Ivo Andrić

Ivo Andrić: Kad čovek ima slabo srce, lakše umre!

Momo Kapor je Andrića opisao kao potpunog stranca u vlastitom životu.

Nikola Milošević je o Ivi Andriću, u ogledu Ivo Andrić i njegova „bodlja u srcu“ napisao sledeće: Onaj kome se pružila prilika da, sticajem okolnosti, baci pogled u privatnu sferu velikog čoveka, naći će u njoj štošta što nije u skladu sa njegovom veličinom. To je i razumljivo. Pobude koje pokreću velike ljude u načelu nisu bitno drugačije od pobuda koje pokreću ostale smrtnike.

Andrić je jedini pisac u negdanjoj državi koji je bio zvezda u estradnom smislu reči. Njegova popularnost kod naroda, koji uopšte i nije čitao njegove knjige, merila se samo sa popularnošću sportista i glumaca. Smatralo se, zamalo, da je on svetac, moralna i intelektualna gromada, čovek i pisac za primer. A, eto, Andriću se može zameriti da je bio dobar sa svim mogućim vlastima i sistemima gde je živeo i radio. I vlasti su bile dobre prema njemu. Izgleda da je on u životu dosta dobro prolazio po tom pitanju.

Čini se da je Dobrica Ćosić u svom dnevniku 14. avgusta 1968. godine napisao najsažetiju i ujedno najprecizniju definiciju Andrića kao čoveka, pisca i društvenog bića: Taj konspirativac, zaverenik, ilegalac u životu i u istoriji, diplomata blistave karijere, Hrvat poreklom, a Srbin kulturom i građanstvom, jedinac što je rastao uz majku i tetku, čovek bez rodbine, dugogodišnji ljubavnik udate žene, inače tajnoviti i, kažu, strasni ljubavnik, duboko ilegalan ljubavnik, taj čovek Mlade Bosne, sužanj austrougarske tamnice i dve okupacije, ambasador u Nemačkoj kod Hitlera, Titov partijac, ne po ubeđenju, nego po neotporu i filozofiji prilagođavanja i načelne dobronamernosti i patriotizma, taj večiti samac u životu i književnosti, koji je živeo jedino za sebe i knjige, taj dobrotvor, ne u ime hrišćanskih načela, nego u ime sokratovskog spokojstva i osećanja dužništva zavičaju, taj veliki i tamni egocentrik koji se genijalno sporazumeva sa životom, istorijom i prilikama, taj mudrac koji se i banalnošću skrivao od moćnih i glupih, taj filozof ovog tla mržnje – sigurno je čovek koji je u svom dobu, sa stanovišta trajanja i opstajanja, najsvrsishodnije i sebi najpodobnije razumeo tlo i vreme u kome postojimo i živimo.

Karakteristično je za pisca i umnog čoveka da vrlo često dolazi u sukobe sa režimima u kojima ga zadesi sudba da živi. Andrić nije imao tih problema. Bio je, doduše, u mladosti blizak nekim revolucionarnim idejama (Mlada Bosna) i zbog toga je nešto odrobijao u početku Velikog rata, ali je kasnije napustio te ideje i više nikada nije imao sličnih problema (Čitavo naše društvo hrče nedostojno, samo su pesnici i atentatori budni – časopis Vihor, 1913). Čak i kada je uhapšen, na početku Prvog svetskog rata, to tamnovanje više liči na godišnji odmor: on redovno piše pisma, govori o tome šta radi, kako čita, piše, šeta. Čak i sa broda na kome je transportovan za Trst, da bi bio prebačen u Maribor, on piše pisma i javlja se poznanicima.

Ivo Andrić je u odnosima sa ljudima bivao diplomata ili pisac: nikada čovek. Merio je svaku reč, svaki gest. Nije bio neiskren ali nije sebi dozvoljavao iskrenost. Emocije je uzdizao na opšti nivo, prema apstraktnim temama umetnosti, nikad prema ljudima. Govorio je da ne voli javni život ali je potajno uživao u njemu. On samo nije voleo da se javni život meša u njegov privatni život. Zato je bio idealna ličnost za diplomatiju. Možda je upravo zbog gore navedenog Sreten Marić rekao da je po njemu Andrić bio jedan nezanimljiv čovek.

Između dva rata posvećuje se diplomatiji, postaje mlada zvezda, napreduje u službi do najvećih položaja i učesnik je veoma važnih događaja koji su se kasnije prećutkivali. 1926. godine primljen je u Srpsku kraljevsku akademiju. Stvarao je solidnu diplomatsku karijeru. Putuje po svetu. Blizak je vlastima. Dobro zarađuje, gospodin je čovek, kupuje automobile. Piše pod pseudonimom za Stojadinovićev list 20 vek i za Amerikanski Srbobran.

Nije se nešto tada angažovao oko radničkih pitanja. Koristi se vezama i poznanstvima kad god mu zatreba. Ali, koliko je bio bitan tom režimu govori i činjenica da je postavljen za ambasadora u Nemačkoj u najsudbonosnijim vremenima. U tom svojstvu je i prisustvovao potpisivanju Trojnog pakta u Beču, ali je posle rata retuširan sa svih postojećih slika sa tog događaja, i to na lični zahtev i molbom upućenom Đilasu. Velizar Janković je odrobijao nekoliko godina jer je Andrić odbio da svedoči kako je on kao poslanik u Berlinu odobrio govor zbog kojeg je ovome suđeno.

Miodrag Mitić u knjizi Poete u fraku piše: Ni u jednom opisu, ni u jednoj Andrićevoj belešci, ni u službenoj, ni u privatnoj korespodenciji, nema pomena o Hitleru i njegovim najužim saradnicima, iako je čitave dve godine morao da se njima bavi svakodnevno. Toliko o njegovoj obazrivosti i proračunatosti. Za sumnjati je da je takvih spisa bilo makar u ličnim beleškama ali da se Andrić potrudio da budu uništeni na vreme. Drugi su, međutim pisali. Zagorka Dimitrijević u pismu Radovanu Popoviću piše o Andriću posle 6. aprila 1941. godine kada su predstavnici ambasade i konzulata deportovani nazad u Beograd (Andrić je pre toga odbio da ode u Švajcarsku). Na železničkoj stanici svi su odmah uhapšeni i vraćeni u logore po Nemačkoj. Svi, osim Ive Andrića.

Međutim, i tada, u periodu između ratova on pokazuje doslednost i privrženost jugoslovenskoj ideji i tada već daje vetar u jedra svojoj jasnoj nameri da pripadne srpskoj književnosti. Tako u pismu koje upućuje Mihovilu Kombolu, u novembru mesecu 1933. godine, odgovarajući na molbu da da pristanak kako bi uvršten u Antologiju novije hrvatske lirike povodom stogodišnjice Ilirskog pokreta, on odbijajući, između ostalog kaže da mu ne izgleda razumljivo ni opravdano da se danas izdaje jedna antologija ograničena na jedno pleme... Ponajmanje povodom stogodišnjice Ilirstva. On dalje kaže kako nikada ne bi mogao učestvovati u nekoj publikaciji iz koje bi principijelno bili isključeni drugi naši njemu bliski pesnici, samo zbog toga što su ili druge vere ili rođeni u drugoj pokrajini...

Isto tako će se poneti i 1947. godine kada Matica Hrvatska izdaje njegove Pripovjetke. Čim je dobio odštampanu knjigu poslao je oštro protesno pismo gde skreće pažnju na nedopustivo menjanje teksta, stilski i jezički, pravopisno, zbog prebacivanja iz ekavice u ijekavicu, pohrvaćene reči (hrišćanin u krćanin, šta u što, uslov u uvjet, posmatrati u promatrati), kao i zbog nebrojenih štamparskih grešaka. On u tom pismu naglašava kako knjigu ne priznaje za svoju te se shodno tome odriče i honorara.

Bio je i mason, član lože Preporođaj (Preporod), a, kasnije i u loži Dositej Obradović. Bio je i član Rotari kluba, po rečima Božidara Jakca. Treba podvući da je u loži dogurao do čina: Majstor. Naivni i mirni Ivo biva izbačen iz masonerije ne zbog političke ili anarhističke delatnosti, već zbog preljube. Obljubio je ženu drugoga masona, Gustava Krkleca, koliko se sećam zbog neke kišice koja je rominjala, pa se, eto, desilo... Crnjanski u pismu Marku Ristiću od 5. jula 1926. godine povodom toga piše: Andrić, koji je kod njih večeravo i milovao decu i bio njen... Skandal je javan. Krklec je otišao Andriću. Andrić ga je primio bled – i otputovao na odsustvo. Inače Crnjanski u tim pismima Ristiću ogovara svoje kolege redom, najviše Rastka Petrovića ali nije imun ni na Andrića.

Krklec je bio odan svakom režimu, između dva rata, za vreme rata i posle rata, svakom pokretu, svakoj vlasti, naciji. Ali, bio je i boem – makar nešto. Sa druge strane, za Andrića se govorilo da je neviđena škrtica. Ogovarao ga je, mislim Davičo, da kad stigne račun u kafani, dok Andrić još vadi novčanik iz džepa onaj što je platio već zamiče na ćošak ulice. Jedino je, vele, Ćopić bio veća škrtica od njega. Priča verovatno nije bez osnova, mada je svakako i preuveličana od ljubomornih kolega pisaca koji su vazdan kuburili sa parama.

Oni koji ga brane po tom pitanju govore da je uvek u kafani plaćao on (Mihiz), ali samo za probrano društvo. Vladislav Ribnikar koji se sa Andrićem družio u Parizu u vremenu dok su nešto radili za UNESKO, 1952/53 godine, svedoči da Andrić nikada nije dozvoljavao da mu se u kafani dva puta za redom plati. Službenici Saveza pisaca Jugoslavije pričali su da je uoči svake Nove godine poklanjao svima velike bombonjere. Uvek je gledao čiji je red za plaćanje. Jovo Kapičić, čije izjave uvek treba uzimati sa rezervom, bio je ambasador u Švedskoj u vreme kada je Andrić dobio Nobelovu nagradu. U knjizi Goli otoci Jova Kapičića, on veli Nikčevićki: Bio je veliki čovek, ali i veliki škrtac, opisujući neku scenu sa poklonima koje Andrić kupuje kako bi se zahvalio na pomoći i gostoprimstvu nekima od zaposlenih u ambasadi. Mada ima i istine u tome. Slikar Stojan Aralica je negde rekao da je Andrić iz Švedske njegovo ženi na poklon i za uspomenu doneo kutiju šibica. A, i što bi doneo više, kad njemu Aralica nije poklanjao slike već ih je Andrić, kad mu se koja svidi, plaćao po punoj ceni.

Marko Ristić je možda najbolje definisao korene Andrićevog tvrdičluka: Bojao se sirotinje. Taj strah ga je od detinjstva pratio. U svom stanu je držao jednu sliku oronule bosanske kuće. Na pitanje: zašto? Odgovorio je: da se uvek mogu podsetiti odakle sam došao! Andrić u jednom prazničnom broju Politike pisao o siromaštvu i o tome kako je kao dečak stajao pred izlogom punim knjiga a nije mogao sebi da ih priušti: Nikada u životu nisam siromaštvo primao kao neki teret, ali sam ga tada prvi put duboko osetio, i srcem i glavom. Neki nepremostivi zid delio me je od tih knjiga za kojima sam čeznuo i polagano sam počeo da shvatam šta znači imati, a šta znači nemati. I zaista, ima istine u ovome što je rekao i šta ga je tištalo jer je kasnije davao mnogo para, čitava bogatstva, upravo za kupovinu knjiga raznim bibliotekama.

Istina, razdelio je mnogo novca u dobrotvorne svrhe i kao pomoć široko društvenim akcijama (na primer, za biblioteke u BiH) – isti je bio i drugi po škrtosti među piscima prokažen: Branko Ćopić, koji je takođe mnogo novca dao na isti način i za iste svrhe. Ovo je, po meni, veći dokaz sebičluka od onog Davičovog dovaćavanja za novčanik: ne deliš bližnjima već daješ nekom opštem cilju koji će, ipak, istorija zapamtiti. Drugim rečima: ulažeš za svoje ime u budućnosti. O tome govori i činjenica da ništa nije ostavio svome bliskome rođaku, kojega ni za života nije primao dalje od ulaznih vrata, gde bi mu se dala kesa sa iznošenom odećom. Država je posle Andrićeve smrti dala stan tome njegovom rođaku, da ga skine s vrata u njegovim zahtevima za zaostavštinom.

Andrić se oženio Milicom Babić posle smrti njenoga muža. Govore da se nije libio da bude sa njom i dok je drug Jovanović bio živ. Zlobnici su, u prilog njegovih perverznih maštanja, govorili da je po malo čudno da stari pisac odlazi da gleda samo mlade košarkašice i da je voleo da šeta sa Miodragom Bulatovićem i pomno sluša njegove nakaradne priče o odnosima sa raznim ženama.

Za vreme rata je u Beogradu. Ne sarađuje sa okupatorom (zar je Crnjanski sarađivao?) ali nije aktivan ni u pokretu otpora (bilo kojem). Pasivan je u svakom pogledu osim u pogledu pisanja jer u vreme rata radi dosta i kvalitetno, i to ni od koga ometen. Ne diraju ga ni Nemci, ni Nedićevci, ni komunisti, ni četnici. Piše najbolje knjige. Ni traga u njegovim spisima o streljanjima, ustaškim pokoljima, koncentracionim logorima. On živi u svom svetu, u svojim kasabama, društvo mu prave age i begovi, ništa se drugo van njegovog stana ne dešava. On zaista odbija da potpisuje apele i da ga štampaju, mada tu zabranu ne poštuju u NDH, ali piše, šeta po banjama, niko ga ne dira i ne uznemirava. U vreme kada je ceo svet goreo on je napisao svoja najbolja dela, u miru i tišini, u centru Beograda ili u Sokobanji. Ni reči, čak ni posle rata, o Jasenovcu i jamama kojih je njegova Bosna puna.

Doduše, mora se priznati, on se u tim najtežim vremenima izjašnjava kao Srbin. To mu Krleža nikada neće oprostiti, jer je Andrić zabranio da se štampa, kao i da mu se u biografiji piše da je hrvatskog porekla. Međutim, pitanje je koliko bi upitno i korisno bilo da se izjašnjava drugačije pošto je odlučio da ostane u Srbiji?! Nikola Koljević, u knjizi Andrićevo remek-delo, na strani 5. piše o knjizi Na Drini ćuprija sledeće: Ispod Andrićevog – da li slučajno ćirilicom napisanog? – rukopisa stoji: Beograd, juli 1942 – decembar 1943. Bili su to dani kada se razobručio najveći genocid na srpskim narodom. Na kolac nije nabijen samo Radisav sa Uništa, već su stotine hiljada Radisava završile pored Save u Jasenovcu ili Savom krenule na svoj poslednji put ka Beogradu.

Za pisanje velikih knjiga treba duhovnoga i svakoga drugoga mira, a on je svoje najveće knjige napisao u vreme kad je ceo svet plivao u moru krvi a ljudi ubijani maljevima u potiljak tek stotinak kilometara od njegovog udobnog stana. U Srbiji, tu kod njega, logor Banjica je na dohvat ruke, a Nemci streljaju sto Srba za jednog nemačkog vojnika. Građanski rat besni i odnosi i više života. U vreme toga njegovog mira Nemci mu nude odlazak u Zagreb ili Švajcarsku, a on ne snosi nikakve posledice odbijajući da potpiše Apel srpskome narodu, u vreme kada je stari Đurić rekao kompozitoru koji mu je doneo papir da je njemu lako jer duva u diple ali on predaje etiku đacima.

Doduše, kada je kurir iz Ministarstva prosvete doneo Apel na potpisivanje Andriću, ovaj mu je rekao: „Andrić nije kod kuće“. Kurir se začudio: „Pa Vi ste Andrić“. „Onda im reci da ti je sam Andrić rekao da Andrić nije kod kuće“ – odgovorio je pisac. Nemci su mu obećali da ga neće dirati i nemački drže reč do kraja. Specijalna policija mu se najavljuje telefonom, kad dolazi u rutinsku proveru po prijavi da se iz njegove sobe čuje stalno kucanje na mašini. U vreme tog njegovog mira komunisti streljaju beogradske umetnike i intelektualce čiji greh nije ništa veći od Andrićevog: bavili su se svojim poslom u Beogradu za vreme okupacije. Najzad, malo se zna da je upravo Andrić sastavio i napisao predlog Nobelovom komitetu da Tito dobije Nobelovu nagradu za mir.

Kada je čula da je Andrić dao svoj rukopis na čitanje Zogoviću, Isidora Sekulić je pobesnela te tom istom Zogoviću besna kazala: Sad on vama daje rukopise na čitanje. Daje jer vas smatra vlašću, jer mu to može koristiti. A nekad je rukopise donosio ovamo... I sad ih više ovamo ne donosi. Neće ih, gospodine, donositi ni vama ako jednom ne budete više ono što jeste. Neće, jer on je – jezuit. (Vasilije Kalezić, Andrić u našim sporovima, str. 286).

Isidora je bila poštena kada je Zogović pao: okrenula je telefon i rekla Zogoviću da nema građanske hrabrosti da se viđa sa njime i da mu se javlja. Desanka Maksimović, pak, bila je uporna: odlazila je Zogoviću i pored pritisaka milicije i UDB-e. Zogović se posle žalio kako je Andrić prelazio na drugu stranu ulice u vreme kada je ovaj bio u nemilosti režima, iako se i te kako kretao u njegovom društvu kada je ovaj bio na vrhuncu vlasti, kako je predvidela Isidora. Doduše, Branko Ćopić je tvrdio suprotno: kada je pao u nemilost, Andrić ga je rehabilitovao jednim zajedničkim ručkom u hotelu Moskva. Eto koliko je bio moćan.

Dok je još Beograd goreo i pucalo se po obodima grada u oktobru 1944. godine negde oko Kalemegdana, susreo je Kašanin Andrića i požalio mu se da mu je stan sa bibliotekom izgoreo, te da se plaši i za svoj život. Andrić je samo prozborio neku o vremenu i uputio se u šetnju, ostavivši Kašanina samog i uplašenog. Ako je se Kašanin bojao za svoju bezbednost zbog svojih odnosa sa knezom Pavlom a koji su bili striktno vezani za muzej i umetnost, zbog čega se Andrić nije plašio za bezbednost kad su njegovi odnosi sa knezom Pavlom i bivšim režimom bili čisto politički a ne umetnički? Kašanin je tvrdio da je Andrić tada krenuo kod Marka Ristića i to propratio rečima: Znajući da za svako vreme izabere društvo koje mu je potrebno, Andrić je svojim nepogrešivim instinktom osetio da nastupa vreme bivšeg nadrealiste. I zato nije pohitao mene da teši, nego da vidi Marka.

Branko Lazarević, u svojim spisima o Andriću, iz novembra 1946. godine, svedoči da mu je Aleksandar Belić kazao da je Ivo sa vama dok ste mu potrebni; kad mu više ne trebate, on se tiho izvuče. U Zapisima o Andriću, Dobrica Ćosić veli da je Andrić Titov partijac, ne po ubeđenju, nego po neotporu i filozofiji prilagođavanja, što je na tragu Džadžićeve definicije da je kod Andrića postojao podsvesni (odbrambeni) mehanizam racionalizacije... Milovan Đilas je Momčilu Đorgoviću za potrebe knjige Vernik i jeretik, (na strani 46.) rekao: Sreo sam Ivu Andrića kome sam činio neke, ne velike, usluge, koji mi se nije smeo javiti. Sa druge strane, Mitra Mitrović, koja je „pala“ zajedno sa Đilasom ali sa manje visine, negde je napisala da je ni u vreme najžešćeg bojkota zbog njenog istupanja na Trećem plenumu Ivo Andrić nije izbegavao.

Interesantan trag o Ivi Andriću ostavio je gore pomenuti Branko Lazarević u svojim dnevnicima. Ono što je on napisao treba, naravno, uzeti sa rezervom jer tome piše ozlojeđen i „ubijen“ čovek: ostao je bez porodice, imanja, knjiga, najzad, i bez slobode – u vreme kada ostavlja trag o svojim savremenicima. Međutim, vrednost ovih redova možda leži u činjenici da je Lazarević svoj dnevnik pisao tajno, da je antikomunistički nastrojen, i da nije vodio računa o tome šta je zvanična istina o velikanima književnosti i politike.

Manje više, Lazarević o Andriću iznosi ono što već znamo, govoreći o njegovoj uspešnoj diplomatskoj karijeri, bliskim odnosima sa svim režimima u kojima je živeo, rezervisanom stavu, kompleksima, tvrdičluku. Ono što Lazarević govori o Andriću, a ne može se pročitati kod drugih Andrićevih savremenika, je sledeće: da je bio uzoran katolik, da je mrzeo Srbe i Srbiju, i da je bio satir i seksoman: Isidora Sekulić je bila zaljubljena u njega; sad je sva protiv njega… Rekav joj jednom da ne mogu da nađem kompleks sve ovo što sad radi, i braneći ga da je, možda, strah zbog prošlosti koji ga goni i koga se plaši, uzviknula je: „Ne! Ne! Sve je to mržnja za Srbiju“… Inače, uzdržan je, odmeren, ume da ćuti. Možda voli da bude voljen. On to voli od žena i, izgleda, ne daje im ništa sem seksa. Jedanput mi reče: „Još da to nije i da toga nema“, i prosto se naljuti na sebe što mu i to izađe iz usta… Ko ga zna mnogo? Izgleda Isidora Sekulić… Pre ga je znala u idolatriji, sad ga zna u demonskoj mržnji: „Otelo mu se, otelo mu se jedanput! On mrzi Srbiju! On ne voli nikoga! On samo voli ono što mu je lično korisno!“…. Kad mu je jedan činovnik Ministarstva, kaže mi Boriša Lazić, činovnik poslanstva i doktor medicine, pogrešno – a i nikad nije isticao katoličanstvo nego, naprotiv, solidarisao se sa pravoslavljem – pogrešno čestitao božićne praznike, osorno i jetko mu je odgovorio: „Ja sam katolik, ja nisam pravoslavni!“… On je ženskaroš. Isidora bi rekla: „On nikoga ne voli“. Ne znam, ali znam od Momčila Miloševića, književnika, da se i sad viđa, noću, po kiši, pod ruku, pod jednim amrelom, po ulicama sa Milicom Babić-Jovanović… Pomenuo sam i ranije stvar sa Krklevčevom ženom… Bila je i neka Ruskinja sa kojom je došao iz Španije… Vera Stajić je takođe u vezi sa njim… Nešto je bilo i sa Gordanom Bajloni. Dakle, žena mu je sigurno u kompleksu, koliko je to za duh a koliko za seks, ne znam. Isidora misli da je to samo za njegovo seksualno zadovoljstvo… Duda Tadić, na primer, pričao mi je da je u toku 1942. preko leta bio sa njim u vinogradu u Rumunskoj ulici, ostajao je po dva-tri dana i držao se kao ravnogorac… „Ja sam se vezao za Srbe, sa Srbima sam proveo celo školovanje i celo svoje vreme, i osećam se Srbinom“, rekao je jedanput Brani Milenkoviću kod koga stanuje i sa kim prijateljuje, a posle nekoliko dana je tražio da se spremi bolji ručak i da se kupi vino da se proslavi katolički Božić… Ceo Beograd je protiv njega… Srbija pati krvavo… On nikada nije bio komunista i, onda, koja je to muka koja ga je tu ubacila ili kakvu je sreću tu našao…

Postoje optužbe, iz određenih krugova, da je Ivo Andrić za vreme rata sarađivao sa Dražom Mihailovićem, ali bez ikakvih dokaza, po sistemu rekla-kazala, bez dokumenata ili svedoka iz prve ruke. Lično smatram da Andrić nije mogao biti toliko ''neoprezan'' pa da čini tako nešto, kad je već izbegavao i mnogo manje i nevažnije stvari. Za opreznog Andrića pokret Draže Mihailovića svakako nije karta na koju bi on zaigrao. Ipak, 1945. godine Andrić postaje član Upravnog odbora SKZ. Još se Svetislav Stefanović nije ni ohladio u grobu. E, sa njim je Andrić svakako kontaktirao, ako sa Dražom možda i nije.

Krleža je govorio Enesu Čengiću, u knjizi S Krležom iz dana u dan: Marko Ristić mi je pričao da se zatekao sa Andrićem više puta u Vrnjačkoj Banji i da je Andrić u svom svečanom odelu svakog 6. septembra, na rođendan kralja Petra II odlazio u crkvu na bogosluženje za sretan rođendan i dug život kraljev. Prvo, i da je to istina, koliko puta je Andrić mogao biti baš na taj dan u Vrnjačkoj Banji (da bi se više puta zatekao) a za vreme okupacije? Drugo, kakav je to svedok i „revolucionar“ Marko Ristić, onaj koji podstrekava streljanje srpskih intelektualaca i umetnika zbog navodne kolaboracije, a koji vreme okupacije provodi u banji, u sanatorijumu svoga tasta, u kojem se, uzgred rečeno, nalazi i nemačka komanda za tu oblast? Ja takvim svedocima ne bih verovao. Krleža je kod tog istog Čengića „optužio“ Andrića i da je plagijator, te da je mnoge motive i likove svojih dela „pozajmio“ od francuskog pisca Pjera Lotija. Pred nekim drugim ljudima Krleža je za Andrića rekao da je unjkavi i kenjkavi bizantijski mediokritet.

Kako je, recimo, moguće da jedan književnik i intelektualac tog kalibra, pre svega jedna gospodstvena ličnost, kakav je bio Ivo Andrić već u prvim poratnim danima (1944) prihvati u svom izražavanju terminologiju komunističkih komesara. Čitam njegove govore i intervjue iz tog perioda, kao i predavanja: pobedonosni rat, narodnooslobodilačka borba, izgradnja socijalističkog društva, novi tip čoveka, širi slojevi naroda, učvršćivanje jedinstva - samo su neke od fraza koje odmah prihvatio i koristio. Obzirom na njegovu diplomatsku službu i njegov način života i ophođenja, kao i njegovi političku pasivnost u vreme rata, zaista je čudna ta transformacija. Pogotovu što se radi o piscu, intelektualcu i diplomati od karijere i na kraju i pre svega radi se o vrsnom poznavaocu jezika i skladne rečenice.

A on je odmah počeo da se koristi jezikom lumper proletera, neradnika i revolucionara. Takvo frazeološko izražavanje je bilo prijemčivo za uvo širokih narodnih masa (eto kako se i ja izražavam). Lako se pamtio taj jezik, bio je dobar za etiketiranje, nije imao nikakvo značenje, ali je bio dobar za pisanje presuda, za pisanje karakteristika. Iste reči se koriste i u pozdravnim govorima, i u petogodišnjem planu, i u Ustavu, i u obrazlaganju presude. Šta ovo govori o karakteru Andrića?

A onda je došao kraj ratu. Pobedio je ko je pobedio. Đilas 1945. godine kaže da je Andrić bio isuviše inteligentan da ne bi video implikacije i trajnost revolucionarne promene koja je nastala... On postaje aktivan član novog društva, prihvata komunistički sistem vrednosti i zauzima visoko mesto u njemu. Ništa: službenik bivšeg režima, ništa: kralj i otadžbina. (Na napade povodom nekih delova memoara Ni rat ni pakt, Milana Stojadinovića, u kojima on kaže da se unapred konsultovao sa odgovarajućim krugovima... na prvom mestu sa Knezom... i svojim pomoćnikom u Ministarstvu inostranih poslova, Ivom Andrićem... Andrić odgovara novinaru: Vama je poznato da su Stojadinovićevi memoari napisani naknadno. I sve to nije baš tako kako on piše).

Tačno je da su se pregovori vezani za potpisivanje Trojnog pakta vodili iza Andrićevih leđa i da on nije bio uključen u njih, kao što je i tačno da je on usmeno i pismeno protestovao zbog toga (i mešanja Danila Gregorića, njemu iza leđa) kod Cincar-Markovića. Najzad, sve je to ispalo dobro po njega: imao je „argument“ pred novim vlastima da Trojni pakt nije njegovo maslo te je otud „sa pravom“ tražio da se retušira slika načinjena prilikom potpisivanja.

Vladimir Vauhnik, obaveštajni oficir pri ambasadi u Berlinu, u svojoj knjizi Nevidljivi front govori o tome da ni on, ni Ivo Andrić, nisu bili uključeni u pregovore oko Trojnog pakta, i da je sve oko toga vođeno tajno iza njihovih leđa. Teško je poverovati u to obzirom da je Vauhnik bio obaveštajac visokog kalibra, čovek koji je saznao tačan dan napada na Jugoslaviju i koji je otkrio mnoge nemačke tajne: raspored napada na Poljsku, napad na Norvešku, planove za napad na Belgiju i Francusku, čak i planove napada na SSSR. E, sad, drugo je pitanje da li je on svoja saznanja hteo da podeli sa Andrićem?!

Kad se rat završio odmah je visoko pozicioniran u udruženjima književnika, postaje delegat (narodni poslanik) i stoluje u desetinama odbora itd. Moglo bi se reći da je on bio ono umiljato jagnje koje dve ovce sisa. Treba pogledati njegove sveske, koje su štampane i publikovane, on u njima ispisuje Titove citate, neke potpuno besmislene rečenice, očigledno da bolje nije mogao da nađe a trebale su mu nekakve.

U vremenu kada je on na vrhuncu slave postoji Goli otok, postoje i ostali kazamati, postoje politički zatvorenici, pisci se zatvaraju, seljaci se bičuju i oduzima im se poslednje parče proje, streljaju se intelektualci i umetnici, a zgrade koje on posećuje po centru Beograda i vile na Dedinju se oduzimaju od pravih vlasnika i dodeljuju nekim novopridošlim (treba li podvući, oduzimaju se od onih istih sa kojima je Andrić pre rata bio blizak, ako ne po ničem drugom a ono po statusu u društvu). Ništa od pomenutog ne dotiče velikog pisca, da se makar posthumno nađe kakav red o svemu tome. Njemu je bitno da se samo njegov mir i red ne remete.

Još nisu utihnuli topovi, ni u Evropi, ni kod nas, u oslobođenom Beogradu Andrić postaje jedan od predsednika Udruženja književnika Beograda – trudili su se da izbegnu reč „Srbija“ po svaku cenu - (mislim sa Zogovićem, Ristićem, Đilasom, Davičom, Sekulićkom) a kasnije, novembra meseca 1946. godine na Prvom kongresu Saveza književnika Jugoslavije biva izabran za prvog predsednika toga udruženja. Trećeg dana rada kongresa delegaciju Saveza književnika Jugoslavije prima lično Tito. Njih 25, među kojima Andrića, Krležu, Veljka Petrovića, Milana Bogdanovića, Desanku, Gligorića, nezaobilaznog tada Zogovića i ostale. Tito im je tada održao „predavanje“ o tome šta je književnost i kako treba stvarati delo, a oni su kao mulci ćutali. Ne znam kako su se posle toga osećali, svakako nisu smeli da misle o sebi kao nekakvim veličinama. Kako se osećao Andrić možda najbolje govori rečenica koju je napisao u svojim beleškama povodom tih događaja: Na kongresu sam jasno osetio da u budućem svom radu, književnom radu, radim što više i što bolje. Ovo svakako nije misao i rečenica dostojna velemajstora lepe misli i skladne rečenice, pisca koji na stotinu ispisanih strana nema niti jednog zareza viška ili manjka, koji nema niti jedne rogobatne reči a kamoli rečenice.

Zabranjeni broj časopisa Nova misao u kojem je publikovan Đilasov članak Anatomija jednog morala, 1954. godine, sadržao je u sebi premijerno i Andrićevu Prokletu avliju, jedan poveći deo. Nije Andrić ima sreće sa datumima, i Mlada hrvatska lirika koja je bila njegovo prvo ozbiljno pojavljivanje na književnom nebu, izašla je iz štampe i našla se u knjižarama na Vidovdan 1914.

Samo po sebi nebitno, ovo vezano za Novu misao, ipak, čini se za interesantno pomenuti. Andrić se svakako nije osećao prijatno zbog toga, takav kakav je bio. Nekoliko dana posle tog događaja, na sednici centralnog komiteta SKJ, Đilas se samokritikovao i pokajao, i na Trećem plenumu se slično ponašao (Dedijer: I Đilas izađe pa počne da viče ''Ušo neki đavo u mene!''... i počne neko srednjevekovno kajanje... Posle svega nisam hteo više da idem ni u CK, ni na sastanke, a Đilas je produžio da odlazi kao neka kuca. – Đorgović, Đilas Vernik i jeretik, str. 254). To što mu izvinjenje i pokajanje nije prihvaćeno uslovilo da on postane disident.

A nesrećni Andrić koji je do tada objavljivao samo u proverenim partijskim glasilima možda je pristao na tu „neopreznost“ zbog osećanja duga i zahvalnosti prema Đilasu koji mu se našao u vreme izložbe na Kalemegdanu 1951. godine kada Andrić moli Đilasa da se skine slika sa potpisivanja Trojnog pakta na kojoj je on a Đilas mu toj želji udovoljava. Jedan drugi pisac, mnogo lukaviji od gore pomenutih, Krleža, bio je jedan od retkih koji je priupitao Đilasa da li Starom prethodno pokazuje tekstove? Na odrečan odgovor Krleža mu je rekao: Trebalo bi to da činiš, jer bez imprimatura Starog to bi moglo svakojako da se shvati. Krleža ga je na neki način upozoravao. Bolje da je upozorio Andrića.

Opet je dakle u vrhu, opet piše, objavljuje, dobro zarađuje i lepo živi. Opet putuje po svetu samo što sada druga vlast plaća te troškove. I tako je živeo do kraja života: cenjen, poštovan, visoko rangiran od sistema. Bio je neko vreme i poslanik mada se to tada zvalo: delegat. On je negde napisao da čovek nije knjiga pa uvek isto piše kad je otvorite. Tačno je da čovek treba da menja svoje stavove kroz život, onako kao vreme i okolnosti to nalože. Ali da li esencijalni karakter treba da se menja? Ono što si ti a ne tvoj stav?! Možda da se neguje i dorađuje ali da se menja u suštini, to svakako ne.

Kad je dobio Nobelovu nagradu njegova slava i popularnost je postala ogromna, ali je time rasla i oholost, te je tako njemu bilo ispod časti imena sve što nije prva strana u najvećim novinama, posle Tita, itd. Kada je trebalo da izađe feljton Koste Dimitrijevića o njemu u Politici Ekspres, Andrić je to sprečio govoreći da te novine nisu njegov nivo, dok Krležu štampa Politika. Dušan Matić je povodom toga rekao Dimitrijeviću: Govorio je da mu nije mesto u Politici Ekspres, a sada je dobio taj neautorizovan feljtončić u Večernjim novostima. Što sada ne diže galamu, ne protestuje? E, on kao poslušnik partije zna da taj feljton izdaje Borba, pa nije smeo.

Ajkuna je služila u kući gde je odrastao Andrić. Nakon toga, povremeno bi se videla sa sve slavnijim piscem. Ona je u međuvremenu živela sve bednije i siromašnije ali se Andrić nije pretrzao da joj pomogne iako je već imao mnogo novca. Kada je Andriću Kosta Dimitrijević preneo Ajkunine pozdrave iz Višegrada i njenu poruku da narod teško živi a da se funkcioneri bogate, Dimitrijević veli da je nobelovac skočio ko poparen, da više nije hteo da čuje ni reč o tome, govoreći: Nikako ne razumem Ajkunu šta mi priredi? Ona zna da sam ja pod starost postao član partije, nisam se tamo ni preporučivao ni gurao, ali kad su me kandidovali, nije bilo druge pa sam morao paziti da se ne dešavaju ovakva iznenađenja. Zar vam nije poznato da sam ja danas na funkciji člana Saveta federacije?

Tom istom, Kosti Dimitrijeviću Andrić je govorio o drugom piscu o kojem će u nastavku biti reči, sledeće: Eh, taj Crnjanski, mnogima je on podmetnuo nogu... Kad bi ga ranije neko kritikovao, bio je u stanju i da se tuče, da se sudi, poziva na dvoboj...Takva mu je priroda... Sada, po povratku, taj rođeni svađalica i polemičar udvara se onima na vlasti, i to je dobro za njega, samo, ako izdrži....

O Andriću su, pak rekli i sledeće:

Dragan Nedeljković: „Andrić jeste sjajan umetnik reči, ali – smem li reći? – nije veliki čovek“.

Mija Pavlović je govorio Radovanu Popoviću o Ivi Andriću: Nije me primećivao, sve dok nisam bio izabran za direktora Drame Narodnog pozorišta, a onda mi se na nekom prijemu javi, i to govori o njemu, kao čoveku – značajni su, ipak, samo oni koji su nešto – na vlasti.

U Andrićevom ličnom dosijeu, diplomatskom, koji se može naći u Arhivu Jugoslavije, piše između ostalog: „Andrić je tip sposobnog rutiniziranog diplomate, ali mekušac i beskičmenjak“.

Vladimir Dedijer u Novim prilozima za biografiju J.B. Tita, knjiga 2, na strani 1153, piše: „Andrić je pravi jezuita, ljigav i otmjen“.

Treba napomenuti da Tito nije voleo Andrića i da je smatrao da je nepravedno dobio Nobelovu nagradu na uštrb samoga sebe i Krleže. Naime, Tito je bio dovoljno pametan da zna da je neće dobiti jer je skoro nemoguće da u kratkom roku tu nagradu dobiju dva Jugoslovena, ma one bile i u raznim kategorijama, ma i Nobelov komitet bio voljan da mu je dadne, kako nije bio.

Crnjanski je odbio prijem u SANU (Srpska akademija nauka i umetnosti) jer je smatrao uvredljivim da se on u osamdesetoj godini prima u tu instituciju kao dopisni član (što je deo procedure) i tražio da se u njegovom slučaju to preskoči: da odmah bude redovan član. Ljutio se na Andrića koji je insistirao na poštovanju procedure i pravila koja su govorila da kandidat mora prvo biti dopisni pa tek onda redovni član akademije. Crnjanski je iznosio svoje argumente: nije istina da se procedura uvek poštovala, u SANU su preko reda i bez dopisnog staža primljeni: Krleža, Pijade i Kardelj! Andrić, eto, za njih nije tražio poštovanje procedure. Ako je za utehu Crnjanskom, ni Francuska akademija nikada u svoje redove nije primila Zolu, Balzaka, Stendala, Flobera, Prusta...

Treba ipak istaći i podvući da su hrvatski i muslimanski nacionalisti krajem osamdesetih i početkom devedesetih zdušno, organizovano i sinhronizovano udarali po liku i delu Ive Andrića, što će reći da je on za njih bio paradigma zajedničkog života. Njegov izbor (...kao srpski pripovedač ja bih se u normalnim okolnostima, razumljivo, odazvao..., iz Andrićevog pisma SKZ 1942. godine, kada odbija da bude štampan u antologiji srpske pripovetke), kao i izbor Meše Selimovića (Sjećanja Meša Selimović, strana 33, o ocu: Po nacionalnom osjećanju bio je Srbin, i znao je za nerazgovijetno porodično predanje o porijeklu iz istočne Hercegovine ili sjeverne Crne Gore), da pripadnu srpskoj književnosti (čak ne ni jugoslovenskoj), žestio je fašiste sa tih strana, ali i one umerenije. (Esad Ćimić, međutim, iako se izjašnjavao kao Hrvat, kada je poput Meše Selimovića, zbog velikih pritisaka da se izjasni kao musliman, morao da napusti Bosnu, ne odlazi u Hrvatsku već u Beograd).

Vasko Popa je komentarišući to da je Deretić u Istoriji srpske književnosti naglasio njegovo rumunsko poreklo rekao: Još su moj deda i otac uveli u kuću srpski jezik! Celu mladost sam govorio srpski, išao u srpsku osnovnu školu, zatim srpsku gimnaziju, i sad: Rumun! Pa šta je to? Kakav je to – rasizam?! U svetu je pitanje porekla odavno prevaziđeno! Niko te ne pita šta ti je otac i mati, već šta si ti – sad, kako se osećaš i kako pišeš. Popa je tražio da se to u sledećem izdanju popravi i da Deretić napiše da je srpski pisac i Srbin. Ovim gestom Vasko Popa je opovrgnuo reči Duška Radovića izrečene na njegov račun: Menjale su se ličnosti, menjali su se politički stavovi, a Vasko Popa nikada nema ni jednu primedbu.

I Milorad Pavić progovara o svom poreklu u pero Ane Šomlo: Negde oko 1670. godine počelo je, kao što istoričari znaju, nasilno unijaćenje Srba u tom kraju, pa je to zahvatilo i našu porodicu. Bili su, dakle, pravoslavci prisiljeni da pređu na uniju, a kasnije i u katoličanstvo... To je taj krug: sada smo se vratili pravoslavlju. Ja sam pravoslavac. To je, dakle, hazarska sudbina koja je češća i mnogo običnija u životu nego u literaturi, da se završi krug i da se vratite svom poreklu. Pavići su, prema porodičnom predanju, Srbi pravoslavne vere iz Hrvatske, poreklom iz Žumbreka.

Valjda se i Danilo Kiš vratio svom poreklu svojom poslednjom željom. Kao što vidite, Njegoša uopšte ne pominjem i ne uzimam kao primer. On je bio Srbin koji se osećao i izjašnjavao kao Srbin. Okolni narodi imaju tu nesreću i kompleks da se veliki pisci priklanjaju srpskom jeziku i srpskoj književnosti. Jer narod to je jezik a jezik je književnost. Mada, ima i onoga: odatle si odakle ti je žena. Srpkinje su bile udate za: Andrića, Selimovića. Doduše i za: Krležu, Skendera Kulenovića... Milan Bogdanović, sa druge strane, je promenio veru i zbog žene prešao u islam. Ali ne zato što je našao muslimanku za ženu, već da bi mogao da se razvede od svoje. Tako je posle činodejstvovanja niškog muftije postao Mefail. Braća Dizdar, Mak i Hamid, dobar su dokaz te nacionalne i identitetske nedovršenosti i podvojenosti. Prvi se izjašnjavao kao hrvatski, a drugi kao srpski pisac. Možda su sve to zaista i bili uistinu: i hrvatski, i srpski, i muslimanski pisci (tada još nisu bili Bošnjaci) – zajedno.

Tada, pred raspad i u vreme raspada SFRJ, je napisano mnogo tekstova o Ivi Andriću koji nisu imali nikakve veze sa istinom. Mnoštvo laži, uvreda, dnevno političkih izjava i falsifikata. U tome im je pomagao i mondijalistički deo Beograda. Pripomog'o je i nacionalistički deo Beograda. A normalni ljudi su i dalje čitali Andrića: na svim stranama. U pozadini svega ležala je samo jedna činjenica i jedan razlog: to što se veliki pisac i nobelovac izjašnjavao kao Srbin. Samo to i ništa drugo! Na kraju su Hrvati izračunali manju štetu, pa ga u poslednje vreme svojataju ne bi li i oni imali jednog nobelovca: makar i Srbina.

Ivo Andrić je jednom prilikom rekao Dobrici Ćosiću sledeće: Pisac ne sme i ne može da se boji smrti. On uvek i u svemu živi sa njom. Nije problem otići sa ovoga sveta i iz života. Smrt nije naša briga. Muka je u tome: ne pasti, nego sići u raku. Stvoriti svoje stepenice. Sići njima, lagano. To je najviše što čovek može. O ostalom ne treba brinuti.

Veliki pisac je pred kraj života pogubio niti svesnosti. Govore da je ustajao, išao kroz bolničke hodnike potpuno go i izgovarao lascivne, maltene, pornografske rečenice. Ali, tada je on već sišao niz svoje mermerne životne i književne stepenice.