BOEMI

Jedna od retkih privilegija pisaca jeste što se njihovo opijanje naziva boemija, dok su drugi koji to isto čine: alkoholičari! Pisci i pesnici, pijanice i boemi, znali su da pišu o svemu i svačemu, osim o jednom: da objasne odakle im novaca za neprestano opijanje kad su uvek bili bez prebijene pare u džepu?!

Boemska anegdota iz kafane interesantna je i duhovita kada je neko posle mnogo godina napiše, sredi, našminka i objavi. U stvarnosti to je sve izgledalo mnogo drugačije, surovije, prostije, prljavije, podlije, neduhovno, neduhovito. Kafana i pijanci u njoj uglavnom su ružna i prosta rabota. Pa tako i pisci u ulozi pijanaca ne izgledaju u stvarnosti nimalo primamljivo. Ali u tome i leži draž umetnosti: opisati događaje, fikciju ili stvarni život, onako kako mi to želimo. Pa tako od lepih stvari postanu ružne, i suprotno.

Biti boem, pijanica, ne znači sedeti sam za stolom i sa čašom vina pisati stihove, ili u društvu produhovljene sabraće nizati duhovite dosetke i pevati stare gradske pesme, te recitovati strofe sa lepoticom u krilu koja ima medicinsku potvrdu da nema veneričnih oboljenja. Pijanstvo i boemija u stvarnosti izgledaju mnogo jadnije a to najbolje znaju oni koji su u kafanama proveli deo života. To su nemaština i nehigijena, dosadni pijanci, grebatori, udbaši, bolesti, slabljenje duha i tela, povraćanje i proliv, dugovi, ružne pijane reči i psovke, ne-karakter, laži, rasturena porodica, konflikti sa prijateljima, nepoštovanje dogovora. Ali! Onda jednoga dana sedne pisac za svoj radni sto, uzme olovku i papir i tako nastanu duhovite urbane kafanske legende.

Ivo Andrić je negde u svojim spisima zabeležio da bi bilo dobro da pisce prvog dana po dolasku na službu – penzionišu. Valjalo bi da pisac bude pijanica i boem, makar neko vreme, tek da oseti život pravi. To znači da ne može biti dobar službenik. Aleksa Stojković, otac Batin i Žikin, ovako odgovara Mihizu o razlozima zašto je pozatvarao svoje kafane po Beogradu: Dojadila mi je noćna rabota, galama, pijani gosti, na glavu su mi se popeli glumci i umetnici, golokorte tako ko ti, a još i veresijaši.

Pisci boemi i pijanice (a, da je sreće, takvi uglavnom svi treba da budu, jer bez nihilističkog stava prema malograđanštini, i životu uopšte, nema ni umetnosti) uvek nađu vremena da se otrezne i skrase, da napišu nešto, pa da nastave po starom. Mada, bilo je onih koji su samo mrtvi pijani ili pod dejstvom narkotika mogli da pišu. Zato je većina njih bila u poetskim vodama i kraćim formama, ali bilo je i časnih izuzetaka. Naravno, ima i fanatika kojima ništa drugo nije važno osim stvaranja. I to je deo rituala. Ima onih koji žive samo za stvaranje, čim nešto i stvore to im u isti mah postane nevažno i nevredno.

Srpski pisci i kafana su nekad bili nokat i meso. Jedno bez drugog nije išlo, ili je išlo teško. Kafana je piscu bivala majka i maćeha, dom i porodica, njegova propast i inspiracija. Pisci su se u kafani družili, pili, razgovarali, pravili skandale, zaduživali se, zarađivali robije, pili na recku... Za neke se opšte ne može utvrditi kad su stizali da pišu kada su po ceo dan sedeli pijani u kafani?! Za neke se, pak, ne može utvrditi kako su po ceo dan bili pijani kad nisu ništa radili i uvek bili bez dinara u džepu?! Pisac i kafana, u Srba i u srpske spisateljske istorije, jesu jedno, ako su pravo. Vazda smo bili u manjku sa bibliotekama i u višku sa kafanama pa se tako to primilo jedno za drugo. Crkava smo, doduše, imali podovoljno ali pisci, grešni i poročni kakvi su bili, nisu tamo zalazili bez velike nužde.

Dakle, kafana i pisac srpski su jedno i to što su bili jedno vrlo je važno za istoriju srpske književnosti. Ta knjiga bi bila upola tanja da nije bilo kafane. Kafana je majka piščeva do podneva a maćeha od podneva. To je dom i zatvor, kancelarija i dnevni boravak, salon za prijeme i biblioteka. Srpski pisac iz kafane vuče sve ono životno i narodno, ono ljudsko, bez čega bi mu dela bila nepoetična, veštačka, beživotna i kusa. Bez pisaca neke kafane ne bi bile na glasu, niko danas ne bi znao za njih. Bez kafane mnogi pisci ne bi ni reda napisali i ako bi umrli kao rođeni književnici.

Kafana je srpski bastion borbe protiv tiranije i totalitarizma, to su mesta gde je potpisano najviše peticija. Ono što se nije smelo reći nigde drugo, to se ne bi prećutalo u kafani. Tako je bilo olakšano i žbirima, dovoljno je bilo da ufate sto, naruče rakiju i načulje uši. Govori se da je među saradnicima UDBA-e bilo najviše konobara i umetnika – tako da su špijunirali jedni druge. Morali su nedeljno ili mesečno da podnose izveštaje šta je ko govorio u kafani, ili: šta ko nije čuo od izgovorenog u kafani. Ono što se nije smelo štampati izgovaralo se za kafanskim stolom. Ono što se nije smelo dozvoliti običnim ljudima, povremeno je dozvoljavano piscima-pijancima u kafani. Držali su da je dobro da se negde izduvaju, bolje za kafanskim stolom nego u svojim delima ili među narodom. Poezija je pljuštala kao kiša u ateističkom Beogradu, prepunom žbira i doušnika, pisao je Jakov Grobarov.

Znak da je neki srpski pisac uspeo jeste kada dobije svoj astal, u svojoj kafani. Kada posle dugo vremena pričaju da je za onim stolom sedeo taj i taj. Naravno, prećutaće se da je često za istim spavao ili pod isti povraćao, da je sa istog padao upišan i da su ga gazde iz istog izbacivale na ulicu. A, sad, Đura ima svoj astal u Skadarliji a Sremac sedi sa Kalčom u Nišu.

Sadašnji obilaznici Skadarlije nemaju pojma da je na tom mestu, u toj ulici, u stvari, prvobitno bila Ciganska mala i da su je boemi obilazili jer je bila prosta, zapuštena, pa samim tim i najjeftinija kafanska ulica. Sad se slikaju sa njima oni koji nikada nisu pročitali ni reda neke knjige, jer da jesu, ne bi se sa fotoaparatima i kao turisti mlatili po izvikanim mestima i slikali. Đura po prečanski sedi sam i zamišljen a Stevan po južnjački ima društvo, turisti ih slikaju i sedaju sa njima. Nekad su bili pisci a otečestvo i potomstvo ih načini cirkusantima. Ništa bolje nisu prošli Dis, Vojislav Ilić, Raka Drainac, Milorad Mitrović, Domanović...

Postoje pravi boemi (jer, boemstvo je stanje duha, kako reče Tin), kojih više nema, i, estradni boemi, kojih je bilo i ranije, a ima ih po nešto i sada. Razlika između pravih i estradnih boema je ista kao što je razlika između pravih i estradnih umetnika i ona je u tome što pravi boem ide do kraja, što ne pravi kompromise sa društvom, običajima i sistemom, što ne kalkuliše sa karijerom i zdravljem, što ne misli o egzistencijalnoj budućnosti.

Estradni boemi su oni koji idu u kafane da bi bili viđeni, koji se opijaju da bi se o njima pričalo i čulo, da bi stekli poznanstva sa pravim piscima, da bi imali taj podatak u biografiji. Oni, međutim, posle određenog vremena i prvih funkcija, sa kojima im dolazi pravo na troškove reprezentacije, zamenjuju karirane stolnjake oronulih bircuza sa belim okruglim stolovima elitnih restorana na kojima je aranžirano cveće i upaljene sveće, putuju po inostranstvu, direktoruju, dobijaju stanove i zarađuju novac. Rekoh, boemština im je bila potrebna samo zarad umetničke biografije. Sa umetnošću planiraju da se bave čim okončaju političku karijeru i menadžerske poslove. Estradni boemi posle određenog vremena prelaze na zdravu hranu, džogiraju, idu u teretanu. Neće da obuku ništa što nije firmirano, a, kada se politički aktiviraju, više im ne možete prići od obezbeđenja, taman da ste nekada i boemisali sa njima. Obaška, što bivše kafanske drugove obilaze u širokom luku, ne odgovaraju na pozive (kojih doduše i nema) i prelaze na drugu stranu ulice kad im se neki takav tetura u susret.

Današnji nazovi pisci ne idu u prave kafane (već satima čekaju u predvorjima ambasada da budu predstavljeni na prijemu, pa posle da se proguraju kako znaju i umeju do švedskog astala), ne piju (neki se drogiraju ali slaba vajda, reče neko da ni droga nema isti efekat za sve, pa tako neki izdrogirani samo prde, dok drugi napišu pesmu), nemaju prijatelje (jer je svaki prijatelj potencijalni protivnik u grabežu državnih i inostranih novaca) a neprijatelji im nisu maštoviti i duhoviti već jalovi politički protivnici, baš kao i ovi sami što su. Današnji umetnici su surovo realni i u svojoj racionalnoj pohlepi ne nalaze mesta sebi u kafani sa čašicom ljute ili litrenjakom sa sifonom, sa običnim ljudima gde se može čuti jezik i priča.

A, rekoh već, nekad je bilo drugačije.

Libero Markoni je bio novinar lista Borba i koji se nije uklapao u vinklu lista. Ali je bio popularan i ljudi su ga voleli. Rešile su „strukture“ da ga leče od alkoholizma, u inostranstvu, o trošku države. Dok su sređivali papire, već napustivši zemlju, njegov pratilac ga ostavio u kafani sa naručenom limunadom i bez dinara u džepu, da ga sačeka dok sredi papire u nekom konzulatu. Legenda kaže da je vrativši se zatekao pun astal pića i hrane, i Libera mrtvog pijanog kako peva: Tiii meee Miiiico ne voleeeš!!!, a italijanski konobari i gosti otpevavaju: Cisto sujmam, cisto sujmam.

Kad god neko hoće, danas ili juče, da malo dotera svoju umetničku biografiju, obavezno napiše da je sa Liberom Markonijem pio i družio se u Prešernovoj kleti. A, da se proveri teško je, jer je Markoni sa mnogima pio, ali se samo sa manjim brojem ljudi i družio. Taj isti Libero Markoni – Slobodan Marković, je jedini čovek kojega je u kafani častio Tin Ujević. Pa ni to nije bilo tek tako, iz volje i za džabe, naime Markoni je tom prilikom poklonio pesmu Tinu: njemu posvećenu.

Radovan Popović piše u knjizi Putovanje kroz vreme, da mu je Markoni Libero pričao o svom napuštanju fakulteta i odlasku u Zagreb sledeće: Upoznao sam se sa gospodinom Tinom Ujevićem kome sam izložio svoj lični problem: da sam napustio studije u Beogradu itd. Ujević mi je na to rekao: „Dobro, ostani pa studiraj kod mene, po kavanama, do iduće jeseni“. Posle mi je poručio kriglu piva. Kad sam je ispio kazao je: „Ovo je prva krigla koju plaćam u životu. Poručio sam je za tebe: upamti, druge čaše pića nema, i čestitam ti – diplomirao si“. Slikar Ljubo Babić je govorio za Tina da je bio boem kad mu je to bilo potrebno.

Bukovski je govorio da je on samo alkoholičar koji je postao pisac da bi mogao da ostane u krevetu do podne. Đura je pijan pisao pesme krčmarici Mili, zaricao se po stotinu puta da više neće piti pa je sam sebe nagrađivao pićem kad bi prošao uspešno pored dve-tri kafane. Kad je jednom ušao u kafanu popišane nogavice, na pitanje „da li pada kiša?“, odgovorio je: „Ma jok, duva vetar“.

Krklec je govorio da je samo jednom u detinjstvu pio vodu, od nje se razboleo i od tada je više ne konzumira. Enes Čengić je Krleži pričao o poslednjim danima Krkleca. Već je počeo da se gubi i pada u komu kada je poslednjim atomima snage poželeo da popiju po čašu Briške Ribule. Njegova supruga, zatečena, u želji da starom ispuni želju sipala je prvo vino do kojeg je došla, Čengić dalje opisuje poslednji susret sa Gustavom: Prija li ti? Žmireći i ležeći u krevetu gutnu još nekoliko kapi koje mu je Mirjana prinijela ustima... Prvo šuti, pa veli: „Beže, ovo nije Ribula“. Nevjerovatno, već napola u komi, a ukus vina raspoznaje.

Svetozar Ćorović je poslao onaj čuveni telegram zapitim beogradskim boemima u Skadarliji, koji su dan i noć pili na njegov račun slaveći uspeh predstave Zulumćar: Zulumćaru, zulum čini, pisac plaća, ič ne brini! Za Tina se govori da je mogao vezanih očiju da pozna koje je koje vino. Jednom su mu podmetnuli vodu: nije prepoznao. Imao je Tin i svoju klupu u parku gde je spavao posle pijanki, imao i podstanara u njoj: Raka Drainac bi spavao ispod iste klupe. Njih dvoje bi, kad ostanu bez para, što je bilo često, u kafani naručivali po jedno ništa, sa tim što bi Tin naručio ništa sa čašom vode. Poštansko sanduče je, vele, imao u kafani Moskva: to mu je bila jedina stalna adresa u Beogradu.

Janko se Veselinović, pričaju, više opijao zbog nesretne ljubavi nego iz umetničke raspuštenosti, a jednom je pijanoj sabraći uzviknuo da uspore malo sa pićem jer neće imati novaca da piju do zore. Miku Antića su lečili od alkoholizma a on bi u tim periodima bivo sve samo ne lepršavi poeta. Ljubiša Jocić je bio boem svoje vrste i veliki osvajač ženskih srdaca. Ženio se deset puta, uvek mlađom kako je on bivao stariji. Za sebe je govorio da je u životu bio sve osim lezbejke. Kada je Jocić sa Liberom otišao da prosi devojku čiji je otac bio duplo mlađi od njega, i kad ih je ovaj oterao, Markoni ga je tešio rečima: Ma pusti ga, klinac pojma nema. Aleksandra Sekulića i Jakova Grobarova, po pričanju Mome Kapora, Matija Bećković je „optužio“ da su masoni je malo malo pa u ekspresu Zagreb jedu sutlijaš sa šampitom odozgo, neko mora da stoji iza toga – završio je sa „iznošenjem dokaza“ Bećković.

Kiš je u jednom pariskom kafeu učio srpski, sa varijacijama iz Crne Gore, jednog Japanca koji je tu radio kao konobar. Kad bi koga od naše strane Kiš dovodio na piće u taj kafe, Japanac bi mu se obratio rečima: Što ćeš popit mrčo? On je sa Mirkom Kovačem znao da danima sedi po kafanama, svađali bi se, ljutito odlazili kućama, posle satima pričali telefonom i opet se nalazili u kafani. Kasnije je definisao svoj slučaj boemije sledećim rečima: U mom slučaju, hoću da kažem u moje doba, boemija je bila svojevrsnom pobunom protiv porodice i malograđanskog načina življenja. Svi mi, iz ondašnjih beogradskih boemskih kafana, bili smo uglavnom provincijalni, neprilagođeni za život u građanskom i malograđanskom svetu, sasvim izvan mode, ne samo što se stila i oblačenja tiče, pomalo „egzistencijalisti“, a to je pandan ovih današnjih, sada već bivših hipijevaca. A razlike ima: mi smo bili gladni-žedni, no u okrilju jednog bratstva pijane družine, surovog bratstva gde se pilo našte srca, pošteno i do dna.

Krcun je, vele, imao svoje lične pisce sa kojima je voleo da sedi u kafani. Istaknuto mesto u novijoj boemiji zauzimaju Zuko Džumhur, Dušan Kostić, Risto Ratković, Aleksandar Popović, Branislav Petrović, Branko Miljković, Pekić, Sveta Lukić i Branko V. Radičević. U ehu boemskih legendi, sve je više ponavljanja jednih te istih priča i anegdota, vele ljudi, dva poslednja prava boema u pisaca ovdašnjih su bili Momo Kapor i Jakov Grobarov. Mada, i Tirke je tu negde.

Dučić možda nije bi klasičan boem ali je bio kafanski čovek. Iz afere sa Ženevkom, gospođom Fogel, pobegao je u aferu sa Jovankom Jovanović, tada Todorović, kasnije udatom za čuvenog Dvornikovića. Posle nekog vremena Dučić dobija pismo od Jovanke i pošto ne sme da otvori, daje ga Slobodanu Jovanoviću, u kafani, a ovaj ga čita na glas da svi čuju. U pismu mu ta žena, tada već poznata glumica, piše da će mu poslati dete, da ga vidi, jer je isti otac: čim otvori usta, on nešto slaže. Jovan mlađi će naslediti očev temperament: izvršiće zbog neuzvraćene ljubavi samoubistvo u dvadeset i prvoj godini života.

Mića Popović: Ne znam zašto uz umetnika ide reč boem. Čini mi se da izračunica jednostavno nije dobro obavljena. Boemi se regrutuju iz svih struka i profesija, od ljudi uglavnom, predodređenih da na proticanje vremena gledaju filozofski ili, češće, filozofski, od ljudi koji imaju suviše vremena i čiji je glavni problem kako da taj višak vremena potroše. Među takozvanim uspešnim umetnicima, iza kojih je stajalo delo i rad, nisam sreo ni jednog boema. Dabome da i tu generalisanje nije „zdravo“, jer postoje primeri Modiljanija i Sutina, ili, u našim prostorima, Tina Ujevića ili Jovana Bjelića, ali je brojčani odnos boema i ne-boema u umetnosti sličan ili isti kao u bilo kojoj drugoj struci. Napreduje se kroz rad i napor; boemija (ono pustošno kafansko trajanje) jeste naknada za nenapredovanje. Ali, ako se pod boemijom podrazumeva nehajanje za novcem, udobnošću, ćiftanskom potrebom za materijalnom sigurnošću, onda su svi slobodni ljudi, svi koji su okrenuti duhovnim problemima - boemi.

Problem sa boemijom nastaje kada ona ne prati delo, to jest, kada delo nije dostojno boemije. Bilo je velikih pijanaca koji nisu bili veliki pisci, isto kako je bilo velikih pisaca koji nisu ulazili u kafane i opijali se. Najzad, boemija je životna filozofija, nije to samo puko opijanje i pravljenje skandala.

Dakle, isto onako kako je sa ekstravagantnim oblačenjem, skandaloznim ponašanjem i nesocializovanim življenjem, te sličnim eksponiranjima, tako je i sa boemisanjem važno da iza takvih nesvakidašnjih ponašanja mora stajati umetničko delo i opravdavati ih. Inače ste budala. Tanka nit koja odvaja alkoholičara od boema jeste delo. Ako ima dela (makar i usmenog, makar i u načinu života) onda ima i boemije. Ako nema dela, onda je to prostaštvo i neukus.

Postoji još jedno ograničenje: boem se ne može biti na oročeno vreme. Dok si mlad i jak da piješ i bančiš a kada dođu prve zdravstvene tegobe i lekari priprete onda se ostavlja alkohol i živi zdravim životom. Boemija je nihilizam, negacija postojećih vrednosti, preziranje malograđanštine. Kao i rokenrol. Kako su licemeri rok muzičari koji propagiraju bunt protiv establišmenta, socijalnih nejednakosti i anarhizam nižih klasa u svojim pesmama, a posle kada se obogate žive u dvorčevima i drže livrejisanu poslugu, tako je licemerna i boemija koja se prekida (ili propagira) zbog društvenog statusa ili zdravlja.

Oni koji promene način života nikada nisu bili pravi boemi sa stavom i filozofijom i znači da su bili neiskreni te da su glumili i lagali ljude. Pravi boem uvek ide do kraja, živi i skonča život kao boem. Otud je poželjno da boemi umru što mlađi jer tako ne dođu u iskušenje da se starački plaše smrti a ujedno ih ljudi pamte kada su bili lepi i snažni. Jer, niko više ne voli život od starih ljudi koji su isti u mladosti nihilistički „prezirali“ i koji su rado pevali o smrti.

Današnje vreme u kojemu je neoliberalizam dominantna ideologija, boeme, u pravom smislu reči, bi smatralo kao one koji su za ludnicu ili zatvor, najverovatnije za zatvorsku ludnicu (uostalom kao i svakog pisca koji ne zarađuje od svojega pisanja). Jer, današnje vreme i vladari koji njime vladaju ne mogu prihvatiti da neko po ceo dan i noć sedi u kafani i pije. Taj neko je pisac, uglavnom bez dinara u džepu. Pa kako onda pije ako nema novca? To ruši čitav koncept kapitalizma i liberalne ekonomije!

Postojalo je neko vreme i neke kafane kada se to moglo. I šta je bio prvi potez ovih koji su rešili da unište te društvene odnose? Pa uveli su tržišna pravila za sve, pa i za kafane. Kafana mora da zarađuje mnogo novca da bi radila. Ako ne zarađuje, srušiće je i na njeno mesto podići tržni centar ili banku. Tako je urađeno sa bioskopima, muzejima, galerijama, pozorištima, knjižarama. Jednoga dana, vrlo brzo, počeće da zatvaraju javne biblioteke i škole, jer nisu rentabilne.