Đorđe Balašević

"Ja neću imati s kim ostati mlad ako svi ostarite

i ta će mi mladost teško pasti..."

Arsen Dedić

*

Onoga dana kada sam ja dobio prve simptome od te iste bolesti je preminuo jedan od najvećih srpskih pesnika ovih podneblja, svakako najveći u poslednjih pola veka: Đorđe Balašević.

Nisam greškom, iz neznanja ili nehata napisao: pesnik!

Da, pesnik! I: jedan od najvećih.

U novijoj srpskoj lirici on je makar jedno koplje ispred ostalih, pogotovo onih iz akademija, udruženja i antologija.

Mnogi se neće složiti sa mnom, pre svega zbog ne-pesničkih konotacija vezanih za kontroverze oko nekih Balaševićevih istupa a koji nemaju ama baš nikakve veze niti sa njegovom poezijom, niti sa njegovim nacionalnim opredeljenjem.

On je bio svoj. Oko toga su se lepili nesporazumi i kontroverze. Ako želiš da budeš svoj onda moraš da budeš spreman da platiš veliku i skupu cenu i teško da imaš mesta za kompromise. Ukoliko mu šta zameram to je upravo činjenica da je ponekad znao da bude neprincipijelan kada su kompromisi u pitanju i nedosledan kada ih jeste ili nije činio. A možda je jedino tako i moglo biti, možda ga nismo dovoljno i na pravi način razumeli?! Što se tiče poezije: tu je sve čisto kao suza. Tu nema nepoznanica, tu nema dilema, tu nema kompromisa i to je najvažnije kada je Đorđe Balašević u pitanju.

Jedan drugi veliki srpski pesnik poslednjih desetleća želeo je svojevoljno i dobrovoljno da bude deo jedne druge nacionalnosti pa samim tim i književnosti (za to će neki zlobnici neosnovano optuživati i Balaševića), želeo da bude deo jedne druge kulture, a ja ga ipak smatram srpskim pesnikom. To je Arsen Dedić. (Dok sam ležao u bolnici, nekoliko dana posle oboljevanja, pročitao sam da je preminuo njegov brat Milutin). I ne pominjem ga slučajno baš na ovom mestu i ovim povodom. Pre svega, nije slučajno, zbog kontroverzi koje je su izazivale Balaševićeve izjave i ono što je govorio na koncertima a za koje mislim da su najčešće pogrešno shvatane i da su deo šireg konteksta.

Čak i kada ga nisam razumeo ili kada nisam shvatao zbog čega nešto sasvim nepotrebno govori setio bih se „bagrema lomljenih“ i ja kao dete i (nekakav) pesnik Metohije nisam hteo niti smeo ništa da zamerim detetu i pesniku ravnice jer su njegovi vidici i horizonti prostraniji (mene su ograničavale Prokletije, figurativno i fizički).

Čak i da nije tako, mi moramo poštovati tuđe reči izbore i stavove (principijelno, a lično imamo mogućnost da budemo selektivni, i sam sam to) jer samo tako onda imamo pravo da odamo počast i drugim izborima drugih ljudi poput Meše Selimovića, Ive Andrića ili Emira Kusturice. Ono prvo meni nije po volji često ali se trudim da uzmem od toga ono što je najbolje: umetnost.

Otkud dobrog ukusa u prethodim rečima?

Prethodne reči su nužnost koja je bila neminovna za javnu ličnost tog kalibra i sa kojom Balašević nije imao veze ali sa kojom se susretao za života. Njegov javni život van umetnosti jeste bio pod pritiskom određenih problematičnih tumačenja i to se ne može prećutati čak ni u ovakvim prilikama, bez obzira koliko sve to ima realnih utemeljenja. Većina toga "problematičnog" nije imala dodirnih tačaka sa njegovim životom, njegovom umetnošću, njegovim društvenim angažmanima - ali je uticala na neke ljude i odnos prema pesniku. Činjenica je da su se mnogi, sa različitih ideoloških i nacionalnih strana trudili da zloupotrebe i iskoriste njegovo ime.

Neki lupetaju ovih dana da je on u stvari bio Sloven u duši i da se tako i ponašao. Nije! On je veliki umetnik, pa tek onda Srbin, pravoslavac (napisao je mnogo lepih stihova koji su odisali tradicijom i verom), Lala, Novosađanin, Jugosloven, svetski čovek, kosmopolita u najboljem smislu te reči, principijelan borac za mir i pravdu, za jednakost među ljudima, onaj koji sa druge strane nije polagao na veru i religiju kao takvu bez duhovne i etičke pozadine, koji se trudio da prevaziđe naciju (ponekad trapavo) ali koji je svojim delima uveličao svoj narod, koji je priznao da je u politici debelo pogrešio, itd.. U svemu tome, on često od šume nije video drvo (drveće) ali on svakako nije od onih ko je sekao drveće i lomio bagrenje. On je, zaboga: pesnik! Čovek širokog obima prihvatanja i davanja. Umetnik! Njega ne možete u kalup osim onog žiga koji je dobio rođenjem i iz kojega se ne može kao ni iz svoje kože.

On je otac hadžije i protivnik verskog fundamentalizma bilo koje vrste, on je bio prijatelj današnjeg patrijarha srpskog i isto koliko i biskupa katoličkog. On i ima različitih krvi u svojim venama i dužnost mu je bila da ih sve ispoštuje jer to je za njega predstavljalo bogatstvo a ne hendikep. Njega, sa druge strane, nije lako svrstati u neki tabor i shvatiti finese njegove životne filozofije.

Veliki srpski pesnik je pisao i pevao. Pevanjem nam je svoju poeziju prezentovao na lakši način (ko još čita danas poeziju?!), razastirao je tu poeziju pred naše noge i u naše duše. Uz njegove pesme mi smo rasli, stasavali, plesali sa budućim majkama naše dece. Pevao je poeziju, pesmama je oplemenjivao muziku. Pisao je velike romane u nekoliko stihova, stvorio najsloženije književne likove u par strofa.

Koliko sam samo puta pevao njegove pesme? Ne znam ni sam?! U srednjoj školi na priredbi povodom dana škole uz gitaru sam otpevao pesmu Ej, žao mi konja uz vidno zgražavanje šarolike publike koja nije znala o čemu je reč. U vojsci sam zaradio knjigu i nagradni izlazak u grad jer sam sa bine otpevao Računajte na nas. Na radnim akcijama ništa nisam fizički radio jer sam svirao i pevao, između ostalih, i njegove pesme. Čekao sam nove godine, đuskao na žurkama u Studenjaku, pevao pijan i zagrljen sa nepoznatim svatovima na svadbama, slavio rođenje deteta. Znam verovatno većinu njegovih pesme napamet. I većina njih je vezana za određeni životni period, važne događaje i emotivna stanja. Njegove pesme, hronološki, to je moj leksikon... on je deo mog života, i moje porodice, i mojih prijatelja... oženio sam, najzad, popovu kći...

Samo genijalni i autentični talenat je mogao da niže tako lepe i u svojoj jednostavnosti duboke i široke stihove sa toliko lakoće koja je razoružavala i posle koje nije ostajalo mesta za polemike i kritike. Osećanja su se talasala, svaki damar bi se pomerio, pesma je kroz vene strujala u onom pravcu gde je bila poslata: da nas rasplače, uzbudi, nasmeje, razgali, seti, zamisli, baci u razmišljanje ili razdraganost... da nas zaljubi...

Mnogi istrošeni novinari pisali su mu ovih dana još istrošenije nekrologe. Bez duše, netalentovano, bez emocija, bez pripadnosti. Nezgrapno su koristili njegove stihove mimo mere i potrebe, ponavljali opšta mesta, izbegavali neprijatne teme. Nisu voleli to što je radio (pre svega), niti razumeli (što je manje važno), nije bio deo njihovih života (najvažnije). A o Balaševiću je dovoljno i ćutati ukoliko nemaš šta reći. Pogotovo: ukoliko nemaš šta iskreno reći.

Pored Branimira Štulića i već pomenutog Arsena Dedića, Đorđe Balašević je znatno uticao na moje shvatanje umetnosti, poezije, muzike i na moje kasnije životne izbore kao i na društvene navike i sistem životnih vrednosti. To je bilo prihvatanje jednog životnog i kulturnog obrasca koji je bio obogaćen njihovim različitostima u istoj umetnosti i u njihovim društvenim angažovanostima. Oni su bili deo moje lektire isto onoliko koliko su ispunjavali moje potrebe za muzikom i zabavom. Sa nekim stvarima se nisam slagao, neke nisam prihvatio ali mi putokaz svakako jesu bili. Naravno, bilo je još mnogo drugih i ozbiljnijih uticaja koji su formirali moj duh i moju ličnost, mnogo ozbiljnijih pisaca i knjiga, ali i gore pomenuti pesnici i muzičari su veoma važni u mom životu.

Oduzelo bi mnogo vremena i bilo bi na ovom mestu i ovim povodom posve nepotrebno i suvišno nabrajati detalje iz njegove biografije, bibliografije i diskografije, govoriti o tome kada je koja pesma stizala moj život. Ovo je sasvim lična stvar i lični tekst koji će biti dat na uvid javnosti i oko kojega neću voditi nikakve polemike. Dovoljno je reći da je prva pesma koju sam naučio svirati na gitari bila njegova Prva ljubav.

Volim ga i kao glumca. Ako ćemo pravo, on je kod mene rangiran po sledećoj vrednosnoj skali: pesnik, glumac, pevač. Ono što je snimio kao glumac ili reditelj takođe je obeležilo naše vreme i obojilo atmosferu.

Još istog dana po objavljivanju vesti o njegovoj smrti kanio sam se da napišem nešto o njemu (svakako ne ovako slabašno) ali sam se razboleo i proveo 19 dana u bolnici (otud možda i te slabašnosti mojih misli). A nije da mi nije Đole tih dana padao na pamet. U drugoj i lakšoj fazi oporavka, kada je kriza prošla, setio sam se da je otišao i da je na put krenuo sa sličnog mesta gde sam se i sam nalazio pa sam povremeno s telefona slušao njegove pesme. Eto, pomislih, po prvi put i u bolnici.

Ne treba od tuge praviti nauku, on je bio, otišao ali će i ostati. Samo mu vreme i ljudi moraju naći pravo i njegovo mesto. Ovo na kojemu ga zvanični kulturni komesari i društvo sada postavljaju: nije adekvatno i primereno njegovom imenu. Njegovo mesto je uzvišenije i mora biti tačno adresirano: to je srpska književnost. On je pesnik, nije pesnik paorskog srca (nije samo to ili je to najmanje) – on je veliki pesnik koji prevazilazi atare srpske kulture, on je veliki pesnik ovih prostora i izgleda da je bio dovoljno mudar za života pa nije spaljivao već je mostove gradio. Nekada i tamo gde im nije bilo mesto ali su svakako služili za prelazak, makar i na pogrešnu stranu. Ali, da nije tako, možda ja kao Metohijac ne bih imao prava da ga danas svojatam kao da mi je rod rođeni (a isto čini i neki Dalmatinac). Nisam ja baš za bratstvo i jedinstvo ali jesam za umetnost... pogotovo za srpsku poeziju kada se nadaleko čuje... braco, derane moj...