Istorija Boga

REČNIK srpskohrvatskog književnog jezika , izradio Dr Lujo Bakotić , Piščevo izdanje Beograd 1936 , tvrd povez, format 17 x 23 cm , ćirilica,1397 strana﻿Lujo Bakotić (Senj, 21. novembar 1867 — Beograd, 31. mart 1941) bio je srpski pravnik, publicista, leksikograf, diplomata.

Recnik srpskohrvatskog knjizevnog jezika

REČNIK srpskohrvatskog književnog jezika , izradio Dr Lujo Bakotić , Piščevo izdanje Beograd 1936 , tvrd povez, format 17 x 23 cm , ćirilica,1397 strana
Lujo Bakotić (Senj, 21. novembar 1867 — Beograd, 31. mart 1941) bio je srpski pravnik, publicista, leksikograf, diplomata.


Rečnik srpskohrvatskog književnog jezika

Ivo VojnovićEkvinocijo - Drama u četiri činaIvan Ivo Vojnović (Dubrovnik, 9. oktobar 1857 — Beograd, 30. avgust 1929) bio je srpski književnik i pravnik, član Srpske kraljevske akademija nauka (1924), dramaturg Hrvatskog zemaljskog kazališta u Zagrebu, bio je dubrovački pisac iz poznate srpskeporodice Vojnovića.KNJIŽEVNI ROD I VRSTA DJELA: drama u 4 činaLIKOVI:FRANO DRAŽIĆ, kapetan pomorskiNIKO MARINOVIĆ, bogataš iz AmerikeIVO LEDINIĆ, meštar na škaruTONI, djetić u LedinićaMARIJA od posteLUCIJA, djevojka u Frana DražićaPAVO, barkarijolVLAHO slijepiGROBARANICA, Franova kćiJELE, majka Ive L.KATA, Pavova ženajedan stari mornarpomorci, radnici na škaru, ženice, djeca, narodMESTO I VREME RADNJE: malo pristanište dubrovačkog primorja godine 186

Ekvinocijo

Ivo Vojnović
Ekvinocijo - Drama u četiri čina
Ivan Ivo Vojnović (Dubrovnik, 9. oktobar 1857 — Beograd, 30. avgust 1929) bio je srpski književnik i pravnik, član Srpske kraljevske akademija nauka (1924), dramaturg Hrvatskog zemaljskog kazališta u Zagrebu, bio je dubrovački pisac iz poznate srpskeporodice Vojnovića.
KNJIŽEVNI ROD I VRSTA DJELA: drama u 4 čina
LIKOVI:
FRANO DRAŽIĆ, kapetan pomorski
NIKO MARINOVIĆ, bogataš iz Amerike
IVO LEDINIĆ, meštar na škaru
TONI, djetić u Ledinića
MARIJA od poste
LUCIJA, djevojka u Frana Dražića
PAVO, barkarijol
VLAHO slijepi
GROBAR
ANICA, Franova kći
JELE, majka Ive L.
KATA, Pavova žena
jedan stari mornar
pomorci, radnici na škaru, ženice, djeca, narod
MESTO I VREME RADNJE: malo pristanište dubrovačkog primorja godine 186


Ekvinocijo Ivo Vojnović satara knjiga antikvarna knjiga polovna knjiga

Rečnik nemačkog i srpskog jezika Andrija MatićTreće, dopunjeno izdanjeRecnik srpskog i nemackog jezika 1912. god. Prof. Andrija M. Matic, Novi Sad,&nbsp;

Recnik nemackog i srpskog jezika

Rečnik nemačkog i srpskog jezika Andrija Matić
Treće, dopunjeno izdanje
Recnik srpskog i nemackog jezika 1912. god. Prof. Andrija M. Matic, Novi Sad, 


Rečnik nemačkog i srpskog jezika Andrija Matić

Rečnik nemačkog i srpskog jezika

Kurt KerstenBizmark i njegovo dobaReprint izdanja Nolit iz 1936 god﻿Kurt Kersten (rođen 19. aprila 1891. u Velhajdenu kod Kasela; † Njujork, 18. maj 1962.) je bio nemački istoričar, pisac, publicista i novinar.Oto Eduard Leopold fon Bizmark-Šenhauzen (nem. Otto Eduard Leopold von Bismarck-Schönhausen; Šenhauzen, 1. april 1815 — Fredrihsruh, 30. jul 1898) je bio vojvoda od Lauenburga i jedan od najvažnijih vođa sa druge polovine 19. veka. Kao premijer pruskog kraljevstva (1862—1890.) pod geslom „krv i gvožđe“ serijom pobedonosnih ratova ujedinio je 25 nemačkih država u Nemačko carstvo, osnovano 1871. s Vilhelmom I Hoencolernom kao carem. Posle ujedinjenja je postao prvi kancelar (1871—1890) Nemačkog carstva.Sadržaj:Mračno doba, Junkeri, Mahniti Bizmark, Vatreno krštenje, Don Kihot, Savezna skupština u Frankfurtu na Majni, Petrograd, Poljska, Pruska i nacija, Sa carem, Španija, Kabinetski rat, Bič božji, Zakon o socijalistima, Sukob sa vojskom, Koalicije, Krvno bratstvo, 99 dana, Otpuštanje, Latinica, Tumač imena i stvari

Bizmark i njegovo doba

Kurt Kersten
Bizmark i njegovo doba
Reprint izdanja Nolit iz 1936 god
Kurt Kersten (rođen 19. aprila 1891. u Velhajdenu kod Kasela; † Njujork, 18. maj 1962.) je bio nemački istoričar, pisac, publicista i novinar.
Oto Eduard Leopold fon Bizmark-Šenhauzen (nem. Otto Eduard Leopold von Bismarck-Schönhausen; Šenhauzen, 1. april 1815 — Fredrihsruh, 30. jul 1898) je bio vojvoda od Lauenburga i jedan od najvažnijih vođa sa druge polovine 19. veka. Kao premijer pruskog kraljevstva (1862—1890.) pod geslom „krv i gvožđe“ serijom pobedonosnih ratova ujedinio je 25 nemačkih država u Nemačko carstvo, osnovano 1871. s Vilhelmom I Hoencolernom kao carem. Posle ujedinjenja je postao prvi kancelar (1871—1890) Nemačkog carstva.
Sadržaj:
Mračno doba, Junkeri, Mahniti Bizmark, Vatreno krštenje, Don Kihot, Savezna skupština u Frankfurtu na Majni, Petrograd, Poljska, Pruska i nacija, Sa carem, Španija, Kabinetski rat, Bič božji, Zakon o socijalistima, Sukob sa vojskom, Koalicije, Krvno bratstvo, 99 dana, Otpuštanje, Latinica, Tumač imena i stvari


Kurt Kersten
Bizmark i njegovo doba
Reprint izdanja Nolit iz 1936 god

Igor ĐurićKolona''Kolona'' je dobra knjiga. Kao i sve dobre knjige, ispred je svoga vremena pa je tako i neshvaćena. Pored toga, i kod nje, kao i kod prethodne knjige, pratila ju je zla senka loše produkcije, pripreme, mnoštvo grešaka i totalno pogrešna slovoslagačka i štamparska forma na pojedinim mestima.''Kolona'' govori o ljudima i zabludama. O: univerzalnim zabludama. O: gluposti i pameti. O: dilemama i zlu koje čuči u svakome od nas. O: legendama i narodnim fantazijama. O: narodnoj dobroti. O: vilama i vilenjacima. O: tome šta se zbiva sa duhovima kad narod ode.Knjiga prikazuje pre svega haos. Knjiga govori glasom naroda. Ima svog vampira, vuka, mučenika i proroka – nije joj više trebalo da bi govorila o srpskom narodu. Postavila je sebi pitanje: kad ode narod, da li sa njime odlaze i uspomene koje lebde u vazduhu, duhovi predaka koji se šunjaju po atarima, legende vezane za mesto, nemani stvorene u narodnoj mašti? Beže li utvare sa svojim narodom?Svi glasovi koji se čuju u knjizi otkrivaju beznađe tih ljudi. Oni ne znaju kud će sa sobom. Oni tumaraju kao kokoške u magli. Agonija traje već godinama. Kolona je krajnji ishod. Rešenje! Kolona je: rešenje! Na kraju ostane čovek sa svojom pričom i ženske gaćice kao đavolov detalj.Poznanik je simbolizovao prošlo vreme, ono koje je bilo opterećeno ideologijom.Kolona je sinonim za seobu. Seoba je kolona. Pored toga: ''Kolona'' je obračun sa malograđanštinom i seljaštvom, to je obračun sa lažnim patriotizmom i pogrešnim shvatanjem mitova. Ujedno, ''Kolona'' je žal, bol i jadikovanje slaboga i nedužnoga.Događaji i razmišljanja, u knjizi, su isprepletani na raznim nivoima i u raznim vremenima. Ima tu staro-slovenskih obreda na Izvoru, rečnih demona protiv koji su ti obredi rađeni, pa sve do onih naših zadnjih gluposti kojima se ni imena ne može naći. Knjiga govori o čoveku koji se zbog svoje duhovne vokacije ne snalazi najbolje u sredini u kojoj živi. Ali, to je samo deo priče. Kao što je i deo priče nečista sila koja ga opseda. Naravno, centralni duh knjige jeste kolona i glasovi koji je presecaju a koji se čuju iz kolone. Kroz kolonu, njeno trajanje, njen fenomen, autor je probao nešto da kaže o našoj sudbini koja se ponavlja. Narodnu bežaniju izazvanu ratom, demoni, vile, vampiri i karakondžule, pokušavaju da spreče. Zli hoće da nas prodobre. Dok Istok gori, kolona Slovena naoružana mačevima, sa dugim plavim kosama pletenim u kike, spusta se na Izvor da sačuva vodu, istu onu koju je nekada davno pronašla i tu se naselila, istu onu vodu iz koje su nekada davno obrednim ritualima izgonili demone. Sada oni ne žele da se demoni posle toliko vekova vrate u istu.Ono što mnogo ljudi nije shvatilo (već su to pripisivali autorovoj neumešnosti) jesu nepotpisani monolozi i dijalozi, to jest: glasovi kolone. Na taj način autor je hteo da prenese ono što su duhovi i aveti, ali i obični ljudi, govorili (ili: slušali) krećući se u, pored ili iznad kolone. Pošto nemamo vremena i ne možemo slušati svakoga posebno sa dužnom pažnjom, ostalo je zabeleženo samo ono što se čulo usput, često van ikakvog konteksta. To su glasovi mase, naroda, ali i pojedinca. Glasovi dolaze iz neznanja, iz mraka, iz straha, iz zablude, najčešće iz: navike. Glasovi otkrivaju beznađe u kome (naravno) nema ni reda ni poretka. Čujemo i drugu stranu: glasove aveti i duhova, jer njima je još teže, oni ostaju sami, odlazi narod. Kakva je svrha biti avet bez svoga naroda?! Kakva je svrha biti uspomena i lebdeti, ako nemaš iznad koga?! Kakva je svrha postojanja istorije kad narod o kome pamti ta istorija više nije tu?! Nije Kosmet samo teritorija, Kosmet je i ono natprirodno, nadnaravno, nevidljivo u duši, što se ne može zapaliti, oteti, što se ne može ubiti, i što se ne može natovariti na prikolicu.Može li se haos opisati? Može, ali samo kroz narodnu reč.Čovek je mikrokosmos u ontološkom smislu ali je makrokosmos u animističkom pogledu. Biće je nužno ograničeno telom. Duša putuje bezgraničnim i beskrajnim predelima tela i do smrti se teško locira. Kad telo umre – duša ode u kamen. Kamen ostane na Izvoru a mi pobegnemo sa istog. Da nije starih ratnika (naša istorija i poreklo) da pričuvaju kamen neki bi mogli da komotno pišaju po njemu. Jer, voda više nije naša. Dakle, nije važna zemlja – važne su duše!*Iz Vikipedije:Igor Đurić (Istok, 26. januar 1968) srpski je pisac.Bibliografija„Nedovršene pesme“, zbirka pesama, Istok, Omladinski savet (1997)„Neki drugi Nemci“, Hvosno broj 43 (2005)„Gde su leševi?“, Hvosno broj 44 (2005)„Kad riče bradavičasto prase“„“, Hvosno broj 46 (2005)„Kolona“, roman, Dom kulture Sveti Sava, Istok (2005)Koscenarista za dokumentarni film „Ostala je reč“;„Pravi film je bajka“, Hvosno broj 51 (2006)„Plače li ona loza“, Hvosno broj 52 (2007)„Raseljenik“, roman, internet izdanje (2004)[1]„Srpska usplahirenost“, Hvosno broj 53, (2007)„Istočke priče“, zbirka priča, UG Izvor-Istok (2009)„Jedna godina u Njujorku“, putopis, internet izdanje„Četiri priče“, priče„Moj Istok ispod Mokre Gore“, Hvosno broj 61 (2009)„Metohija i Kosovo“, zbirka eseja, JRJ, Zemun 2010;„Istočki esesovac“, Hvosno broj 64, 2010;„Ras“, zbornik za preporod raške oblasti (2010)„Sunčan dan“, Zbornik Svetlost kresiva, Žitište (2010)„Zamalo prvi put“, Zbirka kratkih priča, Alma, Beograd (2011)Prikaz knjige Ćele kula, Antonio Evanđelista, Lestve broj 2 (2012)„Klinički život“, roman, Stara knjiga (2012)„Odricanje od Srbije“, Lestve broj 3 (2012)„Strah“, Lestve broj 4 (2012)„Istočke priče“, Sentimentalna istorija jedne varoši, Sveti Sava, Kosovska Mitrovica (2013)„Ljudi moji“, zbirka pesama o palanačkim karakterima, Stara knjiga (2013)"Stvarno se (samo) prvi put", Najbolje kratke priče, ALMA, Beograd, (2014)"Iz Istočkih priča", Lestve broj 9 (2015)"Svi su mučeni pa ubijeni", Časopis Nezaborav, broj 5, avgust (2015)Roman „Vreme zlih pastrmki - porodična istorija potomaka kuće od kamena - porodična basna”, Lestve, Kosovska Mitrovica, (2016)Roman „Deveti krug Svetog kralja – Izopačeno vreme velike devetke”, roman, Kapija, Lazarevac, (2017)"Logor Dečani 1947-1952", Lestve, broj 15, 2020;„Dnevnik knjigovođe: završni račun”, roman, Lestve, Kosovska Mitrovica, (2021);„Doktor Vladimir Sergejevič Čistov u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca/Jugoslaviji”, (Igor Đurić i Momir Ninković), Zbornik naučnih radova „Ruska emigracija na Balkanu”, Institut nacionalne istorije Moskovskog univerziteta Lomonosov, (2022)

Kolona

Igor Đurić
Kolona
''Kolona'' je dobra knjiga. Kao i sve dobre knjige, ispred je svoga vremena pa je tako i neshvaćena. Pored toga, i kod nje, kao i kod prethodne knjige, pratila ju je zla senka loše produkcije, pripreme, mnoštvo grešaka i totalno pogrešna slovoslagačka i štamparska forma na pojedinim mestima.
''Kolona'' govori o ljudima i zabludama. O: univerzalnim zabludama. O: gluposti i pameti. O: dilemama i zlu koje čuči u svakome od nas. O: legendama i narodnim fantazijama. O: narodnoj dobroti. O: vilama i vilenjacima. O: tome šta se zbiva sa duhovima kad narod ode.
Knjiga prikazuje pre svega haos. Knjiga govori glasom naroda. Ima svog vampira, vuka, mučenika i proroka – nije joj više trebalo da bi govorila o srpskom narodu. Postavila je sebi pitanje: kad ode narod, da li sa njime odlaze i uspomene koje lebde u vazduhu, duhovi predaka koji se šunjaju po atarima, legende vezane za mesto, nemani stvorene u narodnoj mašti? Beže li utvare sa svojim narodom?
Svi glasovi koji se čuju u knjizi otkrivaju beznađe tih ljudi. Oni ne znaju kud će sa sobom. Oni tumaraju kao kokoške u magli. Agonija traje već godinama. Kolona je krajnji ishod. Rešenje! Kolona je: rešenje! Na kraju ostane čovek sa svojom pričom i ženske gaćice kao đavolov detalj.
Poznanik je simbolizovao prošlo vreme, ono koje je bilo opterećeno ideologijom.
Kolona je sinonim za seobu. Seoba je kolona. Pored toga: ''Kolona'' je obračun sa malograđanštinom i seljaštvom, to je obračun sa lažnim patriotizmom i pogrešnim shvatanjem mitova. Ujedno, ''Kolona'' je žal, bol i jadikovanje slaboga i nedužnoga.
Događaji i razmišljanja, u knjizi, su isprepletani na raznim nivoima i u raznim vremenima. Ima tu staro-slovenskih obreda na Izvoru, rečnih demona protiv koji su ti obredi rađeni, pa sve do onih naših zadnjih gluposti kojima se ni imena ne može naći. Knjiga govori o čoveku koji se zbog svoje duhovne vokacije ne snalazi najbolje u sredini u kojoj živi. Ali, to je samo deo priče. Kao što je i deo priče nečista sila koja ga opseda. Naravno, centralni duh knjige jeste kolona i glasovi koji je presecaju a koji se čuju iz kolone. Kroz kolonu, njeno trajanje, njen fenomen, autor je probao nešto da kaže o našoj sudbini koja se ponavlja. Narodnu bežaniju izazvanu ratom, demoni, vile, vampiri i karakondžule, pokušavaju da spreče. Zli hoće da nas prodobre. Dok Istok gori, kolona Slovena naoružana mačevima, sa dugim plavim kosama pletenim u kike, spusta se na Izvor da sačuva vodu, istu onu koju je nekada davno pronašla i tu se naselila, istu onu vodu iz koje su nekada davno obrednim ritualima izgonili demone. Sada oni ne žele da se demoni posle toliko vekova vrate u istu.
Ono što mnogo ljudi nije shvatilo (već su to pripisivali autorovoj neumešnosti) jesu nepotpisani monolozi i dijalozi, to jest: glasovi kolone. Na taj način autor je hteo da prenese ono što su duhovi i aveti, ali i obični ljudi, govorili (ili: slušali) krećući se u, pored ili iznad kolone. Pošto nemamo vremena i ne možemo slušati svakoga posebno sa dužnom pažnjom, ostalo je zabeleženo samo ono što se čulo usput, često van ikakvog konteksta. To su glasovi mase, naroda, ali i pojedinca. Glasovi dolaze iz neznanja, iz mraka, iz straha, iz zablude, najčešće iz: navike. Glasovi otkrivaju beznađe u kome (naravno) nema ni reda ni poretka. Čujemo i drugu stranu: glasove aveti i duhova, jer njima je još teže, oni ostaju sami, odlazi narod. Kakva je svrha biti avet bez svoga naroda?! Kakva je svrha biti uspomena i lebdeti, ako nemaš iznad koga?! Kakva je svrha postojanja istorije kad narod o kome pamti ta istorija više nije tu?! Nije Kosmet samo teritorija, Kosmet je i ono natprirodno, nadnaravno, nevidljivo u duši, što se ne može zapaliti, oteti, što se ne može ubiti, i što se ne može natovariti na prikolicu.
Može li se haos opisati? Može, ali samo kroz narodnu reč.
Čovek je mikrokosmos u ontološkom smislu ali je makrokosmos u animističkom pogledu. Biće je nužno ograničeno telom. Duša putuje bezgraničnim i beskrajnim predelima tela i do smrti se teško locira. Kad telo umre – duša ode u kamen. Kamen ostane na Izvoru a mi pobegnemo sa istog. Da nije starih ratnika (naša istorija i poreklo) da pričuvaju kamen neki bi mogli da komotno pišaju po njemu. Jer, voda više nije naša. Dakle, nije važna zemlja – važne su duše!
*
Iz Vikipedije:
Igor Đurić (Istok, 26. januar 1968) srpski je pisac.
Bibliografija
„Nedovršene pesme“, zbirka pesama, Istok, Omladinski savet (1997)
„Neki drugi Nemci“, Hvosno broj 43 (2005)
„Gde su leševi?“, Hvosno broj 44 (2005)
„Kad riče bradavičasto prase“„“, Hvosno broj 46 (2005)
„Kolona“, roman, Dom kulture Sveti Sava, Istok (2005)
Koscenarista za dokumentarni film „Ostala je reč“;
„Pravi film je bajka“, Hvosno broj 51 (2006)
„Plače li ona loza“, Hvosno broj 52 (2007)
„Raseljenik“, roman, internet izdanje (2004)[1]
„Srpska usplahirenost“, Hvosno broj 53, (2007)
„Istočke priče“, zbirka priča, UG Izvor-Istok (2009)
„Jedna godina u Njujorku“, putopis, internet izdanje
„Četiri priče“, priče
„Moj Istok ispod Mokre Gore“, Hvosno broj 61 (2009)
„Metohija i Kosovo“, zbirka eseja, JRJ, Zemun 2010;
„Istočki esesovac“, Hvosno broj 64, 2010;
„Ras“, zbornik za preporod raške oblasti (2010)
„Sunčan dan“, Zbornik Svetlost kresiva, Žitište (2010)
„Zamalo prvi put“, Zbirka kratkih priča, Alma, Beograd (2011)
Prikaz knjige Ćele kula, Antonio Evanđelista, Lestve broj 2 (2012)
„Klinički život“, roman, Stara knjiga (2012)
„Odricanje od Srbije“, Lestve broj 3 (2012)
„Strah“, Lestve broj 4 (2012)
„Istočke priče“, Sentimentalna istorija jedne varoši, Sveti Sava, Kosovska Mitrovica (2013)
„Ljudi moji“, zbirka pesama o palanačkim karakterima, Stara knjiga (2013)
"Stvarno se (samo) prvi put", Najbolje kratke priče, ALMA, Beograd, (2014)
"Iz Istočkih priča", Lestve broj 9 (2015)
"Svi su mučeni pa ubijeni", Časopis Nezaborav, broj 5, avgust (2015)
Roman „Vreme zlih pastrmki - porodična istorija potomaka kuće od kamena - porodična basna”, Lestve, Kosovska Mitrovica, (2016)
Roman „Deveti krug Svetog kralja – Izopačeno vreme velike devetke”, roman, Kapija, Lazarevac, (2017)
"Logor Dečani 1947-1952", Lestve, broj 15, 2020;
„Dnevnik knjigovođe: završni račun”, roman, Lestve, Kosovska Mitrovica, (2021);
„Doktor Vladimir Sergejevič Čistov u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca/Jugoslaviji”, (Igor Đurić i Momir Ninković), Zbornik naučnih radova „Ruska emigracija na Balkanu”, Institut nacionalne istorije Moskovskog univerziteta Lomonosov, (2022)



istok metohija kosovo igor đurić 1999 rat izbeglice slovenska mitologija dostojevski 

Enciklopedijski leksikon Mozaik znanjaFilozofijaInterpres - Beograd1973tvrd povez, strana 529, ilustracije, 23cm,Filozofija / [urednik Danko Grlić ; ilustracije, crteži i tabele Leo Korelc

Filozofija

Enciklopedijski leksikon Mozaik znanja
Filozofija
Interpres - Beograd
1973
tvrd povez, strana 529, ilustracije, 23cm,
Filozofija / [urednik Danko Grlić ; ilustracije, crteži i tabele Leo Korelc


Enciklopedijski leksikon Mozaik znanja
Filozofija
Interpres - Beograd
1973

Miodrag BulatovićLjudi sa četiri prstaKnjiževni junaci romana Ljudi sa četiri prsta pripadaju sloju odbačenih, bivših ljudi, propalih egizistencija. To je ceo jedan svet podzemlja ili, paralelni svet, sva istočnoevropska emigracija koja je našla utočište u zapadnoevropskim zemljama. Emigranti svih vrsta, čije je jedino zanimanje karađa, pljačka, nasilje i teror, glavni su junaci ove crne hronike Evrope. Vozovi, konclageri, svratišta, uglavnom na teritoriji Nemačke, jesu mesta na kojima se pojavljuju Bulatovićevi junaci. U Ljudima sa četiri prsta nema ni glavnog događaja ni glavnom junaka. U prvom planu je pojava ili fenomen emigracije, a kroz niz karakterističnih zgoda ukazuje se na politički i egzistencijalni vid ovog problema. Čitav ovaj svet ubica, lopova, zločinaca Bulatović posmatra iz posebne vizure koja pomera granice stvarnog i nestvarnog, pa i samim junacimanjihov život katkad liči na igru. Koristeći se metodom groteskne gradnje slika, Bulatović je ostvario upečatljivu sliku sveta koji deluje kao opomena, upozorenje na danas sve prisutniju opasnost od nasilja i terora. Miodrag Bulatović (Okladi, kod Bijelog Polja, 20. februar 1930 — Igalo, 15. mart 1991) bio je srpski pisac i novinar. Važi za jednog od naših najboljih romansijera i najprevođenijih pisaca, iako je status njegove književnosti marginalizovan.Godine 1975. objavljeno je "preko dvadeset" romana a u užem izboru našli su se Vojin Jelić: "Pobožni đavo", Niko Jovićević: "Madra oka", Dragoslav Mihailović: "Petrijin venac", Miodrag Bulatović "Ljudi sa četiri prsta", Radomir Smiljanić: "U Andima Hegelovo telo".Žiri u sastavu Petar Džadžić, Muharem Pervić, Radovan Vučković, Vuk Filipović, Sreten Asanović, Milan Vlajčić i Žika Bogdanović svoju odluku doneo je većinom glasova. (P. Džadžić i M. Pervić nisu učestvovali u radu žirija a M. I. Bandić podneo je ostavku pa je na njegovo mesto pozvan M. Vlajčić.)NIN od 1. februara 1976. donosi reči Miodraga Bulatovića o priznanju koje mu je dodeljeno:"Ova nagrada je za mene, mogu otvoreno reći, prekretnica. To je istovremeno prvo umetničko i književno priznanje koje sam dobio posle punih dvadeset godina rada na književnosti. Srećan sam što je to nagrada lista u kome sam objavio svoje prve prozne sastave. NIN-ova nagrada je "naš Gonkur", u to nema sumnje, pa nije važan ni njen finansijski iznos..."Književni junaci romana Ljudi sa četiri prsta pripadaju sloju odbačenih, bivših ljudi, propalih egizistencija. To je ceo jedan svet podzemlja ili, paralelni svet, sva istočnoevropska emigracija koja je našla utočište u zapadnoevropskim zemljama. Emigranti svih vrsta, čije je jedino zanimanje karađa, pljačka, nasilje i teror, glavni su junaci ove crne hronike Evrope. Vozovi, konclageri, svratišta, uglavnom na teritoriji Nemačke, jesu mesta na kojima se pojavljuju Bulatovićevi junaci. U Ljudima sa četiri prsta nema ni glavnog događaja ni glavnom junaka. U prvom planu je pojava ili fenomen emigracije, a kroz niz karakterističnih zgoda ukazuje se na politički i egzistencijalni vid ovog problema.Čitav ovaj svet ubica, lopova, zločinaca Bulatović posmatra iz posebne vizure koja pomera granice stvarnog i nestvarnog, pa i samim junacimanjihov život katkad liči na igru. Koristeći se metodom groteskne gradnje slika, Bulatović je ostvario upečatljivu sliku sveta koji deluje kao opomena, upozorenje na danas sve prisutniju opasnost od nasilja i terora.

Ljudi sa cetiri prsta

Miodrag Bulatović
Ljudi sa četiri prsta
Književni junaci romana Ljudi sa četiri prsta pripadaju sloju odbačenih, bivših ljudi, propalih egizistencija. To je ceo jedan svet podzemlja ili, paralelni svet, sva istočnoevropska emigracija koja je našla utočište u zapadnoevropskim zemljama. Emigranti svih vrsta, čije je jedino zanimanje karađa, pljačka, nasilje i teror, glavni su junaci ove crne hronike Evrope. Vozovi, konclageri, svratišta, uglavnom na teritoriji Nemačke, jesu mesta na kojima se pojavljuju Bulatovićevi junaci. U Ljudima sa četiri prsta nema ni glavnog događaja ni glavnom junaka. U prvom planu je pojava ili fenomen emigracije, a kroz niz karakterističnih zgoda ukazuje se na politički i egzistencijalni vid ovog problema. Čitav ovaj svet ubica, lopova, zločinaca Bulatović posmatra iz posebne vizure koja pomera granice stvarnog i nestvarnog, pa i samim junacimanjihov život katkad liči na igru. Koristeći se metodom groteskne gradnje slika, Bulatović je ostvario upečatljivu sliku sveta koji deluje kao opomena, upozorenje na danas sve prisutniju opasnost od nasilja i terora. 
Miodrag Bulatović (Okladi, kod Bijelog Polja, 20. februar 1930 — Igalo, 15. mart 1991) bio je srpski pisac i novinar. Važi za jednog od naših najboljih romansijera i najprevođenijih pisaca, iako je status njegove književnosti marginalizovan.
Godine 1975. objavljeno je "preko dvadeset" romana a u užem izboru našli su se Vojin Jelić: "Pobožni đavo", Niko Jovićević: "Madra oka", Dragoslav Mihailović: "Petrijin venac", Miodrag Bulatović "Ljudi sa četiri prsta", Radomir Smiljanić: "U Andima Hegelovo telo".
Žiri u sastavu Petar Džadžić, Muharem Pervić, Radovan Vučković, Vuk Filipović, Sreten Asanović, Milan Vlajčić i Žika Bogdanović svoju odluku doneo je većinom glasova. (P. Džadžić i M. Pervić nisu učestvovali u radu žirija a M. I. Bandić podneo je ostavku pa je na njegovo mesto pozvan M. Vlajčić.)
NIN od 1. februara 1976. donosi reči Miodraga Bulatovića o priznanju koje mu je dodeljeno:
"Ova nagrada je za mene, mogu otvoreno reći, prekretnica. To je istovremeno prvo umetničko i književno priznanje koje sam dobio posle punih dvadeset godina rada na književnosti. Srećan sam što je to nagrada lista u kome sam objavio svoje prve prozne sastave. NIN-ova nagrada je "naš Gonkur", u to nema sumnje, pa nije važan ni njen finansijski iznos..."
Književni junaci romana Ljudi sa četiri prsta pripadaju sloju odbačenih, bivših ljudi, propalih egizistencija. To je ceo jedan svet podzemlja ili, paralelni svet, sva istočnoevropska emigracija koja je našla utočište u zapadnoevropskim zemljama. Emigranti svih vrsta, čije je jedino zanimanje karađa, pljačka, nasilje i teror, glavni su junaci ove crne hronike Evrope. Vozovi, konclageri, svratišta, uglavnom na teritoriji Nemačke, jesu mesta na kojima se pojavljuju Bulatovićevi junaci. U Ljudima sa četiri prsta nema ni glavnog događaja ni glavnom junaka. U prvom planu je pojava ili fenomen emigracije, a kroz niz karakterističnih zgoda ukazuje se na politički i egzistencijalni vid ovog problema.
Čitav ovaj svet ubica, lopova, zločinaca Bulatović posmatra iz posebne vizure koja pomera granice stvarnog i nestvarnog, pa i samim junacimanjihov život katkad liči na igru. Koristeći se metodom groteskne gradnje slika, Bulatović je ostvario upečatljivu sliku sveta koji deluje kao opomena, upozorenje na danas sve prisutniju opasnost od nasilja i terora.



Miodrag Bulatović
Ljudi sa četiri prsta

Istorija Boga

Karen Armstrong