Vreme smrti II

VUK KARADŽIĆ - život i delojubilarno izdanje povodom dvestagodišnjice rođenja﻿Вук Стефановић Караџић&nbsp;(Тршић, 26. октобар/6. новембар 1787 — Беч, 7. фебруар 1864) је био српски филолог, реформатор српског језика, сакупљач народних умотворина и писац првог речника српског језика.&nbsp;Вук је најзначајнија личност српске књижевности прве половине XIX века.&nbsp;Стекао је и неколико почасних доктората.

Vuk Karadzic - Zivot i delo

VUK KARADŽIĆ - život i delo
jubilarno izdanje povodom dvestagodišnjice rođenja
﻿Вук Стефановић Караџић (Тршић, 26. октобар/6. новембар 1787 — Беч, 7. фебруар 1864) је био српски филолог, реформатор српског језика, сакупљач народних умотворина и писац првог речника српског језика. Вук је најзначајнија личност српске књижевности прве половине XIX века. Стекао је и неколико почасних доктората.


Vuk Stefanović Karadžić Tršić biografija azbuka vukov rečnik

Vuk Karadžić - Život i delo

Nebojša Vasović Zar opet o Kišu?Nebojša Vasović je diplomirao na Filološkom fakultetu u Beogradu, na grupi „Jugoslovenske književnosti sa opštom“ 1978. U Beogradu je radio kao slobodni umetnik: pisac, književni kritičar, jedan od urednika lista Književna reč (1984-88) i saradnik „Trećeg programa Radio Beograda“ (1980-88). Seli se za Kanadu marta 1988, gde i danas živi. Magistrirao je 1992. na „Novom kalifornijskom koledžu“ u San Francisku (program Poetics) sa temom „Epigramska poezija D. H. Lorensa“. Radovi su mu prevođeni na španski, nemački, engleski, francuski, švedski, poljski, rumunski, mađarski, slovački, slovenački, makedonski i turski.U knjizi Zar opet o Kišu?, Vasović uzvraća na izazov diskriminacije, zaoštrava svoje teze, iznova pokazujući osnovnu dvostrukost svog polemičkog stanovišta. On nastavlja da analizira pripovedne postupke samog Kiša. U veoma uspešnim analizama Grobnice za Borisa Davidoviča naglasak je postavljen na Kišovo pripovedno heroizovanje jednog tipa revolucionara kao nešto što bi trebalo da bude suprotno piščevoj oglašenoj kritici komunističkog totalitarizma. Uprkos takvoj kritici, Kiš u pripovednom svetu oblikuje jednog komunističkog revolucionara u skladu sa herojskom ideologijom tih vremena. U analizi priče Knjiga kraljeva i budala, pak, naš esejista dokazuje – analizom pripovedne podloge – monohromost piščeve imaginacije. Sve nas to može odvesti do značajnog teorijsko-polemičkog pitanja: koliko istorijski sadržaj mora biti kruto i tipizirano uprizoren, da bi se obrazovala njegova eksplicitna negacija?Sam Vasović smatra da je Kišov odnos prema jevrejskoj temi – neautentičan. On navodi neopovrgnuto svedočenje po kojem je Kiš Brodskom kazao kako je proganjan od srpskog antisemitizma. To je ruski pesnik i napisao u predgovoru za francusko izdanje Grobnice za Borisa Davidoviča. Upitan da objasni ovu potpunu neistinu, Kiš je rekao kako je dao takvo obaveštenje da bi se knjiga bolje prodavala u Francuskoj. To je biografska činjenica.Vasovićev interpretativni naglasak proističe iz saznanja o Kišovoj upotrebi jevrejske teme u skladu sa javnim očekivanjem: neko ko računa sa boljom prodajom knjige kao posledicom izmišljenog antisemitskog progona svakako je neko ko instrumentalizuje samu jevrejsku temu svog pripovedanja zbog očekivanog uspeha. Naš esejista smatra da je upotreba bilo koje teme – staljinističke, ruske ili jevrejske – u ozbiljnom neskladu sa autentičnošću. Otud dokazuje kako neautentično iskustvo ima svojih posledica u književnoj slabosti Kišovog pripovedanja. To je okosnica njegove argumentacije koja se račva u više pravaca, jer se u području književne autentičnosti odvija Vasovićevo dugotrajno kretanje od biografskih preko književnih do kulturnopolitičkih činjenica… (Pečat – M.Lompar)

Zar opet o Kisu?

Nebojša Vasović 
Zar opet o Kišu?
Nebojša Vasović je diplomirao na Filološkom fakultetu u Beogradu, na grupi „Jugoslovenske književnosti sa opštom“ 1978. U Beogradu je radio kao slobodni umetnik: pisac, književni kritičar, jedan od urednika lista Književna reč (1984-88) i saradnik „Trećeg programa Radio Beograda“ (1980-88). Seli se za Kanadu marta 1988, gde i danas živi. Magistrirao je 1992. na „Novom kalifornijskom koledžu“ u San Francisku (program Poetics) sa temom „Epigramska poezija D. H. Lorensa“. Radovi su mu prevođeni na španski, nemački, engleski, francuski, švedski, poljski, rumunski, mađarski, slovački, slovenački, makedonski i turski.
U knjizi Zar opet o Kišu?, Vasović uzvraća na izazov diskriminacije, zaoštrava svoje teze, iznova pokazujući osnovnu dvostrukost svog polemičkog stanovišta. On nastavlja da analizira pripovedne postupke samog Kiša. U veoma uspešnim analizama Grobnice za Borisa Davidoviča naglasak je postavljen na Kišovo pripovedno heroizovanje jednog tipa revolucionara kao nešto što bi trebalo da bude suprotno piščevoj oglašenoj kritici komunističkog totalitarizma. Uprkos takvoj kritici, Kiš u pripovednom svetu oblikuje jednog komunističkog revolucionara u skladu sa herojskom ideologijom tih vremena. U analizi priče Knjiga kraljeva i budala, pak, naš esejista dokazuje – analizom pripovedne podloge – monohromost piščeve imaginacije. Sve nas to može odvesti do značajnog teorijsko-polemičkog pitanja: koliko istorijski sadržaj mora biti kruto i tipizirano uprizoren, da bi se obrazovala njegova eksplicitna negacija?
Sam Vasović smatra da je Kišov odnos prema jevrejskoj temi – neautentičan. On navodi neopovrgnuto svedočenje po kojem je Kiš Brodskom kazao kako je proganjan od srpskog antisemitizma. To je ruski pesnik i napisao u predgovoru za francusko izdanje Grobnice za Borisa Davidoviča. Upitan da objasni ovu potpunu neistinu, Kiš je rekao kako je dao takvo obaveštenje da bi se knjiga bolje prodavala u Francuskoj. To je biografska činjenica.
Vasovićev interpretativni naglasak proističe iz saznanja o Kišovoj upotrebi jevrejske teme u skladu sa javnim očekivanjem: neko ko računa sa boljom prodajom knjige kao posledicom izmišljenog antisemitskog progona svakako je neko ko instrumentalizuje samu jevrejsku temu svog pripovedanja zbog očekivanog uspeha. Naš esejista smatra da je upotreba bilo koje teme – staljinističke, ruske ili jevrejske – u ozbiljnom neskladu sa autentičnošću. Otud dokazuje kako neautentično iskustvo ima svojih posledica u književnoj slabosti Kišovog pripovedanja. To je okosnica njegove argumentacije koja se račva u više pravaca, jer se u području književne autentičnosti odvija Vasovićevo dugotrajno kretanje od biografskih preko književnih do kulturnopolitičkih činjenica… (Pečat – M.Lompar)



Nebojša Vasović Zar opet o Kišu? Vasović uzvraća na izazov diskriminacije, zaoštrava svoje teze, iznova pokazujući osnovnu dvostrukost svog polemičkog

Zar opet o Kišu?

ANCIENT RUINS and ARCHAEOLOGYSprague de Camp and Catherine de CampDREVNE RUŠEVINE I ARHEOLOGIJASprejg de Kamp i Katarina de Kamp*„Drevne ruševine i arheologija“ je naučna knjiga iz 1964. godine autora L. Sprejga de Kampa i Ketrin Kruk de Kamp, jedno od njihovih najpopularnijih dela. Prvi put je objavljena u tvrdom povezu od strane izdavačke kuće Dabldej 1964. godine, a ponovo je štampana pod istim naslovom od strane Barns i Nobl Buks 1992. godine. Prvo britansko izdanje u mekom povezu objavila je izdavačka kuća Fontana 1972. godine pod naslovom „Citadele misterije“, što je bio originalni radni naslov porodice de Kamp; ovaj naslov je zadržano i u prvom američkom izdanju u mekom povezu, koje je objavila izdavačka kuća Balantajn Buks u aprilu 1973. godine i ponovo štampano u februaru 1974. godine. Pojavili su se i prevodi na francuski, nemački i portugalski jezik. Delovi dela su se prethodno pojavljivali kao članci u časopisima „Zapanjujuća naučna fantastika“, „Sudbina“, „Granice“, „Časopis prirodne istorije“, „Drugi svetovi naučne priče“, „Kvarterli naučne fantastike“ i „Putešestvija“.Delo je vodič kroz dvanaest poznatijih ruševina naroda iz drevnih vremena širom sveta, spekulacije o njihovim sudbinama i modernu fantastičnu literaturu inspirisanu njima. Istraživana mesta uključuju Tartesos, piramide u Gizi, Stounhendž, Troju, Marib, Veliki Zimbabve, Tintagel, Angkor, majanski grad Tikal, grad Inka Maču Pikču, Nan Matol i Moai na Rapa Nuiju.Fransis D. Lejzenbi je u časopisu „Bibliotečki žurnal“ nazvao knjigu „veoma pismenim delom“ čiji „fascinantni“ izveštaji „nisu samo još jedno prepričavanje: dodat je neobičan materijal, i to u veoma čitljivoj prozi, sa duhovitim i humorističkim komentarima svuda. ... Mape su veoma korisne; bibliografija je sveobuhvatna; a beleške – mirabile dictu! – su značajne (što nije uvek slučaj u knjigama ove prirode). „Drevne ruševine i arheologija“ trebalo bi da se dopadnu širokoj klijenteli, jer je to popularizacija u svom najboljem izdanju. Preporučuje se za svaku biblioteku. Edvard B. Garsajd u časopisu „Njujork tajms“ naziva knjigu „divnim štivom“, „odličnom popularizacijom, napisanom sa velikim žarom, ali zasnovanom na čvrstim činjenicama“. On je smatra „sasvim drugačijom od onoga što bi njen prilično formalni naslov mogao da navede na očekivanje. De Kampovi govore o ... poznatim ruševinama na takav način da se mogu posmatrati ... kako izlaze ... iz magle romantike i legende u sigurnije svetlo moderne arheologije“. Igrajući se folklorom i fantazijom protiv arheoloških činjenica, oni humanizuju svoje inače strane starine, dok nam istovremeno pružaju prijatan osećaj učešća u postepenom otkrivanju njihove prave istorije i značenja od strane arheologije.“ Orvil Preskot, pišući za iste novine, navodi da „življi uvod u ove ruševine i misterije nije mogao biti pronađen“. „De Kampovi kao tim pišu sa istim laganim žarom koji je dodao ukus mnogim ranijim knjigama gospodina de Kampa. / Svih 12 poglavlja u „Drevnim ruinama i arheologiji“ su informativna i zabavna. A mnoga od njih su neobična zbog prezrivog uživanja sa kojim de Kampovi ruše apsurdne teorije, fantastične fantazije i luda proročanstva kultista i prevaranata.“ On ih smatra „stručnjacima u sažimanju arheoloških, antropoloških i istorijskih činjenica“. I imaju dovoljno pameti da često priznaju da je mnogo toga što bismo želeli da znamo još uvek nepoznato.“ On dovodi u pitanje relevantnost poglavlja koja razotkrivaju legende o Atlantidi i kralju Arturu, ali smatra da je glavni problem knjige to što je „toliko toga nedavno napisano o piramidama, Troji i Mikeni da je svako koga je privukla ova knjiga verovatno pročitao druge sposobne izveštaje o njima.“ Ipak, zaključuje da bi „svako ko nikada nije čitao o ovim stvarima trebalo da smatra [knjigu] živo zabavnom.“ Fric Lajber, recenzirajući američko izdanje u mekom povezu u časopisu „Fantastik“, naziva ga „prelepo zadovoljavajućom knjigom o svim onim 'izgubljenim civilizacijama' koje su za mene bile vrhunski simboli misterije kada sam bio dete, a neke od njih su tek bile otkrivane... kako ih je danas posetiti, razne lude i uglednije teorije o njima, [i] fantastične upotrebe kojima su upotrebljene.“

ANCIENT RUINS and ARCHAEOLOGY

ANCIENT RUINS and ARCHAEOLOGY
Sprague de Camp and Catherine de Camp
DREVNE RUŠEVINE I ARHEOLOGIJA
Sprejg de Kamp i Katarina de Kamp
*
„Drevne ruševine i arheologija“ je naučna knjiga iz 1964. godine autora L. Sprejga de Kampa i Ketrin Kruk de Kamp, jedno od njihovih najpopularnijih dela. Prvi put je objavljena u tvrdom povezu od strane izdavačke kuće Dabldej 1964. godine, a ponovo je štampana pod istim naslovom od strane Barns i Nobl Buks 1992. godine. Prvo britansko izdanje u mekom povezu objavila je izdavačka kuća Fontana 1972. godine pod naslovom „Citadele misterije“, što je bio originalni radni naslov porodice de Kamp; ovaj naslov je zadržano i u prvom američkom izdanju u mekom povezu, koje je objavila izdavačka kuća Balantajn Buks u aprilu 1973. godine i ponovo štampano u februaru 1974. godine. Pojavili su se i prevodi na francuski, nemački i portugalski jezik. Delovi dela su se prethodno pojavljivali kao članci u časopisima „Zapanjujuća naučna fantastika“, „Sudbina“, „Granice“, „Časopis prirodne istorije“, „Drugi svetovi naučne priče“, „Kvarterli naučne fantastike“ i „Putešestvija“.
Delo je vodič kroz dvanaest poznatijih ruševina naroda iz drevnih vremena širom sveta, spekulacije o njihovim sudbinama i modernu fantastičnu literaturu inspirisanu njima. Istraživana mesta uključuju Tartesos, piramide u Gizi, Stounhendž, Troju, Marib, Veliki Zimbabve, Tintagel, Angkor, majanski grad Tikal, grad Inka Maču Pikču, Nan Matol i Moai na Rapa Nuiju.
Fransis D. Lejzenbi je u časopisu „Bibliotečki žurnal“ nazvao knjigu „veoma pismenim delom“ čiji „fascinantni“ izveštaji „nisu samo još jedno prepričavanje: dodat je neobičan materijal, i to u veoma čitljivoj prozi, sa duhovitim i humorističkim komentarima svuda. ... Mape su veoma korisne; bibliografija je sveobuhvatna; a beleške – mirabile dictu! – su značajne (što nije uvek slučaj u knjigama ove prirode). „Drevne ruševine i arheologija“ trebalo bi da se dopadnu širokoj klijenteli, jer je to popularizacija u svom najboljem izdanju. Preporučuje se za svaku biblioteku.

Edvard B. Garsajd u časopisu „Njujork tajms“ naziva knjigu „divnim štivom“, „odličnom popularizacijom, napisanom sa velikim žarom, ali zasnovanom na čvrstim činjenicama“. On je smatra „sasvim drugačijom od onoga što bi njen prilično formalni naslov mogao da navede na očekivanje. De Kampovi govore o ... poznatim ruševinama na takav način da se mogu posmatrati ... kako izlaze ... iz magle romantike i legende u sigurnije svetlo moderne arheologije“. Igrajući se folklorom i fantazijom protiv arheoloških činjenica, oni humanizuju svoje inače strane starine, dok nam istovremeno pružaju prijatan osećaj učešća u postepenom otkrivanju njihove prave istorije i značenja od strane arheologije.“

Orvil Preskot, pišući za iste novine, navodi da „življi uvod u ove ruševine i misterije nije mogao biti pronađen“. „De Kampovi kao tim pišu sa istim laganim žarom koji je dodao ukus mnogim ranijim knjigama gospodina de Kampa. / Svih 12 poglavlja u „Drevnim ruinama i arheologiji“ su informativna i zabavna. A mnoga od njih su neobična zbog prezrivog uživanja sa kojim de Kampovi ruše apsurdne teorije, fantastične fantazije i luda proročanstva kultista i prevaranata.“ On ih smatra „stručnjacima u sažimanju arheoloških, antropoloških i istorijskih činjenica“. I imaju dovoljno pameti da često priznaju da je mnogo toga što bismo želeli da znamo još uvek nepoznato.“ On dovodi u pitanje relevantnost poglavlja koja razotkrivaju legende o Atlantidi i kralju Arturu, ali smatra da je glavni problem knjige to što je „toliko toga nedavno napisano o piramidama, Troji i Mikeni da je svako koga je privukla ova knjiga verovatno pročitao druge sposobne izveštaje o njima.“ Ipak, zaključuje da bi „svako ko nikada nije čitao o ovim stvarima trebalo da smatra [knjigu] živo zabavnom.“

Fric Lajber, recenzirajući američko izdanje u mekom povezu u časopisu „Fantastik“, naziva ga „prelepo zadovoljavajućom knjigom o svim onim 'izgubljenim civilizacijama' koje su za mene bile vrhunski simboli misterije kada sam bio dete, a neke od njih su tek bile otkrivane... kako ih je danas posetiti, razne lude i uglednije teorije o njima, [i] fantastične upotrebe kojima su upotrebljene.“


ANCIENT RUINS and ARCHAEOLOGY
Sprague de Camp and Catherine de Camp
DREVNE RUŠEVINE I ARHEOLOGIJA
Sprejg de Kamp i Katarina de Kamp

Boro KrivokapićBeskonačni Tito i Krležine masne lažiUvod u samoubistvo Jugoslavije/ a) TITO, Josip Broz (1892-1980) - U uspomenama b) NOR 1941-1945 - U uspomenama, Izvrsne fotografije, crno-bele (Tito, Jovanka Broz, Ranković, Kardelj, Đilas, Vukmanović, Krcun, Čerčil, Staljin, Elizabet Tejlor...Sahrana Pere Ćetkovića, komandanta 3. divizije, po pravoslavnom običaju, sa sveštenikom, na Sutjesci 1943)*Sadržaj:Titova smrt koja ide daljeIspred i pored TitaTitov Če GevaraTrinaest meseci TitaTitovo predsoblje ustavaDraža Mihailović na dar TituTito Goli otokJovanka BrozTito i KrležaTitova greškaTitova posledwa ostavka

Beskonacni Tito i Krlezine masne lazi

Boro Krivokapić
Beskonačni Tito i Krležine masne laži
Uvod u samoubistvo Jugoslavije/ a) TITO, Josip Broz (1892-1980) - U uspomenama b) NOR 1941-1945 - U uspomenama, Izvrsne fotografije, crno-bele (Tito, Jovanka Broz, Ranković, Kardelj, Đilas, Vukmanović, Krcun, Čerčil, Staljin, Elizabet Tejlor...Sahrana Pere Ćetkovića, komandanta 3. divizije, po pravoslavnom običaju, sa sveštenikom, na Sutjesci 1943)
*
Sadržaj:
Titova smrt koja ide dalje
Ispred i pored Tita
Titov Če Gevara
Trinaest meseci Tita
Titovo predsoblje ustava
Draža Mihailović na dar Titu
Tito Goli otok
Jovanka Broz
Tito i Krleža
Titova greška
Titova posledwa ostavka


Boro Krivokapić
Beskonačni Tito i Krležine masne laži
Josip Broz (1892-1980) 
Ranković, Kardelj, Đilas

Beskonačni Tito i Krležine masne laži

Jakov IgnjatovićMemoari*Jakov Ignjatović (Sentandreja, 8. decembar 1822 — Novi Sad, 5. jul 1889) bio je poznati srpski romanopisac i prozni pisac iz 19. veka.U Beogradu je živeo kao novinar do 1850, a zatim je putovao po svetu. Bio je navodno oficir legionar u francuskoj kolonijalnoj vojsci u Alžiru. Više puta se bavio u Carigradu, među Turcima. Pojavljuje se posle tri godine i otada vidno učestvuje u javnom životu vojvođanskih Srba. Bio je urednik Letopisa Matice srpske u periodu 1854—1856, zatim „narodni sekretar“ u Karlovcima. Kada je 1861. godine gradonačelnik postao Svetozar Miletić, sledili su za njim: Jaša kao veliki beležnik i Zmaj kao podbeležniku varoški u Novom Sadu. Sa Đorđem Rajkovićem uređivao je 1862-63. Putnik: list za umnu i duševnu zabavu. U periodu od 1863. do 1879. godine živeo je u Dalju, gde je radio kao advokat i službenik patrijaršijskog imanja mitropolije Gornjokarlovačke. Svoju privatnu biblioteku zaveštao je Srpskoj čitaonici u Dalju. Nakon izvesnog vremena koje je proveo u Temišvaru gde je uređivao "Temišvarski Glasnik", skrasio se sasvim u Novom Sadu. Godine 1880. on je sa Đorđem Rajkovićem, urednik "Nedeljnog lista" u Novom Sadu.Izabran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije 23. januara 1888. godine. Bio je takođe član Matice srpske u Novom Sadu i nosilac srpskog ordena Sv. Save. Umro je u Novom Sadu juna 1889. godine "uoči Ivandana", gde je i sahranjen na Uspenskom groblju. Njegovi potomci danas žive i rade u Pirotu.*Đurađ Branković, Sremski Karlovci 1858;Milan Narandžić, I—II, Novi Sad 1860—63, (II izd. Beograd 1900);Čudan svet, Novi Sad 1869;Dela Jakova Ignjatovića, I, Novi Sad 1874, i II Temišvar 1878;Uveo listak, Novi Sad 1878;Adam i berberin prvi ljudi, Novi Sad 1881;Stari i novi majstori, Novi Sad 1883;Patnica, I—III, Novi Sad 1888, (II izd. Beograd 1936);Večiti mladoženja, Beograd 1910;Vasa Rešpekt, Beograd 1913;Dela, I—II, Beograd 1932—35);Odabrana dela, I—VIII, Novi Sad 1948—53);Odabrana dela, I—II, Novi Sad i Beograd 1959 i 1969;Memoari, Beograd 1966:

Memoari

Jakov Ignjatović
Memoari
*
Jakov Ignjatović (Sentandreja, 8. decembar 1822 — Novi Sad, 5. jul 1889) bio je poznati srpski romanopisac i prozni pisac iz 19. veka.
U Beogradu je živeo kao novinar do 1850, a zatim je putovao po svetu. Bio je navodno oficir legionar u francuskoj kolonijalnoj vojsci u Alžiru. Više puta se bavio u Carigradu, među Turcima. Pojavljuje se posle tri godine i otada vidno učestvuje u javnom životu vojvođanskih Srba. Bio je urednik Letopisa Matice srpske u periodu 1854—1856, zatim „narodni sekretar“ u Karlovcima. Kada je 1861. godine gradonačelnik postao Svetozar Miletić, sledili su za njim: Jaša kao veliki beležnik i Zmaj kao podbeležniku varoški u Novom Sadu. Sa Đorđem Rajkovićem uređivao je 1862-63. Putnik: list za umnu i duševnu zabavu. U periodu od 1863. do 1879. godine živeo je u Dalju, gde je radio kao advokat i službenik patrijaršijskog imanja mitropolije Gornjokarlovačke. Svoju privatnu biblioteku zaveštao je Srpskoj čitaonici u Dalju. Nakon izvesnog vremena koje je proveo u Temišvaru gde je uređivao "Temišvarski Glasnik", skrasio se sasvim u Novom Sadu. Godine 1880. on je sa Đorđem Rajkovićem, urednik "Nedeljnog lista" u Novom Sadu.
Izabran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije 23. januara 1888. godine. Bio je takođe član Matice srpske u Novom Sadu i nosilac srpskog ordena Sv. Save. Umro je u Novom Sadu juna 1889. godine "uoči Ivandana", gde je i sahranjen na Uspenskom groblju. Njegovi potomci danas žive i rade u Pirotu.
*
Đurađ Branković, Sremski Karlovci 1858;
Milan Narandžić, I—II, Novi Sad 1860—63, (II izd. Beograd 1900);
Čudan svet, Novi Sad 1869;
Dela Jakova Ignjatovića, I, Novi Sad 1874, i II Temišvar 1878;
Uveo listak, Novi Sad 1878;
Adam i berberin prvi ljudi, Novi Sad 1881;
Stari i novi majstori, Novi Sad 1883;
Patnica, I—III, Novi Sad 1888, (II izd. Beograd 1936);
Večiti mladoženja, Beograd 1910;
Vasa Rešpekt, Beograd 1913;
Dela, I—II, Beograd 1932—35);
Odabrana dela, I—VIII, Novi Sad 1948—53);
Odabrana dela, I—II, Novi Sad i Beograd 1959 i 1969;
Memoari, Beograd 1966:


Jakov Ignjatović (Sentandreja, 8. decembar 1822 — Novi Sad, 5. jul 1889) bio je poznati srpski romanopisac i prozni pisac iz 19. veka.
Memoari

Živojin PavlovićZadah tela Kultni roman dvostrukog dobitnika Ninove nagrade. Zadah tela je najčitaniji roman doajena srpske kinematografije, nosioca crnotalasne poetike i pisca nagrađivanog najznačajnijim književnim nagradama. Stvaralac koji „piše filmskom kamerom i snima pisaćom mašinom“ ispisao je žestoku priču o potrazi za uporištem, o čoveku razapetom između okova porodice i iluzije o slobodi, između tamnice predgrađa i sna o velikom svetu, između stvarnosti i želje da bude neko drugi. Priča ispunjena stradanjem i očajem, ali i sladostrašćem i sirovom životnom snagom koja se suprotstavlja iskušenjima egzistencije, postala je crni klasik s kraja XX veka, a njen opori dah neublaženom žestinom nastavlja da prodire i do čitalaca savremenog doba. „Instinktom pisca savremenosti, Pavlović je osetio bitnu promenu sastava srpskog naroda. Od zemlje seljaka, oprobanih ratnika i školovanih oficira, retke ali delotvorne inteligencije, pretvorili smo se naglim skokom u narod prigradskog stanovništva. Žika Pavlović je markantno iskazao taj teški tektonski potres od čijeg ishoda, možda čak i presudno, zavisi naša sudbina.“ Borislav Mihajlović Mihiz „Dopunjavajući se i preplićući, šest ispovesti ovog romana tvore jedno i jedinstveno osećanje života, kompletnu sliku jedne razgranate porodice, uzbudljiv splet životnih tumaranja, parabolu o nemogućnosti da se ostvari trajniji sklad.“ Čedomir Mirković „Razotkrivanje prljavog rublja jedne velike i zanimljive familije, bizarno raslojene shodno savremenim kaotičnim društvenim kretanjima, poslužilo je Pavloviću kao prilika za kirurški zahvat u sam trbuh stvarnosti.“ Igor Mandić

Zadah tela

Živojin Pavlović
Zadah tela

Kultni roman dvostrukog dobitnika Ninove nagrade.

Zadah tela je najčitaniji roman doajena srpske kinematografije, nosioca crnotalasne poetike i pisca nagrađivanog najznačajnijim književnim nagradama. Stvaralac koji „piše filmskom kamerom i snima pisaćom mašinom“ ispisao je žestoku priču o potrazi za uporištem, o čoveku razapetom između okova porodice i iluzije o slobodi, između tamnice predgrađa i sna o velikom svetu, između stvarnosti i želje da bude neko drugi. Priča ispunjena stradanjem i očajem, ali i sladostrašćem i sirovom životnom snagom koja se suprotstavlja iskušenjima egzistencije, postala je crni klasik s kraja XX veka, a njen opori dah neublaženom žestinom nastavlja da prodire i do čitalaca savremenog doba.

„Instinktom pisca savremenosti, Pavlović je osetio bitnu promenu sastava srpskog naroda. Od zemlje seljaka, oprobanih ratnika i školovanih oficira, retke ali delotvorne inteligencije, pretvorili smo se naglim skokom u narod prigradskog stanovništva. Žika Pavlović je markantno iskazao taj teški tektonski potres od čijeg ishoda, možda čak i presudno, zavisi naša sudbina.“ Borislav Mihajlović Mihiz

„Dopunjavajući se i preplićući, šest ispovesti ovog romana tvore jedno i jedinstveno osećanje života, kompletnu sliku jedne razgranate porodice, uzbudljiv splet životnih tumaranja, parabolu o nemogućnosti da se ostvari trajniji sklad.“ Čedomir Mirković

„Razotkrivanje prljavog rublja jedne velike i zanimljive familije, bizarno raslojene shodno savremenim kaotičnim društvenim kretanjima, poslužilo je Pavloviću kao prilika za kirurški zahvat u sam trbuh stvarnosti.“ Igor Mandić


Živojin Pavlović
Zadah tela
Kultni roman dvostrukog dobitnika Ninove nagrade.


Radomir SmiljanićKako uništiti BeogradPreludijum za fugu*Rođen je 1934. u Jagodini, po završetku studija nemačkog jezika i književnosti Smiljanić je radio u Institutu društvenih nauka, zatim je bio urednik u Radio Beogradu, posle čega je prešao u status slobodnog umetnika. Bio je simultani i konsekutivni prevodilac na nemački jezik na svim važnijim skupovima u zemlji i inostranstvu. Kao pisac, debitovao je knjigom pripovedaka "Alkarski dan" (1964), a kritika ga je svrstala u sam vrh tadašnjih mladih srpskih pripovedača. Godinu dana kasnije, za "Martinov izlazak" dobio je nagradu nedeljnika "Telegram" za najbolji moderni roman godine u Jugoslaviji. Usledili su romani "Vojnikov put" i "Mirno doba", a trilogija "Neko je oklevetao Hegela", "U Andima Hegelovo telo" i "Bekstvo na Helgoland" pozdravljena je u našoj i inostranoj književnoj javnosti kao značajan literarni događaj. U romanu "Požar na trgu Marksa i Engelsa" (1989) Smiljanić je dao "snažnu kritiku doktrinarnog totalitarizma", kako je ocenio dr Zoran Gluščević, i predvideo raspad Jugoslavije. Autor je i istorijskih romana, a bio je i jedan od najizrazitih pisaca srpskog političkog romana, kao autor dela "Peter Handke - nemačko-srpska rapsodija", "Kolekcionar", "Target", "Pad nacizma", podsećaju "Novosti" . Bio je osnivač "Zapisa", jedne od prvih privatnih izdavačkih kuća, kao i Akademije "Ivo Andrić".

Kako unistiti Beograd

Radomir Smiljanić
Kako uništiti Beograd
Preludijum za fugu
*
Rođen je 1934. u Jagodini, po završetku studija nemačkog jezika i književnosti Smiljanić je radio u Institutu društvenih nauka, zatim je bio urednik u Radio Beogradu, posle čega je prešao u status slobodnog umetnika. Bio je simultani i konsekutivni prevodilac na nemački jezik na svim važnijim skupovima u zemlji i inostranstvu. Kao pisac, debitovao je knjigom pripovedaka "Alkarski dan" (1964), a kritika ga je svrstala u sam vrh tadašnjih mladih srpskih pripovedača. Godinu dana kasnije, za "Martinov izlazak" dobio je nagradu nedeljnika "Telegram" za najbolji moderni roman godine u Jugoslaviji. Usledili su romani "Vojnikov put" i "Mirno doba", a trilogija "Neko je oklevetao Hegela", "U Andima Hegelovo telo" i "Bekstvo na Helgoland" pozdravljena je u našoj i inostranoj književnoj javnosti kao značajan literarni događaj.

U romanu "Požar na trgu Marksa i Engelsa" (1989) Smiljanić je dao "snažnu kritiku doktrinarnog totalitarizma", kako je ocenio dr Zoran Gluščević, i predvideo raspad Jugoslavije. Autor je i istorijskih romana, a bio je i jedan od najizrazitih pisaca srpskog političkog romana, kao autor dela "Peter Handke - nemačko-srpska rapsodija", "Kolekcionar", "Target", "Pad nacizma", podsećaju "Novosti" .

Bio je osnivač "Zapisa", jedne od prvih privatnih izdavačkih kuća, kao i Akademije "Ivo Andrić".


Radomir Smiljanić
Kako uništiti Beograd
Preludijum za fugu

Vreme smrti II

Dobrica Ćosić

Možda vam se svidi

Vuk Karadžić - Život i delo

Zar opet o Kišu?

ANCIENT RUINS and ARCHAEOLOGY

Beskonačni Tito i Krležine masne laži

Memoari