JOVAN STANISAVLjEVIĆ ČARUGA

Hajdučija je, izgleda, duboko ukorenjena u svesnom i nesvesnom (nacionalno nesvesnom?) biću srpskom, započinjući vrlo rano u srednjem veku, produživši svoje postojanje kroz, gotovo, čitav period turskog ropstva, preko srpskih ustanaka u XIX veku, a onda i u XX veku, u toku Drugog svetskog rata. Hajduci nisu bili samo Srbi koji su ustajali protiv strane osvajačke sile, već i protiv stvarnog ili samo od Srba nabeđenog nasilja činjenog narodu od sopstvenog vladara.

Vladeta Jerotić

*

Ovom pričom neću ništa novo reći ali će priča biti svakako moja!

Dogodine će se navršiti sto godina od kako se Čaruga zaljuljao na konopcu i punih trinaest minuta ispuštao dušu pod budnim očima dželata i 3000 gledalaca, u dvorištu osiječke kaznionice. Na pravoslavnom groblju, u tom istom Osijeku, na grobu Jovinom, vele, uvek je bilo sveže zasađenog cveća. Novinari i gradske vlasti postavljali su zasede da saznaju ko sadi to cveće ali nikada nisu uspeli da saznaju. Legenda duže živi od obešenog.

Još osamdesetih godina prošlog veka, kao srednjoškolac, došao sam u dodir sa tekstovima jednog od naših najvećih novinara Predraga Milojevića, što kroz tekstove i feljtone u Politici, što preko njegovih knjiga. Čovek koji je tokom svog dugog i plodonosnog života bio na „ti“ sa istorijom, koji je u svojoj karijeri susretao Hitlera, Musolinija, Čerčila, Ajhmana i mnoge druge, bio mi je, na početku moje čitalačke karijere, veoma interesantan.

Tako sam, čitajući Milojevića koji je novinarski podučavao mlade kolege da nije vest kada pas ujede čoveka već kad čovek ujede psa, po prvi put pročitao i tekstove o gorskom tiću, harambaši, revolucionaru i banditu, Jovi Stanisavljeviću, porodično zvanom Čaruga. To me je dojmilo (što bi rekli Čarugini zemljaci) ali i prošlo. Pročitao pa zaboravio. To je bilo vreme kada su mene neke druge „čaruge“ interesovale, baš kao što ih je i Jovo voleo.

Ponovno interesovanje za slavonskog Robina Huda probudilo se u meni posle gledanja odličnog filma Rajka Grlića prosto nazvanog Čaruga. Mnogo puta sam gledao taj film. I nikada mi nije dosadan.

Uoči građanskog i verskog rata koji će uskoro buknuti, 1991. godine, kada je mržnja među narodima SFRJ dostizala svoj vrhunac, snimljen je film o Srbinu rođenom u selu Bare, blizu Osijeka. Čarugu je maestralno odigrao Ivo Gregurević, uz izvanrednu glumačku ekipu (Petar Božović, Davor Janjić i prelepa Ena Begović). Scenario za film je urađen na osnovu knjige i pozorišne predstave (1976) koje je napisao Ivan Kušan.

I danas, kad god pogledam film, uživam u čuvenoj replici koju Čaruga (Gregurević) izgovara na pitanje Ene Begović (Svilene) „šta vidiš na meni, zašto me želiš?“:

- Pa čista si, jebi ga! – odgovara Ivo u ulozi Čaruge.

U filmu je Čaruga prikazan kao inteligentan i simpatičan bandit koji koketira sa komunizmom i revolucijom kako bi lakše došao do para i pičke. Crveni Božo je u filmu viđen pre kao komični ludak nego kao fanatik ideologije, a on je, uistinu, stvarno želeo da kroz revoluciju uspostavi sovjetsku vlast u Kraljevini SHS. Boža Crveni je stigao iz Rusije zadojen idejama Marksa i Lenjina i bio je tipičan komunista i boljševik.

On i Čaruga, ovo je već istorija a ne film, zajedno pišu program Kola gorskih tića koji je govorio o poslušnosti i poštovanju prema vođi a kazna za sve prestupe je uglavnom bila smrt (što je Čaruga nekoliko puta i iskoristio, posebno odrednice Hajdučkog zakona, kojeg su uporedo napisali).

Ustrojavamo Kolo gorskih tića radi osvete buržoasko-kapitalističkoj partiji, te radi zuluma njihovih slugu – drske žandarmerije, koja ne priznajući zakone vrši najgori teror na narodnim masama – stoji u tom revolucionarnom programu.

Elem, igrom slučaja ponovo mi je došla u ruke knjiga Predraga Milojevića (Bio sam prisutan) pa me je Čaruga nanovo zainteresovao. Uzeh da malo podrobnije proučim život i delo čuvenog odmetnika.

Ko je bio Jovo Stanisavljević Čaruga?

Rođen u pomenutom selu Bare 1897. godine a obešen u Osijeku kad je imao tek 28 godina (i silnim životom iza sebe), 1925. godine. Iako se rodio u bogatoj porodici uzgajivača goveda, rano je otišao iz kuće, učio zanat u Osijeku, najzad, stigao je i Veliki rat i on je bio regrutovan. Rat mu nije prijao pa je ubio narednika, falsifikovao dokumenta i dezertirao (kao što se vidi, ne klasično nego sa papirima). Pri povratku kući je, vele, ubio švalera svoje devojke, a potom i seoskog kneza, uhvaćen, osuđen, pobegao iz zatvora Sremska Mitrovica. Priključio se odredu (bandi) zvanoj Kolo gorskih tića kojim je komandovao Boža Matijević zvani Crveni Božo. Bilo je to vreme takozvanog zelenog kadra, kada su dezerteri iz austrougarske vojske krijući se po šumama (otud naziv) pljačkali i proglašavali crvene republike gde god su stigli. Ubrzo Boža gine a Čaruga preuzima gorske tiće. Živeo je, potom, dvostrukim životom: danju i zimi bio bi bogati trgovac, noću i leti bio je hajdučki harambaša. Ubio je mnogo ljudi i opljačkao silne novce. Najzad, dolijao je i bio obešen. To bi, ukratko, bila Čarugina biografija.

Ali, o Čarugi se ne može baš ukratko.

Predrag Milojević je, kao dopisnik Politike, prisustvovao kraju suđenja i izvršenju smrtne kazne nad Čarugom. Proces je inicijalno pratio novinar Dobrica Kuzmić (koji je nagovarao Čarugu da napiše memoare a ovaj je veče pred vešanje rekao Milojeviću „da, eto, neće imati vremena za to“) ali je rešio da gurne u vatru mladog kolegu pa je Milojević otišao put osiječkog suda.

Milojević veli da su iz redakcije Politike insistirali da pokuša da sazna od Čaruge o njegovom, navodno, zakopanom blagu. Ovaj je pomalo dvosmisleno tvrdio da ga nema, pa je i mit o Čaruginom zakopanom blagu nastavio da živi.

Milojeviću je bilo dozvoljeno da bude sa Čarugom noć pred vešanje i na sam dan egzekucije. Na pitanje „da li želi sveštenika?“ u nedoumici i ravnodušno je pristao. Potom je njemu došao pravoslavni a Prpiću Velikom katolički sveštenik. Pretpostavlja se da se Prpić pred vešanje i odrekao Čaruge na nagovor sveštenika a u cilju pokajanja.

Milojević piše da je Čaruga sa svojim tićima operisao po Slavoniji i Lici (drugi tvrde i po Sremu). Ljudi su se plašili Čaruge ali su ga i voleli. Nosio je oreol romantičnog heroja i borca protiv države i vlasti. U trenutku hapšenja gorski tići su brojali, pored Čaruge, 13 ljudi.

Suđenje tom Srbinu i pravoslavcu trajalo je godinu dana. Rekosmo, osuđen je na smrt i obešen. Na dušu mu je stavljeno mnogo toga: pljačke, ubistva (11) i silovanje (u istrazi je priznao 28 zlodela a sud da bi ga što pre obesio nije hteo da gubi vreme te mnoge zločine nije ni prikazao). Za vreme suđenja se svakako držao, od negiranja do potpunog priznanja ali mu je najviše bilo stalo da dokaže da nije silovao, što je na kraju i uspeo.

Milojević zatim navodi da je u sudnicu dolazio elegantno odeven i da je sve vreme koketirao sa publikom u kojoj je bilo mnogo žena. Tokom sudskog procesa se trudio da bude duhovit, želeo je da pokaže da se ne plaši smrti pa je često zasmejavao publiku.

Pre nego je uhapšen, živeo je u Vinkovcima pod imenom Nikola Drezgić, predstavljajući se vojnim liferantom. Igrao je karte i pio sa policijskim i vojnim glavešinama. Kada je išao švaleraciju predstavljao se kao Mile Barić. Upravo kada su se kod nekih ljudi izmešala ta dva imena sa istim čovekom, Čaruga je dolijao.

Stalo mu je do imena i mita o njemu pa je kada se pojavio neki Rade Ratković koji je pljačkao sirotinju predstavljajući se kao Čaruga, prvo pisao policiji da ga uhvate jer kalja njegovo ime a kada ovi to nisu učinili lično ga je pronašao i ubio.

Kako Milojević piše, u tim poslednjim danima svoga života Čaruga se rugao i sudu, i smrti. Dok su ga vodili na gubilište pevao je:

Sivi tići sokolići...

A sa omčom oko vrata izgovorio je rečenicu koja ga je odvela direktno u mit:

- Zbogom narode, Čaruga putuje!

Žandarm (policajac) Jagoš Perović, onaj koji je uhapsio Čarugu (Boris Rašeta u svojoj knjizi navodi druga imena i njega ne pominje), dočekao je duboku starost u Vinkovcima. Osamdesetih godina prošlog veka pronašli su ga novinari i on je njima u pero govorio o Čarugi. Rekao je da je Čaruga bio „lukav i oprezan“, predstavljao se lažno kao vojni liferant pa je i on lično često sedeo u kafani s njim. Uhapšen je, govorio je Perović, greškom poštara koji je odneo pismo kod pogrešne Mande Smolčić (Božica Manda Smolčić, koja je bila njegova ljubavnica). Zaskočili su ga pijanog u stanu ljubavnice iako da skoro nikada nije pio alkohol (voleo je sok od maline). Eto još jednog dokaza o štetnosti alkohola.

Boris Rašeta je napisao knjigu Čaruga – balkanski Robin Hud (za hrvatsko tržište Čaruga – legenda o Robinu Hudu). On je proučio sudske spise i ogromnu literaturu koja postoji a vezana je za Čarugu. Rašeta kaže za Čarugu da je bio majstor teatralnih egzaltacija... maštoviti odmetnik koji je bio glumac, lakrdijaš, čovek sa hiljadu lica i svako je bilo uverljivo... Ključ Čaruginog uspeha, piše Rašeta, leži u činjenici da je Čaruga jednom nogom bio u politici... on je koristio mržnju najširih slojeva prema bogatašima, što je bila podloga neke vrste predkomunizma... Prema Rašeti, Čaruga nije bio gospodar svojih nagona i bio je lišen smisla za realnost... Kod Čaruge najčešće vidimo karneval, nastojanje da fascinira svet, hedonizam, erotizam, sebičnost, instrumentalizam, brutalnost...

I dan danas postoje podeljena mišljenja o tome ko je i šta stvarno bio Jovo Stanisavljević. Za neke je bio običan razbojnik i ubica (što je i bio), za druge on je bio romantični osvetnik i borac za malog i siromašnog čovek (što je upitno ali ne posve neutemeljeno).

Činjenica je da su ga seljaci voleli i pomagali ga i da je on znao da prema njima bude široke ruke. Dakle, donekle, bio je slavonsko-srpsko-balkanski Robin Hud (ali je bio i Robin Ud, prema Kušanu). Po prirodi svoga posla on i nije mogao pljačkati sirotinju koja nema bog zna šta.

(Ali, zašto Robin Hud? Zbog čega ne bi bio Hajduk Veljko? Pisao je 'ajdučki kodeks, obojica su poticali iz bogatih srpskih stočarskih porodica, željni slave i pažnje, gizdavi zavodnici, bećari. Nijedan od njih nije trpeo autoritete, obojica su hajdukovali i bili veliki miljenici žena, svak za sebe večiti medijski brend, pesmom opojani i mitom još živim).

On je, u nekim periodima i kako mu je odgovaralo sebe smatrao revolucionarom i komunistom. Simptomatično je, recimo, gde i kada Čaruga podseća na rijaliti kriminalce sa kraja prošlog veka, pa je među svojom bandom širio famu o tome kako on nije razbojnik već radi za ministarstvo i policiju (za „službu“, današnjim žargonom rečeno). U nekim pismima Čaruginim, poslatim policiji, provejava čak i nota patriotizma pa on navodi da se on bori protiv onih koji su proti našoj državi. Izgleda, ipak, da mu je do nacionalnog bilo najmanje stalo ali to nije bilo dovoljno da se i takva pitanja ne pokrenu u Hrvatskoj. Iako je Kolo gorskih tića bio višenacionalno. Vidimo, na primer, da autor jedne od knjiga o Čarugi oprezno izbegava u naslovu atribut balkanski kada je u pitanju izdanje za hrvatsko tržište.

Naime, Rajko Grlić, autor pomenutog filma, izjavio je za Slobodnu Dalmaciju 2010. godine da su u Hrvatskoj za film Čaruga govorili da je „četnički“. Posle su, doduše, mišljenje promenili. O filmu. Mišljenje o Grliću i Čarugi, izgleda da se nije mnogo promenilo.

Zbog čega bi taj film nazvali četničkim kada je to jedan vestern prepun humora i ironije? Ja mislim samo iz jednog jedinog razloga: Čaruga je bio Srbin. Jer zatucanost nema granice u traženju neprijatelja čak i tamo gde ih sigurno nema.

Grlić na nekom drugom mestu govori o tome kako je scenario na Televiziji Zagreb odbijen sa obrazloženjem da prikazujući Čarugu zapravo pričaju o Titu. Kasnije je i zbog toga film napadan. Grlić je na to odgovorio da sve naše vođe, manje više imaju istu narav i ponašanje.

I zaista, upečatljiva je scena iz filma, koja daje za pravo ideološkoj komisiji tadašnje zagrebačke televizije. U šumi je logor, u logoru šator a u šatoru Čaruga (Vođa) jebe, dok tići napolju slušaju šta se tamo radi. Jedan od odmetnika kaže:

- Narod ćuti a vođa jebe!

O sličnom događaju za vreme Drugog svetskog rata može se pročitati iz nekih knjiga o tome kako je Tito u šatoru „diktirao“ Davorjanki pa su drugovi iz štaba i pratnje morali da upozore druga Starog da budu malo tiši.

Mada, ako ćemo pravo, ima sličnosti između Jove Stanisavljevića i Josipa Broza, između Tita i Čaruge. Obojica su voleli da se lepo i kicoški oblače, napravili su od svojih suđenja rijaliti šou, krili se od vlasti i živeli pod lažnim i tuđim imenima, bili su vojnici monarhije i njihove jedinice su ratovale u Srbiji, najzad, obojica su bili po struci bravari. Voleli su skupe stvari i raskošan život. I, da se Čaruga odmetnuo nešto kasnije te dosegao događaje koji su uzdigli Tita, možda bi i on od bandita postao revolucionar?! Jer, kada su potom, komunistički ideolozi mogli Matiju Gubca pokazivati kao revolucionara a što to ne bi mogao biti i Jovan Čaruga?!

Grlić je Čarugu opisao sledećim rečima: on je bio pobunjeni egzibicionista, bio je veliki vođa, jebač, lopov i zajebant!

Ali nije bio opterećen nacijom i verom. To se iz njegovog života vidi. Hrvatsko-srpske podele njemu očigledno nisu bile važne, a kako primećuje Rašeta, to je razdoblje u kojem hrvatsko-srpski odnosi još nisu bili zatrovani.

Čarugin će nadimak kasnije poneti mnogi četnici i ustaše, ali nijedan partizan: Robin Hud nije bio popularan na levici s kojom je delio samo kosmopolitizam, piše Rašeta na 144. strani svoje knjige.

Na kraju, najveću štetu na sudu nisu mu naneli ni Srbi, ni Hrvati, već Cigani kojima je učinio veliko zlo.

Čuvar u zatvoru Ante Šarić koji je vodio dnevnik o Čarugi napisao je:

Na pitanje zašto je pristupio Kolu gorskih tića rekao je da je to učinio iz patriotskih razloga, jer se osećao nacionalno osvešćenim Srbinom i zakletim neprijateljom Austrijanaca.

To je ipak bila samo još jedna uloga i egzibicija koju je Čaruga izveo u svojim rijalitiju. Rekli smo da mu je bilo svejedno kada su ga pitali da li da dođe sveštenik, pred vešanje. Na dan vešanja, kad je izašao iz zgrade i krenuo prema vešalima, nonšalantno se obratio svešteniku koji ga je čekao na vratima:

- Kako ide, pope?

Jeste, tražio je da bude obešen u narodnoj nošnji (nisu uspeli da je pronađu) ali je to, mislim, više bio porodični a manje etnički zahtev i čin. Najzad, mislim, nisam siguran da se u Slavoniji seljaci i nisu mnogo razlikovali po nošnji koju su nosili.

Po onome što se može o njemu pročitati, ipak, nije mnogo držao do vere i nacije. On nije trpeo autoritete a to je suprotno od onoga što crkva i država traže od vernika i građanina.

Sad, da se vratimo na prethodne dileme. Neko ko je ubijao ljude zbog pljačke ne može biti revolucionar, kao što isto tako neko ko je pomagao sirotinju ne može biti samo razbojnik. Pa mi smo na čelu države imali razbojnika koji se predstavljao revolucionarom. Revolucionari su mnogo više ubili i opljačkali od razbojnika. Verovatno je Čaruga bio od svega rečeno ponešto. Teško i zategnuto mu se može pripisati revolucionarna ideologija ali mu se još teže može odreknuti da je pljačkao i ubijao ljude.

Čaruga je, mišljenje je nepodeljeno, bio prva rijaliti zvezda na ovim prostorima. Novine su bile prepune priča o njemu, on je dizao tiraž novina, garantovao zaradu od knjiga. Vladala je pomama i histerija nad njegovim likom i delom, pogotovo kod žena. Kada je obešen, stampedo obožavaoca je krenuo ka vešalima. Delići konopca kojim je obešen su prodavani po visokoj ceni.

Njegove pljačke imaju nečeg filmskog u sebi: preobučeni u žandarme išli su na unapred određena mesta. Pljačkaju bogataše koje narod mrzi a Čaruga se trudi da svuda ostavi svoju „podsetnicu“ u vidu nekog čina koji će biti zapamćen. On se ne krije, na kraju uvek kaže „Čaruga je bio ovde“. On ne trpi lažne Čaruge koji mu otimaju slavu. Iako je bio krvoločan i neosetljiv on je znao izvesti pljačku sa stilom, uz vrlo otmene i duhovite opaske.

On piše pisma policiji i novinama. Potpisivao se kao Kapetan Čarug. Njemu je stalo do forme koja će razdvojiti od običnog bandita. Marija Jurić Zagorka o njemu piše kao o demokrati a Politika je pisala da on radi za Trockog.

On je poput najvećih medijskih zvezda od svog života, suđenja i smrti napravio rijaliti šou. Za vreme suđenja njegova ćelija je bila puna đakonija, pisama i cveća koje su mu slale obožavateljke. Akademski slikari dolaze u ćeliju da prave njegov portret. Noć pred smrt on sedi sa novinarima. Za njegovo vešanje su se prodavale ulaznice a samom činu egzekucije je prisustvovalo 3000 ljudi, žena i dece. Tražila se karta više.

O njemu su pisane i pišu se knjige, pevaju se pesme, snimaju se filmovi, rade doktorske disertacije, postavljaju pozorišne predstave. Mihiz ga pominje na prvoj strani svoje Autobiografije o drugima. Bio je i ostao je zvezda. I to zato što je on tako hteo i trudio se da stvori i održava sliku i mit o sebi. On je svoj šou, svoju predstavu, igrao do poslednjeg trena, do smrti. I nastavio da igra i posle smrti. Znao je on to. Tako je želeo.

Taština mu je došla glave. Voleo je sebe više od drugih!

Kako jednom reče Čaruga:

- I najdužoj kobasici nađe se kraj!

Tako je stigao i kraj ovoj (mojoj) priči!

*

Literatura:

Predrag Milojević, Bio sam prisutan;

Boris Rašeta, Čaruga – balkanski Robin Hud;

Vikipedija;

Politika;

Novosti;

Dokumentarni film: Čaruga ogledalo vremena;

Igrani film: Čaruga;

TV Novosti;

Slobodna Dalmacija.