Još jedna cigareta pred spavanje!

Pušači su čudan soj! Oni, čak i u kafani, ne kažu „da popijemo još jednu pa da idemo“; već vele: „da ispušimo još po jednu i idemo“.

Vreme o kojem ostavljam ovu crticu jeste ono doba u kojem smo imali dva televizijska kanala (od kojih se jedan teško hvatao uz pomoć izbušenog lavora), tada su prodavnice i trafike radile do predveče a kafane su objavljivale fajront gašenjem i paljenjem svetla negde oko ponoći. To je bilo vreme kada se pušilo u bolničkim čekaonicama, u avionima, autobusima, na sastancima, u opštini, čak: i u bioskopu (krijući se, naravno).

To, takođe, nije bilo vreme surove eksploatacije (kao ovo današnje) jer danas i najbednija trafika (kiosk) radi do ponoći. O dragstorima nije bilo reči, sem o par njih u Beogradu. Jedino na šta bi, ponekad, nabasali u sitne sate jeste vruć hleb iz pekara koje tada izbacuju svoje prve vekne za ujutro. Danas pekara pored moje zgrade radi 24 sati dnevno i u njoj niko ne kupuje hleb.

Čemu ovoliki uvod?

Pa zbog glavne uspomene za ovaj dan!

Kad odeš u provod, u kafanu, ili si slučajno otišao pa si zaglavio i ostaneš bez cigara baš onda kada je najlepše, najslađe i kad ti se najviše pije (naravno uz duvan). A cigara ni od korova, niti imaš gde da ih kupiš.

Cigara?!

Cigarete mu zvuče pomalo pederski (iako se tako pravilnije kaže jer su cigare ono što smo mi tada kolokvijalno nazivali tompus; a, postojao je i cigarilos – tanki tompus).

Elem, u neko vreme, u gluvo doba kada sve larma oko tebe i baš kada su ture pića počele da lete kao lude a konobarica nikada lepše nije izgledala u tvojim pijanim očima, nastaje nervoza a onda i komešanje: shvataš da to je ostala samo još jedna cigara. Onda prošaraš očima i vidiš da je i ostalo društvo tanko po tom pitanju. Šacuješ tuđe štekove ali slaba vajda od toga. Povratne informacije uopšte nisu ohrabrujuće.

Rešiš, racionalno, da prištediš ali shvataš da od toga nema ništa: nisi ti karakter a što imaš manje cigara to ti se više puši. (Što bi rekao svojevremeno čuveni dr. Miloš Perović: ''...ne volim ljude koji puše dve cigare dnevno...'').

Poslednja nada je konobar. Zoveš ga i pitaš:

- Da nemate cigara na prodaju, nije važno koje su?

U čemu je stvar?!

U to vreme neke kafane su držale cigare na prodaju i to je znalo da bude dobar deo prihoda ali su ih nešto zezali oko poreza pa su to činili stidljivo ili prikriveno (samo za odabrane goste). Obično su držali jednu vrstu, od onih boljih i to po paprenim cenama (danas su sve iste, ma kako se zvale; ali su nekada KENT i MARLBORO bili klase u odnosu na DRINU i MORAVU). Znali su oni za jadac. Ko u kafani traži cigare taj je spreman i da ih plati.

Međutim, to je bilo u malim količinama, brzo se bi se rasprodalo i što je najgore: najviše ih je osoblje koristilo pa su gazde i upravnici izbegavali da ih drže. Kad imaš sreće i oni imaju cigare, pa naručiš: konobar ih je donosio na poslužavniku, u beloj platnenoj salveti, otvorene i sa izvađene dve, od kojih je jedna izvađena u dužini filtera a druga pola od toga. Konobari su nekada bili ljudi sa manirima i potkovani kafanskim bontonom.

Nije bio problem da ostaneš bez cigara u toku dana a zapio si se. Onda pošalješ konobara do najbliže trafike ili prodavnice i on ih kupi. Podrazumevalo se da kusur ne uzimaš.

Ali, ovo o čemu pričamo je noćno bančenje. Još bliže: oko ponoći. Oko fajronta.

Koliko su cigare bile važne u tadašnjoj društvenoj (sub)kulturi i običajima govori i činjenica da smo ih, uz hranu i piće, posluživali i na veseljima, i na slavama, i na daćama. Tamo gde sam rođen, i gde sam stasavao, u Metohiji, posle sahrane se na kapiji sipala rakija i služile se cigare.

Danas, vidim, niko nikoga ne nudi cigarom kada su zajedno u društvu ili za stolom. U vremenu koje opisujem to je bio deo pušačkog bontona. Kutija se nije vadila iz džepa ukoliko nisi bio spreman da ponudiš cigarom svakog od prisutnih, poznate i nepoznate.

Nego, mračno je ovo, vratimo se mi veselom kafanskom društvu koje je upravo ostalo bez duvana.

U kafani ih nema. Konobari i ostalo osoblje su dali šta su imali ili koliko su mogli da ne ugroze vlastite zalihe. Isto tako i poznanici (kao i nepoznanici) sa susednih stolova su se otvorili koliko su mogli i hteli. To bi bilo to!

Poslednja je zapaljena i ide od ruke do ruke, ko u partizanima (htedoh reći: u četnicima). Ako neko vikne „idu Nemci!“ - baciće se i ta nedopušena. Uostalom, koliko je društvo pijano ne iznenađuje da nam se stvarno i priviđaju Nemci.

Od trenutka kada je popušena poslednja cigara sve je drugačije: piće više nema isti ukus, konobarica (do tada seks bomba) postaje ružnija, sise su joj manje a podočnjaci veći, šale više nisu smešne, pesma je već u falšu.

Nema cigara!

Svi, svako pojedinačno, razmišlja(ju) gde bi mogle da se nađu. Ko je tada uopšte mogao da sluti da će za nekoliko decenija doći era mobilnih telefona. Jok, more!

Licitiraju se imena rođaka ili poznanika koji imaju kuće i stanove najbliže kafani u kojoj se odigrava drama. Neko predlaže da se obije trafika pa da ujutro priznamo i platimo štetu. Drugi stoje na ulici u nadi da će naići neko poznat ili nepoznat. Na ulici nikog živog osim milicionera pozornika koji će te pre nego bilo šta zaustiš: pitati da nemaš cigaru.

Najslabiji karakterom se predaju. Navlače svoje zimske kapute i jakne nadimljene duvanskim dimom i odlaze svojim kućama. Ostaju goli i u svojoj golotinji prosti drveni kafanski čiviluci.

Osipa se društvo!

A, onda, ko grom iz vedra neba, nebeskom rukom vođen, u kafanu ulazi komšija koji je upravo završio smenu (verovatno drugu), svratio čovek na jednu mučenicu pre spavanja, i, ispostaviće se da kod sebe ima dve kutije cigara, ZLATNI IBAR (ko te pita samo daj). Portirski život, po smenama, podrazumeva da kod sebe uvek imaš zalihe potrebne za razne smene: nanizane šerpice u kojima je kuvano jelo i salata, novine (po mogućstvu ČIK ili EROTIKA, duvan...).

Daće, što da neće, on i onako ide kući (naravno da će popiti još jednu turu od razdraganog društva). Svi mu obećavaju kupovinu duplo kutija zauzvrat, koliko sutra, i, naravno: svi će lagati. Nikome neće pasti na pamet to kada se sutradan probude mamurni i praznih džepova, teške glave po kojoj dobuju grdnje ljutih žena ili roditelja. Uostalom, kako da mu vrate kad se ničega ne sećaju kad su pijani?!

Odlično! Stvorili su se uslovi da se produži pijanka. Ali, ona neće još dugo trajati. Vreme je da se krene. A, i onako, sad kad se ima cigara više nije slatko kao kad nedostaju. Uostalom, preteralo se, pijani smo, fajront je. Na stolu, pored praznih flaša i čaša, punih pepeljara (piksli), ostaće i dve nedopušene kutije ZLATNOG IBRA.

Apsurd?!

Naravno, pušački svet je satkan od apsurda. Jer, da nije: ko bi uopšte pušio i ubijao sam sebe za svoj račun?!