Kurvini sinovi
Iz knjige Vampiri - Igor Đurić (čitaj klikom ovde)
*
Čim je izašao iz pritvora, poručeno mu je: „Vraćaj se u Srbiju. Sad se ionako zna gde si. Bio si u novinama, na tvoju žalost. Bila ti slika, jebeš ime. U Srbiji si bezbedniji, lakše će biti čuvati te, obzirom da te više ne jure glavonje koje su htele da osvete tvoga rođaka“. Skoro su svi mrtvi, a, i ako je neki i pretekao sada se zna da ga je tipovala vlastita žena, bio je nastavak priče. Nije mogla više da podnese njegovo bavljenje mladim devojkama, a, i pare su bile u pitanju. Nešto više para. I onoj ludači i bolesnici Jeleni se izgubio svaki trag. Praćeni su još neko vreme njeni krvavi tragovi a onda kao da je u zemlju propala. Ni traga, ni glasa. Moglo se pretpostaviti, obzirom kakvim je načinom života živela i koliko je zla drugima nanela, da ju je negde dostigla ruka pravde ili osvete. Teško da je ona mogla da se smiri. Ludilo je bilo jače od njene obzirnosti a nanošenje bola drugima jedino zadovoljstvo koje je mogla da oseti i koje ju je ispunjavalo. Čak joj ni teške droge nisu pomagale u poslednje vreme da nađe sebi oduška. Pretpostavljalo se da je imala dosta svojih briga i da je davno zaboravila na Igora K., sitnog piona u njenom životu, usputni hir, nekoga kakvih je ona na desetine proturila kroz ruke.
Otišao je do banke, podigao to što je skupio, onda do stana gde je hteo da se pakuje. Ništa nije spakovao. Otvorio je flašu Džek Denijelsa i odvrnuo jednu pesmu iz mladosti i puštao ju je nanovo sve dok nije ispraznio flašu. Nekoliko puta je telefon zazvonio, nije se javljao. Na sekretarici je nekoliko puta ostavljena poruka: „Čuvaj moju dlačicu“. On je samo slušao pesmu, pio i razmislio se sobom:
Iza prozora nemirnog sna
Osjećam njihove sjene
Gledam kako kroz zidove plešu
Kurvini sinovi
U neku ruku je bio srećan što se vraća. Znao je od početka da ne pripada ovde. Znao je da ne pripada nigde.
Zatvori gubicu nije vrijedna zanata
Istresi gorčinu do kraja
Na strateškim mjestima njihovi ljudi
Kurvini sinovi
Sad će kući, pa šta mu bog da. Neka i umre ali da umre ko čovek, bez govana i slugeranjstva, bez poniženja i života niže vrste. U Srbiji je bio gubitnik, ovde nije ni to. Moraš nešto izgubiti da bio bio luzer: ovde nema šta da izgubi.
Lutke od krvi bez trunke ideje
Ubice na cesti
Loša noć bježim iz grada
Oni dolaze ...
Kurvini sinovi
Da je makar uradio samo delić od onoga za šta je platio račune?!
Otišao sam daleko do krajnjih granica
More je uzimalo od neba
Na drugoj strani znaci oluje
Vidio sam kao plaze u tami
Shvata, nije trebao da beži od kurvinih sinova i kćeri, trebao je da se bori. Ali: kako? Pa nije imao ni mobilni telefon kada su ga svi imali. Loš pristup. Nije bio potreban telefon, bila su potrebna muda. On i njemu slični treba da se priupitaju: gde su pogubili muda?!
Hladna noć pred velike događaje
Ne želim više da se sjećam
Znali su gdje će me naći
Kurvini sinovi
Izgovorio je potpuno pijan, pre nego je utonuo u loš san, pre nego je krenuo za Srbiju: „Hvala ti Džoni brate, hvala ti u dalekom svetu. Ti si pobegao na vreme. Ali: nikad nije vreme za bežanje. Vreme je ponekad da se stane i ostane, da se pogine u borbi protiv kurvinih sinova. Ja sad idem, da ostanem“.
Igor K. je, sutradan večerom, seo u avion, lošeg stomaka i bljutavih ustiju. Čim je prešao granicu na terminalu izgubio je šansu da se ikada vrati u Ameriku. Nije ga bilo briga. Imao je torbu sa dokumentima, nešto para, Novinarevu beležnicu i kasete. Ništa više nije poneo iz Amerike. Čak ni onu slatku i malu stidnu dlačicu. Sve je ostavio iza sebe. Shvatio je da mu odatle treba samo zaborav. Ne samo odatle, iz celog dotadašnjeg života.
Jeste, mnogo toga je Igor K. imao na spisku za zaborav. Hoće li uspeti da se smiri, da skrasi dušu?! Ne treba ništa da oseća, važno je samo da zaboravi, po mogućstvu što više. Sve svakako neće moći. Mnogo toga ima što se ne da zaboraviti, sve i da uspe, nađe se načina da ga se podseti, na primer, kada ga žigne i zaboli glavić ili šupak, na promenu vremena. Eto, nema sve veze sa dušom, kad je patnja u pitanju. Ponekad telo više pati. A telo je nešto na duši. Telo je telesno na bestelesnoj duši.
Podjednako ga je bolelo i jedno i drugo. Ipak, osećao je i malo sreće u sebi: vraća se kući. Mada kuće već neko vreme nema, na tom mestu je sada zgrada u kojoj ima lokal i stan. Nema veze, vraća se među svoj vazduh, među svoju vodu, među svoje drveće, među svoje snegove i kiše, vetrove i omorine. Vraća se u gubitništvo: svoje! Pa neka crkne posle. Da još jednom vidi svoj grad, samo.
Video ga je noću. U prolazu. Pokupio je papire kod advokata koji je vodio poslove oko kuće i placa, uzeo tapije za lokal i stan, pokupio do tada pristigle rente i video Zokija. Tek kad su se pozdravili, shvatio je da mu nije doneo nikakav dar.
- Izgubio se prtljag – lagao ga je – kupio sam ti kompjuter da možeš na njemu da pišeš govore.
- Nema veze – rekao mu je Zoki – ja ionako sve to držim u glavi.
Znao je Zoki da Igor K. nije od onih koji mogu nešto i nekome pokloniti. Prevario se. Ovo je bio nešto drugačiji Igor K. Kada se pozdravio sa Zokijem, ne govoreći mu gde će i šta će, vratio je vozača, koji ga je pokupio na aerodromu, nazad kod advokata, kome je dao novac i zamolio ga da do sutra dostavi Zokiju najskuplji laptop koji nađe, makar odmah krenuo za Beograd da ga tamo traži. Sem Dragoša i Zokija, on, u drugoj i silaznoj polovini svoga života, nije više nikoga računao za svoga.
Još je iste noći, u sitne sate, stigao u dedinu staru kuću, u selo Zlodošljaci, pedesetinu kilometara od svoga rodnog grada. Neko je pre njegovog dolaska sredio i počistio, promenio sijalice i stavio brave, doneo nešto namirnica i posteljine. Igor K. je stigao u svoj novi dom, gde će započeti svoj život i odakle planira da ode samo sa nogama napred, nošen. Odavde više nema gde i neće čak i da ima. Ako treba da se mre, lepšeg mesta od ovog ne može naći za to.
