Pionirska trilogija

Orlovi rano lete
Slavno vojevanje
Bitka u zlatnoj dolini

Mita CenićIspod zemlje ili Moja tamnovanja*Dimitrije „Mita“ Cenić (Beograd, 29. septembar 1851 — Beograd, 21. februar 1888) bio je srpski političar, novinar i publicista. Bio je jedan od prvih srpskih socijalista, saradnika Svetozara Markovića. Šest godina (1874—1880) proveo je u tamnici pod lažnom optužbom da je spremao prevrat protiv Milana Obrenovića. Nakon izlaska iz zatvora pokrenuo je najpre list Radnik, zatim Borbu, Istinu i Čas.Kada se 1874. vratio u Srbiju, policija je neprekidno pratila njegovo kretanje i kontakte. Otišao je u Šabac, gde ga je pozvao Jovan Milinković Alavantić, da mu pomogne u izdavanju lista. Vlast nikako nije htela da pusti da se štampa socijalistički list, pa je policija brzo nakon toga uhapsila Cenića i Jovana Milinkovića i optužila ih da su pripremali zaveru protiv kneza. Glavni svedoci na suđenju bila su dva Bošnjaka, koji su po svoj prilici bili policijski agenti. Tu Milinkovićevu aferu namestio je po svoj prilici Panta Lunjevica, šabački načelnik. Mita Cenić osuđen je na osam godina tamnice sa teškim okovima na nogama. Milinković je bio osuđen na deset godina tamnice. Svoje tamnovanje Mita Cenić opisao je u knjizi Ispod zemlje ili Moje tamnovanje. Ukupno je bio šest godina u zatvorima u Beogradu i Požarevcu. U teškim okovima je bio od 1874. do 1877, a oslobođen je 1880. Pomilovan je 1880. za vreme vlade Jovana Ristića, prema jednima nakon jednoga pokajničkog pisma, a prema Ceniću nakon pisma njegove majke. I nakon izlaska iz zatvora ostao je pod stalnim policijskim nadzorom.Za razliku od drugih saradnika Svetozara Markovića, koji su prešli u redove radikala, Mita Cenić se nije odricao ranijih ideja. Mita Cenić je u naprednjačkom Videlu uređivao unutrašnjopolitičku rubriku. Radikali su 1881. pokrenuli Samoupravu, koju su uređivali nekadašnji saradnici Svetozara Markovića, koji su socijalističku stranku pretvarali u seljačko-demokratsku stranku. Mita Cenić se nikako nije slagao sa njima, pa je pokrenuo socijalistički list Radnik. Radnik nije napadao naprednjačku vladu, nego je uglavnom pisao protiv radikala zbog njihovog odstupanja od Markovićevog učenja. Mita Cenić nije naneo nikakvu štetu radikalima u njihovoj glavnoj bazi, u selu. List Radnik najviše su čitali beogradski studenti, od kojih su mnogi verovali u socijalizam, kao u poslednju reč nauke. Mita Cenić je svojim listom stvorio nepoverenje studenata prema radikalima. Zajedno sa njim u Radniku je pisao Dragiša Stanojević i njih dvojica su napadali svoje nekadašnje drugove radikale, smatrajući da su izdali socijalističke ideje. Lazar Paču je u Samoupravi žestoko napao Cenićevu koncepciju socijalizma, pa je dokazivao da je Cenić vulgarizovao ideju socijalizma. Iz svega toga usledila je višegodišnja polemika između Lazara Pačua i Mite Cenića. Mita Cenić je 1883. pokrenuo Borbu, a 1884. Istinu. Osnovao je 1886. književno-političku reviju Čas. Posle toga bio je glavni saradnik Novog beogradskog dnevnika, ali zbog lošeg zdravlja i sukoba sa saradnicima napustio je 1887. i taj list. Umro je od tuberkoloze 21. februara 1888. u Beogradu.

Ispod zemlje ili Moja tamnovanja

Mita Cenić
Ispod zemlje ili Moja tamnovanja
*
Dimitrije „Mita“ Cenić (Beograd, 29. septembar 1851 — Beograd, 21. februar 1888) bio je srpski političar, novinar i publicista. Bio je jedan od prvih srpskih socijalista, saradnika Svetozara Markovića. Šest godina (1874—1880) proveo je u tamnici pod lažnom optužbom da je spremao prevrat protiv Milana Obrenovića. Nakon izlaska iz zatvora pokrenuo je najpre list Radnik, zatim Borbu, Istinu i Čas.
Kada se 1874. vratio u Srbiju, policija je neprekidno pratila njegovo kretanje i kontakte. Otišao je u Šabac, gde ga je pozvao Jovan Milinković Alavantić, da mu pomogne u izdavanju lista. Vlast nikako nije htela da pusti da se štampa socijalistički list, pa je policija brzo nakon toga uhapsila Cenića i Jovana Milinkovića i optužila ih da su pripremali zaveru protiv kneza. Glavni svedoci na suđenju bila su dva Bošnjaka, koji su po svoj prilici bili policijski agenti. Tu Milinkovićevu aferu namestio je po svoj prilici Panta Lunjevica, šabački načelnik. Mita Cenić osuđen je na osam godina tamnice sa teškim okovima na nogama. Milinković je bio osuđen na deset godina tamnice. Svoje tamnovanje Mita Cenić opisao je u knjizi Ispod zemlje ili Moje tamnovanje. Ukupno je bio šest godina u zatvorima u Beogradu i Požarevcu. U teškim okovima je bio od 1874. do 1877, a oslobođen je 1880. Pomilovan je 1880. za vreme vlade Jovana Ristića, prema jednima nakon jednoga pokajničkog pisma, a prema Ceniću nakon pisma njegove majke. I nakon izlaska iz zatvora ostao je pod stalnim policijskim nadzorom.
Za razliku od drugih saradnika Svetozara Markovića, koji su prešli u redove radikala, Mita Cenić se nije odricao ranijih ideja. Mita Cenić je u naprednjačkom Videlu uređivao unutrašnjopolitičku rubriku. Radikali su 1881. pokrenuli Samoupravu, koju su uređivali nekadašnji saradnici Svetozara Markovića, koji su socijalističku stranku pretvarali u seljačko-demokratsku stranku. Mita Cenić se nikako nije slagao sa njima, pa je pokrenuo socijalistički list Radnik. Radnik nije napadao naprednjačku vladu, nego je uglavnom pisao protiv radikala zbog njihovog odstupanja od Markovićevog učenja. Mita Cenić nije naneo nikakvu štetu radikalima u njihovoj glavnoj bazi, u selu. List Radnik najviše su čitali beogradski studenti, od kojih su mnogi verovali u socijalizam, kao u poslednju reč nauke. Mita Cenić je svojim listom stvorio nepoverenje studenata prema radikalima. Zajedno sa njim u Radniku je pisao Dragiša Stanojević i njih dvojica su napadali svoje nekadašnje drugove radikale, smatrajući da su izdali socijalističke ideje. Lazar Paču je u Samoupravi žestoko napao Cenićevu koncepciju socijalizma, pa je dokazivao da je Cenić vulgarizovao ideju socijalizma. Iz svega toga usledila je višegodišnja polemika između Lazara Pačua i Mite Cenića. Mita Cenić je 1883. pokrenuo Borbu, a 1884. Istinu. Osnovao je 1886. književno-političku reviju Čas. Posle toga bio je glavni saradnik Novog beogradskog dnevnika, ali zbog lošeg zdravlja i sukoba sa saradnicima napustio je 1887. i taj list. Umro je od tuberkoloze 21. februara 1888. u Beogradu.


Mita Cenić
Ispod zemlje ili Moja tamnovanja

Srpski pesniciMatica srpska 1-10 kompletTvrdi povez sa zaštitnim omotom Izdavač Matica Srpska, 19891. Milan Rakic – Pesme2. Laza Kostic – Pesme3. Djura Jaksic – Pesme4. Branko Radicevic – Pesme5. Vojislav Ilic – Pesme6. Jovan Jovanovic Zmaj – Pesme7. Vladislav Petkovic Dis – Pesme8. Mileta Jaksic – Pesme9. Jovan Ducic – Pesme10. Aleksa Santic – Pesme

SRPSKI PESNICI 

Srpski pesnici
Matica srpska 1-10 komplet
Tvrdi povez sa zaštitnim omotom

Izdavač Matica Srpska, 1989
1. Milan Rakic – Pesme
2. Laza Kostic – Pesme
3. Djura Jaksic – Pesme
4. Branko Radicevic – Pesme
5. Vojislav Ilic – Pesme
6. Jovan Jovanovic Zmaj – Pesme
7. Vladislav Petkovic Dis – Pesme
8. Mileta Jaksic – Pesme
9. Jovan Ducic – Pesme
10. Aleksa Santic – Pesme


Srpski pesnici
Matica srpska 1-10 komplet
Tvrdi povez sa zaštitnim omotom
Izdavač Matica Srpska, 1989



Sergej Jesenjin Lirika (1924-1925)Celokupna dela, knjiga 2*Sergej Aleksandrovič Jesenjin (rus. Sergéй Aleksándrovič Esénin; Konstantinovo, 3. oktobar 1895 — Lenjingrad, 28. decembar 1925) je bio ruski pesnik, pripadnik književnog pravca imažinizma.Najpoznatije pesme Jesenjina su: Pesma o keruši, Ispovest mangupa, Molitva za umrle, Pismo majci, Kafanska Moskva i Do viđenja, druže moj, do viđenja.Jesenjin važi za jednog od najboljih i ujedno najomiljenijih pesnika Rusije. Zbog porekla sa sela, on je sebe smatrao „pesnikom sela“, i u mnogim svojim delima bavio se životom na selu.

Lirika (1924-1925)

Sergej Jesenjin 
Lirika (1924-1925)
Celokupna dela, knjiga 2
*
Sergej Aleksandrovič Jesenjin (rus. Sergéй Aleksándrovič Esénin; Konstantinovo, 3. oktobar 1895 — Lenjingrad, 28. decembar 1925) je bio ruski pesnik, pripadnik književnog pravca imažinizma.
Najpoznatije pesme Jesenjina su: Pesma o keruši, Ispovest mangupa, Molitva za umrle, Pismo majci, Kafanska Moskva i Do viđenja, druže moj, do viđenja.
Jesenjin važi za jednog od najboljih i ujedno najomiljenijih pesnika Rusije. Zbog porekla sa sela, on je sebe smatrao „pesnikom sela“, i u mnogim svojim delima bavio se životom na selu.


Sergej Jesenjin , Lirika (1924-1925)  ruski pesnik, pripadnik književnog pravca imažinizma.

Roko i AntonijaSvinje s krilimaEROTIKONBiblioteka Erotikon izdavačke kuće Prosveta izlazila je tokom sedamdesetih i osamdesetih godina 20. veka u Jugoslaviji. Prva knjiga koja se pojavila u ediciji bila je Fukoova Istorija seksualnosti na čijim stranicama piše da je objavljena 1978. Tu godinu uzećemo za početak ove prepoznatljive biblioteke.Svi naslovi bili su redovno rasprodavani, štampani u pet, osam ili deset hiljada primeraka. Pojedinačni naslovi imali su dva, tri ili četiri izdanja. Urednik biblioteke Erotikon bio je Milan Komnenić. Za dizajn je bio zadužen Dobrilo M. Nikolić.

Svinje s krilima

Roko i Antonija
Svinje s krilima
EROTIKON
Biblioteka Erotikon izdavačke kuće Prosveta izlazila je tokom sedamdesetih i osamdesetih godina 20. veka u Jugoslaviji. Prva knjiga koja se pojavila u ediciji bila je Fukoova Istorija seksualnosti na čijim stranicama piše da je objavljena 1978. Tu godinu uzećemo za početak ove prepoznatljive biblioteke.
Svi naslovi bili su redovno rasprodavani, štampani u pet, osam ili deset hiljada primeraka. Pojedinačni naslovi imali su dva, tri ili četiri izdanja. Urednik biblioteke Erotikon bio je Milan Komnenić. Za dizajn je bio zadužen Dobrilo M. Nikolić.


Roko i Antonija
Svinje s krilima
EROTIKON

Pravopis srpskohrvatskog jezikaStevanović i JonkeMatica srpska i Matica hrvatska1986

Pravopis srpskohrvatskog jezika

Pravopis srpskohrvatskog jezika
Stevanović i Jonke
Matica srpska i Matica hrvatska
1986


PoezijaMiloš CrnjanskiMiloš Crnjanski bio je srpski književnik i jedan od najznačajnijih stvaralaca srpske literature XX veka. Istakao se kao pesnik, pripovedač, romansijer i publicista. Bavio se i likovnom kritikom. Za života objavio je tri knjige poezije: 1919 - Lirika Itake; 1954 - Odabrani stihovi; 1962 - Lament nad Beogradom; Najpoznatije pesme Miloša Crnjaskog su: Sumatra, Mizera, Serenata, Stražilovo, Trag... Lament nad BeogradomJAN MAJEN i moj Srem,Paris, moji mrtvi drugovi, trešnje u Kini,priviđaju mi se još, dok ovde ćutim, bdim, i mremi ležim, hladan, kao na pepelu klada.Samo, to više i nismo mi, život, a ni zvezde,nego neka čudovišta, polipi, delfini,što se tumbaju preko nas, i plove, i jezde,i urliču: „Prah, pepeo, smrt je to.“A viču i rusko „ničevo“ –i špansko „nada“. Ti, međutim, rasteš, uz zornjaču jasnu, sa Avalom plavom, u daljini, kao breg. Ti treperiš, i kad ovde zvezde gasnu, i topiš, ko Sunce, i led suza, i lanjski sneg. U Tebi nema besmisla, ni smrti. Ti sjajiš kao iskopan stari mač. U Tebi sve vaskrsne, i zaigra, pa se vrti, i ponavlja, kao dan i detinji plač. A kad mi se glas, i oči, i dah, upokoje, Ti ćeš me, znam, uzeti na krilo svoje. ESPANJA i naš Hvar,Dobrović mrtvi, šeik što se u Sahari beli,priviđaju mi se još, kao utvare, vatre, var.Moj Sibe poludeli, zinuo kao peš.Samo, to više nismo mi, u mladosti i moći,već neki papagaji, čimpanzi; neveseli,što mi se smeju i vrište u mojoj samoći.Jedan se „Leiche! Leiche! Leiche!“ – dere.Drugi mi šapće: „Cadavere!"Treći: „Leš, leš, leš.“ Ti, međutim, širiš, kao labud krila, zaborav, na Dunav i Savu, dok spavaju. Ti budiš veselost, što je nekad bila, kikot, tu, i u mom kriku, vrisku, i vapaju. U Tebi nema crva, ni sa groba. Ti blistaš, kao kroz suze ljudski smeh. U Tebi jedan orač peva, i u zimsko doba, prelivši krv, kao vino, u novi meh. A kad mi klone glava i budu stali sati, Ti ćeš me, znam, poljubiti kao mati. TI, PROŠLOST, i moj svet,mladost, ljubavi, gondole, i, na nebu, Mljetci,priviđate mi se još, kao san, talas, lepi cvet,u društvu maski, koje je po mene došlo.Samo, to nisam ja, ni Venecija što se plavi, nego neke ruševine, aveti, i stećci,što ostaju za nama na zemlji, i u travi.Pa kažu: „Tu leži paša! – Prosjak! – Pas!“A viču i francusko „tout passe".I naše „prošlo". Ti, medutim, stojiš nad širokom rekom, nad ravnicom plodnom, tvrd, uzdignut kao štit. Ti pevaš vedro, sa grmljavom dalekom, i tkaš u stoleća, sa munjama, i svoju nit. U Tebi nema moje ljudske tuge. Ti imaš streljača pogled prav i nem. Ti i plač pretvaraš, kao dažd, u šarene duge, a hladiš, ko dalek bor, kad te udahnem. A kad dođe čas, da mi se srce staro stiša, Tvoj će bagem pasti na me kao kiša. LIŽBUA i moj put,u svet, kule u vazduhu i na morskoj peni,priviđaju mi se još, dok mi žižak drhće ko pruti prenosi mi zemlju, u sne, u sne, u sne.Samo, to više nisu, ni žene, ni ljudi živi,nego neke nemoćne, slabe, i setne, seni,što mi kažu, da nisu zveri, da nisu krivi,da im život baš ništa nije dao,pa šapću „ñao, ñao, ñao“i naše „ne, ne“. Ti, međutim, dišeš, u noćnoj tišini, do zvezda, što kazuju put Suncu u tvoj san. Ti slušaš svog srca lupu, u dubini, što udara, ko stenom, u mračni Kalemegdan. Tebi su naši boli sitni mravi. Ti biser suza naših bacaš u prah. Ali se nad njima, posle, Tvoja zora zaplavi, u koju se mlad i veseo zagledah. A kad umorno srce moje ućuti, da spi, uzglavlje meko ćeš mi, u snu, biti, Ti. FINISTÈRE i njen stas,brak, poljupci, bura što je tako silna bila,priviđaju mi se još, po neki leptir, bulke, klas,dok, iz prošlosti, slušam, njen korak, tako lak.Samo, to više nije ona, ni njen glas nasmejan,nego neki kormoran, divljih i crnih krila,što viče: zrak svake sreće tone u Okean.Pa mi mrmlja reči „tombe“ i „sombre“.Pa krešti njino „ombre, ombre“. – i naš „grob“ i „mrak“. Ti, međutim, krećeš, ko naš labud večni, iz smrti, i krvi, prema Suncu, na svoj put. Dok meni dan tone u tvoj ponor rečni, Ti se dižeš, iz jutra, sav zracima obasut. Ja ću negde, sam, u Sahari, stati, u onoj gde su karavani seni, ali, ko što uz mrtvog Tuarega čuči mati, Ti ćeš, do smrti, biti uteha meni. A kad mi slome dušu, koplje i ruku i nogu, Tebe, Tebe, znam da ne mogu, ne mogu. ŽIVOT ljudski, i hrt,sveo list, galeb, srna, i Mesec na pučini,priviđaju mi se, na kraju, ko san, kao i smrtjednog po jednog glumca našeg pozorišta.Samo, sve to, i ja, nismo nikad ni bili više,nego neka pena, trenutci, šapat u Kini,što sapće, kao i srce, sve hladnije i tiše:da ne ostaju, ni Ming, ni yang, ni yin,ni Tao, trešnje, ni mandarin.Niko i ništa. Ti, međutim, sjaš, i sad, kroz san moj tavni, kroz bezbroj suza naših, večan, u mrak, i prah. Krv tvoja ko rosa pala je na ravni, ko nekad, da hladi tolikih samrtnički dah. Grlim još jednom, na Tvoj kamen strmi, i Tebe, i Savu, i Tvoj Dunav trom. Sunce se rađa u mom snu. Sini! Sevni! Zagrmi! Ime Tvoje, kao iz vedrog neba grom. A kad i meni odbije čas stari sahat Tvoj, to ime će biti poslednji šapat moj. Cooden Beach 1956

Poezija

Poezija
Miloš Crnjanski
Miloš Crnjanski bio  je srpski književnik i jedan od najznačajnijih stvaralaca srpske literature XX veka. Istakao se kao pesnik, pripovedač, romansijer i publicista. Bavio se i likovnom kritikom.
  Za života objavio je tri knjige poezije:
    1919 - Lirika Itake;
    1954 - Odabrani stihovi;
    1962 - Lament nad Beogradom;

Najpoznatije pesme Miloša Crnjaskog su: Sumatra, Mizera, Serenata, Stražilovo, Trag...

Lament nad Beogradom
JAN MAJEN i moj Srem,
Paris, moji mrtvi drugovi, trešnje u Kini,
priviđaju mi se još, dok ovde ćutim, bdim, i mrem
i ležim, hladan, kao na pepelu klada.
Samo, to više i nismo mi, život, a ni zvezde,
nego neka čudovišta, polipi, delfini,
što se tumbaju preko nas, i plove, i jezde,
i urliču: „Prah, pepeo, smrt je to.“
A viču i rusko „ničevo“ –
i špansko „nada“.

     Ti, međutim, rasteš, uz zornjaču jasnu,
     sa Avalom plavom, u daljini, kao breg.
     Ti treperiš, i kad ovde zvezde gasnu,
     i topiš, ko Sunce, i led suza, i lanjski sneg.
     U Tebi nema besmisla, ni smrti.
     Ti sjajiš kao iskopan stari mač.
     U Tebi sve vaskrsne, i zaigra, pa se vrti,
     i ponavlja, kao dan i detinji plač.
     A kad mi se glas, i oči, i dah, upokoje,
     Ti ćeš me, znam, uzeti na krilo svoje.

ESPANJA i naš Hvar,
Dobrović mrtvi, šeik što se u Sahari beli,
priviđaju mi se još, kao utvare, vatre, var.
Moj Sibe poludeli, zinuo kao peš.
Samo, to više nismo mi, u mladosti i moći,
već neki papagaji, čimpanzi; neveseli,
što mi se smeju i vrište u mojoj samoći.
Jedan se „Leiche! Leiche! Leiche!“ – dere.
Drugi mi šapće: „Cadavere!"
Treći: „Leš, leš, leš.“

     Ti, međutim, širiš, kao labud krila,
     zaborav, na Dunav i Savu, dok spavaju.
     Ti budiš veselost, što je nekad bila,
     kikot, tu, i u mom kriku, vrisku, i vapaju.
     U Tebi nema crva, ni sa groba.
     Ti blistaš, kao kroz suze ljudski smeh.
     U Tebi jedan orač peva, i u zimsko doba,
     prelivši krv, kao vino, u novi meh.
     A kad mi klone glava i budu stali sati,
     Ti ćeš me, znam, poljubiti kao mati.

TI, PROŠLOST, i moj svet,
mladost, ljubavi, gondole, i, na nebu, Mljetci,
priviđate mi se još, kao san, talas, lepi cvet,
u društvu maski, koje je po mene došlo.
Samo, to nisam ja, ni Venecija što se plavi,   
nego neke ruševine, aveti, i stećci,
što ostaju za nama na zemlji, i u travi.
Pa kažu: „Tu leži paša! – Prosjak! – Pas!“
A viču i francusko „tout passe".
I naše „prošlo".

     Ti, medutim, stojiš nad širokom rekom,
     nad ravnicom plodnom, tvrd, uzdignut kao štit.
     Ti pevaš vedro, sa grmljavom dalekom,
     i tkaš u stoleća, sa munjama, i svoju nit.
     U Tebi nema moje ljudske tuge.
     Ti imaš streljača pogled prav i nem.
     Ti i plač pretvaraš, kao dažd, u šarene duge,
     a hladiš, ko dalek bor, kad te udahnem.
     A kad dođe čas, da mi se srce staro stiša,
     Tvoj će bagem pasti na me kao kiša.

LIŽBUA i moj put,
u svet, kule u vazduhu i na morskoj peni,
priviđaju mi se još, dok mi žižak drhće ko prut
i prenosi mi zemlju, u sne, u sne, u sne.
Samo, to više nisu, ni žene, ni ljudi živi,
nego neke nemoćne, slabe, i setne, seni,
što mi kažu, da nisu zveri, da nisu krivi,
da im život baš ništa nije dao,
pa šapću „ñao, ñao, ñao“
i naše „ne, ne“.

     Ti, međutim, dišeš, u noćnoj tišini,
     do zvezda, što kazuju put Suncu u tvoj san.
     Ti slušaš svog srca lupu, u dubini,
     što udara, ko stenom, u mračni Kalemegdan.
     Tebi su naši boli sitni mravi.
     Ti biser suza naših bacaš u prah.
     Ali se nad njima, posle, Tvoja zora zaplavi,
     u koju se mlad i veseo zagledah.
     A kad umorno srce moje ućuti, da spi,
     uzglavlje meko ćeš mi, u snu, biti, Ti.

FINISTÈRE i njen stas,
brak, poljupci, bura što je tako silna bila,
priviđaju mi se još, po neki leptir, bulke, klas,
dok, iz prošlosti, slušam, njen korak, tako lak.
Samo, to više nije ona, ni njen glas nasmejan,
nego neki kormoran, divljih i crnih krila,
što viče: zrak svake sreće tone u Okean.
Pa mi mrmlja reči „tombe“ i „sombre“.
Pa krešti njino „ombre, ombre“. –  
i naš „grob“ i „mrak“.

     Ti, međutim, krećeš, ko naš labud večni,
     iz smrti, i krvi, prema Suncu, na svoj put.
     Dok meni dan tone u tvoj ponor rečni,
     Ti se dižeš, iz jutra, sav zracima obasut.
     Ja ću negde, sam, u Sahari, stati,
     u onoj gde su karavani seni,
     ali, ko što uz mrtvog Tuarega čuči mati,
     Ti ćeš, do smrti, biti uteha meni.
     A kad mi slome dušu, koplje i ruku i nogu,
     Tebe, Tebe, znam da ne mogu, ne mogu.

ŽIVOT ljudski, i hrt,
sveo list, galeb, srna, i Mesec na pučini,
priviđaju mi se, na kraju, ko san, kao i smrt
jednog po jednog glumca našeg pozorišta.
Samo, sve to, i ja, nismo nikad ni bili više,
nego neka pena, trenutci, šapat u Kini,
što sapće, kao i srce, sve hladnije i tiše:
da ne ostaju, ni Ming, ni yang, ni yin,
ni Tao, trešnje, ni mandarin.
Niko i ništa.

     Ti, međutim, sjaš, i sad, kroz san moj tavni,
     kroz bezbroj suza naših, večan, u mrak, i prah.
     Krv tvoja ko rosa pala je na ravni,
     ko nekad, da hladi tolikih samrtnički dah.
     Grlim još jednom, na Tvoj kamen strmi,
     i Tebe, i Savu, i Tvoj Dunav trom.
     Sunce se rađa u mom snu. Sini! Sevni! Zagrmi!
     Ime Tvoje, kao iz vedrog neba grom.
     A kad i meni odbije čas stari sahat Tvoj,
     to ime će biti  poslednji šapat moj.

Cooden Beach 1956


Poezija
Miloš Crnjanski
Sudba
Lirika Itake;
Lament nad Beogradom

Danilo KišGrobnica za Borisa DavidovičaGrobnica za Borisa Davidoviča (podnaslovljena: Sedam poglavlja jedne zajedničke povesti) je zbirka sedam pripovedaka objavljena 1976. godine, autora Danila Kiša. U nekim tumačenjima, ova knjiga zapravo predstavlja roman.Pripovetke su zasnovane na istorijskim događajima i bave se temama političke obmane, izdaje i ubistva u Istočnoj Evropi u prvoj polovini 20. veka (osim novele Psi i knjige u kojoj se radnja odvija u 14. veku). Neke od priča su napisane kao fiktivne biografije u kojima glavni likovi interaguju sa stvarnim ličnostima.Kiš je ovu knjigu napisao dok je radio na univerzitetu u Bordou, motivisan uglavnom svojom frustracijom prouzročenom neznanjem i neverovanjem svojih studenata koji su, mahom levičarski orijentisani, odbijali da poveruju čak i u postojanje gulaga.Knjiga je objavljena u desetinama izdanja na srpskohrvatskom jeziku, a prevedena je na više od dvadeset jezika.Nedugo po objavljivanju, povela se o autentičnosti knjige jedna od najvećih rasprava u Evropi u 20. veku.„Sedam poglavlja jedne zajedničke povesti“ tematski objedinjuju jednu moguću istoriju zla, gde se u tropima istorijskog vremena raspliću dramatične i tragične sudbine junaka i žrtava večnog vraćanja istog - ritualnog i faktičkog sravnjivanja računa između metafizike moći, logike uslovnosti, zakona i nasilja, s jedne strane, i talaca te večne „božije“ i „đavolske“ igre. Ove priče satkane na odblescima dokumenata i ozračene vrhunskim i sugestivnim pripovedanjem, gestovima naizgled spoljašnje i objektivne naracije, kroz pesničku oštrovidnost i osobenu analitiku kišovske ironije, uvode nas u vrtoglava porinuća krvi i duše, strasti i uverenja, straha i ushićenja, u istoriju ljudskog drhtanja pred večnim zlom, koje povezuje sudbine pravednika, otpadnika, jeretika, razbojnika, idealista i, konačno, ljudi, s nečim, što se kao neumitnost obnavlja i cinično nadvija nad sudbinama ljudskog sveta. Kiš raskriva velike priče istorije i njihov kanibalski trijumfalizam, cepajući zastore i kulise opštih prosvetljenja u ime jedinstvenih i neponovljivih patnji mirijada žrtava.

Grobnica za Borisa Davidovica

Danilo Kiš
Grobnica za Borisa Davidoviča
Grobnica za Borisa Davidoviča (podnaslovljena: Sedam poglavlja jedne zajedničke povesti) je zbirka sedam pripovedaka objavljena 1976. godine, autora Danila Kiša. U nekim tumačenjima, ova knjiga zapravo predstavlja roman.
Pripovetke su zasnovane na istorijskim događajima i bave se temama političke obmane, izdaje i ubistva u Istočnoj Evropi u prvoj polovini 20. veka (osim novele Psi i knjige u kojoj se radnja odvija u 14. veku). Neke od priča su napisane kao fiktivne biografije u kojima glavni likovi interaguju sa stvarnim ličnostima.
Kiš je ovu knjigu napisao dok je radio na univerzitetu u Bordou, motivisan uglavnom svojom frustracijom prouzročenom neznanjem i neverovanjem svojih studenata koji su, mahom levičarski orijentisani, odbijali da poveruju čak i u postojanje gulaga.
Knjiga je objavljena u desetinama izdanja na srpskohrvatskom jeziku, a prevedena je na više od dvadeset jezika.
Nedugo po objavljivanju, povela se o autentičnosti knjige jedna od najvećih rasprava u Evropi u 20. veku.
„Sedam poglavlja jedne zajedničke povesti“ tematski objedinjuju jednu moguću istoriju zla, gde se u tropima istorijskog vremena raspliću dramatične i tragične sudbine junaka i žrtava večnog vraćanja istog - ritualnog i faktičkog sravnjivanja računa između metafizike moći, logike uslovnosti, zakona i nasilja, s jedne strane, i talaca te večne „božije“ i „đavolske“ igre. Ove priče satkane na odblescima dokumenata i ozračene vrhunskim i sugestivnim pripovedanjem, gestovima naizgled spoljašnje i objektivne naracije, kroz pesničku oštrovidnost i osobenu analitiku kišovske ironije, uvode nas u vrtoglava porinuća krvi i duše, strasti i uverenja, straha i ushićenja, u istoriju ljudskog drhtanja pred večnim zlom, koje povezuje sudbine pravednika, otpadnika, jeretika, razbojnika, idealista i, konačno, ljudi, s nečim, što se kao neumitnost obnavlja i cinično nadvija nad sudbinama ljudskog sveta. Kiš raskriva velike priče istorije i njihov kanibalski trijumfalizam, cepajući zastore i kulise opštih prosvetljenja u ime jedinstvenih i neponovljivih patnji mirijada žrtava.


Danilo Kiš
Grobnica za Borisa Davidoviča
Sedam poglavlja jedne zajedničke povesti
Danilo Kiš (Subotica, 22. februara 1935. – Pariz, 15. oktobra 1989)


Pionirska trilogija

Branko Ćopić