кривак уватим. Ал' опет, слатка душа, волим и ја да живим, и да ви кажем лепо сам живео тамо доле. Јес' да је баца има'о дугачак штап а тата тешку руку кад попије, а волео је да потегне, ал' мимо тога било лепо, нека слобода, како да кажем. Важно је било да те не виде, а кад те виде да те не увате. Једино је зајебано што си увече свакако мор'о кући да дођеш. Ал', да простите, ко га јебе. Цео дан у Јоша се купаш и крадеш шотке, придвече маташ у Љуг, после на центар и на томболу – да те бог види. Увече, јес', изеш попару кад дођеш гладан и прљав.
	Само, нисам ја 'тео о томе. Већ о том мом баксузлуку, раном. Ич ме није тела срећа. Ко да сам био нека плетибеда. Увек су ми узимали паре кад би мућкао. Никад да падне моја круна или број. Сладолед ми се редовно топио, ћевап из сомуна испадао, у екипу ме не би узимали, у крађи редовно ватали, увек се јачи мерачио на мене. И кад би био слабији имао би буљук старије браће. Богами ми дошло било да молим бабу да ме води да ми сливају страву. Било ме стра', мајку да немам, реко' сад кад треба да се момчим ако ме буде терао овај баксузлук оста ја сува... да не јем гомна и причам срамотно. И није само то, ја сам волео, кад сам одрасто и љубав да потерам, да се загледам онако емоцијски, не само секс. Оно, јесте и секс, али и љубав, запетљах се..... После је испало да сам се џабе плашио. Ништа се ја нисам одвајао од других по питању љубави и секса у Истоку: скоро нико није упражњавао ни једно, ни друго. И даље сам губио на коцки, добијао батине, бацали ме у брану, испадали му суџуци, али: оне ствари сам радио ко и сви други, по систему – прошле године замало, ове године мало ређе.
	
	
E - F# -H
Од Извора тече вода ладна
	Па низ поље до Лугова
	Поточара на мушицу тад се јавља
	И гладне свиње из обора
	
	Љубио сам Зору на Извору
	Пратили ме са Радом у Грабља
	Крио сам се Крстаном око неких међа
	И добио колац у леђа
	

	
	У Истоку је било свега и свачега, ал' што смо имали надимке, то је било ретко 'де. Овде де данас живим има свега пар надимака. Добар дан. Добар дан. Ја сам тај и тај. Не можеш да поваташ конце. За нас са стране користе пар надимака, зависи одакле смо дошли, па смо по томе: Шиптари, Босанчероси или Усташе (има нешто и Бугара с' исток' и југ од земљу). Млађи су или Шоне или Тебра. А код нас надимци ко да их је Његош низао а Толстој турао и у рат и у мир. Први и основни источки надимак је био БАЋЕ. Сви смо ми били једно другоме баће. Тако је било најлакше, ниси морао да памтиш имена, ниси морао да ломаташ језиком око компликованих слогова: де си баће!!! – и готово. Е, после тога баће, надењивали смо разне надимке: не могу сад да лајем и да јем оно што се не је, јер Источани су замерљиви.	 Али, то је икебана, права правцата икебана надимака... Многи од људи који су носили те надимке нису више живи: да попијемо баће једну за њихову душу.....
	
	Јурила ме браћа и ујаци
	Од Дубраве до Синајских шљивика
	Керови ме пратили ко верни рођаци
	Све од Граба па до Кореника
	
	Већ сам матор глава ми је бела
	А ко јуче бејах момак млад
	Ожених се с девојком из рођеног села
	Слатком као бостан млад
	

	
	Баће, љубавници нисмо били бог зна какви ал' што смо могли да попијемо: ту нам није било равних. Да смо били кадри макар упола пута да радимо ОНО колико смо могли да попијемо клапуша, Исток би се звао Казанова сити, или у најмању руку Дон Жуан варош. Овако, фала богу постојала Ђаковица и они испод моста иначе би нама то натурили. Добро, несмо били неки швалери ал несмо били баш ни куракасалице. Кад Источанин потегне то није чашица две, може да бидне само литар два и то оне меке, што смо је звали брља, што је код неких само протрчала кроз казанску лулу. Пиво се штедело и слачило јер није увек било пара за њега. Пило се пред задругу, из флаше, мезио се месни на(д)резак упакован у време прве петолетке. Вина смо слабо имали због пламењаче и филоксере између два рата и лењости да се бавимо стрпљивим винским занатом. 'Де да се код нас чека да нешто сазри и одлежи. Море, пили смо је директно из луле. Кад се напијемо мало се повређамо а сутрадан се извињавамо речима: да се ничега не сећамо. Понекад би се и поџапали, ја се несам био никад, понекад би раздвај'о и добио више од оних што се млате. Зато сам се у један ма скроз раздвојио па се сад са овом песмом спајам, зато баћови, удрите....
	
	Газио сам Исток воду 'ладну
	Да потерам своју љубав врелу
	Подворио нисам мајку јадну
	Ал' Гордану волео сам целу.
	
	Газио сам, газићу и газим
	Мазио сам, мазићу и мазим
	Љубио сам док се љубит дало
	Данас схватам: љубио сам мало.
	

	
	Утекосмо баће. Постадосмо свецки људи. Свуде нас има. Размилели смо се кај пизгаљи по Чаушу. Растурили смо се кај игранка у Драгољевац. Погубисмо се кај овце по бучету. Дочекаше нас по свету са источким гостопримством а ми смо сада због тога љути кај жаковачка ракија. Ћерке нам лепе ко ђураковачке девојке али немају Плаво вече. Клинци играју фудбал кај да су на љубожданском Палаћару тренирали али нису никад видели Трговише и лопту која лети низ поток. Баће, ко на Центру није висио – томе вазда висило, ко се уз Пљосну није дизао – никад му се не диг'о. Ко се низ Болован није спуштао – томе вазда било спуштено. Ко у Трајков вир није јајца умочио – никад не рчкао. Ко у Осојане кокошку није изео – никад певац не био. Ко кроз Гураје није прошо – вазда га Цигани тукли.
	Ајд, баће, ваља се, нисмо ми овде дошли што смо жељни нечега, имамо ми код куће да јемо и пијемо, него смо дошли што волимо: живели, прва ко трње, друга ко слама, трећа иде сама.....
	
	Колико је Исток вода ладна
	Колико су усне њене вруће
	Тол'ко ми је сада судба гадна
	Што ме нема око њене куће
	
	Нег' и она ко чувена Цвета
	Свакодневно мојом кућом шета
	Подворава са мном мајку јадну
	И проклиње Исток воду 'ладну.
	
*
Опрема текста: уља на платну Горана Пешића





LJUBIO SAM ZORU NA IZVORU

Igor Đurić, pisac, rođen u Istoku!
Goran Pešić, slikar, rođen u Istoku!

Dylan Dog - Mali đavobroj 62IZDAVAČ: Veseli ČetvrtakBROJŠIFRADD VEC 62SCENARIO: Giancarlo MarzanoCRTEŽ: Corrado RoiNASLOVNICA: Angelo StanoORIGINALNI NASLOV: Il piccolo diavoloORIGINALNI BROJ: 271DATUM OBJAVLJIVANJA18.10.2012Dilan Dog (engl. Dylan Dog), horor strip za odrasle koji je stvorio italijanski pisac i novinar Ticijano Sklavi (ital. Tiziano Sclavi) za italijansku izdavačku kuću Serđo Boneli editore, tj. Boneli komiks. Prvi broj ovog stripa izašao je u Italiji 1986. godine i već nakon nekoliko brojeva postigao veliku popularnost. Početkom 1990-ih, Dilan je u celom svetu izlazio u mesečnom tiražu većem od 1.000.000 primeraka. Dark Hors komiks je izdavao englesku verziju Dilana Doga.U bivšoj Jugoslaviji objavljivao ga je novosadski Dnevnik. U Srbiji je 2006. Sistem Komiks objavio nekoliko strip albuma Dilan Dog — gigant, a od 14. februara 2008. Dilana objavljuje izdavačka kuća Veseli četvrtak. U Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, ovaj strip objavljuje izdavačka kuća Ludens.

Dylan Dog - Mali djavo

Dylan Dog - Mali đavo
broj 62
IZDAVAČ: Veseli Četvrtak
BROJ
ŠIFRA
DD VEC 62
SCENARIO: Giancarlo Marzano
CRTEŽ: Corrado Roi
NASLOVNICA: Angelo Stano
ORIGINALNI NASLOV: Il piccolo diavolo
ORIGINALNI BROJ: 271
DATUM OBJAVLJIVANJA
18.10.2012
Dilan Dog (engl. Dylan Dog), horor strip za odrasle koji je stvorio italijanski pisac i novinar Ticijano Sklavi (ital. Tiziano Sclavi) za italijansku izdavačku kuću Serđo Boneli editore, tj. Boneli komiks. Prvi broj ovog stripa izašao je u Italiji 1986. godine i već nakon nekoliko brojeva postigao veliku popularnost. Početkom 1990-ih, Dilan je u celom svetu izlazio u mesečnom tiražu većem od 1.000.000 primeraka. Dark Hors komiks je izdavao englesku verziju Dilana Doga.U bivšoj Jugoslaviji objavljivao ga je novosadski Dnevnik. U Srbiji je 2006. Sistem Komiks objavio nekoliko strip albuma Dilan Dog — gigant, a od 14. februara 2008. Dilana objavljuje izdavačka kuća Veseli četvrtak. U Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, ovaj strip objavljuje izdavačka kuća Ludens.


Dylan Dog - Mali đavo
broj 62
Dilan Dog  horor strip za odrasle koji je stvorio italijanski pisac i novinar Ticijano Sklavi.

Dylan Dog - Mali đavo

Kej HuperIza maskeTajni agent Kelsi zbog anonimnog telefonskog poziva stiže u maleni grad Pinaki da istraži kompaniju Meditron za koju se sumnja da proizvodi opasno oružje, ali i da se bavi otmicama ljudi.Tada upoznaje prelepu Elizabet Konor i zaljubljuje se prvi put u životu. Njegov profesionalizam se sada dovodi u pitanje. Ona, ostavši bez roditelja, sama odgaja svoje tri sestre - dve su upletene u slučaj, jedna je oteta, dok je druga uputila anonimni poziv...

Iza maske

Kej Huper
Iza maske
Tajni agent Kelsi zbog anonimnog telefonskog poziva stiže u maleni grad Pinaki da istraži kompaniju Meditron za koju se sumnja da proizvodi opasno oružje, ali i da se bavi otmicama ljudi.
Tada upoznaje prelepu Elizabet Konor i zaljubljuje se prvi put u životu. Njegov profesionalizam se sada dovodi u pitanje. Ona, ostavši bez roditelja, sama odgaja svoje tri sestre - dve su upletene u slučaj, jedna je oteta, dok je druga uputila anonimni poziv...


Mita CenićIspod zemlje ili Moja tamnovanja*Dimitrije „Mita“ Cenić (Beograd, 29. septembar 1851 — Beograd, 21. februar 1888) bio je srpski političar, novinar i publicista. Bio je jedan od prvih srpskih socijalista, saradnika Svetozara Markovića. Šest godina (1874—1880) proveo je u tamnici pod lažnom optužbom da je spremao prevrat protiv Milana Obrenovića. Nakon izlaska iz zatvora pokrenuo je najpre list Radnik, zatim Borbu, Istinu i Čas.Kada se 1874. vratio u Srbiju, policija je neprekidno pratila njegovo kretanje i kontakte. Otišao je u Šabac, gde ga je pozvao Jovan Milinković Alavantić, da mu pomogne u izdavanju lista. Vlast nikako nije htela da pusti da se štampa socijalistički list, pa je policija brzo nakon toga uhapsila Cenića i Jovana Milinkovića i optužila ih da su pripremali zaveru protiv kneza. Glavni svedoci na suđenju bila su dva Bošnjaka, koji su po svoj prilici bili policijski agenti. Tu Milinkovićevu aferu namestio je po svoj prilici Panta Lunjevica, šabački načelnik. Mita Cenić osuđen je na osam godina tamnice sa teškim okovima na nogama. Milinković je bio osuđen na deset godina tamnice. Svoje tamnovanje Mita Cenić opisao je u knjizi Ispod zemlje ili Moje tamnovanje. Ukupno je bio šest godina u zatvorima u Beogradu i Požarevcu. U teškim okovima je bio od 1874. do 1877, a oslobođen je 1880. Pomilovan je 1880. za vreme vlade Jovana Ristića, prema jednima nakon jednoga pokajničkog pisma, a prema Ceniću nakon pisma njegove majke. I nakon izlaska iz zatvora ostao je pod stalnim policijskim nadzorom.Za razliku od drugih saradnika Svetozara Markovića, koji su prešli u redove radikala, Mita Cenić se nije odricao ranijih ideja. Mita Cenić je u naprednjačkom Videlu uređivao unutrašnjopolitičku rubriku. Radikali su 1881. pokrenuli Samoupravu, koju su uređivali nekadašnji saradnici Svetozara Markovića, koji su socijalističku stranku pretvarali u seljačko-demokratsku stranku. Mita Cenić se nikako nije slagao sa njima, pa je pokrenuo socijalistički list Radnik. Radnik nije napadao naprednjačku vladu, nego je uglavnom pisao protiv radikala zbog njihovog odstupanja od Markovićevog učenja. Mita Cenić nije naneo nikakvu štetu radikalima u njihovoj glavnoj bazi, u selu. List Radnik najviše su čitali beogradski studenti, od kojih su mnogi verovali u socijalizam, kao u poslednju reč nauke. Mita Cenić je svojim listom stvorio nepoverenje studenata prema radikalima. Zajedno sa njim u Radniku je pisao Dragiša Stanojević i njih dvojica su napadali svoje nekadašnje drugove radikale, smatrajući da su izdali socijalističke ideje. Lazar Paču je u Samoupravi žestoko napao Cenićevu koncepciju socijalizma, pa je dokazivao da je Cenić vulgarizovao ideju socijalizma. Iz svega toga usledila je višegodišnja polemika između Lazara Pačua i Mite Cenića. Mita Cenić je 1883. pokrenuo Borbu, a 1884. Istinu. Osnovao je 1886. književno-političku reviju Čas. Posle toga bio je glavni saradnik Novog beogradskog dnevnika, ali zbog lošeg zdravlja i sukoba sa saradnicima napustio je 1887. i taj list. Umro je od tuberkoloze 21. februara 1888. u Beogradu.

Ispod zemlje ili Moja tamnovanja

Mita Cenić
Ispod zemlje ili Moja tamnovanja
*
Dimitrije „Mita“ Cenić (Beograd, 29. septembar 1851 — Beograd, 21. februar 1888) bio je srpski političar, novinar i publicista. Bio je jedan od prvih srpskih socijalista, saradnika Svetozara Markovića. Šest godina (1874—1880) proveo je u tamnici pod lažnom optužbom da je spremao prevrat protiv Milana Obrenovića. Nakon izlaska iz zatvora pokrenuo je najpre list Radnik, zatim Borbu, Istinu i Čas.
Kada se 1874. vratio u Srbiju, policija je neprekidno pratila njegovo kretanje i kontakte. Otišao je u Šabac, gde ga je pozvao Jovan Milinković Alavantić, da mu pomogne u izdavanju lista. Vlast nikako nije htela da pusti da se štampa socijalistički list, pa je policija brzo nakon toga uhapsila Cenića i Jovana Milinkovića i optužila ih da su pripremali zaveru protiv kneza. Glavni svedoci na suđenju bila su dva Bošnjaka, koji su po svoj prilici bili policijski agenti. Tu Milinkovićevu aferu namestio je po svoj prilici Panta Lunjevica, šabački načelnik. Mita Cenić osuđen je na osam godina tamnice sa teškim okovima na nogama. Milinković je bio osuđen na deset godina tamnice. Svoje tamnovanje Mita Cenić opisao je u knjizi Ispod zemlje ili Moje tamnovanje. Ukupno je bio šest godina u zatvorima u Beogradu i Požarevcu. U teškim okovima je bio od 1874. do 1877, a oslobođen je 1880. Pomilovan je 1880. za vreme vlade Jovana Ristića, prema jednima nakon jednoga pokajničkog pisma, a prema Ceniću nakon pisma njegove majke. I nakon izlaska iz zatvora ostao je pod stalnim policijskim nadzorom.
Za razliku od drugih saradnika Svetozara Markovića, koji su prešli u redove radikala, Mita Cenić se nije odricao ranijih ideja. Mita Cenić je u naprednjačkom Videlu uređivao unutrašnjopolitičku rubriku. Radikali su 1881. pokrenuli Samoupravu, koju su uređivali nekadašnji saradnici Svetozara Markovića, koji su socijalističku stranku pretvarali u seljačko-demokratsku stranku. Mita Cenić se nikako nije slagao sa njima, pa je pokrenuo socijalistički list Radnik. Radnik nije napadao naprednjačku vladu, nego je uglavnom pisao protiv radikala zbog njihovog odstupanja od Markovićevog učenja. Mita Cenić nije naneo nikakvu štetu radikalima u njihovoj glavnoj bazi, u selu. List Radnik najviše su čitali beogradski studenti, od kojih su mnogi verovali u socijalizam, kao u poslednju reč nauke. Mita Cenić je svojim listom stvorio nepoverenje studenata prema radikalima. Zajedno sa njim u Radniku je pisao Dragiša Stanojević i njih dvojica su napadali svoje nekadašnje drugove radikale, smatrajući da su izdali socijalističke ideje. Lazar Paču je u Samoupravi žestoko napao Cenićevu koncepciju socijalizma, pa je dokazivao da je Cenić vulgarizovao ideju socijalizma. Iz svega toga usledila je višegodišnja polemika između Lazara Pačua i Mite Cenića. Mita Cenić je 1883. pokrenuo Borbu, a 1884. Istinu. Osnovao je 1886. književno-političku reviju Čas. Posle toga bio je glavni saradnik Novog beogradskog dnevnika, ali zbog lošeg zdravlja i sukoba sa saradnicima napustio je 1887. i taj list. Umro je od tuberkoloze 21. februara 1888. u Beogradu.


Mita Cenić
Ispod zemlje ili Moja tamnovanja

Pera TodorovićDnevnik jednog dobrovoljca*Petronije − Pera Todorović (1852–1907) bio je srpski novinar i pisac, jedan od osnivača i vođa Narodne radikalne stranke. U ranoj mladosti bio je jedan od prvih pristalica Svetozara Markovića. Pošto je bio sjajan govornik, Todorović je odigrao važnu ulogu u pridobijanju velikog broja pristalica Radikalne stranke. Posle Timočke bune 1883. godine bio je zatvoren i osuđen na smrt, ali mu je ta kazna zamenjena robijom. Kasnije se bavio novinarstvom, uređujući svoj list „Male no­vine”, prvi informativno-senzacionalistički list u Srbiji. U književnosti su ga najviše zanimale istorijske teme. Ovom prilikom neka mi je dozvoljeno da napomenem još i ovo. Beleškama ove vrste katkada se zamera da su jako subjektivne, da u njima pisac suviše govori o sebi i svojim ličnim utiscima, pa mu se sve to računa kao ocenjivanje pogrešno. Subjektivnost baš i jeste najkarakterističnija crta dnevnika, jer treba pogledati samo kako oni postaju Zbiva se kakav krupan događaj opšteg značaja, ili u životu jedne ličnosti nastaje interesantna epoha o kojoj ona želi da očuva spomen.”– Pera Todorović

Dnevnik jednog dobrovoljca

Pera Todorović
Dnevnik jednog dobrovoljca
*
Petronije − Pera Todorović (1852–1907) bio je srpski novinar i pisac, jedan od osnivača i vođa Narodne radikalne stranke. U ranoj mladosti bio je jedan od prvih pristalica Svetozara Markovića. Pošto je bio sjajan govornik, Todorović je odigrao važnu ulogu u pridobijanju velikog broja pristalica Radikalne stranke. Posle Timočke bune 1883. godine bio je zatvoren i osuđen na smrt, ali mu je ta kazna zamenjena robijom. Kasnije se bavio novinarstvom, uređujući svoj list „Male no­vine”, prvi informativno-senzacionalistički list u Srbiji. U književnosti su ga najviše zanimale istorijske teme.

Ovom prilikom neka mi je dozvoljeno da napomenem još i ovo. Beleškama ove vrste katkada se zamera da su jako subjektivne, da u njima pisac suviše govori o sebi i svojim ličnim utiscima, pa mu se sve to računa kao ocenjivanje pogrešno. Subjektivnost baš i jeste najkarakterističnija crta dnevnika, jer treba pogledati samo kako oni postaju Zbiva se kakav krupan događaj opšteg značaja, ili u životu jedne ličnosti nastaje interesantna epoha o kojoj ona želi da očuva spomen.”
– Pera Todorović 


Pera Todorović
Dnevnik jednog dobrovoljca

Kosta DimitrijevićStarobeogradska hronika (Vremeplov Beograda)*Kosta Dimitrijević (Beograd, 17. jul 1933 — Beograd, 30. maj 2021) bio je srpski i jugoslovenski književnik, publicista, novinar i saradnik za nauku lista Politika u penziji. Pisao je pripovetke, putopise, romansirane biografije, eseje i likovne kritike, a po njegovim scenarijima urađene su mnoge radio drame i TV emisije. Tokom života je objavio 52 feljtona, 35 knjiga i više od 2.000 priloga u časopisima. Knjige su mu prevođene na francuski, engleski, italijanski i poljski jezik. Dimitrijević je član Udruženja književnika Srbije (od 1962), kao i Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat”, gde se ujedno nalazi i njegova zbirka knjiga, arhivske građe i raznih kulturnih dobara.Dobitnik je niza nagrada i priznanja, uključujući pet nagrada za životno delo, između ostalog Nagrade za životno delo UNS-a i UKS-a, Vukove nagrade, Oktobarske nagrade grada Beograda, Nagrade akademije „Ivo Andrić” i druge.*Vekovi Beograda je nastala kao jedinstven vremeplov istorijskih i kulturnih događanja našeg glavnog grada. Zato i podnaslov tog hronološki preglednog istorijskog romana ili hronike u simboličnom značenju reči glasi: Starobeogradska hronika. Pomenuta knjiga verno, na osnovu dokumenata i istorijskih činjenica prikazuje događanja na beogradskom tlu, koja obuhvataju preko dva milenijuma.Da promenljiva, često haotična i burna istorijska zbivanja u Beogradskoj tvrđavi i varoši na osnovu narodnih legendi, istorijskih zapisa i svedočenja savremenika verodostojno opiše, piscu je dao ideju jedini naš književni nobelovac Ivo Andrić u vreme zajedničkog rada na njegovoj životnoj ispovesti. On je piscu u više navrata s neskrivenim oduševljenjem govorio o značaju Beogradske tvrđave i varoši, kao velikog nadahnuća za buduće književne stvaraoce, izražavajući žaljenje što pored travničke i višegradske hronike nije uspeo da napiše i nameravanu – beogradsku.Tokom dugogodišnjeg druženja sa istaknutim stvaraocima, poput akademika Aleksandra Deroka, književnika Dušana Matića i Božidara Kovačevića, autor je beležio njihova dragocena kazivanja vezana za istorijske mene prestonice. To je činio u želji da otrgne od zaborava mnoga zbivanja i uništena dragocena starobeogradska zdanja. Jer, poznata je činjenica da je bilo više od četrdeset opsada, paljenja i rušenja ovog srpskog drevnog grada, posle Atine i Rima, jednog od najstarijih u Evropi, da bi njegova čuvena Tvrđava prkosno opstajala, gore, visoko na stenama, rađajući se iz zgarišta i pepela, kako kažu, poput mitske ptice Feniks.U tmurnim vremenima „kad su živi zavideli mrtvima“ Beogradska tvrđava odolevala je mnogim vojnim najezdama ponosno se uzdižući na sivom grebenu iznad rečnog ušća, bdijući nad varoši beogradskom poput vojnika na mrtvoj straži. Sve mene na tom istorijskom tlu, posebno u vezi sa istorijom Beogradske tvrđave – najznamenitijeg spomenika srpske prestonice, kao i metamorfoza njene varoši, detaljno i uzbudljivo svedoči ova hronika.Savremenici tvrde da svako ima svoj Beograd, nosi ga u srcu i duši što bi pesnik rekao „među javom i med’ snom“, pa bilo da je starosedelac ili došljak, svejedno, on taj sadašnji megalopolis otkriva na poseban način. Možda su zato svedočanstva o Beogradu toliko različita, istorijska događanja nepotpuna i nedorečena, vremenske odrednice nepouzdane i često menjane. Nadamo se da će ova knjiga čiji je glavni junak naš voljeni Beograd pomoći, naročito mlađim generacijama, a i ostalima da nešto više saznaju o njegovoj tragičnoj ali i slavnoj kulturno-istorijskoj prošlosti i time shvate njegove promene u vezi sa neprestanom borbom za opstanak. Jer, Beograd je zajedno sa onim večito životnim pitanjima „ko smo, odakle smo, kuda idemo?“ – naša neumitna sudbina.Počev od Apolonijevog spisa o prolasku Argonauta u potrazi za „zlatnim runom“ kraj stene na ušću Save u Dunav, preko otkrića praistorijske lobanje „prvog Beograđanina“, uključujući mnoga tuđinska osvajanja, nije ni čudo što je naš glavni grad menjao i svoja imena od kojih pominjemo nekolicinu: Singidunum, Alba Greka, Belgrad, Vajsneburg... Nalazeći se na svetskoj raskrsnici, na putu između dva kontinenta, na međi dve civilizacije – romanske i helenske, Beograd je dobijao i simbolične nazive: Slavni grad, Srpski Beograd, Kuća ratova, Bedem hrišćanstva... Kosta Dimitrijević

Starobeogradska hronika (Vremeplov Beograda)

Kosta Dimitrijević
Starobeogradska hronika  (Vremeplov Beograda)
*
Kosta Dimitrijević (Beograd, 17. jul 1933 — Beograd, 30. maj 2021) bio je srpski i jugoslovenski književnik, publicista, novinar i saradnik za nauku lista Politika u penziji. Pisao je pripovetke, putopise, romansirane biografije, eseje i likovne kritike, a po njegovim scenarijima urađene su mnoge radio drame i TV emisije. Tokom života je objavio 52 feljtona, 35 knjiga i više od 2.000 priloga u časopisima. Knjige su mu prevođene na francuski, engleski, italijanski i poljski jezik. Dimitrijević je član Udruženja književnika Srbije (od 1962), kao i Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat”, gde se ujedno nalazi i njegova zbirka knjiga, arhivske građe i raznih kulturnih dobara.
Dobitnik je niza nagrada i priznanja, uključujući pet nagrada za životno delo, između ostalog Nagrade za životno delo UNS-a i UKS-a, Vukove nagrade, Oktobarske nagrade grada Beograda, Nagrade akademije „Ivo Andrić” i druge.
*
Vekovi Beograda je nastala kao jedinstven vremeplov istorijskih i kulturnih događanja našeg glavnog grada. Zato i podnaslov tog hronološki preglednog istorijskog romana ili hronike u simboličnom značenju reči glasi: Starobeogradska hronika. Pomenuta knjiga verno, na osnovu dokumenata i istorijskih činjenica prikazuje događanja na beogradskom tlu, koja obuhvataju preko dva milenijuma.
Da promenljiva, često haotična i burna istorijska zbivanja u Beogradskoj tvrđavi i varoši na osnovu narodnih legendi, istorijskih zapisa i svedočenja savremenika verodostojno opiše, piscu je dao ideju jedini naš književni nobelovac Ivo Andrić u vreme zajedničkog rada na njegovoj životnoj ispovesti. On je piscu u više navrata s neskrivenim oduševljenjem govorio o značaju Beogradske tvrđave i varoši, kao velikog nadahnuća za buduće književne stvaraoce, izražavajući žaljenje što pored travničke i višegradske hronike nije uspeo da napiše i nameravanu – beogradsku.
Tokom dugogodišnjeg druženja sa istaknutim stvaraocima, poput akademika Aleksandra Deroka, književnika Dušana Matića i Božidara Kovačevića, autor je beležio njihova dragocena kazivanja vezana za istorijske mene prestonice. To je činio u želji da otrgne od zaborava mnoga zbivanja i uništena dragocena starobeogradska zdanja. Jer, poznata je činjenica da je bilo više od četrdeset opsada, paljenja i rušenja ovog srpskog drevnog grada, posle Atine i Rima, jednog od najstarijih u Evropi, da bi njegova čuvena Tvrđava prkosno opstajala, gore, visoko na stenama, rađajući se iz zgarišta i pepela, kako kažu, poput mitske ptice Feniks.
U tmurnim vremenima „kad su živi zavideli mrtvima“ Beogradska tvrđava odolevala je mnogim vojnim najezdama ponosno se uzdižući na sivom grebenu iznad rečnog ušća, bdijući nad varoši beogradskom poput vojnika na mrtvoj straži. Sve mene na tom istorijskom tlu, posebno u vezi sa istorijom Beogradske tvrđave – najznamenitijeg spomenika srpske prestonice, kao i metamorfoza njene varoši, detaljno i uzbudljivo svedoči ova hronika.
Savremenici tvrde da svako ima svoj Beograd, nosi ga u srcu i duši što bi pesnik rekao „među javom i med’ snom“, pa bilo da je starosedelac ili došljak, svejedno, on taj sadašnji megalopolis otkriva na poseban način. Možda su zato svedočanstva o Beogradu toliko različita, istorijska događanja nepotpuna i nedorečena, vremenske odrednice nepouzdane i često menjane. Nadamo se da će ova knjiga čiji je glavni junak naš voljeni Beograd pomoći, naročito mlađim generacijama, a i ostalima da nešto više saznaju o njegovoj tragičnoj ali i slavnoj kulturno-istorijskoj prošlosti i time shvate njegove promene u vezi sa neprestanom borbom za opstanak. Jer, Beograd je zajedno sa onim večito životnim pitanjima „ko smo, odakle smo, kuda idemo?“ – naša neumitna sudbina.
Počev od Apolonijevog spisa o prolasku Argonauta u potrazi za „zlatnim runom“ kraj stene na ušću Save u Dunav, preko otkrića praistorijske lobanje „prvog Beograđanina“, uključujući mnoga tuđinska osvajanja, nije ni čudo što je naš glavni grad menjao i svoja imena od kojih pominjemo nekolicinu: Singidunum, Alba Greka, Belgrad, Vajsneburg... Nalazeći se na svetskoj raskrsnici, na putu između dva kontinenta, na međi dve civilizacije – romanske i helenske, Beograd je dobijao i simbolične nazive: Slavni grad, Srpski Beograd, Kuća ratova, Bedem hrišćanstva...

Kosta Dimitrijević


Starobeogradska hronika , Kosta Dimitrijević ,  (Vremeplov Beograda) , Beograd

Antologija epskih narodnih pesamaNarodna knjiga - Politika - Beograd2005*Sveti Savo, Ženidba Dušanova, Ženidba kneza Lazara, Ženidba kralja Vukašina, Marko Kraljević i Ljutica Bogdan, Uroš i Mrnjavčevići, Banović Strahinja, Propast carstva srpskoga, Car Lazar i carica Milica, Musić Stevan, Kosovka devojka, Marko Kraljević ukida svadbarinu, Marko Kraljević i Musa Kesedžija, Marko Kraljević i Mina od Kostura, Marko pije uz ramazan vino, Oranje Marka Kraljevića, Smrt Kraljevića Marka, Smrt vojvode Kajice, Smrt vojvode Prijezde, Dioba Jakšića, Starina Novak i knez Bogosav, Stari Vujadin, Ivo Senković i aga od Ribnika, Smrt Senjanina Iva, Početak bune protiv dahija, Boj na Mišaru, Boj na Salašu, Boj na Čokešini, Rastanak Kara-Đorđija sa Srbijom

Antologija epskih narodnih pesama

Antologija epskih narodnih pesama
Narodna knjiga - Politika - Beograd
2005
*
Sveti Savo, Ženidba Dušanova, Ženidba kneza Lazara, Ženidba kralja Vukašina, Marko Kraljević i Ljutica Bogdan, Uroš i Mrnjavčevići, Banović Strahinja, Propast carstva srpskoga, Car Lazar i carica Milica, Musić Stevan, Kosovka devojka, Marko Kraljević ukida svadbarinu, Marko Kraljević i Musa Kesedžija, Marko Kraljević i Mina od Kostura, Marko pije uz ramazan vino, Oranje Marka Kraljevića, Smrt Kraljevića Marka, Smrt vojvode Kajice, Smrt vojvode Prijezde, Dioba Jakšića, Starina Novak i knez Bogosav, Stari Vujadin, Ivo Senković i aga od Ribnika, Smrt Senjanina Iva, Početak bune protiv dahija, Boj na Mišaru, Boj na Salašu, Boj na Čokešini, Rastanak Kara-Đorđija sa Srbijom


Antologija epskih narodnih pesama
Narodna knjiga - Politika - Beograd
2005

Fenimor KuperLovac na jeleneKožna čarapa 1 - Lovac na jeleneplava ptica 1ilustrovao Đurđe TeodorovićDžejms Fenimor Kuper (1789–1851) bio je vrlo plodan američki pisac, izuzetno popularan početkom XIX veka. Napisao je brojne istorijske romane, priče o netaknutoj prirodi Amerike i pustolovinama na Divljem zapadu, i stvorio arhetip usamljenog ali časnog junaka u američkoj književnosti. Njegova dela fascinirala su mnoge generacije, a divili su mu se i velikani poput Balzaka i Igoa.Komplet sadrži romane:1. Lovac na jelene, 435 strana, posveta na predlistu2. Pioniri , 403 strane3. Poslednji Mohikanac, 276 strana4. Izvidnik, 412 strana5. Prerija, 362 strane

Lovac na jelene

Fenimor Kuper
Lovac na jelene
Kožna čarapa 1 - Lovac na jelene
plava ptica 1
ilustrovao Đurđe Teodorović
Džejms Fenimor Kuper (1789–1851) bio je vrlo plodan američki pisac, izuzetno popularan početkom XIX veka. Napisao je brojne istorijske romane, priče o netaknutoj prirodi Amerike i pustolovinama na Divljem zapadu, i stvorio arhetip usamljenog ali časnog junaka u američkoj književnosti. Njegova dela fascinirala su mnoge generacije, a divili su mu se i velikani poput Balzaka i Igoa.
Komplet sadrži romane:
1. Lovac na jelene, 435 strana, posveta na predlistu
2. Pioniri , 403 strane
3. Poslednji Mohikanac, 276 strana
4. Izvidnik, 412 strana
5. Prerija, 362 strane



Fenimor Kuper
Lovac na jelene
Kožna čarapa

LJUBIO SAM ZORU NA IZVORU

IGOR ĐURIĆ

Vreme zlih pastrmki

Dnevnik knjigovođe

Deveti krug svetog kralja