Buvlja pijaca

Buvlja pijaca je mesto gde za male pare možete kupiti vrednu stvar koja na normalnom tržištu ne košta i ne vredi ništa. Mesto gde se možete iskreno obradovati skoro za džabe. Malo je takvih mesta na svetu, skoro da ih nema, jer je svet napravljen i stvoren tako da se čovek može radovati i obradovati samo ako to dobro plati. Zato je Buvlja pijaca mesto prijatnih iznenađenja, mesto odakle se možete vratiti kući ponosni na sebe. Buvlja pijaca je jedina pijaca gde nema buva ali gde se one mogu kupiti za male pare – pod uslovom da se toga dana naletite na iste. Buvlja pijaca je mesto gde robu ne možete platiti po nabavnoj ceni jer bi to značilo da ne treba da platite ništa. Buvlja pijaca je sveprisutna, ima je svuda oko nas, čak i kada je ne vidimo: ona je tu. Buvlja pijaca je jedino mesto za trgovinu kome se tepa i koje ima nadimak: buvljak. Buvlja pijaca je stanje duha, intelektualni nivo, umetnički senzibilitet. Zna se ko obilazi Buvlje pijace. Zato je neprijateljstvo Zelene i Buvlje pijace – „na nož“ i „do zadnjeg metka“. To je mržnja iskonska i rat do istrebljenja. Upravo zbog te različite duhovne vokacije. Buvlja pijaca je univerzalna i kosmopolitska – u najboljem smislu tih reči. Zelena pijaca je provincijska i palanačka – ne nužno u negativnom kontekstu.

Buvlja pijaca, takođe, jeste mesto koje vas vraća u detinjstvo. Vraća vas u najlepše dane, u mladost, u vreme kada ste se zaljubili i prvi put poljubili. Ona vas podseti na neke drage osobe, one kojih više nema. Ugledate neki predmet, neku stvar, sitnicu, sa kojom vas sećanje povezuje sa nekom davnom senom. Setite se svega: detalja, konteksta, replike, osećanja. Ne traje dugo: ali je osećaj evidentan.

Opet, Buvlja pijaca nije mesto materijalne vokacije. Čak ni prodavci na toj pijaci, makar većina njih i oni pravi, nisu tu radi zarade. Oni su tu iz potrebe i rituala radi. I, zaista, kad nekad vidite šta sve ljudi prodaju, i po kojim cenama, shvatite da ne mogu mnogo ili uopšte zaraditi. Neki od njih čak i ne vole da prodaju robu jer ne bi, u tom slučaju, imali čime da izađu na Buvljak neki drugi dan.

Da se razumemo! – ja u Buvlje pijace ne računam one velike i komercijalizovane Buvljake gde dolaze profesionalni trgovci koji otkupljuju i prodaju staru robu, ciljno traže knjige, slike, nameštaj, oružje, nakit - antikvitete. Ja pod Buvljom pijacom podrazumevam samo ono što se prodaje igrom slučaja, sada i nikad više, nešto što je „kako došlo tako i otišlo“, ono što više nikome ne treba, što je dobijeno džabe, nađeno ili ukradeno, i što se nudi na prikrajcima pravih pijaca, po deponijama i na periferijama, nekad jednostavno na kartonu postavljenom na trotoaru.

Momo Kapor piše o ovoj temi, na ovaj način: „Buvljak – to je prepodnevni koktel za one koje nikada ne pozivaju na koktele! To mesto je poslovni prostor za nezaposlene, poslednji izlaz za one bez izlaza, poligon za mlade lopove, odskočna daska za buduće milionere, obećana zemlja za kolekcionare besmisla, zavičaj za one što su izgubili rodna mesta, lek protiv usamljenosti za usamljene, nada za one bez nade...“.

Sumnjam da sam makar jednom za zadnjih dvadesetak godina obilazeći buvlje pijace prošao pored neke stvari, nekog predmeta (manje je verovatno pored neke knjige, jer su se knjige palile a kralo se iz kuće ono što je moglo da se proda ili da se koristi - šta će lopovima moje knjige?) koja je nekada pripadala meni i mom domu. Osetim ponekad, na prvi pogled, intimnu situaciju sa nekim predmetom. Osetim energiju. Emociju. Vidim ga osvetljenije no što su drugi predmeti oko njega.

Uglavnom, to je objašnjivo, jer vidim iste predmete koji su me okruživali u detinjstvu i mladosti: ukras, lampu, sliku, porcelan itd. Isti su, da budem jasniji, po obliku, formi, proizvođaču i godini proizvodnje. Ali!, ima nekih, ne često i ne mnogo, koji kao da hoće da mi kažu da su baš iz moje kuće popljačkani i da su čudnim, gospodnjim i životnim, putevima došli do dotične buvlje pijace i ponovo se sreli sa mnom. Iskreno verujem da je tako i zaista sam osetio jaku sinergiju ponovnog susreta i emociju koja se ne da veštački stvoriti. Po sličnoj temi, nemački nobelovac Ginter Gras, napisao je: „Svi komadi koje sam pronašao ili kupio imali su nešto zarobljeno u sebi“.

Svoju biblioteku upotpunjujem na različite načine. Najviše kupovinom, a, zatim, i poklonima. Kupujem po knjižarama ali i na buvljacima.

Nove knjige kupujem sa puno pažnje. One su skupe a ja nemam dovoljno para. Obaška, ovo mi je druga biblioteka, jer je prva izgorela u rodnom Istoku, pa moram mnogo toga da nadoknadim. A, imao sam i treću, ali sam dobar deo te treće morao da ostavim u stanu, u Njujorku, kad smo se selili, jer nisam znao kud bi sa njima a transport je debelo premašivao njihovu vrednost, pa sam odabrao samo meni važne i drage knjige. Zbog toga vodim računa da uzimam samo naslove do kojih mi je stalo ili koji mi trebaju. Poklonjenim knjigama „ne gledam u zube“ ali činjenica je da ljudi koji mi ih poklanjaju znaju po nešto o meni: ni tu ne prolazim loše. Ne prolazim loše sa kvalitetom, sa kvantitetom nisam baš najzadovoljniji. Najmanje držim do kriterijuma kada kupujem knjige (vrlo često i stripove) na Buvljaku. Te knjige su uglavnom jeftine i stare pa tako često kupim neke knjige koje u normalnim uslovima i okolnostima ne bih ni kupio.

Nisam hteo, samo, o ovome. Hteo sam, usput, da kažem nešto i o tome kako je težak put knjige do čitaoca, kako ljudi malo čitaju i kako treba da prođu ponekad i decenije pa da neko uzme i pročita neku knjigu. Naime, preko polovine knjiga koje kupujem na buvljacima i pored toga što su neke štampane i pre jednog veka niko nije pročitao. Prepoznaje se to na mnogo načina i iskusan čitalac odmah shvati koja knjiga nije čitana, niti otvarana dalje od pete strane. Najčešće se to prepozna po spojenoj hartiji na vrhu stranica, koje nisu iscepane jer je štamparska mašina negde preskočila. Skoro sam morao da rascepam pola stranica jedne knjige koja je štampana 1958. godine i koja je, sudeći po pečatima, bila vlasništvo gradske biblioteke jednog većeg grada u Srbiji. Posle pola veka knjiga je rashodovana a da je niko nije pročitao. Reč je o gradskoj biblioteci iz Valjeva i knjizi Roberta Grevsa „Homerova kći“.

Knjiga štampana na engleskom jeziku „The Daltons” od izvesnog Čarlsa Levera, izdata 1852. u Lajpcigu, od prve do poslednje strane bila je nerazdvojenih stranica na vrhu knjige. Tada su se knjige tako i prodavale: tek bi kupac rezao strane. Sve sam to morao pažljivo lenjirom da razdvajam. Kupio sa je za „jednu žvaku“ – knjigu koju preko 150 godina niko nije ni prelistao, a, o čitanju ni da ne govorim (jedino ako nije čitao svaku četvrtu stranicu). Na online marketu starih knjiga dostiže solidnu cenu (ja, kao, neću o materijalnom već o duhovnom: ali proveravam tržišnu vrednost – licemer!).

Nailazim, takođe, i na knjige u kojima je ostao bibliotekarski karton za evidenciju: sem generalija, kolone zaduženja i razduženja čitalaca su prazne.

Da niko nije pročitao neku knjigu poznaćete i po kanapu za obeležavanje strane (pantljika): kad je stavljen kroz sredinu knjige pa je kraj ponovo vraćen u knjigu dokaz je da je od pakovanja u štampariji knjiga ostala neotvarana. Poznaće se i po hrbatu koji nije izlizan. Po prljavim i čistim stranama vidi se dokle je se stiglo sa čitanjem pre prekida i koje su strane preskakane.

U knjizi koja je bila voljena i čitana uvek se nađe neki trag prethodnika. Neko je podvlačio redove koji su mu se dopali, drugi se potpisao na početku da bi obeležio svoje vlasništvo, neko, pak, na kraju konstatuje kad je završio sa čitanjem, dosta njih zapiše misao na margini, neko je zaboravio pismo ili sliku, neko je ostavio cvet da se osuši i presuje. Najlepšu starost dožive knjige na kojima je neko napisao ime voljene osobe. Takve stvari se poveravaju samo najboljim drugovima i osobama od poverenja: a knjiga to svakako jeste. Svaka knjiga. Tako je na knjizi, koju sam za sitnu lovu kupio na Buvljaku, a reč je o romanu Mome Kapora „Foliranti“, koja je pre „buvlje sudbine“ bila u vlasništvu Narodne biblioteke „Vuk Karadžić“ na Novom Beogradu, i koja je pohabana i vidljivo dosta čitana, jedna devojka napisala na zadnje dve strane sledeće reči:

''Zatvaram se u svoju jazbinu

i slušam kako Milan (EKV)

ponosno prosipa svoje reči

možda, možda muzika leči!

Ili je to samo zabluda,

ali bolje i zabluda nego...

Sešću i svirati katedralu...

Misliću na gotsko vreme

na gospođe u širokim haljinama,

ne, to je barok. A zar je to važno?!

Utonuću u tople zvuke gitare i

po ko zna koji put veličanstveno

pobeći.

Ljudi, reči, smeh – to ume da boli!!!

Čekam da prođe

dok muzika cvili

Uzgred, ovo je jako dobra

knjiga

Iskreno, bolno lepa

Mima nije dugo čekala da

otkrije lepotu života, ona (lepota)

je ležala u njoj. Možda je tako

sa svakim od nas, ali nemaju

svi šansu.

Moma je dočekao

20-etu i saznao

koliko dan ume da bude

lep!

Doći će!

Znam da hoće!

Samo treba zvati

zviždati svoj signal,

svoju pesmu''.

U potpisu:

Devojka u periodu

adolescencije

kad ti se sve čini

tako ludo, šašavo zajebano!

Posveta na knjizi „Neke stvari i ostalo“ od Žaka Prevera:

„Sada je već duboka noć. 15-og novembra. Male lampice u mozgu upalile su se. Sutra je 16.11. 1987. Datum ko datum. Možda će u njemu biti kiše, možda će biti hladno ali ipak to je dan obeležen brojevima i znači da je rođenje obeleženo njime.

Dodirni blago svoje lice. Ne treba da ga gledaš u ogledalu. Zamisli nešto lepo. I neka to nešto postane živa želja.

Voli te na tvoj 19 rođendan, Jasna.

PS

Ovo su tako lepe pesme“.

(napisano latinicom, pisanim slovima)

Neko je napunio 19 godina (kada sam ja imao 19 godina) baš na dan moje Slave, Đurđic. Najlepše godine i lepa posveta. Dobra su ona deca koja su poklanjala jedna drugima Žaka Prevera.

A, u knjizi „Pedagogika“ od Jesipova i Gončareva koju je štampala Prosveta još 1947 godine, na prvoj strani je napisano mastilom: Vera Arsenijević, suplent, 4. VIII 1947, Beograd.

Na zadnjoj strani i unutrašnjoj zadnjoj korici, pak, piše:

„Zečje selo – Anđa

za ruke – nega

Jekić Dušanka I/1: Karakter mu nije dozvoljavao da osposobljava drugoga, kad sam nije osposobljen tako da bi mogao svoje znanje drugome da preda.

Meni: Pa ja sam sve lepo rekla a vi kažete nije dobro a kad je druga ponovila onim redom kako je u knjizi vi ste rekli „dobro je“ a meni ste rekli „nije dobro“!

Očigledno se jadala knjizi i govorila perom njoj ono što nije smela da izusti javno. Knjiga je dobar drug.

Često na Buvljoj pijaci nabasam i na stare novine, časopise, stripove...

Iz starih novina možeš više saznati o sadašnjem vremenu nego iz aktuelnih i ovovremenskih. Kada posle trideset – četrdeset godina ponovo uzmeš novine iz tadašnjih vremena tek onda shvatiš šta se tada dešavalo, shvatiš to u pravom svetlu, šta se dešava sada – i to ti je mnogo jasnije, uvidiš sve sa neophodne vremenske distance, pametniji si i upućeniji, bez emocija i loših uticaja. Sve se to već dogodilo i ti si posledice osetio na vlastitoj koži, pa ti stare novine mogu pomoći da shvatiš uzroke (kad znaš posledice mnogo je lakše). Možeš da razumeš zašto je do nečega došlo i zbog čega si morao da dobiješ po grbači. To uopšte nije malo i nevažno.

Još od kada sam počeo da raspoznajem svet, sa pet - šest godina, u sećanje mi se urezao „Politikin zabavnik“. Donošen je svakog petka u našu kuću. Prvo starijoj braći, a posle i meni. Ja sam ga kasnije redovno čitao od korica do korica. Na kraju krajeva, baš uz pomoć „Politikinog zabavnika“ sam i naučio da čitam. Danas, na Buvljoj pijaci uvek kupim taj zabavnik (pod uslovom da je stariji od trideset godina). Već imam par stotina brojeva. Najviše volim brojeve iz perioda 1971 – 74. Realno, iako su tada donošeni u kuću ja nisam mogao da ih čitam sa tri godine. Volim i brojeve oko 1977 – 78 jer se iz tog perioda već sećam nečega, ali kroz maglu, pa uživam kad se čitajući nečega prisetim. Verujte, vraćam se tako u detinjstvo i lepo mi je. Tako sam u jednom od tih kasnijih brojeva našao svog druga iz detinjstva koji je pokušavao da putem oglasa u „Politikinom zabavniku“ menja neke ploče.

I, danas, takve, stare zabavnike čitam od prvog do poslednjeg slova, od „Verovali ili ne“ pa sve do tih famoznih oglasa za menjanje ploča, salveta, značaka, koji su tu pored pisama čitalaca, pitanja sa odgovorima i adresa za dopisivanje. Zadnja strana je rezervisana za kratki Diznijev strip u boji: Miki Maus ili Paja Patak. Stripovi koji su se nalazili u sredini bili su kompletni (a, ne kao danas kada se jedan strip razvlači na deset brojeva i ima ga samo na par strana u sredini). Fantom, Mandrak, razni heroji i tajni agenti, nekomercijalni vestern stripovi... „Politikin zabavnik“ je uvek, takođe, imao kvalitetnu kratku priču i reportažu. Buvlja pijaca me vraća u detinjstvo, rekoh već.

Kupio sam na Buvljoj pijaci i mnogo drugih stripova (na stotine): Stripoteke, Alan Fordove, Eks Almanahe, Mikijeve Almanahe, i mnoge druge strip revije koje su sa manje ili više uspeha izlazile u tadašnjoj Jugoslaviji. Tako sam se ponovo družio sa mojim omiljenim junacima: Bobom Rokom, poručnikom Bluberijem, Komančom, Modesti Blejz i Kortom Maltezeom.

Ukoričene brojeve „Nin“-a iz 1974-e godine koristio sam radeći na romanu „Klinički život“ (ne mnogo, ali jesam). Poklon od Buvlje pijace se ne odbija. Te ukoričene časopise dobio sam kada prodavac sa buvljaka nije imao da mi vrati neki sitni kusur. Evo dela onoga što sam napisao uz pomoć buvlje pijace: „(Ustav iz 1974-te i svadba pod šatorom (koja se dogodila kasnije) su meni, da se metaforički i hipotetički, to jest retorički, izrazim: jebali majku. Od tih ključnih događaja sve je krenulo naopako po mene i moju zemlju. Između ta dva događaja desilo se metastaziranje. Razvila se fatalna bolest. Po moju zemlju i mene, to jest. Sve drugo su posledice: ta dva događaja, u dve različite decenije dogođena glavni su uzroci smrti i propasti). (Te godine (1974) mladi iz SFRJ masovno odlaze u Avganistan, Pakistan i Indiju po jeftine narkotike i izgubljeni smisao. Oni koji nisu imali mogućnosti za takva putovanja a imali su sklonosti ka lakim i teškim drogama iste su u Beogradu mogli kupiti „Kod Konja“, u „Ineksu“ ili u kafani „Kolarac“. Satovi, uglavnom ruske „Rakete“ sa dvanaest rubina, navijali su se svako veče u isto vreme pred početak centralnog „Dnevnika“. U štampi i u medijima vrlo često se spominju reči ili slogani tipa: liberalizam, tehnomenadžerstvo, stabilizacija, inflacija, lični dohodak, osnovna organizacija udruženog rada, komisija za ispitivanje porekla imovine, moralno politička podobnost, USTAV, AMANDMAN, odabir po ključu. Samoupravljanje je, te godine, dobilo na značenju: teoretski i praktično - niko nije znao ni da ga objasni, niti da ga primeni. Prilično popularna i uspešna je bila pozorišna predstava „Veseli dani ili Taralekinova smrt“. U Moskvi se sreli Brežnjev i Nikson, Tito proćaskao sa Šmitom. U Nemačkoj Svetsko prvenstvo u fudbalu: naši potonuli. „Reno-12“ mogao da se kupi na kredit. U Zagrebu se dogodila teška železnička nesreća. U modi bili špijunski romani, filmovi, afere, feljtoni. Otkupna cena pšenice iznosila 1,70 dinara. Čkalja je dosezao vrhunce popularnosti, odmah iza njega Ivo Andrić. Kardelj (koji i nije bio naročito popularan ali se to tajilo) je skoknuo do Egipta. Tito je Beograd „počastio“ ordenom Narodnog heroja. U Portoriku na Svetskom prvenstvu u košarci Jugoslavija uzela srebro. Prasetina koštala oko 12 dinara po kilogramu žive vage. Turci gazili sve pred sobom na proputovanju kroz zemlju sa svojim skupim mercedesima i ciglama na gasu. Kamate na deviznu štednju bile 5-10% na godišnjem nivou. Sifilis je u civilizovanom svetu postajao statistička greška, triper je stavljen pod kontrolu a i popularne picajzle su se kačile još po budžacima gde su se vojnici i terenski radnici praznili i nešto malo po Studenjaku. O hiv-u nije bilo ni pomena. Te godine su bile pravo vreme za ljubav. Pjer Karden posetio Beograd. Po inostranim medijima provejavala informacija da se na deonici Orijent ekspresa kroz našu zemlju dešavaju silovanja pa su matore strankinje nahrlile da putuju tim vozom. Afera Votergejt doživljavala svoj vrhunac. Muhamed Ali nokautirao Formana u Kinšasi a to je moglo da se gleda na prvim niškim kolor televizorima koji su te godine počeli da se proizvode. Njihova sunarodnica Linda Lovelas posle filma „Duboko grlo“ bila neko vreme najpopularnija Amerikanka. Najbolji film prikazan te godine je svakako bio „Kum“, drugi deo. itd.)“.

Ništa manje nisu interesantni ni tekstovi ukoričenog časopisa „Duga“ iz 1987. godine. Toga se već sećam po malo, imao sam skoro dvadeset godina. Bio sam u vojsci baš te godine. Jest, čitao sam puno knjiga ali za časopise nisam imao para. Buvlja pijaca se potrudila da retroaktivno ispravi tu nepravdu. Tako sam saznao da ništa nije tako staro kao Kosovo, ništa nije tako aktuelno kao Kosovo. Azra je izdala album „Kao i jučer“. Kosovo je ugrožavalo stabilnost SFRJ. Milošević je rekao da od Dimitrija Tucovića do današnjih dana, progresivni ljudi u Srbiji su se borili da albanska narodnost u Srbiji bude ravnopravna u svakom pogledu. I, dok sam u gore pomenutim „NIN“-ovima iz 1974-e godine čitao o kampanji da se Ustav usvoji, „Duga“ (87) prenosi tekstove kampanje da se taj Ustav promeni. Trebalo je da se deceniju i po štampaju razne novine i časopisi pa da Srbi shvate kako su nasamareni. Brana Crnčević je kroz usta Đorđa Negotinca progovorio da Srbi ne mogu mrzeti druge narode jer, dokazano je, da drugih naroda i nema. SIDA je postala bauk toga doba. Seks nije. Jedna devojka piše redakciji: „Imam 18 godina. Vodila sam ljubav sa svojim dečkom preko farmerica. Mogu li ostati u drugom stanju?“. Bard srpskog novinarstva, tada još vitalan, Predrag Milojević žalio se čitaocima da nije u potrazi za izgubljenim vremenom, već za nedostignutim: „Sve mi se čini da u reci vremena koje me nosi neću stići do obale“ – zaključuje prvo pero srpskog novinarstva svih vremena. Slovenci su nam uvaljivali računare „SOKOL-T“, brzine 4,7MHz i RAM memorije 256Kb. Uz pomoć Dragoša Kalajića saznajem da na dnu dolarske novčanice, ispod piramide i trougaonog oka Velikog Arhitekte Univerzuma stoji natpis na latinskom: NOVUS ORDO SECLORUM, što u prevodu znači: „novi vekovni poredak“. Isti čovek, na drugom mestu tada je pisao: „Novokomponovana muzika stvara čoveka koji ima neo-primitivnu volju za moć i to dvoje će preseliti Jugoslaviju iz Evrope na mapu Četvrtog sveta, kao idealnu koloniju za lihvarsku i nad-nacionalnu, kapitalističku, eksploataciju“. U to vreme, saznajemo iz tih starih časopisa, strani turisti u Jugoslaviji žalili su se da u klozetima hotelskih soba skoro nikada nema toalet papira („Pantiću – seerroonjo!!!“). Bogdan Tirnanić Tirke (oslovljavam ga po nadimku iako nismo zajedno čuvali ovce, iz prostog razloga što ni jedan od obojice nikada nije čuvao ovce) je pisao o Dušanu Preleviću i njegovoj knjizi „Baš Čelik“ ali i o Žiki Stripu, pominjući njegove knjige „Pokeraši“, „Spavači“ i „Javne ptice“. Fabrika „Paraćinka“ je proizvodila žvakaće gume „Žvazbuka“. Za opremu đaka prvaka, te 1987. godine, trebalo je spremiti deset miliona dinara. Ljubiša Ristić je hit u Budvi. I, Šerbedžija. Iz tamošnjeg feljtona saznajem da je knez Milan jurcao za udovicom sa detetom Leposavom Novaković i nudio joj brak. Radio je, dakle, sve ono što je kasnije prebacivao sinu Aleksandru. Tekstovi koji govore o ekonomskoj situaciji u zemlji mogu se slobodno danas preštampavati. Za „Dugu“ tada pišu: Igor Mandić i Borislav Pekić. Časopis se bavi i memoarima Igmara Bergmana „Laterna magika“ u kojima slavni režiser između ostalog govori da je veoma rano otkrio da se lažima može mnogo postići... i pošto je imao bujnu maštu uspeo je da se razvije u izuzetnog lažova... problem je nastao kasnije, kada je shvatio da više nije mogao da razdvoji šta je laž a šta istina, šta je stvarno a šta izmišljeno. Naučio sam da se ritual pijenja čaja u Sahari sastoji iz tri sipanja i ispijanja: prvi – gorak kao život, drugi – lak kao smrt, i, treći – sladak kao ljubav. U Ljubljani su se, te godine, susreli srpski i slovenački pisci da povedu dijalog o budućnosti slovenačko – srpskih odnosa. Dijalog se pretvorio u monolog svakog od prisutnih. U SFRJ, koja je pred raspadom, u tom trenutku se vozi oko 150.000 službenih vozila. Na zadnjoj strani, poslednjeg broja te godine, i poslednjeg ukoričenog broja, nalazi se prikaz antologije „Na vr' sela moga“ Milorada Kecmana, i stihovi:

„Tužio Stevan Stanu

Da mu našla kurcu manu.

Sud doneo rešenje:

-Da se ponovi jebenje“.

„Jebenje“ je počelo posle par godina.

Ha, neko će reći: nije to bilo tako davno. Treba uzeti u obzir sledeće (kad merimo šta je davno a šta blisko?!): u tom trenutku, 1987, još postoji Varšavski pakt, Čaušesku vlada Rumunijom, Berlinski zid stoji na svome mestu i niko ne sanja o krvavim ratovima koji predstoje. Uz početne zvuke arije „Barselona“ koju izvode Fredi Merkjuri i Monserat Kabalje mi zapravo tada mislimo da koračamo u srećniju i svetliju budućnost.

Ove sam časopise mogao naći i na drugom mestu, po arhivama i bibliotekama – opet čujem glas zlobnika i skeptika iza sebe. Jesam li?! Ali, da sudbina nije odigrala partiju pokera sa Buvljom pijacom, da li bi (i, zašto bi?) nekada tražio baš ove stare novine, do koji sam došao i koje su došle do mene?! Ne!! – nikada ne bih.

Na unutrašnjoj strani jedne knjige iz 1905. godine nalazim sledeći zapis rukom: ''Radomir Trajković, student medicine, odlično, slavni hirurg; čovek koji žive ljude pretvara u mrtvace, naučnik koji se rađa samo jednom; plivač koji prelazi 100 m kraul ispod 3 minute. Rođen 1923 a ispustio svoju mlađahnu dušicu u cvetu mladosti 2014''. Copyright by (nečitko) Maksimilijan fon Erenrajh.

Na zadnjoj strani je napisano:

''Noć... Na hirurškom, belom stolu

Leži golo, živo, bledo biće

koje tiho jauče u svom strašnom bolu

i drhtavo telo nemoćno miče''.

Odlomak iz hirurške pesme ''Slepo crevo''

ČITAJ CELU KNjIGU KLIKOM OVDE