Drugovi iz Metohije!

Duša umorna a ruka po malo trepti. Otud je rukopis iskrivljen, izlomljen, i sav drhtav, te je i priča ista.

- Vratili smo se i niko nas ne dira. Ideš ulicom normalno, po neko nešto kaže ili te popreko pogleda, al' to je sve. Za, sad...

Ne bi mi pravo zbog onog što čuh, pa se obrecnuh na gosta iz daljine:

- Ajde, molim te....

- Da vidiš samo kako se izgradilo!!! – prekinu me u pola rečenice k'o da je slutio šta ću da mu kažem.

Jeste, mislim se, nisam tamo bio još od 1999-te, verovatno se nešto gradilo. A, nisam uveče leg'o u krevet, niti se ujutro probudio a da ne pomislim na moju varoš u Metohiji. Samo, čemu sad to?!

- Ko je gradio?! – pitam ga ljutito.

- Pa ne znam, oni, stranci, para im nikad nije nedostajalo, znaš i sam.

- Nije to naše mesto izgrađeno, bre, naše mesto je izgorelo, sećaš se?! Hvališ se da te niko ne bije i maltretira kad ideš ulicom, u vremenu kad u takozvanom civilizovanom svetu ni kuče ne smeš popreko da pogledaš!!! 'De nam se izgubi dostojanstvo, bre? I, ona arogancija zbog koje najebasmo...

Od siline osećanja i neartikulisanog mahanja rukama prosuh kafu i pokajah se što uopšte dođoh da se vidimo. Konobar već poče da nas pogleduje ispod oka.

- Nemamo svi ko ti, neko je morao da se vrati, ili ostane, jer nije imao kud! – ljutnu se sad i moj drug iz detinjstva.

- Nije tako, nisi imao 'de ni kad si bežao, pa si opet pobeg'o. Kod koga se vraćaš sad i šta tim vraćanjem priznaješ: to je važno!!!

- Vraćam se na svoje!!! – sad je i on vikao.

Ućutasmo se. Konobar nas pogledom upozori. Ćutali smo, ne zbog njega, briga nas je bilo, više je ćutnja bila osiguranje od ružne reči uvreduše koja padne i nikad više ne može da se podigne i skloni. A nismo se videli godinama: ja i moj drug. U jednoj ulici smo se rodili i rasli, u isti tanjir 'leb umakali. Zajedno stasavali, momčili se, prepričavali prve ljubavne zgode i nezgode. Bili nerazdvojni godinama. Pa se razdvojili ratom i bežanjem. Ja sam brinuo o porodici, o deci, on je bio sam.

Ćutimo, daklem. Pa naručimo rakiju. Pismo, daklem, i ćutasmo. Dočim, naručismo opet. Konobar traži da platimo, on ga podrugljivo odbija:

- Nećeš ti meni da naplaćuješ u sred pića, nismo završili, bojiš se da ti ne pobegnemo, ne boj se, mi „Šiptari“ smo puni para, evo moj drug...

Ovaj uteče prema šanku, te mu ne dade da završi i kaže štogod gore.

On meni:

- Jel' se sećaš one lepe devojke, iz sela pod brdom, što smo je obojica voleli a ona volela trećeg?

Ja njemu:

- Sećam se – velim a osmeh mi preorava usnice.

- Umrla prošle godine, strefilo je ono najgore, ni dva meseca nije sastavila. A, znaš li ti, jado moj, kad već govoriš o civilizovanom svetu i dostojanstvu, da nisu hteli da daju dozvolu da se sahrani na groblju u Kraljevu, već su morali da je nose u neko opustelo selo van grada, u okolini Mataruške Banje, 'de ne sahranjuju nikoga odavno. Živela je u izbegličkom kampu. Toliko o dostojanstvu tvome.

- Nemoj to i tako da mi pričaš. Nemoj, brate, ajde nešto lepo kaži, nismo se videli više od deset godina.

- Nema ništa lepo da se kaže. Sve lepe reči smo potrošili u mladosti, u zavičaju. Onakvu lepoticu nisu hteli da sa'rane u svome groblju!!! Toj Šumadiji smo mi pevali kad se napijemo i zbog te pesme su nas privodili šiptarski milicioneri. A ti mi pričaš o dostojanstvu, jebalo te ono!

Ne odgovorih. Shvatih da je to pametnije. Opet naručismo. I opet rakiju, ljutu i gorku, ujedno. I opet nas konobar popreko pogleda, manje zbog rakije a više zbog naglaska našeg koji se odbijao rikošetom od prljavih kafanskih zidova i probijao mu uši.

Sad ja njega pitam:

- Što se ti ne oženi?

- Nije me 'tela ni jedna – odgovori ne bez ironije i jeda.

Mislim se: prođe mu život uludo. Ni kučeta ni mačeta: moj drug. A kakav je lola bio?! A sad živi u kućici koju su mu tuđinci napravili na zgarištu stare, i ima jednu sklepanu klupicu ispred nje, na kojoj (kažu mi ljudi) sedi satima i gleda preda se. Ništa, pri tom, ne vidi (nastavljaju oni što mi potkažu koju o njemu), jer su okolo visoki zidovi ili zgarišta. Iza zidina ne može pogledom da dopre, zgarišta neće da vidi i ako ih gleda.

- A, ti prodade? – upita me sa srdžbom.

- Prodado' – odgovaram ja postiđeno.

- Dobro prodade, pričaju ljudi?!

- Ne toliko dobro koliko pričaju, ali nije ni loše.

Očekivao sam da će mi, već polupijan, reći kako mi je sada lako da njega kritikujem i pametujem mu oko njegovog povratka, kad sam se lepo obezbedio i na bezbednom sam. Ne reče mi ništa. Ili to ostavi za posle, da to rakija kaže umesto njega. Na žalost, taki smo mi dole vazda bili: šta smo trezni mislili - to bi pijani govorili. I sutra otrežnjeni odricali se izgovorenog, govoreći da se ničeg ne sećamo. I sve tako u krug.

- Isto nam se 'vata - nastavi zamišljeno i odsutno – tebe ovde zovu „Šiptar“, mene tamo 'oće da poarnaute.

- Isto – kažem ja neiskreno tužno a u nameri da ga malo umirim.

Lepo smo živeli tamo. I mirno, da se ne lažemo, i ako je podneblje bilo nemirno a ljudi zli. Bili smo mladi, ništa nam nije bilo teško. Bili smo mladi i jaki pa su nas komšije izbegavale. Komšije su, naime, volele da udare kurvinski i na slabijeg, na nejač. Tako nam je iskustvo, nema u ovim rečima predrasuda.

- Jel' se rodio ko?

- 'De, jel' se rodio?

- Pa u varoši, od naših što su se vratili, jel' ko dobio dete?

- Niko! Nema male dece, uopšte.

- Ne valja – rekoh.

- Ne valja – reče.

- A, zakopaste li koga?

- Ne!

- Ne valja – ponovih.

- Ne valja – ponovi.

Ne valja: 'de se ne rađa i ne mre, tu nema života i napretka. Čak je i gore kad se niko ne sahranjuje, jer roditi se možeš svugde, prema prilici i slučaju, isto se tako i mre, samo se mesto sahrane bira prema tome gde će ti potomstvo živeti. Da te obiđu i zapale ti sveću.

- Da odemo negde da jedemo – rekoh pa ugrizoh usnu, trebalo je da ga zovem kući u goste a ne „negde“.

- Ne – kaže moj drug najbolji, negdanji – da pijemo još malo, pa da se rastajemo.

Opet iz nekog nepoznatog razloga prećutah poziv u goste i na konak.

A bili smo jedna duša nekad, u dva tela. Nismo se razdvajali. Danas smo dve senke bez duše, koje nemaju ništa zajedničkog osim sumnjivih uspomena.

- Kako ti ide? – pita me više retorički.

- Zdravo smo – kažem mu.

- Znači: dobro?! – uporan je on.

- Dobro – odgovaram više radi reda.

Ne smem, pak, da ga pitam: kako njemu ide. Vidim po njemu. Nije se snaš'o, pričaju isti oni ljudi.

- Dobro je tebi, dobro – nastavlja on – snalažljiv si ti.

- I, u klozet da me zatvoriš ne bih ostao gladan – pokušavam da se našalim.

On ne reaguje na moju nezgrapnu šalu. Vidim, za drugo se sprema. Osetio sam u njegovim rečima gorčinu, počela je tada rakija da priča. A moja još nije pristigla da odgovori.

- Dobro si se ti snalazio i za vreme rata – rečjom zahrapavi, pa me pogleda ispod oka.

Ćutao sam. Ponovo. I navrtao iz čokanja. Žurio sam da mi rakija donese odgovor, neki ljut i odsečan.

- A?! – viknu i isprsi se prema meni – šta veliš sad?! Ajde kaži mi nešto o dostojanstvu?!

- I oni su meni sve pokrali i popalili – kažem u pola glasa.

- Je li, žiti majka, tako kažeš?! – ispi moj drug naiskap u pola rečenice – Ama, ti si njima prvi! A ja nisam, znaš ti to! Pa ko je onda dostojanstven, kaži ti meni!?

- Ceo vek su nas pljačkali i ubijali – glasom sve tišim izgovarao sam reči za koje sam bio svestan da ne vrede ništa u tom trenutku, jer su htele da odbrane neodbranjivo, da ulepšaju loše.

- Ostav' tu priču, meni! – reče pa zaćuta.

- Da platim pa da idemo, kasno je? – po treći put, k'o Petar u Judeji, odrekoh se poziva.

Ćutao je i ćutanjem se nije složio. Toga dana smo ćutali ili smo pričali. Razgovarali nismo. A nekad smo znali satima da razmenjujemo misli i osećanja a da pri tom ćutimo i pecamo ribu u brzaku, ili čitamo stripove u šljiviku, ili sedimo u zadnjoj klupi uljuljkani u tminu zimskog predvečerja u našoj debeloj provinciji. Život bih tada dao za njega a sad mi je stran i počinjem da ga mrzim jer me podseća na moje nepočinstvo. Došao je iz daleka a ja ga ne zovem kući, već sedimo u kafani koja je tek nekoliko stotina metara udaljena od mog novog doma.

- Onakvu lepoticu, jebo im ja mater! – a oči mu pune suza behu.

Pa me sa tim suznim očima pogleda pravo u oči:

- I veliš, slab sam Srbin čim pristajem da živim pod njihovom vlašću, što sam srećan jer me ne zajebavaju kad idem ulicom?!

- Nisam to rekao.

- Al' si mislio!

- Nisam...

- Plitak je meni novčanik za veliko srpstvo, baće. Ne možeš danas, ni ovde ni tamo, biti veliki Srbin sa praznim džepovima. Al' ti o tome nemaš pojma, ti si se, kažu ljudi, „snaš'o“!

- Da batalimo te priče više, da idemo polako, dosta popismo.

- Nećemo još – veli – imam još do autobusa... vremena... A kad se budemo rastali više se nećemo viđati.

Laknu mi što pomenu autobus. Ne bih znao šta ću sa njim celu noć. Ipak rekoh:

- Nemoj tako, pijan si pa svašta pričaš.

- Koliko puta smo se zajedno napili? – najzad mi se obrati nekako normalno i kako treba, al' to bi samo tada i na kratko.

- Nema broja – rekoh – u kafanu, na sabor, na igranku, čak smo se opijali i na dvorenjima!

- Jest' – nasmeja se prvi put te večeri – tad je najslađe.

Pa otera osmeh sa lica i reče:

- E, više nećemo, ovo je poslednje, zato da iskoristimo. Konobar, daj još dve!

Konobar ga pogleda, sada već sa mržnjom u očima ali ne smede da odbije.

Rekoh:

- Ja stvarno ne mogu više.

Reče:

- Još po jednu, da ti nešto reknem, pa ćemo svak na svoju stranu. Nešto što je na srcu, da ti kažem šta me tišti, pa posle idi.

Toga sam se ja i bojao, zbog toga na srcu sam i žurio da se rastavimo.

Poče:

- Kuće su nam zapalili dušmani, to mu dođe k'o normalno, mrzi te, došlo mu vreme da može, a, izgorelo je po nešto i od njihovog, pa se sveti. Nije meni bilo teško što sam ostao bez rodnog doma već što sam ostao bez iluzije da imam otadžbinu. Ljudi čine državu a ja čoveka ovde nisam sreo. Kako su nas dočekali, jel' se sećaš?! Al', opet, šta ima njima da zameram. Kakvi smo mi bili dok ne pobegosmo!? Jel' se sećaš da smo 'teli jedni drugima oči da izvadimo, komšija sa komšijom zbog partije, brat sa bratom oko međe, Srbin sa Crnogorcem - ko zna oko čega?! Kako mi dočekasmo one mučenike iz Krajine? Brojali smo im svaki zalogaj. Ista smo govna, bre!!! To je prvo!

I opsova glasno, da cela kafana čuje. Konobar skupi hrabrosti i priđe da nas upozori da budemo tiši i pristojni. On opsova i njega. Ja sa zebnjom sačekah „ono drugo“.

- Onakvu lepoticu, ej!!! Drugo... Najteže mi je bilo kad sam te video da kradeš i grabiš tuđe. Tad je meni sve izgorelo, tad su me pljačkali i palili, tad su me tukli i maltretirali. Tad sam ja izgubio dostojanstvo o kojem mi ti sad i ovde popuješ!!! To je civilizacija o kojoj ti pričaš?! Eto, to sam 'teo da ti kažem. Kad sam dolazio ovamo nije mi bilo to na pameti, al' pošto ti pomenu dostojanstvo... – poslednju rečenicu je izgovorio šapatom.

Platili smo i zašli u sumrak. Konobar se čak i nasmešio posle svega, te poželeo nam „laku noć“, kad je video koliki smo mu bakšiš ostavili. Išli smo ulicom, u kojoj nismo rasli i koja vodi gradom koji nije naš. Vredi li reći, opet smo ćutali. Nisam ništa rekao od kada je on završio sa svojom pričom. Šta reći? Sramim se ja, ima cela decenija. Ne znam šta mi tad bi?! Ko da sam bio lud?! A, nikakvu vajdu nisam imao od toga. Da me sad pitaš: šta sam krao? – ne bi znao da ti kažem. A, krao sam. On ima pravo to da mi kaže. Da je to neko drugi rekao već bi dobio po nosu.

Imam, možda, dosta opravdanja ali mi ne vredi ni jedno. Meni ne vrede, njemu ne trebaju. Osećam zato da više nemam prava ni na uspomene, jedino vredno što sam imao. On mi ne da, on mi sada svojim ćutanjem oduzima pravo na njih. Sa pravom – ako ćemo pravo. Čiste su nam i lepe zajedničke uspomene ali mi nismo ljudi koji ih zaslužuju: on, jer se predao, ja, jer sam ih izdao krađom i kurvarlukom.

Na raskrsnici zastade i pruži mi kesu:

- Čokolade za decu i kafa za snajku.

I ode u mrak, prema stanici. Nismo se ni pozdravili, nije hteo Judin poljubac, a ja mislim da nisam izdao: samo sam se odrek'o. Nisam ga pozvao na konak. Iskoristio sam već sva tri odricanja do zore. Ne bi ni došao. Ode on u svoju Metohiju, na svoje. Tamo se možda ne može dostojanstveno živeti ali se može dostojanstveno trpeti.