DNEVNICI IZ SPANDAUA

Piše: Igor Đurić

Albert Šper, Dnevnici iz Spandaua, Globus, Zagreb, 1985.

U svetlu događaja u Ukrajini (opravdana intervencija Rusije u cilju očuvanja svojeg postojanja i razračunavanja sa ukrajinskim nacistima) i otvorenog neprijateljstva zapada prema Rusiji te ruskih tvrdnji da se u Ukrajini bore protiv nacizma želeo bih da na ovom mestu napišem nekoliko komparativnih misli i rečenica povodom i na osnovu dnevnika kojeg je Albert Šper vodio u zatvoru i koji je štampan pod naslovom Dnevnici iz Spandaua, a u želji da pokažem kako sve ovo što se dešava u Ukrajini nije ništa novo i nije od danas.

Prvo, vrlo kratko o Albertu Šperu!

Albert Šper je pripadao samom vrhu nacističke stranke i bio je vrlo zapažen akter u organizaciji nacističke države. Bio je Hitlerov ljubimac (nekad čak i kućni), družili su se i privatno, delili iste snove o izgradnji nove Nemačke. Hitler je imao poseban odnos prema njemu jer je nekada maštao da bude arhitekta ali mu to, kao ni slikarstvo, nije pošlo za rukom.

Uglavnom, Šper nije bi tek makar ko u toj nemačkoj tvorevini zla. Njegove ruke su bile krvave, bio je ministar naoružanja u toku rata, lično je učestvovao u angažovanju robovske radne snage.

I? Saveznički sud u Nirnbergu ga je osudio na 20 godina zatvora. U zatvoru u Spandau-u (predgrađe Berlina) je robijao sa ljudima poput Širaha (umro 1974), Denica (umro 1980), Redera (umro 1960), Hesa (umro 1987), Funka (umro 1960) i Nojrata (umro 1956). Šper se na slobodi našao 1966. godine. Umro je u toplini svoga doma u Londonu 1981. godine.

U zatvoru je vodio dnevnik. O tome će biti ovde reči.

Neko vreme je Šper proveo zatočen u Nirnbergu a zatim je prebačen u Spandau. U dnevnik uglavnom beleži svakodnevne aktivnosti ali i osvežava sećanja na Hitlera i svoju ulogu u Trećem rajhu. Kroz redove provejava njegovo uverenje da on nije bog zna šta loše uradio i bio je vidno razočaran što je uopšte osuđen.

Čitajući te redove bivalo mi je sve interesantnije da pratim kako se odvijao zatvorski život u okruženju upravnika i stražara četiri sile pobednice i kako je počeo da se stvara jaz između Amerikanaca, Engleza i Francuza, sa jedne strane, i Rusa sa druge. Vremenom, stražari i upravnici sa zapada počinju da drže stranu nacistima i otvoreno mrze Ruse.

Pod datumom 3. novembar 1950. godine, Šper piše:

Zapadni stražari, nakon uspeha njihove strane u Koreji, vode glupe razgovore: - Sve Ruse treba ubiti! – Nek zatvorenici već se slažu.

Zašto sam izdvojio ovaj pasus kao prvi u ovoj priči?

Pet godina posle Drugog svetskog rata, posle miliona mrtvih, koncentracionih logora, posle holokausta, američki i engleski stražari koji čuvaju nacističke glavešine u zatvoru, ogovore međusobno i pred tim istim nacistima „da Ruse treba ubiti“ i to „sve Ruse“?!

Pod datumom 20. februara 1952. godine, Šper nastavlja:

Na vest da je Bon pristao na nemački vojni prilog za odbranu, Funk je danas pobedonosno objasnio kako se nakon sedam godina, sada ispunilo tačno ono što je firer proročki predvideo zadnjih meseci rata: da će se „protivprirodni savez“ između Zapada i Istoka raspasti i da će jednog dana Nemci ratovati na strani Amerikanaca i Engleza protiv Rusa.

Ovom pasusu čak nije potreban ni komentar. Dovoljno je otvoriti današnje novine, pogledati televizije, otići na internet, pa će svakome biti jasno da se Hitlerovo predviđanje: obistinilo.

Šper nadalje piše u svom dnevniku kako je zapravo on bio idejni tvorac Evropske unije, u početku, veli, to bi bila unija za ugalj, čelik, mašinogradnju i energetiku, a kasnije bi to značilo i ujedinjenje pod jednom zastavom uz naglasak da bi Nemac trebalo da zauzima važnu funkciju u tom savezu država. Žali se da je Ribentrop minirao te njegove ideje 1943. godine. Doduše, ne pominje grofa Kalergija, Dimitrija Mitrinovića ili Tomaža Masarika, koji se možda ne bi složili sa ovim njegovim navodima.

Samo sedam godina posle rata, Šper beleži u svoj dnevnik kako su Amerikanci dali vizu njegovoj ćerki, da poseti Ameriku u sklopu đačke razmene:

Osim toga Hildu je pozvala jedna ugledna židovska obitelj – piše Šper pod datumom 17. juna 1952. godine.

Pre toga, Denicova ćerka već radi za saveznike.

Saosećajna je i katolička crkva. 16. decembra 1952. godine Šper piše:

Iz službenog pisma Denicu proizilazi da je papa primio njegovu ženu; bio je prijazan i saosećajan. Denic je dobio snažan podstrek. Pre nekoliko godina kod pape je već bila Nojratova kći, a gospođa Funk kod kelnskog nadbiskupa. Tada je počelo pravo hodočašće iako smo svi mi protestanti.

U zatvoru je, prema Šperovim zapisima, vladala atmosfera popustljivosti prema nacistima od strane savezničkih stražara i netrpljivosti istih prema Rusima. Jedino se Rusi u zatvoru, kao stražari, pridržavaju propisanih pravila i zakona. Sa druge strane, saveznički stražari pomažu nacistima kad god mogu, krijumčare im prepisku, doturaju potrepštine, čak i alkohol. Na jedno mestu Šper konstatuje sledeće: da su ga samo Amerikanci sudili on bi već bio slobodan.

Dobar deo ovog dnevnika, koji je iz zatvora prokrijumčaren uz pomoć američkih, engleskih i francuskih stražara, predstavljaju redovi u kojima se konstatuje da zatočeni nacisti i saveznički stražari rade Rusima iza leđa. To rade pokvareno i neprijateljski, uz konjak i cigare koje doturaju zločincima koji su odgovorni za milione ljudskih života.

Pošto je svakoga meseca jedna od okupacionih vojski zadužena za kuhinju onda se Šper najviše žali na „ruski mesec“ jer se tada po njemu najslabije jede, jer Rusi služe hranu predviđenu propisima i mogućnostima. Da bi obrukali Ruse, onda sledećih meseci saveznički stražari spremaju hranu koje se ne bi postideli ni najbolji hoteli

Po datumom 22. avgust 1954. godine Šper piše:

Britanski šef straže Leham, uvek spreman da pomogne, donosi mi večeras, blistajući od radosti, godište 1953. časopisa Baumajster.

Vili Brant, pre nego će kleknuti u Poljskoj, obećava Šperovoj kćeri da će sve učiniti da se njen otac nađe na slobodi. Jeste, izvinio se žrtvama nacizma u isto vreme kada se trudi da oslobodi dželate.

Ta čuvena denacifikacija Nemačke sprovodila se se tako što je svakog meseca Šperu (i ostalima) uplaćivana novčana pomoć od strane industrijalaca i arhitekata iz cele Nemačke.

...prijatelji i poznanici koji se osećaju obaveznim prema meni uplatili su ovih godina više od 150.000 maraka...

Kada mu je stasao sin i završio arhitekturu, osvojio je sve moguće nagrade u Nemačkoj za par godina i dobio preko 100.000 maraka. I na taj način se plaćalo Šperu što je počinio ratne zločine u ime Nemačke.

U Hajdelbergu se potpisuju peticije od strane univerzitetskih profesora, državnih službenika, studenata i drugih, u kojima se zahteva otpuštanje zatočenih nacista. Ispred zatvora u Spandau se izvode demonstracije. O praznicima puštaju muziku sa razglasa da zatočenici mogu čuti.

A ti zatvorenici ne moraju da strepe za svoje živote kao nekadašnji logoraši koncentracionih logora. Ne! Oni obrađuju vrt, čitaju novine, imaju lekarsku pomoć. Kada neke od njih otpuštaju posle odslužene kazne napolju ih čekaju limuzine sa šoferima i sekretarima.

A za koga se oni bore i zalažu ovi što potpisuju peticije i demonstriraju? Za čoveka koji je pod datumom 20. novembra 1962. godine, piše:

Prilično je neobično što mi tek sada, dok ovo pišem, pada u oči da uopšte nisam osećao ograničenja kad su u Trećem Rajhu prognani i izopšteni autori i knjige poput Tomasa Mana, Franca Kafke, Sigmunda Frojda, Štefana Cvajga i mnogi drugi...

Po Šperovom dnevniku u zatvoru je prema propisima mnogo toga bilo zabranjeno a imali su sve što su želeli: od jastoga u majonezu do kamera u boji i magnetofona. I sve to, uglavnom, iza leđa Rusa a uz pomoć savezničkih stražara.

Šta je, međutim, najvažnije?

Dvadeset godina vođenja dnevnika u zatvoru (čije su stranice, ponavljam, iznošene ilegalno uz pomoć savezničkih stražara) a u tim redovima niti jedna iskrena reč o zločinima nacističke Nemačke, niti trunka istinskog kajanja. Ni reči o logorima smrti, o razaranju drugih država, o milionima ljudskih života, za šta je sve i on bio lično odgovoran. Ne! Samo svakodnevni problemi sa spavanjem, hranom, ili postupcima ruskih stražara, razmišljanja o Hitleru i arhitekturi, filozofska promišljanja, prepirke i ogovaranje drugih zatvorenika. I kada pominje gore navedene događaje on ih razmatra samo u smislu šireg konteksta Hitlerovih grešaka i propasti Rajha.

Interesantno je da u jednom delu kada se prisećao svojih razgovora sa Hitlerom, Šper piše kako je Hitler cenio Josipa Broza Tita i govorio mu kako bi voleo da su njegovi generali kao Tito koji je iz ničega stvorio vojsku koja drži dvadeset nemačkih divizija.

Zaključak?

Da, čak i neposredno posle rata, u zatvoru gde su zatočeni nacisti, saveznici su bili na strani nacista a protiv Rusa.

Rezime?

I danas u Ukrajini taj isti zapad pomaže naciste protiv Rusa!