Danilo Kiš

KAKO JE KIŠ PREPISIVAO A DRUGI GA BRANILI...

U polemikama oko Kišove knjige Grobnica za Borisa Davidoviča, i potonjem njegovom odgovoru u knjizi Čas anatomije, bilo je svega i svačega, samo nije bilo literarnih stanovišta. A, pošteno, niko tu nije bio posve kriv, niti prav. Danas je, naravno, među „drugo-srbijancima“, pa i ostalima, moderno da se blanko stane na Kišovu stranu jer je to „politički korektno“, smatra se da se tim činom staje na stranu „naprednih snaga“.

Ali, da li je baš tako? Ako je Kiš bio spreman da falsifikuje potpise, i sam sadržaj, na dopisnici poslatoj Žanu Deskou, ako je imao obraza da prepravlja tekst Dragoslava Mihailovića namenjen njegovoj odbrani u časopisu OKO, zašto ne bi bio sposoban i da prepiše koji red? Samo pitam?! Ništa ne zaključujem. Kiš je Deskou poslao razglednicu sa sledećim tekstom: Adresa – SERRATORE JEAN DESCAT, PAS BRANE SCEPANOVICA, adresa fakulteta; tekst – JEDI GOVNA I U NOVOJ GODINI KAO ŠTO SI IH JEO I U STAROJ!. A onda su usledili falsifikovani potpisi (mislim, sem Kovača i još nekog – jedan od „potpisnika“ Bećković, javno je demantovao da je u pitanju njegov potpis) književnika i javnih ličnosti. Žan Deska je u tom trenutku šef Katedre za jugoslavistiku na Univerzitetu u Bordou i prevodilac na francuski jezik svih značajnih dela sa ovih prostora, pa i Kišovih knjiga. Kiš je sumnjao da je on prvi, kao prevodilac, uočio da je ovaj pozajmljivao čitave delove tuđih rukopisa a da nigde to nije naveo. Eto kako je Kiš „predstavljao“ jugoslovensku književnost u svetu?!

Koliko može da se prati sa ove vremenske distance, ni tada njega nije niko optuživao da je prepisao celu knjigu, već da se koristio nekim delovima koje je doslovce preneo i samom tematikom: dakle, nijanse su u pitanju a ne ogoljena optužba. Na kraju, komunistički sud 1979. godine presuđuje u Kišovu korist. Nešto, opet, nije u redu, ili sa komunističkim sudovima, ili, sa Kišovim naprednjaštvom?!

Ali, nema poente u svemu gore rečenom. Poenta je da su se i tada pisci krljali među sobom, kao poslednji uličari. Kakav crni sukob između realista i modernista?! Svađali su se za dobrobit književnosti? Ne! Svađali su se za bolje parče kolača, koji je tada bio bogat i obilan, ali ne i neograničen. Eventualno: na ideološkoj osnovi, ali je u pozadini uvek bila korist. Pa bi se po negde i samo-pričuvali, pored već postojeće samo-cenzure. Kad Pavlović i Mihiz sastavljaju pismo podrške studentima 1968. godine, Pekić, Radović, Kovač i Bećković potpisuju odmah, ne potpisuju Kiš (taj veliki borac za demokratiju i protivnik komunističkog režima) i Mihailović, izmišljajući nekakve banalne i proceduralne gluposti kao alibi.

Boro Krivokapić je u knjizi Treba li spaliti Kiša prikupio poprilično relevantnih dokumenata iz tadašnje polemike, naginjući kao i većina na Kišovu stranu. Iz te knjige ću napraviti kratku retrospektivu o tome kako je afera započela i kulminirala. Pravu polemiku započinje Dragoljub Golubović Pižon, novinar, u zagrebačkom časopisu Oko, u novembru mesecu 1976. godine. Do tada su samo čaršijom kružile glasine. On u tom tekstu, Ogrlica od tuđih bisera, iznosi ozbiljne optužbe za plagijat. Kiš odgovara u istom broju, tekstom Niska od niskih pobuda, a sam tekst počinje rečenicom: Šta zna svinja šta je dinja. Akademski, nema šta. Ceo odgovor Kišov je uvredljiv i neuverljiv, ma šta drugi mislili i govorili o tome. Iza svake Kišove rečenice provejava bes, mržnja i uvreda. On to čini bez trunke stila, mučeći se da po negde bude duhovit ili ironičan.

Golubović u sledećem broju odgovara i između ostalog, a povodom uvreda u Kišovom tekstu, pita se: Kada jedan pisac ovako piše, ja moram da se pitam čiji je onda onaj dobar i lep jezik u njegovim knjigama? A zatim mu prebacuje i ubacivanje (nepotrebno) „jevrejske teme“ u samu diskusiju. (Kiš je to često činio, kad god ne bi znao kud će i šta će, onda je one sa kojima bi polemisao optuživao za antisemitizam). Apsurdno je i to da je Kiš Golubovića i svom odgovoru nazivao Vlahom a činio se žrtvom nekakvog nacionalizma, čak i nacizma. Dalje, Golubović ponovo proziva Kiša i pita ga otkud čitavi pasusi i stranice preuzeti od drugih autora a predstavljeni kao svoji i pri tome navodi autore, knjige, strane, itd. Najzad, u tom svom drugom obraćanju javnosti, Golubović traži od redakcije da se uz tekst prezentuju fotokopije delova knjiga na koje se poziva a koje je dostavio redakciji. I na ovaj tekst Kiš odgovara prvo uvredom: Biser ne valja pred svinje bacati. I opet u kratkom tekstu samo uvrede i niti jedan protiv-argumenat.

U diskusiju se uključuje i Velimir Visković, koji brani Kiša ne sporeći „pozajmljivanje“ već govori o sasvim dozvoljenom postupku koji nije stran u književnosti. A to što Kiš nije naveo izvore u fusnotama jeste zato što Kiš nije pisao znanstvenu raspravu o staljinizmu već, je li, književno delo.

Uglavnom, branioci Kišovi, najčešće koriste reč i ime: Borhes. Nije dakle Kiš „krivac“ već tamo neki Borhes, hoće oni da (do)kažu. Od Tvrtka do Matvejevića. Tako Tvrtko pomenuti Kulenović u tekstu u kojem brani Kiša uglavnom piše o Borhesu, a posle toga, ko se to rodio majci da udari na Borhesa (preko Kiša). Onda, veli njegov branitelj (domovinskog rata), prezimenom Matvejević: pa zar Andrić nije koristio francuska dokumenta za Travnički hroniku a Crnjanski memoare Simeona Piščevića za Seobe? Dakle, ni on ne spori da je Kiš malo „pozajmljivao“, no i on brani isključivo književni postupak. U istom kontekstu neki pominju i Mešu Selimovića (i Andrića) sa hronikama Mula Mustafe Bašeskije.

Zbog afere knjiga ne dobija Andrićevu nagradu iako ju je Kiš već video u džepu (ovaj gore pomenuti Matvejević je bio u žiriju). Dragoslav Mihailović avanzuje zbog svega toga i tada se rodila klica sukoba između dva pisca. Pre nego uvedemo i dr. Dragana Jeremića u diskusiju, treba istaći da on nije tek makar ko: on je profesor univerziteta, predsednik Udruženja književnika Srbije, urednik u SKZ i Književnim novinama. Ujedno je bio i jedan od članova žirija za dodelu pomenute Andrićeve nagrade. Da stvari budu još gore, on neposredno posle toga on dobija Oktobarsku nagradu kojoj se Kiš takođe meračio ali koja je takođe otpala zbog afere.

Međutim, strukture nisu naklonjene Jeremiću kako se čini. Naprotiv, doživljavaju ga kao neprijatelja. Znači, po logici, da Kiša smatraju prijateljem. Dragan Jeremić ima i lošu predistoriju svoje univerzitetske karijere, kada je izabran za asistenta profesora Dušana Nedeljkovića, na Filozofskom fakultetu. Profesor Nedeljković je tada optužen od nekih profesora da na fakultet, dovođenjem Jeremića, dovodi četničke elemente. To će kasnije opredeliti sudbinu Jeremićevu u tome ko će ga napadati u borbi protiv Kiša a ko će smeti da ga brani.

Jara Ribnikar u svojoj autobiografskoj knjizi Život i priče, piše: Dočekali su me Špiro Galović i Eduard Ile. Pitali su me koji je rezultat našeg žirija (žiri za dodelu Oktobarske nagrade Beograda 1976, pr.aut.). Kažem: „Jeremić, jednoglasno“. Kaže Špiro: „Sutra da daš nagradu Vasku Popi. Jeremić ne dolazi u obzir“. Savladala sam svoje zaprepašćenje... Kažem: „Svi su slobodno odlučivali. Svi su se izjasnili. Nemoguće je“. Špiro Galović ustade da mi da na znanje da je razgovor završen, i ponovi: „Sutra dajte nagradu Vasku Popi“.

Mihailo Lalić, u svojoj dnevničkoj knjizi Prutom po vodi, govori o ovom slučaju: No kad je objavljeno da je ipak nagrada dodeljena Draganu Jeremiću – večernji listovi su doneli napade na žiri. Najgori je bio Studio B, koji je bio stanica gradskog komiteta. Napadali su Jaru kao predsednika, nagađali razloge da se da nagrada „opskurnoj ličnosti“. Na sednici Kulturno prosvetne zajednice napao je Jaru novinar Studija B na tako grub način da je Jara pala u nesvest, odvezena je u bolnicu i jedva vraćena u život.

I, dok Danilo Kiš glumata da je progonjen i ugrožen, niko ili retko ko, pominje torturu kroz koju je prošao Vojislav Lubarda. Ali, Lubarda se sukobljavao sa komunističkom oligarhijom skrećući pažnju na njihovo bahato ponašanje – što Kiš nikada nije činio. Lubarda je skretao pažnju na težak položaj Srba u Bosni i Hercegovini, na iseljavanje Srba iz te republike – što Kiš nikada nije činio. Kiš se nikada nije sukobio sa sistemom i nosiocima istog – on se sukobljavao sa pojedincima van sistema.

U jednom trenutku, taj sistem pokušava da podmiti Lubardu dobrim radnim mestom. Tako su činili sa većinom njegovih kolega. Tako su činili i sa Kišom. I, svi bi nakon toga zaćutali. I Kiš je ćutao. Prestanak napada i tišina uplašili su Lubardu. Ovako on to opisuje u svojim sećanjima pod naslovom Svilen gajtan:

Komentar Meše Selimovića bio je kratak ali, kao i uvijek, lucidan:

- Ništa gore od zmije šarke!

- Misliš da će pecnuti?

- Dok šišti, nije opasno, čovijek se može izmaći. Ali, pripazi: neće uvijek da šišti.

Naravno, Nikola Bertolino drži stranu Danila Kiša u skandalu oko prepisivanja. On je, kao urednik, pustio knjigu Grobnica za Borisa Davidoviča u štampu. Zato „naravno“ ali i zbog ideološke matrice: naravno! Uglavnom, braneći ga, ni jednog trenutka ne opovrgava samu suštinu napada na Kiša. On tvrdi da je Kiš napadnut jer je govorio protiv nacionalizma u Srbiji?! O tome kako se srpski nacionalizam budio još u vreme rigidnog komunizma: uglavnom se slažu svi drugo-srbijanci.

Međutim, kada čitamo sećanja Nikole Bertolina mi uviđamo da je tok afere i rasprave sve: samo nije spontan. Kiš je organizovao svoje snage i sledbenike, zvao ih telefonom i posećivao, davao im instrukcije koga će i na kakav način napasti. Po rečima samog Bertolina, Kiš je bio ostrašćen i bezobrazan. Iako mu je ovaj držao stranu i viđali su se svakodnevno, Kiš je jednoga dana svom prijatelju rekao sledeće: Uostalom, ko je u stvari taj Josa Daska? Samo pišljivi prevodioc – rekao je Kiš svom prijatelju prevodiocu. Naravno, Josa Daska je Žan Desko, isti onaj koji je prevodeći Kišovu knjigu otkrio plagijat.

Pošto su Bertolinova sećanja objavljena mnogo godina posle toga, on ne sme da do kraja razotkrije ikonu drugo-srbijanaca, već kaže sledeće: Stoga nije bilo razloga da se osetim povređenim: „incident“ je samo potvrdio moj utisak o krajnje visokom stepenu uzbuđenja u koje ga je dovelo ono što je nazivao „hajkom“.

Kao člana žirija Oktobarske nagrade, u jeku afere oko Kišovog prepisivanja, Bertolina poziva Špiro Galović, tadašnji izvršni sekretar za kulturu Beograda, i kaže mu: Vidim da ne pominješ Dragana Jeremića i ono njegovo... kako se zvaše... Snovanje i stvaranje. Želim da ti skrenem pažnju da ne bi trebalo da Jeremić dobije nagradu!

Po pisanju tog istog Bertolina, samo godinu dana pre toga, po istom motivu, kao člana žirija, pozvao ga je Davičo i sugerisao da Šćepanović ne dobije nagradu. Visoki partijski funkcioneri i uticajni ljudi zvanične politike nastupaju otvoreno protiv Kišovih protivnika u polemici, a ovaj (i njegovi sledbenici) sve vreme sebe predstavlja kao žrtvu režima, bujajućeg nacionalizma i beogradske čaršije. Kako je Jeremić ipak dobio nagradu, po rečima Bertolina, uz pomoć marifetluka Jare Ribnikar, Kiš mu okreće leđa i nije ga više smatrao prijateljem, i to onoga trenutka kada je uvideo da mu ovaj više neće trebati

Bertolino koji je podržavao Kiša i koji je izjurio Jeremića iz komisije Udruženih izdavača, ubrzo je avanzovao: postao je urednik u tada veoma značajnom NOLIT-u. Biti na strani Danila Kiša (tada i sada) uvek je bilo isplativo u Beogradu. Naravno, ta izdavačka kuća će posle toga objaviti Kišov Čas anatomije (posle Filosofije palanke najizvikaniju knjigu na ovim podnebljima). A pošto je Jeremić bio član Programskog saveta NOLIT-a, tražio je, po zakonu, da vidi rukopis za koji će glasati ili neće. Nije mu udovoljeno. Nije mogao da vidi rukopis knjige koji je izdala izdavačka kuća čiji je član Programskog saveta. Shvatate li, samo na osnovu ovoga primera, koliko su bila jaka Kišova leđa u to vreme?!

Ali, kad govorimo o Jeremićevim nagomilanim funkcijama, koje on svojim delom svakako nije potkrepio, hteli mi to ili ne hteli, polemika izlazi iz književnih okvira (ako je tamo ikada i bila) a to se vidi po tome ko pripada kojoj sukobljenoj strani, pa se samim tim i zna ko šta napada a šta brani. Primetno je, na primer, da Kiša brane u Zagrebu svi, i u Beogradu većina, dok Jeremića ama baš niko u Zagrebu ne smatra čak ni za čoveka dostojnog da se sa njime polemiše. Tako na primer, uredništvo magazina Oko odmah Kišu šalje pristigle tekstove njegovih oponenata, pre nego se štampaju, da bi on mogao još u istom broju da odgovori, dok drugim učesnicima u polemici to ne čini. Mihailo Lalić kaže: U Srbiji se uvijek nađe neko ko će pisca podržati, osim što se za Dragana Jeremića ne nađe niko.

Kada se forma razodene sa istine u istinu, shvata se da je u pozadini čitavog sukoba preraspodela književnih nagrada i priznanja, samim tim i novca, a neprijavljeni tekstovi Luja Reoa i Roja Medvedeva koje je Kiš krstio svojima, su samo povod. Elem, Jeremić u svom prvom obraćanju u javnosti, odgovara na napade i između ostalog kaže: Njega (Kiša) su razmazili i čim nije dobio ono što je želeo, on je, kao raspušteno dete, počeo da razbija sve oko sebe. Istina, mora se priznati da je u poslednje vreme bio doveden do ozbiljnih sumnji u snagu svoje inspiracije i autentičnosti svog stvaralaštva. Zato su mu i bile potrebne nagrade o kojima je toliko reč... Iz sadašnje psihološke krize on može izaći samo ako onima koji povodom njegovih knjiga pominju Borhesa, Šulca, Penžea ili Medvedeva, svojim budućim knjigama dokaže istinski stvaralački potencijal.

Nikola Milošević će braniti Kiša. Tada. Mnogo godina kasnije, duhovna kopilad tog istog Kiša, iz takozvane „druge Srbije“ odužiće se starom profesoru na taj način što će mu vulgarno prekidati tribine i predavanja a ulazna vrata njegovog stana mazati govnima. Ali, Kiša (i Matvejevića) brani i Milorad Vučelić, indirektno optužujući Jeremića da ruši bratstvo-jedinstvo, obzirom da isti spočitava Jeremiću kako je Matvejeviću prebacio da on iz Zagreba ne bi trebalo da se meša u beogradske književne teme. Dimitrij Rupel pak, optužuje Jeremića sasvim suprotno od Vučelića, za državno - birokratski tip kulture i soc-realizam. Čak su David Albahari i Raša Livada napisali i komad protiv Jeremića Anatomija duplog gulaša.

Naravno, ni Jeremić nije nevin u celoj to stvari. I on igra prljavo a poziva se i na samoupravni socijalizam, Marksa i jednog od glavnih teoretičara i tvorca našeg samoupravnog društvenog sistema, Edvarda Kardelja, optužujući Matvejevića kako ga spominje u nekom tekstu samo jedanput i to kritički. Matvejević se, doduše, pravda u svom odgovoru objašnjavajući zbog čega je Kardelja spomenuo samo jednom i poručuje Jeremiću: Dragi Jeremiću, čitajte radije druga Kardelja, vidjet ćete da on voli kritičnost, a dodvorice i apologete jeremićevskog tipa nije nikad okupljao oko sebe... Nije ni taj Matvejević bio blesav da čačka po drugu Bevcu. Čak se i poziva na marksističku kritiku.

Duško Radović u NIN-u, januara 1983. godine, piše: Danilo Kiš je takođe državni pisac. Za njegovo nezadovoljstvo saznala je skoro cela planeta. Zbog njegove „ugroženosti“ u Jugoslaviji zamalo da „cela stvar“ dođe pred Ujedinjene nacije da ga zaštite. Kada sam se sreo sa Josipom Brodskim u Njujorku, velikim ruskim pesnikom koji tamo živi kao emigrant, izdiktirao mi je čitav spisak politički ugroženih pisaca kod nas. A to su sve baš oni koji najbolje žive i koje najpažljivije podržavamo. Isti pisac, u svojoj autobiografskoj knjizi Srećan gost života, kaže: Zaista nisam ni u kakvom sukobu sa vlašću. Nikad mi niko ništa nije rekao. Možda neki ljudi precenjuju težinu onoga što govorim, a možda potcenjuju nadležne. Ne žudim za slavom progonjenog čoveka. I to je kod nas kompromitovano. Kad sam kod nekih stranaca čuo ko je sve kod nas progonjen, zaprepastio sam se. Progonjeni su čak i oni sa najvećom društvenom podrškom.

Na čijoj će strani biti i koga će braniti Davičo u ovoj polemici uopšte nije bilo dovedeno u pitanje. Iako bi logično bilo da on ipak bude na liniji soc-realizma (u ideološkom i književnom smislu) – on ipak to nije. Davičo je međutim kratka crtica. On se tu pojavio radi reda i podgovoren. Nikola Milošević i Dragan Jeremić se posle toga nadugo preganjaju na teoretsko-praktičnoj osnovi oko toga šta je plagijat a šta postupak: sa promenjivim uspehom.

Mihailo Lalić u svom dnevniku pod datumom 2. jul 1976. godine, beleži: Dragan Jeremić je u Književnoj reči pokazao, navodeći dela i stranice, da je Danilo Kiš u svojim knjigama prepisivao iz raznih knjiga, čak i iz nekih koje su kod nas prevedene... Time je Jeremić otkrio i nešto drugo: da je kod nas uveden čudan režim, čudni običaji u kulturi: ako je neka književna tvorevina po volji nekog sekretarijata, onda se piscu sve oprašta, čak i plagijat; onda se čitava štampa mobiliše da ućutka onog ko se usudio da nešto zucne protiv plagijatora, onda se plagijat nagrađuje visokom nagradom, pa se i visoko moralna nagrada uprlja na taj način. U bivšoj „truloj“ Jugoslaviji toga nije bilo.Tamo kad je neko ukazao na plagijat Vitezice, ili kasnije Golčeva-Kutuzova, ni slavno prezime nije pomoglo da se krađa prikrije. Nešto se ovim preokrenulo; eksproprijacija je široko shvaćena, legalizovana i primenjena, pa je Kiš nagrađen što je eksproprisao mladog pripovedača Radomira Glušca, a Glušac dobio negativnu ocenu zato što je priznao da je Kiš preslikao jednu njegovu pripovetku. Šta se ovde da primetiti?! Lalić komunista optužuje Kiša „antikomunistu“ da je po volji sekretarijata i da se čitava štampa mobiliše da ućutka onoga ko se usudio da u komunističkoj zemlji ustane protiv „antikomuniste“.

Kiša brane ali ga ne vole ni njegovi istomišljenici. Supruga Vidosava Stevanovića i on lično, ogovaraju Kiša posle njenog povratka iz Pariza baš u vreme kada Stevanović u svom dnevniku beleži da je progonjen od Miloševićevog režima, na strani 142. istog piše: Zar se Danilo Kiš ne smatra prognanim piscem, antinacionalistom, zar se ne priča po Parizu da je disident? – pita supruga, a Vidosav odgovara za svog prijatelja sledeće: Tako je u njegovim i čaršijskim pričama. Stvarnost je drugačija. U tekstovima protiv nacionalizma nikada nije pomenuo nijedan konkretan, naročito ne srpski. U polemikama povodom navodnog plagijata – sabranih u knjizi „Treba li spaliti Kiša?“ - branili su ga komunisti i nacionalisti, njegovi protivnici poraženi su partijskom odlukom. U Parizu ima status disidenta, a ne izlazi iz Kulturnog centra, a ambasada priređuje prijem za tri stotine uzvanica povodom njegovog odlikovanja. I ne zaboravi, prošle godine je postao član iste Akademije koju je Bogdan Bogdanović napustio, a ja odbio, tamo ne primaju bez tvrdih garancija da si na njihovoj strani. Najzad, moraš imati u vidu da je bolestan i da je postao sveta krava čaršije.

Doduše, ovaj, Stevanović, ni o kome nema lepu reč, pa je tako u gore pomenutom dnevniku imao za svakoga po nešto bez obzira na političku opciju, ipak nije pomenuo da je Bogdan Bogdanović sin oca Milana koji je napustio veru zbog žene, pa se postavlja pitanje zbog čega je on napustio SANU?! Tako je, po Stevanoviću, Milisav Savić provereni kadar a Pekićev roman Zlatno runo je isti kao i Ćosićev Daleko je sunce. Dragoslav (Mihailović) je postao čaršijski miljenik, Mihizov pratilac – zvali su ih sestre Kesler – akademik, blizak Dobrici i nacionalistima, ostao je bez humora, srdačnost mu je hlapila, šarm nestajao. Doduše, Krleža je veliki pisac. Makar nešto.

Momčilo Selić u knjizi Špijunka, pak, veli: A nešto pre toga bejah čitao Gorkoga, prepoznajući kobni uticaj koji nas je doveo do Milisava Savića, Josića Višnjića i Vidosava Stevanovića... Valja učiti od majstora ali s merom – inače nas eto uz Lazu Lazarevića umesto Filipa Višnjića. Momo Kapor kaže o njemu: Družio sam se sa Kišom, poklanjali smo jedan drugome knjige sa dirljivim posvetama. Moje knjige su za njega bile isuviše površne, a njegove za mene dosadne.

Ovo je atmosfera. Ovako govore pisci o svojim prijateljima. Možete li zamisliti kako onda govore o svojim neprijateljima?! Po rečima gore pomenutog Stevanovića, ni Bule Miodrag Bulatović nema previše visoko mišljenje o Kišu, za čija dela kaže da su na nivou pismenih radova studenata svetske književnosti. I on dodaje da su Pekićeve knjige skribomanske i grandomanske. Tišma u svom dnevniku veli da je Kiš dobio Avnojevu nagradu samo zato što je u tom trenutku bio teško bolestan: Kiš se pojavio, ali jadan, sav nekako zbrčkan oko usta i nosa, koji je morao da obriše pre nego što je uzeo da čita pripremljen tekst... A drugo, nagradu su mu dali, sada, verovatno zato što se zna da je smrtno bolestan. Tišma je stalno podvlačio da je polu-Jevrej, pa je verovatno zato smeo ovako da se ruga Kišu. Doduše, do devedesetih godina Tišma govori o svom jevrejstvu kao rasnom kompleksu. Posle, kad mu je zatrebao da otperja u inostranstvo, izjašnjavao se bez kompleksa. Ovde se postavlja drugo pitanje: kakva je razlika između drugo-srbijanskog ruganja Kišu, pa i njegovoj bolesti, i kritičkih osvrta na njegovo delo koje isti ti drugo-srbijanci proglašavaju srpskim nacionalizmom, šovinizmom i rasizmom.

Čas anatomije, koji je usledio, nije baš tako briljantna knjiga kako neki danas žele da je prikažu. Tu je Kiš i dalje bezobrazan, troši vreme i prostor na potpuno nebitne stvari, obazire se na greške koje nemaju nikakve veze sa suštinom sukoba. I on, kao i njegovi ustavo-branitelji, ne negira pozajmljeno već se brani književnim postupkom, a na nekim mestima čak i sitne razlike između dva teksta navodi kao glavne argumente da nije prepisivao već samo „književno postupao“.

Božidar Milidragović je u junu 1978. godine sa jednim tekstom poprilično razbucao Kišove argumente iz knjige Čas anatomije. Na kraju je veoma uspešno poentirao tezom da čak sve i da nije Kiš plagijator već je samo koristio Borhesov književni postupak – onda je on tek oponašao Borhesa. Momčilo Selić u romanu Špijunka na strani 530. piše: Kiš uopšte nije mimo establišmenta kako se želi prikazati, već samo moderniji pametniji Dragan M. Jeremić. Njegova Grobnica za Borisa Davidoviča jeste dobra knjiga, ali su bitnije sve po kojima je napisana – kao što je Piščević vredniji od Crnjanskog.

Najzad, sve se završilo na sudu, koji presuđuje u korist Kiša. Onaj koji je sebe predstavljao kao žrtvu režima dobija povoljne presude od sudova tog režima. Onaj koji je sebe predstavljao progonjenim imao je više branilaca nego oni koji su ga napadali, i ne samo to, već su svi ti Kišovi branioci do iznemoglosti progonili njegove protivnike, videćemo posle: veoma efikasno.

Milo Gligorijević u knjizi Građevina životopisa piše: Afera je uvećala književnu slavu Danila Kiša na Zapadu, jer se Zapad saoseća sa žrtvama po instinktu „pravednika“, ma kako žrtve bile stvorene i proglašene. Josif Brodski, u predgovoru francuskom izdanju Grobnice za Borisa Davidoviča, napisao je da je aferu oko te knjige stvorio srpski antisemitizam. Tvrdnju – nad kojom će se začuditi čak i Kišov istrajni branilac Borislav Pekić – Kiš nije demantovao.

I Mihailovića su svojevremeno mediji napadali, a posle tužbe nesuđene Petrije (Darinka Živković iz Donje Mutnice), da je on u stvari opisao život dotične žene po njenom kazivanju, drugim rečima: da je ukrao priču. Stvar se vukla po sudovima i medijima. Pa, da li se to moglo nazvati anti-srpskom histerijom i napadima tadašnje rastućeg antisrbizma? Odmah će neko odgovoriti u ime „druge Srbija“: to su gluposti i teorije zavere! Da, za antisrbizam to su teorije zavere, ali za antisemitizam: e, to je po njima istinito i realno. Mnogi se trude da, govoreći o nacionalizmu i vređanju nacionalnih osećanja u tom slučaju, previde i prećute činjenicu da je Kiš na početku rasprave svoje oponente i neistomišljenike nazivao vlasima. Radovan Popović piše o susretu sa Kišom u Parizu 1980. godine: Priča kao otrovan, kad je o našim prilikama reč. Sve mu smeta u zemlji.

Problemi sa identitetom kod Kiša su nasledne prirode. Naime, Danilov otac je svoje jevrejsko prezime Kon mađarizovao u Kiš, najverovatnije iz nužnih razloga opstanka. To ga nije spasilo zatočenja u Aušvicu. Malo se ko od silnih kišologa ikada pitao ili je analizirao zbog čega su u tadašnjoj Mađarskoj (i u ostatku Evrope) Jevreji morali da menjaju prezimena u pokušaju da fizički opstanu. Ali su zato do poslednje jote „analizirali“ „antisemitizam“ u Srba, i u Srbiji. Ni sam Kiš se nije dovoljno odužio ocu: mnogo više vremena i književnog prostora posvetio je Sibiru nego Aušvicu, gde mu je otac bio zatočen. O Golom otoku gde je bilo mnogo rođaka njegove majke nije ni slova prozborio.

Na kraju, kako već pomenuh, pravoslavni monah u liku Amfilohija Radovića, opojao je Kiša po njegovoj izričitoj želji. Krava koja je dala mnogo mleka, ritnula se i prosula sve.

Kiša, a protiv Srba, zloupotrebljavaju i dan-danas. Tako je izvesni novinar i službenik UNPROFOR-a Mark Tompson (asocijacije oko imena i prezimena ostavljam vama) skoro napisao, u pamfletu Izvod iz knjige rođenih, kako je Kiš razotkrio srpski nacionalizam još u povojima, te mu to nisu mogli oprostiti. Zato su u Beogradu i organizovali napad na njega, najveći poznati udar na nekog pisca u Titovoj Jugoslaviji. Tompson govori o antijevrejskoj histeriji u Beogradu u vreme kad nije prošlo ni tri decenije od Aušvica i Jasenovca. A, koliko se sećam, njega su optuživali za plagijatorstvo, te ne znam kakve veze to ima sa srpskim nacionalizmom. Zatim, ukoliko je to „najveći poznati napad“, šta ćemo sa piscima koji su nosili bukagije u Titovim zatvorima (Kiš nije hapšen, niti osuđivan)?

Autor ovih gluposti je inače oženjen Hrvaticom, pa vi sad vidite korene „bedastoća“ o kojima je pisao. Jer, zašto je uvek i u svemu srpski nacionalizam? Zar ne postoji mogućnost, makar teoretska, da neko ili nešto bude i antisrpsko, nacionalistički ostrašćeno protiv Srba? Ili je zaista tako, da niko drugi na svetu ne mrzi osim Srba? Srpski mrzitelji spolja i drugo-srbijanci iznutra su uvek isključivi i ostrašćeni. U raspravi između dva pisca, recimo oko čuvene lokalne boje, nikada neće stati na stranu onoga koji opisuju srpsku lokalnu boju, ali će uvek i bez ikakvih argumenata stati na stranu svake druge lokalne i verske boje samo da nije srpska ili pravoslavna (pravoslavna, ne u verskom već u kulturološkom smislu). Oni čak oduzimaju pravo svojim neistomišljenicima da govore u ime svojih ideja i stavova.

Kako prethodno pomenuta, tako je i pokušaj knjige Viktorije Radič pod naslovom Danilo Kiš, ideološki i antisrpski opterećena. Čista „drugo-srbijanština“. Kiš je genije i kosmopolita a Srbi su ološ i nacionalisti. I to, opet ponavljam, govoreći o piscu koji nikada nije osuđivan i čija niti jedna stranica nije zabranjena. ''Autor ženskog roda'' nije uspela da se uzdrži, te da stalno pominje Slobodana Miloševića potpuno van konteksta knjige.

Šta reći o ''piscu ženskog roda'' koji na prvoj strani svoje knjige o Kišu piše sledeće: Trideset godina nakon toga, 1989. godine, avion će doneti njegov leš u njegov voljeno-omrznuti Beograd... Zemlja je tada krenula putem rasula; u narednih deset godina pala je na moralno, političko i ekonomsko dno. Formiraju se prava pravcata (!?) zločinačka gnezda (?!), eks-komunisti, neofašisti, nacionalno uspaljeni intelektualci (?!) i najobičniji razbojnici rasparčavaju saveznu državu koja je nekad ulivala nadu, ubijajući druge narode i upropašćavajući sopstvenu naciju... Strastveni nacionalizam i falsifikovana istorija nisu samo prolazne pojave, u Srbiji su prisutne i danas (2005, prim. I.Đ.)... Suočavanje sa prošlošću kao svoju obavezu vidi samo šačica intelektualca, a to nailazi na širok front otpora i osuda.

Dakle, na prvoj strani knjige koja je trebala da se bavi životom i delom Danila Kiša?! Samo šačica ljudi nešto vredi u Srbiji (ostalo je šljam), koja ni posle pada Miloševića nije ništa bolja no što je bila u njegovo vreme i u vreme Danila Kiša. Srbija, dakle, nikada i ništa nije vredela. Ali, među, na primer, eks-komuniste, autorka ne računa Dunju Blažević, ćerku Jakova Blaževića komunističkog funkcionera i hrvatskog nacionalistu, a koju na široko citira i poziva se na nju kao na priznatog ''kišologa''. Sad, ova zaista nije mogla da bira čija će kćer biti, ali bi drugo-srbijanci mogli da biraju ko će nam deliti lekcije o eks-komunistima, i kao što rekoh, a kad je Blažević u pitanju i: nacionalistima, a pošto su uživali blagodeti komunističke diktature u vrhu oligarhije – misli se na delioce lekcija.

Već na sledećoj strani ovaj ''autor ženskog roda'' veli: Danila Kiša je sahranio jedan od najradikalnijih srpskih pravoslavnih popova, uz pompezni crkveni ritual. Dobio je počasnu parcelu na beogradskom pravoslavnom groblju... vazduhom se širio miris tamnjana... Vidite, Kiš je svojom poslednjom željom tražio da se sahrani po pravoslavnom obredu. Drugo-srbijanci ni to ne poštuju. Kao što ne znaju da Amfilohije Radović nije pop, u najmanju ruku je monah. Zatim, ne postoji srpski pravoslavni pop već samo srpski ili samo pravoslavni, pošto je to jedno te isto, Srbi nemaju popove drugih konfesija. Najzad, to nije srpsko pravoslavno groblje već groblje gde su sahranjeni ljudi svih vera i nacija (Aleja velikana). Braneći Kiša na ovaj način nanose mu još veće zlo. Jer samo tendenciozna neznalica ženskog roda može započeti knjigu o Kišu na ovaj način.

Kiš se očigledno dugo lomio, on je pred samu smrt i odluku da bude sahranjen po pravoslavnom ritualu govorio 1989. godine: Ja nisam srpskohrvatski pisac, već sam više Crnogorac, ako ne pisac Vojvodine, možda čak donekle jevrejski pisac, sa sasvim mađarskim prezimenom. Srbinom se dakle do pred samu smrt nije osećao. Povodom toga se Erih Koš brutalno izjasnio na sledeći način: Pre smrti je navodno izrazio želju da bude sahranjen po pravoslavnom ritualu, i crkva je sa pijetetom, svečano obavila obred nad lešom ovog polu-Crnogorca, polu-Mađara i polu-Kosmopolite, koji je u osnovi bio agnostik, a sada je postao konvertit. Da je ovo, nekim slučajem ne daj bože, izjavio neki Srbin, toga ne bi oprale sve reke Srbije zajedno, a ovo bi bio jedan od ključnih dokaza srpskog antisemitizma. Pošto je Koš čovek sa samo jednim slovom razlike u prezimenu a bez razlike u Kišovoj veri, dakle Jevrej, „drugo-srbijanština“ ga za ovu poprilično tačnu konstataciju poprilično vešto izbegava. Kiš je inače svoju nacionalnu pripadnost koristio prema potrebi: kako je trebalo. U inostranstvu je bio Jevrej. I, u Beogradu: kad bi bio u problemima. Na isti način se ponašao i Oskar Davičo. U Italiju je utekao, za vreme rata, po jevrejskoj liniji i vezi. Posle je bio Srbin, po ključu.

Kiš je bio dobar učitelj. Ta ''osoba ženskog pola'' Viktorija Radič, koja se potpisuje sa Radics Viktoria, na velikom broju stranica koristi knjigu Bore Krivokapića (i drugih autora), koja doduše nije autorskog tipa, ali je red napomenuti da je zapravo on sve to prvi sakupio na jednom mestu, misli se da dokumenta i članke vezane za polemiku. I dotična ''osoba ženskog pola'' je dakle koristila Birhesovske „književne tehnike“. Napominje ona, sasvim na kraju, literaturu koju je koristila, pominje i Krivokapića, i ostale, ali na mestu koje malo ko od prosečnih čitalaca ikada i pročita. Tako se stvorio utisak da je autorka dugo istraživala ono čemu je pisala. Slično je radio i Kiš.

Ali, pogledajte, kako ona i dalje „brani“ Kiša na stranici 315.: Jeremićeva polemika sve više počinje da liči na teološko cepidlačenje sa mogućnošću veoma opasnih posledica i ironija sudbine (baš originalno, prim. I.Đ.) što se to dešava upravo na primeru jednog inkvizicijskog registra i novele koja govori o inkviziciji Psi i knjige. Jeremić je iskopao („baraba“ uspela da iskopa skriveni tekst, podvukao i primedba I.Đ.) latinski original zapisnika (Kiš je obrađivao francuski prevod), i ono što u očima današnjeg čitaoca deluje zapanjujuće fantastično (kišovski stil, nema šta, prim. I.Đ.) i samo pojačava umetničko dejstvo (umetnost, bre, prim. I.Đ.) dela – naime, što je autor pronašao jedan dokument koji je sam po sebi frapantniji od svake novele (novele treba da budu „frapantne“, prim. I.Đ.) i sa toliko majstorskih intervencija (to majstore!!!, prim. I.Đ.), trikova (veliki stilista i čista poetika, prim. I.Đ.) i sa svojim bravuroznim gipkim srpskim jezikom, od datog materijala oblikovao delo (ja naivno mislio da se dela pišu, a ono vidiš, ona se oblikuju, prim I.Đ.) – sve je to (šta: sve to?, prim. I.Đ.) za profesora Jeremića predstavljalo neoboriv dokaz plagijata i potpunog nedostatka originalnosti. Šta možemo zaključiti iz ovog pasusa odbrane Kiša? Da je on pronašao dokumenat, doduše ne original, koji je već sam po sebi umetničko delo, ali ga je on sa svojim majstorlukom i trikovima učinio još boljim. Da može da se javi iz groba, Danilo Kiš bi zavapio: Nemojte više da me branite!!!

Na kraju ove knjige (da, morao sam je čitati do kraja), kojoj smo nedopustivo mnogo dali prostora, ali pre svega da objasnili psihološki profil „drugo-srbijanštine“, ovaj ''autor ženskog roda'' najzad poentira onim što joj je sve vreme na pameti (dobro, bilo je još po nečega): Kiš je pored ostalog, gadeći se masnog (i pomamno razmetljivog) narodnjaštva i primitivizma srpskog „pisca-mudonje“ i ne želeći da podilazi čitalačkom horizontu očekivanja što ga je zahtevao sirovi realizam ostao veran idealu prefinjene umetnosti.

Ako je Kiš bio toliko vidovit, isključiv i principijelan po pitanju srpskoga nacionalizma, ako je još od malih nogu bio protiv njega, kako to da je pristao da bude član SANU, koju drugo-srbijanci i ostali inostrani ološ, smatraju leglom, izvorištem i glavnim duhovnim pokretačem toga istoga nacionalizma, ili šta već sve govore?! Ko će sve to pohvatati i dati mu smisao?! Dopisnim članom SANU on postaje 1988. godine, ali on tada ne pominje i ne ograđuje se, recimo, od čuvenoga Memoranduma SANU koji je dve godine pre toga procurio u javnost i koji se smatra nastavkom već izvikanog Načertanija, koje je nastalo u drugim vremenima i istorijskim kontekstima, te nema nikakvu vrednost za dokazivanje nekakvih veliko-srpskih težnji. Dobio je on i nagradu AVNOJ-a, i Sedmojulsku, ali, gle čuda, od železare Sisak dobija nagradu za Čas anatomije. Daruje ga, dakle, i radnička klasa. Radnička klasa staje na stranu jednog polemičara za koga zapad tvrdi da je antikomunista.

Kiš je u tekstu Za pluralizam napisao sledeće: Takozvana angažovanost na književnom planu i nije ništa drugo do determinanta te i tako shvaćene književnoteorijske primese: slikati život provincije, pisati ''za polzu naroda''. Svako odstupanje od ove i ovakve poetike, jedinomoguće i jedinovažeće, smatra se luksuzom i atakom na dobre običaje i svetinju naše tradicije, a teror ove zaostale koncepcije života i literature postaje još poslednja književna politika danas i ovde. On, dakle, u ''angažovanom'' tekstu govori protiv angažovanosti, pisac i čovek koji je, kad god bi s našao u škripcu iskopavao i angažovao svoje jevrejsko poreklo i antisemitizam kao pojavu, koji se, kako je sam govorio, angažovao protiv staljinizma (ali onog već mrtvog i negde tamo daleko).

Njegovi pobornici danas tvrde da se on angažovao protiv nacionalizma, srpskog, naravno. Protiv komunizma u SFRJ se nije borio nikada, čak ni deklarativno. Čak i list Komunist biva na njegovoj strani u polemici oko plagijata. Gospodin Kiš je hteo da se bori protiv staljinizma i da piše o gulagu i u vreme kada su to drugi već učinili na mnogo bolji način od njegovog. Hteo je da prepričava Štajnerovu knjigu 7000 dana u Sibiru iako je ona već bila napisana. A Goli otok mu je bio tu, pred nosom. Ni reči o tome! Tada! Niti jedne jedine reči protiv Tita! Mogao je da dobije informacije iz prve ruke od tada dobrog prijatelja Mihailovića Dragoslava, da pita šta se tamo zbilo pa da prepriča a ne da prepisuje od Medvedeva.

Kad je ova knjiga (i ovaj tekst) već dobrim delom nastala pročitao sam dve knjige Nebojše Vasovića koji se poprilično detaljno i argumentovano bavio Kišom. U pitanju su knjige Lažni car Šćepan Kiš i Zar opet o Kišu. Navešću detalje iz obe knjige koji su mi se učinili interesantnim, mada se u njima može prepoznati linija kojom sam se i sam kretao, doduše, posle Vasovića.

U knjizi Lažni car Šćepan Kiš, Vasović, između ostalog, piše: Polemika sa Jeremićem i nekolicinom beogradskih pisaca imala je na zapadu isključivo političku auru. Oni zapadni dušebrižnici i plemenite duše koji su ćutali kad je kod nas „Goli otok“ radio punom parom, kada je šikaniran Dragoslav Mihailović jer je o dotičnom otoku progovorio, kada su u „svijetu međunarodne suradnje“ s Jugoslavijom zabranjeni roman Predraga Čudića i pesme Gojka Đoga (o hapšenju da i ne govorimo), našli su se odjednom pozvani da se zalažu za slobodu umetničke reči na našim prostorima čim je pala prva kritika na Kišov račun. I dok su talmudski, francuski i ini nacionalisti branili Kiša od srpskih nacionalista, Kiš je – na mala vrata – postajao priznat kao pisac, a da se niko nije bavio ozbiljnijom analizom njegovih dela, već samo njegovom biografijom. A kad je već postao „veliki“, POSLE SE – kako bi rekli neki neuki ljudi koji nisu čitali Kiša – ZABORAVILO kako je postao veliki... Godinama su srpski književni starci bolovali od holesterola, krvnog pritiska i sličnih bolesti. No, u poslednje vreme, muči ih još nešto: postmodernizam. Za vreme polemike Kiša i Jeremića, klasični starci srpske literature (nacionalni i pravoslavni) bili su svi odreda na Kišovoj strani, baš „zato što ne vole postmodernizam“. Kad ih je Kiš u svojim polemičkim tekstovima ismejavao, oni su svi odreda ćutali, pokorno, kao pred turskim pašom. Danas bi ti isti klasični starci da se obračunaju sa postmodernizmom, da opet zaobiđu „svetski priznatog Kiša“. Svodeći ovu azijatsku strategiju, oni kreću u lov na mlađe pisce iza kojih ne stoji talmudski ili svetosavski lobi. A kad se dobro umore i okrvave ruke u lovu odjašu svoje atove i raspuste lovačke pse. Potom sednu pored kamina i kradom čitaju Kiša. Čitaju, onako, totalno hladni... Smeli borac protiv nasilja i političke represije, Kiš ne piše o staljinizmu sredine u kojoj živi (Golom Otoku, političkim zatvorenicima „nesvrstane Jugoslavije“), već se smelo, zajedno sa Titom, obara na ruski staljinizam. Kiš ne želi da bude svedok svog vremena, već od tuđih svedočanstava stvara literaturu... Da bismo preciznije pojasnili na šta mislimo, osvrnućemo se na dva pisca istog porekla: Danila Kiša i Stanislava Vinavera. Oba pisca imaju majku Srpkinju i oca Jevrejina. No, da li smo o tome išta rekli o njima kao ličnostima, da li smo time i dodirnuli njihovo umetničko delo? Odgovor je: nimalo. Uprkos sličnosti njihovog genetskog stabla, teško je da ćemo naći dva pisca koji su toliko različiti. Vinaver je učestvovao u Prvom svetskom ratu i borio se za zemlju u kojoj je rođen i u kojoj je živeo, Kiš je zarad lične koristi i karijere izvrgavao ruglu sredinu iz koje potiče. Vinaver nije isticao jevrejsko poreklo jer nije hteo da piše o nečemu što ne poznaje, Kiš je gradio svoju karijeru na imidžu jevrejskog pisca i na jevrejskim temeljima iako je njegovo poznavanje jevrejstva više knjiško nego životno. Vinaver je jedan od najvećih znalaca srpskog jezika, Kiš nema ni osnovno čulo za maternji jezik. Vinaverov modernizam je izvorno naš, Kišov je modernizam uvezen iz inostranstva. Vinaver je tvrdio da su najbolja dela našeg modernizma ravna velikim delima evropske moderne književnosti, Kiš je pak tvrdio da mi moramo da uvozimo strane modele i strane uzore. Vinaver je polemisao sa Krležom, a Kiš je obožavao Krležu. Vinaver je lucidan i duhovit, Kiš je izveštačen i patetičan. Ono što je zanimljivo i što nam otkriva vrednosne kriterijume jevrejske književnosti danas – to je činjenica da su Jevreji sveta izabrali Kiša kao svog značajnog pisca, a nama su ostavili Vinavera, na čemu ćemo mi im biti vazda zahvalni.

Interesantno je da se Krleža uopšte nije izjašnjavao o sukobu o kojem je ovde reč. Valjda je smatrao da je ispod njegovog nivoa. Jeste jednom rekao Čengiću, ali posve dvosmisleno, tako da se nije opredelio ni na jednu stranu, sledeće: Recimo u Času anatomije Kiš je neke stvari stvarno dokazao, i dokazao ih je veoma umješno... Pretjerao je u nekim stvarima, dakako, ne vodeći računa pravi li ili ne verbalne injurije, izvrijeđao je ljude oko sebe verbalno potpuno suvišno, ali ih je dotukao i knjiga je dobra... Kiš je dobar pisac bez obzira što mu zlobno prebacuju da prepisuje. Tako ljudi rade, na koncu, tako se i može raditi. Jednim udarcem: dve muve (dvije muhe). Potpuno krležijanski. Pohvala koja se već u sledećoj rečenici negira: knjiga je dobra ali uvredljiva, a Kiš je dobar pisac i ako prepisuje.

Nebojša Vasović u knjizi Zar opet o Kišu na jednom mestu piše: Istina je sasvim suprotna od onoga što nam Kiš otkriva u Času anatomije: od pojave Grobnice za Borisa Davidoviča pa sve do danas, Kiš je bio i ostao nedodirljiv, zaštićen od svake kritike, osim po cenu najvećih denuncijacija njegovih kritičara. Kišovi oponenti gubili su stanove (u slučaju Jeremića), sudske procese (čak i kada su u javnosti nazivani svinjama – u slučaju Golubovića), bivali preko noći osporavani kao autori i ako su bili prevođeni i cenjeni (u slučaju Bulatovića i Šćepanovića), ignorisani kao da ne postoje (u slučaju Božidara Milidragovića ili engleskog pisca Gabrijela Josipovicija). Ne postoji nijedan pisac ili kritičar koji je ikada kritikovao Kiša a da za to nije kažnjen, ako ne pravno, a ono negiranjem celokupnog njegovog dela, blaćenjem njegove ličnosti.

Najveći deo ove knjige nastao je pre nego sam se upoznao sa celokupnim delom Nebojše Vasovića, pogotovu gore pomenutim knjigama. Pre nego je drugi naslov uopšte izašao iz štampe moj tekst je već mesecima bio prezentovan na internetu. Otud mi fascinantno deluje sličnost u pojedinim delovima, pogotovu sličnost u načinu razmišljanja. I pored gore navedenog, autorstvo svake ideje i rečenice koje se podudaraju priznajem i pripisujem gospodinu Vasoviću.

Zdenko Lešić u svojoj Teoriji književnosti, u odbranu Kiša i svih ostalih potencijalnih, definiše moguće rešenje problema na teoretskoj ravni: U vremenu koje nazivamo postmodernizmom interteksutalnost je postala jedinim od distinktivnih obeležja stvaralačke poetike. Naime, u postmodernizmu jača nego ikad postojala je želja pisaca da komuniciraju s delima drugih pisaca, da svoje delo konstruišu kao dijaloški govor, kao „odgovor“ na druga dela, a često i obračun sa nekim od tih dela ili čak sa književnom tradicijom uopšte. Neko se sa ovim slaže, neko ne, i to je suština ovog spora. Zašto se taj spor nije svodio samo na književno, to je pitanje za njegove učesnike, ali i za današnje nastavljače te već davno mrtve rasprave.

Kad je ceo taj slučaj plagijatorstvo u pitanju, pa eto, i, ja, najčešće, u ovoj knjizi neću navoditi izvore. Baš me briga! Plagijatorstvo je teško utvrditi baš kao i očinstvo bez DNK. Mogu da me optuže za šta god hoće. Nije loše, i pored svega rečenog, naći se u društvu Kiša, Mihailovića ili gospođe Atanasijević. Uostalom, ko to ima tapiju da smatra za svoju intelektualnu svojinu nečiji citat koji je prvi koristio ili anegdotu? Najzad, sve te fusnote zamaraju čitaoca. Koga bude zaista interesovao neki izvor: neka se sam snalazi. Ova knjiga nije pisana za one koji se ne mogu snaći po tom pitanju.

U svetlu književnih teorija, moglo bi se reći da ja u stvari i ne citiram nikoga već vodim dijalog sa tuđim stavovima i mislima. Baš u knjizi gore pomenutog Lešića, Teorija književnosti, govori se o definiciji citatnosti, gde se kaže da pored citata sa ili bez navodnika, postoje i druge forme kao što su aluzija, reminiscencija, parodija, parafraza.... Dakle, kad hoće da se krade to može da se nazove raznim naučnim imenima. Makar neka korist od teorije književnosti.

Ja se ovde najviše koristim takozvanim fetiškim citiranjem, navodeći tuđe misli ja dokazujem svoje, ne snagom argumenata već snagom imena autora. Dobro, nije baš tako, ali mož' da bidne. Na kraju, kako dolikuje, sledi i jedan citat, Meša je u pitanju, prezimenom Selimović a imenom Mehmed: Svoju mrtvu, šablonsku misao potkrepljujemo jačom, kanoniziranom, sterilizujući svoj i tuđi duh. A, možda, samo pokazujemo koliko smo obrazovani, šta smo čitali, u želji da i druge uputimo tim putem. Ponekad, samo jedna rečenica otkrije novo ime, probudi u nama znatiželju i potera nas da pronađemo knjigu iz koje je citat korišćen, te je na kraju i pročitamo. U eri nečitanja, makar da na ovaj način približimo delo i misao nekome, tuđu ili svoju, svejedno je. Pomenuti Nebojša Vasović po ovom pitanju ima mišljenje da pravo na citiranje tuđih misli steći ćete sličnošću vašeg stila sa stilom autora kojeg citirate, nikako sličnošću vaših odeja sa njegovim idejama.