ESEJ O (LIČNO) LjUDSKIM OSOBENOSTIMA I KARAKTERIMA

OGRANIČENjA OD BOGA DATA!

Ili su od Boga uzeta?!

*

Nisu svi ljudi isti. Otud, nikome nije oduzimano ili davano, bar bi tako trebalo da bude.

Ljudi su isti: ali u svojim različitostima.

Ovo su, u stvari, razmišljanja o neutemeljenosti teze da su svi ljudi isti te da zbog toga moraju u pravima i obavezama biti jednaki i ravnopravni.

Pogotovo je u istini neutemeljeno da svi ljudi u životu imaju iste šanse u takozvanim „demokratskim“ društvima.

Svaki je čovek obdaren nekim talentima i sputan nekim ograničenjima. I talenti i ograničenja mogu biti psihičke (umni, intelektualni, duhovni) i fizičke prirode. Dakle, čovek je limitiran psiho-fizičkim osobinama. Negde je dato, drugde je uzeto.

*

Nikada se do kraja ne zna šta su mane a koje su pogodnosti čovekove?!

U zatvorskoj tuči, krupan čovek ima prednost ali će kroz uzani tunel pri bekstvu iz tog istog zatvora proći samo onaj najsitniji.

Visok čovek je dobar za košarku ali nije pogodan za rov.

U pustinji neće preživeti pametniji i lepši nego onaj koji može duže izdržati bez vode (pa makar bi glup i ružan kao noć).

Dakle, ono što je od Boga uzeto možda je upravo od samoga Boga dato! Ali, nije isto i ravnopravno!

*

Otud su najbolji odnosi među ljudima oni koji se dopunjuju putem različitosti. Kod prijatelja ne treba tražiti dobre osobine koje će nam koristiti već mane od kojih ćemo imati najmanje štete. Jer, ko ima velike osobine taj ima i velike mane! Ukoliko se već moraš kvasiti, bolje je da pregaziš potok nego da te odnese bujica.

*

Kada bi svi ljudi bili bez mane onda bi svet bio dosadno mesto a sam pojam Boga bi postao besmislen.

Ljudi se ne ravnaju prema kvalitetima već prema nedostacima. Pritom, važno je da što manje nedostaje u duhu.

*

Osnov je da smo mi ljudi pre svega ograničeni telom. Naše telo diktira sve dobre strane ali i naše nevolje. U našem telu, takvo kakvo je, obitava naša duša ali i naš bol i fizička zadovoljstva. Pored toga, telo diktira i fizičke potrebe (ne nužno i psihičke).

Na tom telu se uočavaju prve razlike od čoveka do čoveka. Tu se vidi najočiglednije šta je čoveku dato a šta je uzeto. Tako se mogu pretpostaviti i dometi. Međutim, mnogo fatalnije je ograničenje duše. Pod dušom podrazumevamo i ostalo: inteligenciju, osećajnost, ličnost...

Svaki fizički nedostatak se može nadomestiti duhom. Međutim, bolest duše, nedostatak duha ili inteligencije, se ne može nadoknaditi lepotom ili snagom (ma kako često izgledalo da nije, odnosno, da je tako).

Mi ovde ipak govorimo isključivo o detaljima i finesama kada govorimo o uzetom ili datom od Boga.

*

Nije genije onaj kojemu je Bog mnogo dao - već onaj kojemu je Bog malo uzeo!

*

Često mora da prođe mnogo vremena u životu nekog čoveka da bi se uvidelo šta mu je dato a šta mu je uzeto. I: jesu li ograničenja data ili mu je neograničenje uzeto?!

Tek neka nesvakidašnja situacija, tren u toku rata ili nekoj drugoj teškoj situaciji, u opasnosti ili lepršavom trenutku ljubavi, pokažu ko je kakav čovek i šta mu je dato: ograničenje ili neograničenje?!

*

Zašto Bog daje ograničenja čoveku u njemu samome?

Da bi svet u svojoj raznovrsnosti bio lepši i da bi ljudi mogli da vole jedni druge. Mi se volimo u raznovrsnosti a preziremo u istosti.

Zar bi Bog stvorio toliko različitosti flore i faune, tolike mnogobrojne vrste i rodove, da je hteo da svi budu isti i da svakome bude isto dato?!

Kako da se borimo za ono što imamo ukoliko ne možemo da ga prepoznamo kroz ono što nemamo?!

Kako da pomognemo drugome ukoliko nismo svesni da nemamo svi iste šanse i izglede?!

Kako da se uzdignemo u porazu ukoliko ne znamo da smo izgubili od onoga kome je više dato?!

*

Uzeto od Boga i dato od Boga je božji dar!

*

Mora biti ograničeno, što zbog forme, što zbog opstanka, ono što je dato. Neograničeno znači haos; a u haosu nema zakonitosti; a bez zakonitosti nema evolucije; a bez evolucije ne bi bilo različitosti; a bez različitosti ne bi bilo sveta; a bez sveta ne bi bilo Boga!

*

Kako bi našli ženu, ljubav svoga života, kad bi sve bile iste?!

*

Nisu svi ljudi isti i ne treba da budu!

Nemaju svi ljudi iste šanse i ne trebaju da ih imaju!

Svako, takav kakav je, ima svoje mesto u svetu, koje nije ništa manje važno od bilo čijeg i kojeg drugog mesta.

*

Seneka:

„Ako ti se čini da je nedovoljno to što imaš, bićeš nesrećan ako i sav svet bude tvoj“.

*

Vil Djurant:

„...jer genije predstavlja vrhunac do kojeg se jedna porodica uspinje preko talenta, i odakle se preko talenta genijevih potomaka ponovo spušta do osrednjosti"

POROCI!

„Ne treba uživanje izbegavati, nego ga treba birati“ – govorio je stoički Epikur.

Ja dodajem: isto je i sa porocima – ne treba ih izbegavati ali ih svakako treba birati i svesti na pravu meru.

Kod poroka je mnogo važniji kvalitet nego kvantitet.

A šta su poroci nego nepresušna potreba za uživanjem?!

*

Današnji najpogubniji porok jeste politika. Tu strada mnogo ljudi, najmanje oni koji su najporočniji: političari!

Ostali poroci su vezani za čovekove fizičko-psihičke potrebe da se zadovolji. I dok je, recimo, droga veliki porok – politika je teška droga!

*

Otkud znate da je nešto porok?

Uživate u tome šteti vam – to je porok.

I još pride: ne možete da prestanete to da radite iako znate da idete u lošem pravcu (ili: ne znate?!).

*

Poroci su ipak pre svega u glavi. A posle toga iznikne čežnja.

Bez poroka bi život bio bljutav. Sa porokom, opet, život postane zavisan.

Živeti bljutavo ili kao zavisnik?

A sredinom se ne može. Porok ne bi bio porok kada bi se moglo srednjim putem.

*

Najveća zabluda leži u zabludi da je seks povezan sa porokom. To nema veze. Seks je preka potreba koja je delimično pretvorena u porok da bi ljudima bilo slađe. Otud i priča o zabranjenom voću.

*

Poroci se dele na supstance i navike.

Supstance mogu biti različite i unose se različito.

Navike su zapravo loši postupci bez kojih (mislimo) ne možemo da živimo.

*

Često se greši kada se bolesni ljudi poistovećuju sa poročnim ljudima.

*

Nema čoveka na kugli zemaljskoj koji ne robuje nekom poroku. Dokle će se stići u tome zavisi od toga šta mu je od poroka zapalo. Neko ne može bez slatkiša, drugi bez viskija, treći bez heroina. Na kraju svi isto završe, samo: neko pre, neko kasnije.

Neko voli da se kocka a nekome je život prazan ukoliko ne ukrade nešto.

Neko laže a neko za sebe tvrdi da je bezgrešan – obojica su poročni.

*

Ipak, porok nije pravi porok ukoliko ishod nije fatalan. Otud na lestvici poroka uglavnom pri vrhu stoje narkomani i kockari. Svaki na svoj način unište svakoga oko sebe svojim porocima (koji se često kombinuju). Posle njih slede alkoholičari, pa redom.

*

Poročan čovek je slab čovek. On je ranjiv i često nesposoban za borbu. Nema karaktera. Nema ličnosti. Vodi rat sam sa sobom i niti gubi, niti pobeđuje.

*

Neko je svesno i namerno u poroku. Tako voli, tako mu je zanimljivije. Ne zavisi od poroka ali mu se ni sa one druge strane stvari ne dopadaju. Takvim ljudima se zgadio neporočan svet jer je mnogo pokvareniji i licemerniji od ovog prokaženog.

*

Ili, kako Isus reče:

„Ko od vas nije grešan neka prvi baci kamen“.

*

Porok je tvrditi da si prorok!

Ne treba biti prorok da bi se video porok!

Poročnost to ti je protočnost!

Mora da teče svako veče!

Kroz grlić bilo koji!

Kroz vene, kroz mene!

Uz mene, iz mene!

Kroz iglu, kroz igru!

Iz reči, kroz slova, do bola!

*

Mnogo je više poroka nego što je proroka!

*

Bože, daj mi samo da u svojoj poročnosti ostanem čovek!

*

Ne beži se iz života u porok.

U porok se ide iz besmisla.

*

Porok nije perverzija ali perverzija može biti porok.

*

Slatko je porokovati

žene

vino

bahanalije

a još je slađe na kraju ceh platiti

i bakšiš ostaviti

jer porok koji ne košta ništa

nije od onih poroka slasnih

VRLINE!

Nekada su se kod žena poštovale vrline.

Danas se kod žena poštuju obline.

Jer, žena je danas sagrađena od atoma i silikona.

*

Vrlina je u današnjem vremenu nedefinisana kategorija. Poremećeni su parametri, pomerene u granice. Pogotovo što se tiče vrline kod žena. Mada se ni muški nisu proslavili.

*

Šta je vrlina?

To svakako nije mana!

Uopšte nije porok!

*

Vrlina nije dolina

to je od lošega beg

vrlina je, dakle, breg!

*

Nekada si morao biti dobar

da bi bio vrli

danas je dovoljno samo da ne budeš loš

mnogo!

*

Skerlić je govorio da Srbija ima „mane svojih vrlina“.

*

Aristotel veli da je „čovek bez vrlina najizopačenije i najdivljije biće i najgore od svih u zadovoljenju polnih nagona i gladi“.

*

Molijer je govorio da je „obrazovanje prvo sticanje vrline kod dece“.

*

Miodrag B. Protić se žalio da je u životu neprilike doživeo zbog vrlina a ne zbog mana.

*

Vrlina je moral – to je mural naslikan u našoj duši, kažem ja.

*

Vrlina je voleti druge, verovati, iskreno pristupati, biti odan, hrabar, častan, ponekad i pametan (mada ovo poslednje nije nužno).

Vrlina je biti čovek među vukovima!

*

U svakodnevnom životu, vrlina je biti dosledan. Dovoljno je da ljudi sa tobom budu načisto pa da te smatraju moralnim. Jer, morala ima svakakvih.

*

Vrlinu je u savremenom svetu pobedio uspeh. Nije važno kako ćeš do cilja, bitno je samo da budeš prvi. I da nemaš milosti prema onima ispod sebe. Kad stekneš moć niko te više neće pitati za vrline i za moral. Ti onda diktiraš šta su vrednosti a okolina ih bespogovorno prihvata.

*

Danas decu uče da su ljudi sa vrlinama: gubitnici!

A, i, da ih ne uče: vide to deca i sama.

*

Vrlina se setimo samo kad nas neko zajebe, kad izgubimo i zavisimo od milosti i volje drugih.

*

O vrlinama govorimo ogovarajući mane drugih. Sami sebe često stavljamo u kontekst s vrlinama i to obično kada činimo neko nepočinstvo.

*

U svojoj deci nalazimo vrline isto onako kako Ciganin hvali svoga konja!

*

Deset božjih zapovesti nisu vrline.

To su zakoni.

I, to je problem sa vrlinama!

Često mislimo da smo moralni samo zbog toga što iz straha, ili što smo prinuđeni, poštujemo pravila i zakone.

A, među vrline ne spadaju strah ili snalažljivost.

*

PROMAŠAJI!

Jesam li više puta u životu pogodio ili promašio, ili se sve svodi na jedan promašaj ili pogodak?! Pita se čovek!

Drugim rečima, da li se život u potpunosti pogađa ili maši, ili su u pitanju nijanse, razna stanja, razni periodi?!

Koliko puta čovek ima prava da promaši a da ne bi promašio ceo život?!

*

*Šta je važno u životu kada se razmišlja o tome je li isti uspeo ili nije?!

Da li se to razlikuje od čoveka do čoveka i od toga šta je svako od nas ponaosob gađao u životu i od života?!

*

Ovde, naravno, ne može biti reči o porodici jer ona nije individualni pogodak ili promašaj obzirom da dobra porodica ne zavisi samo od jednog čoveka već od svih članova porodice.

*

Iz svega dosad rečenog ipak se da zaključiti da život nije samo jedna meta, koju jednim hicem gađaš – pa šta ti Bog da – već je to neprestano gađanje – pogađanja i mašenja – a koliko si pogodio zavisi od broja pogodaka najbližih centru, to jest, koliko si manje promašivao.

*

Zbog čega sam, onda, ova razmišljanja naslovio „promašaji“, nesvesno izbegavajući da dodam i „pogoci“, ili makar da ih turim zajedno?

Šta ja to osećamo u sebi kada ne uzimamo u razmatranje drugu opciju?

*

Čini li nam se ponekad da u životu pogodimo suštinu ali da promašimo mnogo detalja.

Koliko detalja? To je veoma bitno za suštinu!

*

Važno je i koliko su naši promašaji odlutali van mete pogađali i povređivali ljude iz naše okoline, one do kojih nam je stalo?! Jedino stalo!

*

Je li ovaj život naš?

Da li je meta koju gađamo nama važna?

Ili čovek koji voli, i voljen je, mora često da gađa u tuđe mete ne bi li pogodio zajednički život?

*

Negde sam svojevremeno napisao: „promašujući život pogodio sam sve ostalo“ (parafrazirajući nečiju davno izrečenu mudrost).

Sada bih dodao: promašujući svoj život pogodio sam pravo da živim lepo u tuđim životima!

Ukoliko promašiš sve ostalo, možeš li uopšte pogoditi život?!

Ukoliko pogodiš život, vredi li to svega drugog promašenog?!

*

Ja odlično znam gde sam i kada sam promašio ali isto tako znam da mi tada uopšte nije bilo važno hoću li pogoditi. Nekada sam i namerno promašivao. Često sam promašivao jer nisam istrajan, jer sam bio nestrpljiv ili sam bio nesposoban.

*

Za svoje promašaje priznajemo samo ono što smo lično verifikovali a ne ono što su nam drugi izračunali.

Za pogotke, pak, mora se voditi računa šta o tome drugi misle i šta nam priznaju za pogodak.

*

Opet, između ličnog i opšteg, stvari su komplikovane i izmešane. Ono što ja smatram promašajima često se drugima čini suprotno. I: suprotno!

*

Možda samo treba gađati neprestano i što više. Tako je mogućnost pogotka veća. Ali, tako je i mnogo više promašaja.

Ima li promašaja koji ne koštaju? Verovatno! Ali, ako je tako, onda ni meta nije bila vredna čim su promašaji jeftini.

*

Lično?!

Kako ja brojim?!

Kako se osećam?!

Ne mogu dalje od onoga što sam rekao: pogodio sam sve promašujući svoj život, tuđi pogođeni životi čine moj život smislenim i srećnim! Sa druge strane, njih su pogađale moje odapete strele i moji promašaji. Negde su morale završiti kad su već ispaljene! Oni koji me vole spremni su da istrpe.

*

ZABLUDE!

Zabluda je kroz život mnogo ali ne koštaju sve isto.

Ima ih skupih i jeftinih.

To koliko koštaju pojedine zablude najčešće zavisi od toga koliko dugo su trajale i u kom životnom periodu su se prosvetlile (otkrile).

*

Dečije (dečačke) zablude su najnevinije iako stepen razočarenja nije mali.

Mladalačke najviše bole.

Zrele najviše koštaju.

Pod stare dane počinjemo namerno da pospešujemo i gajimo zablude.

*

Zablude su najčešće vezane za druge ljude. Ređe smo u zabludi vezanoj za sebe same.

U zabludi smo išto se našeg položaja u društvu tiče (u očima drugih) – ali je i to opet vezano za druge.

*

Zabluda je kada verujete u nešto (u nekoga) a ispostavi se da to verovanje nije imalo osnova. Zabluda nije kada vas neko laže već kada svesno ili nesvesno lažete sami sebe.

*

U zabludi je krivica i do drugih ali je najčešće krivica u nama (vama) samima.

*

Zabluda nema veze sa bludom, mada blud može da bude deo zablude, to jest, deo zavere, to jest, deo problema, to jest, deo rešenja (zablude).

*

Zabluda se ne rešava (doduše),

ona se ne dokaže,

ona se ne rasprši,

ona se ne pokaže

– zabluda –

da bi prestala mora da se oseti!

*

Kada se zabluda oseti obično sledi razočarenje. To je duga priča.

*

Postoje zabludela deca. Zabludeli sin: najčešće. To je onaj koji nije loš ali ne zna da bude dobar po merilima zajednice. On je u zabludi da je njegov put jedini moguć za njega, a često ga, kad istraje, zovu i umetnikom.

*

Manje-više, čovek većinu svog bivstvovanja provede u nekakvim zabludama. Bilo da su one svakodnevne i nevažne, bilo da su krucijalne i za život određujuće.

Život može biti podnošljivo-zabavan uz ove prve jer se to često zove i bežanje od istine (linija slabijeg otpora).

Dočim, sa ovim drugim nema šale. Kada stignu na naplatu uglavnom sruše ceo život.

*

Zabluda je kada stalno misliš da si u pravu!

Zabluda je kada misliš da su drugi uvek u pravu!

Zabluda je kada misliš i veruješ da su u pravu svi oni koji misle kao ti.

Zabluda je verovati u dobronamernost saveta onih koji ti nisu majka ili otac.

*

Zabluda je nesvesno stanje. Da si svestan toga ne bi bio u zabludi. Često ni drugi, oni oko tebe, nisu u stanju da uvide i shvate da si ti u zabludi, nego te podržavaju u tome. Kada se zabluda otkrije (oseti), ti isti ti onda govore:

- Jesam li ti govorio!

*

Najvažnije je zabludu otkriti na vreme (da, može i to) i odmah prema njoj postupiti kako joj sleduje: priznati je i prihvatiti sve konsekvence i odgovornosti, ukoliko je tvoja zabluda štetila drugima, ili, ukoliko si žrtva samo ti: ispraviti sebe prema sebi.

*

Ukoliko si u zabludi kada su u pitanju tvoji najmiliji onda se potrudi da u njoj živiš što duže, po mogućnosti do kraja života.

Ako svoje najbliže voliš najviše na svetu, pa normalno je da ćeš biti u zabludi što se tiče njih i njihovih dobrih osobina i kvaliteta.

*

Postoje dve vrste zabluda:

- zabluda iz osećanja; i

- zabluda zbog loših ili nepotpunih informacija.

Često se te dve zablude smešaju u jednu. Onda zaista nije lako kad ljubav prođe i saznaš ono što nisi znao.

*

U zabludi je svako ko misli da svet postoji da bi ljudi činili dobro ili zlo jedni drugima. Svet postoji i slučajno u njemu postoje i ljudi. I, to je sve!

*

Zabluda je da postoji nešto važnije od života i nešto izvesnije od smrti.

Zabluda je da između rođenja i umiranja, čovek može išta da shvati o smislu i misiji svojoj osim što može sam sebi da prizna da je tu i tamo prozreo neku zabludu.

*

BESMISLICE!

Besmisleni život je česta ljudska sudbina. Besmisleno provedeni život je potpuna besmislica. Sve što nema smisla, ukoliko nije pronađen neki smisao – pa makar lažan i neistinit. Besmisleno je govoriti o takvim stvarima.

*

Kako sama reč kaže: bez smisla!

Nije to: nema smisla! Razlikuje se „bez“ od „nema“.

Jedino što se zbog jezičkih zavrzlama i gramatike negde izgubilo slovo „z“.

*

A, nažalost, život je pun besmislica. I zbog njih često ne stignemo da obratimo pažnju na zaista važne stvari. Otarasimo se besmislica uglavnom onda kada bude kasno, kada više nema smisla činiti to.

*

Nerviramo se svakodnevno zbog besmislica. Doživljavamo stres, razboljevamo se a onda, kad zagusti, na njih više i ne obraćamo pažnju

*

Svađe među ljudima su pogotovo i najčešće besmislene. Posle prvih teških reči i zaboravi se zbog čega su one izgovorene – na kraju samo reči i ostanu a smisao svađe se potpuno izgubi.

Kako su neke ljubavi besmislene tako su skoro svi prekidi ljubavi potpuno i još besmisleniji.

*

Najbesmislenije je nasilje. Bilo kakvo. Čak je besmislenije i od filozofiranja.

Jedino rat ima smisla: kada se braniš.

I: žrtva ima smisla – ukoliko je za drugoga.

*

Strah je besmislen. Zato je i sveprisutan kod ljudi.

Kada ne bi bilo straha onda bi bilo smisla.

*

Smisleno – besmisleno!

Duh – telo!

*

Najveća umetnost je ona besmislena.

Ono sa smislom – to je nauka.

*

Besmislen je svaki pokušaj stići do Boga spoznajom. Više smisla ima u pokušaju da se smisleno shvati beskonačnost Vasione.

Besmisleno je ne verovati u Boga. Na taj način ti ne veruješ u sve ono što te okružuje i što vidiš.

*

Besmisleno je ovo pisanje!

*

Besmisleno je nadgovarati se i raspravljati se sa ženom.

Ženu treba voleti ili želeti. Najbolje oba u jednoj.

*

Besmisleno je rasipati iz šupljeg u prazno!

Još je besmislenije verovati da ima išta da se prosipa.

*

Besmisleno je politikom se baviti a pritom ne planirati ličnu korist od toga.

Još besmislenije je dizati revolucije a ne želeti ličnu korist od nje!

Najbesmislenije je verovati drugima da nisu kao vi u politici i revoluciji!

*

Besmisleno je želeti da budeš neko drugi!

Još besmislenije je ne priznavati da si ti taj koji jesi!

Najbesmislenije je, bez obzira ko si i kakav si, ne pokušavati sebe menjati!

*

Besmisleno je uzimati!

Još besmislenije je vraćati!

Najbesmislenije je davati!

Ili:

Život ima smisla samo onoliko koliko dajete, koliko vam se vraća i koliko ste spremni uzeti od onih do kojih vam je stalo.

*

Besmisleno je snove sanjati!

Još besmislenije je buditi se!

Najbesmislenije je snove u javu točiti!

Ili:

Budni sanjajte svoje snove pretočene u javu!

*

Besmisleno je makar jednom u životu ne poželeti da budeš orao ili vuk.

*

Besmisleno je ženu pitati da li joj je bilo lepo!

Još besmislenije je truditi se da joj ulepšaš!

Najbesmislenije je biti sa ženom sa kojom ti nije lepo!

Ili:

Kada ti je lepo sa nekom ženom sigurno se i ona oseća isto (inače ne bi bila sa tobom).

*

Besmisleno je okretati se!

Još besmislenije je ne osvrtati se!

Najbesmislenije je zaboraviti!

Ili:

Ostavi prošlost iza sebe ali je stalno vidi ispred sebe.

Jer:

Besmisleno je da te jednom prevare!

Još besmislenije je da te dvaput prevare!

Najbesmislenije je da te stalno varaju!

*

Apsurd je besmislen ukoliko nije utemeljen na iskustvu!

*

STRANPUTICE!

Svi drumom – ja šumom!

*

Svi putem samo ja krajputaš!

*

Sto pičaka u džaku a ja se uhvatim za jedan jedini kurac!

*

Stranputica nije nepoznati put: to je pogrešan put. To nije kad neko zaluta. To je kada neko zastrani.

Ići stranputicom znači zastraniti!

To je ići liticom ali sa litice sići prečicom.

*

Ne postoje strandrumica, stranrečica ili stranprugica. Postoji samo stranputica – a, malo li je i to?!

*

Sa nepoznatog puta se može izaći na poznat drum. Sa stranputice se teško stiže na prav' put.

*

Nije nužno da ćeš na stranputici biti sam. Obično je tu gužva ali svako ide svojom stranputicom, sam, za sebe i „bira“ pravac koji mu vrag pokazuje. Da, stranputica na istom putu ima mnogo pravaca i svi su pogrešni.

*

Na stranputicu će te retko navesti stranac. Po pravilu to je uvek neko tebi blizak, onaj koji bi trebalo da te sa pogrešnoga puta vrati.

I vraćaće te sa pogrešnoga puta i pomagaće ti da se vratiš – opet tvoj, nikako stranac.

Moja majka je govorila:

- Slađe mi je kad me moj bije, nego kad mi tuđi daje kolače!

*

Upamti!

Na stranputici nikada nije onako kako izgleda!

Znaj!

Samo donekle je stranputica put sa kojeg možeš sići a odnekle je to put bez povratka!

*

Ne zaboravi!

Ukoliko te neko gura ili vuče to ne znači da ti je neprijatelj. Možda te gura sa stranputice.

I, suprotno!

*

Ispred stranputice valja da stoji natpis: stan' putniče!

*

Na stranputici nema putnika namernika!

*

Na stranputici nema onih koji su pošli u šetnju! Stranputicom ne možeš šetati.

Sa nje ne možeš zalutati jer si već zalutao. Zalutati sa stranputice znači vratiti se na prav put.

Stranputicom se ne putuje – njome se zastranjuje!

Sa nje se ne vraća – od nje se može pobeći samo skokom u kanjon. Pa onda pri padu: šta ti Bog da.

*

Nikoga ne pitaj kuda i kako da ideš stranputicom. Taj put nema cilja pa nije ni važno kako se njome krećeš.

Uvek slušaj ukoliko te neko upozorava da ne ideš tim putem. I poslušaj. Čak i ako taj što te savetuje ne zna ništa, bolje ćeš proći nego da znanje i iskustvo stekneš na stranputici.

*

Šta činiti kada shvatiš da si na stranputici?

Probaj da siđeš što pre! Skoči!

Ukoliko ne možeš?

Probaj da platiš putarinu za stranputicu. Ma koliko ta cena izgledala velika – plati! To je jedini način da se izvučeš, mada je pitanje: hoćeš li i tada uspeti!

*

Ne postoje karte, nema navigacije, džaba ćeš gledati u zvezde. Ništa ti neće pomoći jer tvoj najveći problem kada si na stranputici leži u činjenici da ti ne znaš kuda si krenuo, ni gde ćeš stići. Šta će ti onda mapa puta?

*

Važno je da znaš: stranputica uvek ima svoj početak ali ne nužno i svoj kraj. Stranputica je najčešće začarani krug. Što ne reći: često je to jedan od krugova pakla!

*

Nikada druge ne vodi sa sobom svojom stranputicom. Veći je to greh nego onaj koji si prema sebi počinio kad si ti pošao. Obaška, ne trebaš nikome: svako nađe svoju stranputicu.

*

Stranputica je put stradanja. Ne nužno onoga koji njome hodi. Počesto stradaju nevini i najbliži. Na kraju: svi stradaju! Ne izvuče se ni onaj najkrivlji iako mu se učini da je on neoštećen. To je zato što ne zna, jer je na stranputici!

*

Stranputicom krenu čitave porodice!

Stranputicom krenu čitavi narodi!

Stranputicom krene ceo svet!

Mnogo ljudi se ne vrati sa stranputice.

Mnoštvo ljudi strada zbog tuđih stranputica!

*

Svako od nas je makar jednom u životu bio na nekoj stranputici. Neko je samo zakoračio, drugi je malo i domakao. Oni najgori su otišli daleko. Razlika među njima je upravo u tome: ko je dokle stigao u svojim stranputicama.

*

Nije svaki čovek ostrvo!

Svaki čovek je stranputica!

Svaki put je srećan: isto! Liče jedni na druge!

Sve stranputice su nesrećne: različito. Svaka je različita u svojoj nesreći posebno!

*

NESANICE!

Zvuči kao zbirka poezije.

A, nije!

To je doba kada se ne spije

a još manje snije!

*

Ima raznih nesanica.

Kad ne možeš da dočekaš sutrašnji dan – kad si mlad.

Ili, kad san neće na oči zbog svih mračnih misli ovoga sveta – kad ostariš.

*

Ima nesanica lepih, drhtavih,

Onih koje izaziva čežnja.

Ima i ružnih, teških nesanica, koje izaziva briga.

Zaljubljena nesanica je čežnja.

Nesanica bolesnoga je osećaj nade i straha, bola i spokoja.

*

Kako-god, u konačnome, nijedna besanica nije dobra. San je potreban čoveku isto koliko voda i hrana. Pa ukoliko glad ili žeđ mogu biti korisni, isto toliko korisna može biti i nesanica.

*

Jedno je nespavanje a drugo je nesanica. Jedno je piti i pevati do zore a drugo je ležati u mraku i rojiti se svakojakim mislima.

Jedno je ljubiti a drugo je maštati o ljubavi!

*

Nesanica je strepnja – manje je strah!

Nesanica je smetnja – manje je mrak!

Nesanica je stradnja – manje je nada!

Nesanica je gladna – nikad nije sita!

*

Najteže su zimske nesanice a bogami ni jesenje nisu ništa lakše. Leti je kako-tako: možeš izaći napolje i slušati cvrkut ptica ili saobraćaj koji se budi.

*

Nesanice najteže padaju sanjarima. Onima koji i budni sanjaju. Za njih je nesanica košmar, buđenje, stvarnost.

Kako sanjati u nesanici?!

Ne postoji način – u nesanici se čak ne može ni sanjariti.

*

Nesanica lako dođe ali teško ode.

Put iz budnog u san – put je do slobode.

*

Pijane nesanice su mnogo teže od treznih. Pijanome se misli zbrčkaju, svašta mu na um pada. Trezan, čak i zbrkan, mirniji je u svom ne-snu.

*

Postoje i budne nesanice. Njih ne-sniju oni neprilagođeni za život.

*

Nesanice nisu za neznalice!

*

Mnogi misle da umetnici u nesanici stvore delo. Nije istina! Obično tada stvore nedelo!

*

Najveći neprijatelj nesaničara je tvrdospavač (onaj što zaspi pre nego je glava dodirnula jastuk).

*

Mesečar je neostvareni zaljubljenik u nesanicu. Pa pokušava, i dok spava, da mu život bude java.

*

Nesanica je čekanje sna na peronu depresije. Čak i da san (voz) stigne ta linija vodi u košmar. Iz košmara se onda ne može pobeći buđenjem jer nisi spavao nego si bežao od nesanice – a, to je kažnjivo.

*

San je stvaranje!

Nesanica je destrukcija!

San je život!

Nesanica je neživot!

San je regeneracija!

Nesanica je degeneracija!

San je vagina!

Nesanica je čmar!

*

Postoji nesanica kada ne spavate a postoji i nesanica kada ne sanjate. Podjednako su mučne i opasne po čoveka. Jedna razara telo, druga ubija duh.

*

Ima nesanica sa vizijom a ima i sna bez smisla!

*

Ima veštački izazvanih nesanica: one se zovu „pravila službe“.

Ima i profesionalnih nesanica: to je onda kada dođe vreme da možeš da spavaš koliko ti volja a ti se i dalje budiš po navici.

Ima i staračkih nesanica: one se zovu „neće mi san na oči“.

*

Kako već negde napisah:

Spijem a ne snijem

Do snova bez osnova

Ne ide

*

OGREŠENjA!

To što si se ogrešio o sebe – to ti vidi sam sa sobom. Ali, ukoliko se ogrešiš o druge, onda račune moraš sravnjivati sa Bogom. I, drugim ljudima! I, pravdom! I, kaznom!

*

Ogrešenja o bližnje (najbliže) su najčešća i najgrešnija.

*

Ogrešiti se ne znači samo pogrešiti. To jedno slovo razlike mnogo znači i mnogo toga menja. Greška ko greška – svaka se da ispraviti. Ogrešenje se skoro nikad ne može ispraviti. Ogrešenje se može oprostiti i to samo od onoga o koga si se ogrešio. I, ogrešenje se može okajati ukoliko si se pokajao.

*

Grešiti – zgrešiti – pogrešiti!

Greh – ogrešiti – ogrešenje!

*

Greh je, nemoj!

Grehota je, podaj!

Ne zgreši!

Pokaj se!

Niko nije bezgrešan!

*

Ogrešenje!

Sagrešenje!

Oprost!

*

Ogrešimo se o one koje volimo: najviše!

Neki nas đavo tera da govorimo i činimo čak i ono što ne mislimo i nismo hteli.

Ogrešimo se i o dobrotvore. Počnemo da mrzimo njihovu darežljivost isto onoliko koliko smo ljubomorni na dobrotu drugih ljudi!

*

Pokajanje je mnogo važno da bi čovek ostao čovek.

Čovek je grešan – dobar čovek je onaj čovek koji se kaje i ispašta svoje grehe.

*

Greh često sa sobom ne nosi konkretno zlo delo. Greh je najčešće zla misao i još gora reč. Pa se tek posle tih reči i misli otelotvori i porodi zlo!

*

Treba razlikovati greh od bludi.

Blud je nešto drugo iako ga često poistovećuju i krste grehom.

Nije isto biti bludni sin ili grešni sin!

Bludnik ili grešnik?!

*

Za ogrešenje su uglavnom nadležni duhovni sudovi. I, to pre svega lični. Teško se može naći koji zemaljski zakon koji se bavi materijom ogrešenja. Ogrešenje retko napada telo. Cilj ogrešenja je duša.

*

Oprosti Bože, grešio sam!

Oprosti Bože, ogrešio sam se!

*

Lek za ogrešenje (lek za greh) je vreme. Nije čak ni mudrost. Samo vreme i iskustvo koje ono donosi (ukoliko ga donese?!).

Lek za greh je katarza. Bolna kao i svaka što je. Moraš se jednoga dana trznuti i sam sebi priznati:

- Ogrešio sam se!

I, iskreno se pokajati!

*

Nije isto činiti greh i ogrešiti se.

Nije!

Mada može imati veze jedno sa drugim!

*

Pokajanje je izlečenje.

Griža savesti – znaci izlečenja.

Simptomi bolesti – gordost, samoljublje, mržnja, zavist, ljubomora, neiskrenost...

*

Život, kada bi se definisao, to su ogrešenja, otrežnjenja i razočarenja!

*

O nevine se ogrešimo, to je najveća tragika. Ko je kriv, o toga se ne možemo ogrešiti – možemo se samo osvetiti.

Ta nevinost čini da je osećaj krivice zbog ogrešenja često nepodnošljiv jer nas tada nečija dobrota kažnjava.

*

Bolje je u vezi zla pogrešiti nego se o dobro ogrešiti!

*

Greh je lagati!

Ogrešenje je nekoga nabediti!

*

Greh je blud činiti ženu varajući!

Ogrešenje je za blud nekoga lažno optuživati!

*

Greh je ukrasti!

Ogrešenje je podmetnuti!

*

Ogrešiti se a ne pokajati se i oprost tražiti – veliki je greh.

I, pečat!

I, krst!

*

Ogrešenje se ne može izbrisati poklonima, pa ni dobrim delima, već samo na kolenima za oprost moliti.

Ako si se o nekoga ogrešio pa mu darove nosiš da se spereš onda ga tim još više vređaš!

*

Onaj prema kome si se ogrešio nije uvređen već je povređen!

*

Često se ogrešenja ne mogu okajati i nema oprosta jer onaj prema kome smo se ogrešili više nije među živima. To su najčešće naši roditelji. Zato valja imati poroda. Da deca naša čine nama isto što smo mi činili roditeljima svojim. Pa onda, ko je kako zaslužio!

*

NAIVNOST!

Naivnost to je dobrodušnost.

Samo dobri ljudi mogu biti naivni.

Nema to veze sa inteligencijom jer smo kroz život sreli mnogo glupih ljudi koji su uz to bili i loši ljudi (pa, i zli ljudi).

*

Naivnost nije mana. To je vrlina. Naivnost je vera u ljude i njihovu dobrotu.

*

Naivan čovek najčešće u nekom trenutku spozna koliko ga kroz život košta njegova naivnost, pa i pored toga on nastavlja jer smatra da je to jedini moguću put da bi on bio dobar čovek.

*

Naivnost ima svoju cenu i samo su oni najuporniji spremni da je plate.

*

Kod nas se govori: dobar (naivan) i budala – to je isto.

*

Naivnost nije bežanje jer vi ne izbegavate probleme i neprijatnosti plaćajući cenu naivnosti. Baš suprotno: naivnost je suočavanje sa ljudima i životom onakvim kakvi jesu.

*

Naivnost je pacifizam. Odbijanje uzimanja u ruke oružja laži i prevare.

*

Naivnost je čistota.

Pa mala deca su najčešće naivna i čista u odnosu na odrasle. Kako prevarant vara naivka tako odrastao čove vara dete.

*

Većma su naivni muškarci.

Manje je naivnih žena.

Žena, i kada je najgluplja zna da bude opasna, lukava i prepredena.

Muškarci su uglavnom somčine, pogotovo u žensko-muškim odnosima.

*

Naivnost nije budalizam.

Naivnost je vera da dobrota tiho i sporo uvek na kraju pobedi.

*

Naivnost je doslednost i posvećenost.

Treba imati mnogo snage i upornosti da bi čovek istrajao na tom putu.

*

Koliko se samo puta u životu čovek pravi naivan prema svojim najmilijima. To je ono kada stvoriš sliku i utisak da ne vidiš i ne čuješ ono što bi stvorilo problem voljenoj osobi. To je kada namerno izgubiš partiju šaha od svoga deteta ili kada poveruješ u objašnjenje za koje i zatvorenih očiju znaš da nije istinito.

*

Naivnost nije taktika.

Naivnost nije strategija.

Naivnost nije plan.

Naivnost nije program.

Naivnost nije ime.

Naivnost je prezime.

*

Naivnost nikako nije pasivnost. To je aktivni vid otpora. Čak i ako nije borba, naivnost jeste bunt (ali tihi bunt poput štrajka glađu).

*

Najjadniji su oni ljudi koji varajući naivne ljude misle da su mnogo sposobni i pametni. U stvari, oni su žrtve. Naivnost tuđa ih je naterala da pokažu svoje pravo lice. Da su bili malo manje pokvareni ne bi razmišljali na taj način.

*

Naivnost pojedinca je teška i skoro nepodnošljiva za njegovu porodicu – jer cenu plaćaju svi, to se ne da odvojiti. Ljudi sa strane, pa i članovi porodice, u naivnom čoveku najčešće vide nekog zanesenjaka koji ne živi u svom vremenu i nije spreman da se nosi sa životnim nedaćama. Porodica ga tu i tamo razume ali samo do vremena dok deca ne stasaju i počnu da traže svoje mesto u društvu. Tada najčešće za sve svoje neuspehe optuže naivnog roditelja.

*

Naivnost najbolje pristaje onome koji ne zavisi ni od koga, koji je imao sreće da se na društvenoj lestvici popne do nivoa gde je potpuno samostalan. Dočim najviše nagrabusi sirotinja i od drugih ljudi zavisni naivci – ko i uvek.

*

Naivnost je ljubav. Kada volimo spremni smo na sve, čak i onda kada znamo da radimo protivu sebe.

Naivnost je žrtvovanje. Često činimo nešto samoubistveno da bi dobro učinili drugome.

Naivnost je test. Na taj način sami sebe proveravamo i testiramo a ne bi uvideli koliko smo karakterni, jaki i izdržljivi.

*

Naivan je svaki onaj koji misli da dobro pobeđuje!

Naivan je onaj koji smatra da je pravda dostižna!

Naivnost je verovati u večnu ljubav!

Naivnost je polagati nadu u veliko prijateljstvo!

I: suprotno!

Sve što je gore navedeno naivnost nije, u stvari: jeste!

*

Naivni redovi, nema šta!

*

RAZOČARENjA!

Razočarenja su otkrovenja.

Nisu osveženja.

Ali su očišćenja.

I mogu dovesti do oštećenja.

Najčešće.

*

Razočarenje nema veze sa istinom ili lažima. To je spoznaja koja može biti prava ili pogrešna.

Razočarenje je pre svega lična i unutrašnja stvar. Ono se odigrava unutar čoveka i ukoliko je pravo u čoveku i ostane.

*

Naravno, razočaravamo se u ljude.

*

Kada se zabluda oseti, obično sledi razočarenje. To je ova priča.

*

Razočaravamo se u nekoga jer smo o njemu imali drugačije mišljenje i gajili određena osećanja. Bez osećanja nema razočarenja. Ukoliko se duša nije prevarila (ili se razočarenjem vara) to nije: to!

*

Kada se u nekoga razočarate to još ne znači da ste ljuti na njega. Jer, možete se razočarati, i to najčešće biva, u one koje volite.

*

Takođe, razočarenje ne mora da ima veze sa prevarom ili lažima, još manje može imati veze sa postupcima. Razočarenje je, pre svega, rušenje slike i koncepcije, očekivanja i verovanja – o nekome.

*

„Stvarno si me razočarao“ – to nije pokuda, to je vapaj!

*

Razočarenje je često izgubljeno poverenje!

To je uverenje u pogrešno opredeljenje!

*

Ne razočaravamo se mi zbog toga što nas je neko lagao (mada ima i toga) već jer smo sami sebe lagali u vezi nekoga verujući da nas taj neko nikada i ni pod kojim uslovima neće lagati i izneveriti.

Sami pali – sami se ubili!

*

Razočarenje, realno gledano, uopšte nije potrebno čoveku. Šta će mu to?!

Ali, to su osećanja (osećaji) i čovek malo šta može da promeni po tom pitanju.

Mada, od razočarenja nema nikakve koristi. Korisnija je laž ukoliko ima pozitivno dejstvo na čoveka.

*

Ne možete se razočarati u svakoga – već samo u nekoga ili nešto do čega vam je stalo ili ste mislili da može da vam znači. Verovali ste u nešto što nije postojalo i što ste tek razočarenjem shvatili.

*

Razočarenje bude i katarza.

To može biti vredna životna škola i iskustvo koje će pomoći da se takve greške više ne ponove.

A, može biti i potpuni krah. Pogotovo u ljubavi. Čovek može toliko da se razočara da više do kraja života ne vredi ni Bogu, ni ljudima.

*

Razočarenje često odvede u cinizam.

Ređe u anarhizam.

Najčešće u nihilizam.

*

A onaj (ona) u koga smo razočarani?!

Ništa!

On (ona) je taj isti koji je i pre bio. Čak često nije ništa ni kriv. Nije nas on terao da verujemo u nešto što ne postoji.

*

Ima li leka protiv razočarenja?

Nema ukoliko ste čovek! Pogotovo ukoliko ste dobar čovek.

Važno je ipak sa koje ste strane razočarenja. Jeste li razočarani ili ste onaj u kojega se neko razočarao?! To je kao i u drugim segmentima života. Nije važna cena koja se plaća već je bitno u kojem se rovu nalazimo u tom stalnom ratu između dobra i zla, između istine i laži.

*

Razočarenje je često plod prevelikih i nerealnih očekivanja. Ono je tanka linija razdvajanja između glorifikacije i negacije!

*

LjUBOMORE!

Ima ljudi mnogo ljubomornih.

Ne zbog toga što su nesigurni u sebe već zbog toga što nisu sigurni u druge!

*

Ljubomora je kad voliš!

Ljubomora je kad mrziš!

Ljubomora je kad nisi siguran!

Ljubomora je kada si siguran!

*

Većina ljubomora je opravdana. Na kraju ispadne da je ljubomornik bio u pravu. Jer prevara ima čak i onda kad nisu počinjene. Najviše prevara se dogodi u glavi. Nešto manje u duši.

*

Sama reč govori sve: ljubav te mori!

Ljubav te davi!

Ljubav te guši!

Tesno je u jednom telu duši i ljubavi pa se na kraju iz svega toga izrodi mržnja.

*

Noćna mora je ljubo-mora!

Zbog čega ne postoji mrzo-mora?!

*

Ljubomora jeste nepoverenje. Ali, šta u tome ima lošega?! Kada vam neko nepouzdan traži pare na zajam a vi zbog nepoverenja ne date mu, tada za vas ne kažu da ste ljubomorni već da ste mudri.

*

Ljubomorom vi overavate i obeležavate svoju teritoriju.

Ljubomora je posedovni list.

Ljubomora je borbeni stav.

Ljubomora je najiskrenije izjavljivanje ljubavi.

Ljubomorom pokazujete da se nećete lako predati.

Ljubomora je ljudska.

Ljubomornom čoveku je stalo do nekoga.

*

Kada ste ljubomorni često ste i ljubopitljivi. I niste istinoljubivi. Njuškate kao pas tragač – najčešće po pogrešnim i hladnim tragovima.

*

U ljubomori postoji poveća doza mazohizma.

Ljubomora je još češće čist sadizam.

Ljubomora nikada nije pluralizam.

Ali jeste egoizam.

*

Ukoliko osoba sa kojom se „volite“ nije nikada bila ljubomorna onda budite sigurni da vas ne voli. Ljubomora jeste surovo izjavljivanje ljubavi.

*

Nekada smo lažno ljubomorni. To je onda deo igre. Jer, ljubomora u malim količinama može biti ukusan začin i jak afrodizijak.

*

Jedino gore od ljubomore

jeste

skrivati da te takve misli more!

*

Pa i životinje su ljubomorne!

*

O prirodnosti ljubomore najbolje govori ljubomora male dece.

*

Nema ljubomore samo u ljubavi, mada je tu najočiglednija. Ima je posvuda: na poslu, u profesiji, u esnafu, u porodici, u zgradi, u društvenom životu, među prijateljima... Ima je svuda i uvek je podjednako destruktivna.

*

Ljubomora više uništava i škodi onome ko je ljubomoran nego onome prema kome je ista okrenuta. Teško pati ljubomornik. Jede si iznutra, grize sam sebe. Svaki uspeh suprotne strane taj doživljava kao svoj neuspeh i ličnu katastrofu.

Bolesno ljubomorne osobe su za iskreno žaljenje. To su teško poremećene osobe kojima se život pretvorio u pakao i to najčešće bez ikakvog razloga. Njima se, nažalost, ne može pomoći. Najviše što se može je razumeti ih i oprostiti im.

*

Ljubomora je kao neki lek ili otrov. U malim količinama je lekovita a u velikim smrtonosna. Sa ljubomorom treba oprezno: na kašičicu, dozirano.

*

Često niste sigurni da li zbog nečije ljubomore okrenute prema vama treba da budete srećni ili da se brinete. Jer, čim je ljubomoran to znači da misli kako vam u životu ide dobro. Pa nije valjda ljubomoran zato što misli da ste propali?!

*

Problem su opsesivne ljubomore: one aktivne, koje dejstvuju. Takve ljubomore su opasne i mogu dovesti do katastrofe i smrti. To su već bolesna stanja. Ukoliko se na vreme ne primete i ne deluje se preventivno, takve ljubomore završe u crnim hronikama.

*

Dakle, kada opsesija vodi u ljubomoru tu već počinju ozbiljni problemi. Često tome nema leka jer su opsesivne osobe nepredvidljive i teško je prozreti šta se događa u njihovim dušama i glavama isto onoliko koliko je teško definisati haos.

U takvim situacijama treba bežati i uvek se osvrtati. Tu razgovor ne pomaže, štaviše, samo raspiruje pobesneli um. Tada moraju da se uključe društvo i sistem. A, sistem ko sistem, teško se snalazi sa teorijom haosa!

*

Zbog ljubomore, u ljubavi treba biti dobar političar a u politici dobar ljubavnik!

*

NEDOSLEDNOST!

Doslednost koja ništa ne košta je nedoslednost! Između ostaloga.

*

Doslednost je karakter. Nedoslednost je odsustvo istoga i još ponešto.

*

Nedoslednost je ne biti ukorak sa sobom, svojim duhom i ličnim karakterom. Ili, biti u pogrešnome.

*

Nedoslednost je govoriti jedno a raditi drugo. Međutim, doslednost nije ćutanje već stajanje iza svojih reči, makar one bile i pogrešne.

*

Doslednost traži delo ili nedelo – svejedno je.

*

Nedoslednost je često i nezrelost. Biti nedosledan nije isto što i biti detinjast. Detinjastost je nevina a nedoslednost je neozbiljna čak i kada nije štetna.

*

Živeti nedosledno znači biti dvojna i višeslojna ličnost – usput: svaka lažna i nekorisna po ideju morala i etičnosti, po ideju ljudskosti. Živeti nedosledno znači nikada ne znati kakav si zaista čovek.

*

Biti nedosledan znači ne držati do reči, ne biti čovek u kojega drugi mogu verovati, na koga se mogu osloniti.

*

Nedosledni ljudi stalno moraju pričom „dokazivati“ svoju „doslednost“ nečinjenjem uprljanu.

*

Nedosledan čovek živi od toga što neprestano druge ljude optužuje za nedoslednost. Takvog nikada ne možeš uhvatiti ni za glavu, ni za rep, pogotovo ne za reč.

*

Nedosledni ljudi su dosledni samo u svojoj nedoslednosti.

*

Nedoslednost ljudska mi je pokvarila mnogu volju za ljudima i druženjem.

*

Jedino mi kod žena ne smeta nedoslednost jer se od ih, po njihovoj prirodi, to i očekuje.

*

Lakše bih podnosio nedosledne ljude kada bi oni bili u stanju da ćute. Čak bih im ponekad i oprostio. Ali te prokletinje najviše govore od svih drugih ljudi jer se hrane lažima o sebi i drugima.

*

Nedoslednost i lažljivost su različite kategorije. Nedoslednost je nedelovanje a lažljivost je karakterna osobina koja može biti nedelo.

*

Nedoslednost nije povezana sa karakterom već sa neformiranim ili nedovršenim karakterom. Kod lažljivaca dakle već postoji karakter (takav kakav je) dok kod nedoslednih ljudi njega nema ili je zakržljao. Lažljivac svesno (ili: nesvesno) laže dok nedosledan čovek veruje u svoje reči ali ne može da ih sprovede u delo zato što nije u mogućnosti da bude ono u šta veruje da jeste.

*

Sa nedoslednim ljudima ne vredi raspravljati, pogotovo ih ne treba ubeđivati, jer će oni uvek braniti ono što su govorili a ne ono što (ni)su uradili – i jedino će u tome biti dosledni. Za njih postoje samo reči, njihove reči, dela su potpuno nebitna. Neka drugi strada, gine ili plaća za ono što su oni govorili, na šta su druge terali.

Jer, nedoslednost koja druge košta, to je definicija nedoslednog čoveka!

*

Nedoslednost je kada ceo život uzimaš a najgrlatiji si kada želiš da sprečiš da se i nekome drugome dadne.

*

Nedoslednost je nepreuzimanje odgovornosti.

Nedoslednost je nepožrtvovanost.

Nedoslednost je ne-ljubav.

Nedoslednost je dorečenost nedorečenosti.

Nedoslednost je nedostatak mere u nepouzdanosti.

Nedoslednost je kada nisi dosledan – sebi!